Proces pisanja se često povezuje sa raznim nesigurnostima. Kao i same individue koje se tom aktivnošću bave. Noseći se hrabro sa sopstvenim nedoumicama, prvo smo odgovorili sebi na pitanje da li uopšte treba da pišemo. Odmah potom nametnula se još jedna, možda i teža dilema. Mučili smo sebe neprijatnim mislima o tome da li smo […]
Dok čitamo pisac nam se obraća jednim, skoro konspirativnim šapatom. Tako naučimo da prepoznajemo jedan glas među mnogima. Preko veze koju smo sa piscem čitajući stvorili. Vraćamo mu se svaki put kad smo tužni, veseli ili kada nam je prosto dosadno. Imamo ga u svesti kada prepoznamo situaciju koju je on znalački opisao. Rastemo sa […]
Desilo se eto da smo, kao pisci, upornim vežbanjem došli do stadijuma kada se iz papirne larve izlegao prelepi primerak pismenog stvaralaštva. Savladali smo metod pisanja koji nam najviše ’leži’, stil nam je postao kao druga koža, a o pravopisu i gramatici da i ne govorimo. Pisaći sto i lampu smo već imali, preteklo nam […]
Jednom sam otišao na književno veče u jednoj od najvećih mentalnih ustanova. Da se čita poezija. Sedeli smo zajedno mi kao normalni i oni koji to kao nisu. Stanari tužne kuće. Bio je čak i jedan poznati pesnik. Kao gost. Svi su u njega gledali, dok se on onako dobrostivo smeškao. Trebalo je da čitaju […]
Živimo u vremenu kada je ljudsko ponašanje poprimilo neke nove oblike. Do samo pre jednog veka, a možda i manje, takvo ophođenje bilo je potpuno nezamislivo. Kao da su društvene norme optrčale jedan krug i vratile se na sam početak, u pećinu. Na stranu to što je etičnost izgubila smisao i vrednost u ambijentu vladajuće […]
Stvari se čoveku dešavaju kad se dese. Ne pitaju te da li hoćeš da ti se dogode. Nije im potrebna tvoja dozvola. Odlučio sam da ovaj esej ostavim bez naslova, jer što god da stavim čini mi se neprikladnim za ovu situaciju u kojoj trenutno živim. Ne znam kako je bilo u vreme kuge, ali […]
Pre neko veče sedeo sam u nekom kafiću, sticajem okolnosti u ženskom društvu samohranih majki i raspuštenica, od kojih su neke bile moje prijateljice (a neke nisu). S ozbirom da sam i sam raspušten, nekako sam se uklapao u to društvo, pa su me trpele. Sve su uglavnom bile sa manjim ili većim potomstvom, decom koja su nedostajuće očeve doživljavala kao neku tajanstvenu fantaziju, mitsko biće koje godinama neokriveno živi u njihovoj kući i koje će se jednog dana (možda) pojaviti nekakvom čarolijom, pa da budu kao druga deca i nauče reč “tata”.
naša civilizacija globalno i lokalno pati od zavere mediokriteta. oni žele da budeš jednoličan, konfekcioniran, umesto da podržavaju cvetanje individualnosti. u prinicipu oni podržavaju heroizam, kreativnost i genijalnost, ali u praksi sve rade samo da se to ne dogodi, tako što praktikuju kažnjavanje za svaku razliku od proseka. dok tvrde da su stvorili društvo koje […]
Јeste li primetili po ulicama kako јe narod poružneo u zadnje vreme? I to niјe ona „prirodna“ ružnoća, ono kad se rodiš toliko nesimetričan i naopak (grozni zubi, deformaciјa lica, enormna debljina ili kriva kičma). Ne. Ne govorim o tome. Govorim o licima ljudi. O onima koјi su do јuče bili normalni. Prosečni. Neki čak i […]
Šta јe to što čoveka tera pisanju? Danas može da se kaže da postoјi više pisaca nego ikada u ljudskoј istoriјi. Јoš od Gutenberga pa na ovamo. Kreativno izražavanje putem pisane reči privlači ogroman broј ljudi koјi imaјu potrebu da se na takav način izraze. Mnogi pišu onako, za sebe, drugi žele da postanu […]