fbpx

Avetinjski pisac

Poštovani Gospodine Pišče,

Uzimam slobodu da Vam se obratim sa velikim poštovanjem, koje sam postepeno sticao, pomno iščitavajući sva Vaša dela. Pokušao sam da Vas upoznam preko reči koje ste odabrali da zapisujete, sledeći unutrašnju logiku svetova koje ste, na moju radost, neštedimice stvarali. Jednim sam budnim okom pratio radnje Vaših maštovitih serijala, a drugim kopao po praznini između redova, ne bih li bar naslutio o kakvom se čoveku radi.
Pitao sam se, i još uvek ne mogu da dokonam, kakvoj slojevitoj strukturi pripada Vaša unutrašnja priroda, osim da se, bez sumnje, radi o biću raznovrsnog emocionalnog bogatstva. Osim toga, ne mogu a da se, sa ushićenošću jednog deteta, ne divim istrajnosti kojom vodite svoje pero u galop po beskrajnim belim stepama onih listova na koje se drveće na kraju svede, bez obzira na aktuelno godišnje doba. Kao da spisateljski zanat zahteva jednu večnu jesen ubiranja zrelih plodova, koja bi potom svoj obnoviteljski ciklus započela lelujanjem opalog lišća.
Kao što možda slutite, prateći ovaj uvod, ni meni ne nedostaje osećaja za poetsko, i moje srce povremeno zavibrira na toj povlašćenoj frekvenciji. Oči mi hvataju one tople senke boja, rastopljene u letnjem sfumatu, a duša je u stanju da shvati tanane nijanse koje stvaraju razlike između punoće privida i privida punoće, dva pola između kojih lebdi svaka samoobmana, tako svojstvena čoveku.
Ali to što sam u stanju da doživim nešto tako neuhvatljivo, kao što i sami znate, nije preduslov veštine kojom bih uspešno zalepio reč na papir. U mojoj neveštoj izvedbi to najviše liči na pribadanje insekta čiodom na ploču; reč mi posle sletanja na papir naprosto umre, i mogu samo da joj posmatram prosuta creva lupom, dok se ne osuše i postanu prah.
Upravo je to razlog zbog koga sam se najzad osmelio da Vam pišem. Mene život nije štedeo, ali sam se uvek grčevito držao borbe kao odgovora na sve nedaće. Tako sam i postigao sve što sam sebi zacrtao, vinuvši se iz kaljuge jednog neperspektivnog porekla obeleženog siromaštvom, i duha i materije. Prvo sam otkrio u sebi velika očekivanja, a onda sam ih i ispunio. Mogao bih za sebe da kažem da sam čovek zadovoljan postignutim, i slika bi bila savršena, da nije jedne malenkosti, tanke pukotine kroz koju mi zadovoljstvo sporo ali sigurno otiče. Naime, voleo bih da detalje svog života pretočim u književno delo dostojno svetske literature, jer moj život to zavređuje, a i sama literatura bi se tim činom oplemenila.
Postoji samo taj jedan problem, ne znam u koje to sfere ispari sva ona autentičnost koja pripada događajima, na putu od moje glave do papira. Ne bih stigao ovako daleko u životu da nisam u stanju da uočim svoja ograničenja, u ovom slučaju u pogledu metoda, ili stila, ili kako god da se zove ta veština kojom nedovoljno vladam.
Već slutite, moja molba se odnosi na Vašu spremnost da, pošto se upoznate sa materijalom koji Vam u prilogu šaljem, pokušate da ga u moje ime uobličite i učinite poželjnim i pogodnim za čitanje širokoj publici. Nudim vam priliku da ukrstimo magiju kojom vi raspolažete, i sredstva koja su meni na raspolaganju, a koja nisu mala, i da zajedničkim snagama stvorimo čedo koje bi nam obojici bilo na ponos i diku.
Željno čekam Vaš odgovor i, poput kockara sa samo jednim preostalim žetonom, uzdam se u proviđenje i Vašu dobru volju.
S velikim poštovanjem,
Gospodin Vaš Čitalac
***

Dragi Gospodine Čitaoče,

Vaše me je pismo, moram priznati, prilično zateklo. Svojom ste me ponudom stavili u poziciju o kojoj nikada nisam razmišljao. Pa dobro, možda sam se tu i tamo bavio sličnom idejom u vreme kada sam bio mlad i gladan pisac, iscrpljen nepriznatošću i teškim počecima svojstvenim svim velikim poduhvatima. Tada bi me ophrvale halucinantne misli o bogatom meceni koji me pokroviteljski sklanja sa ulice i, nakon raznovrsnog obroka upućuje u tajne tog drevnog odnosa naizmenične subordinacije.
Ali to je sada daleka prošlost koja mi, kada je se spomnim, rađa duboku nelagodu, jer, da budem iskren, nisam siguran kako bih postupio da se takva situacija postvarila. Ostaću sam sebi večita tajna, nikada neću doznati da li bih bio dovoljno jak da ne pokleknem pred zahtevima stomaka, i prinesem svoj dar na oltar zlatnom žrecu.
Sada smatram da je svaki takav odnos duboko nepravedan prema najmanje jednoj zainteresovanoj strani. Ne sumnjam ni najmanje da je vaša biografija zaslužila da je na svetlost dana iznese jedan rolerkoster reči ogrnutih smislom koji je, pre svega vama prirođen. Upravo ovo zapažanje će iskopati dubok šanac oko zamka vaše sudbine, i učiniti problem spajanja moje tehnike i vaše životnosti nepremostivim.
Ako bismo prekršili sve zakonitosti po kojima se uspešno piše, jedna bi se ipak otela tom pokušaju kidnapovanja, i bežeći koliko je noge nose, preživela torturu. A to je pravilo po kome da bi ispravno pisao prvenstveno treba ispravno da misliš. Dakle, spajati dela koja su jednog čoveka stvorila, sa mislima nepoznatog čoveka, znači iznova stvarati golema od vode i blata, a potom mu udahnuti jedan život koji mu nipošto neće služiti na čast. Bojim se da bih, u žaru sopstvene kreacije, pao u iskušenje da vaš život obojim onim spektrom boja koje vaše unutrašnje oko nije u stanju da sagleda. I ne bi bilo iznenađenje da se, sledeći zakon relativiteta i energiju stvaranja koja nastaje kada se umnože masa ideje i ubrzanje misli, osećaji koji su generativno bili vaši, pretoče u imaginarna dela junaka koga ću stvoriti potkovan željom da opišem nešto što se nikada nije desilo.
Zato je, sa moje tačke gledišta, ovaj poduhvat jednostavno neizvodljiv. Zato što ste vi preduzimač, a moja malenkost je prokleti pisac, i radi uobičajenog funkcionisanja ove stvarnosti koja nam je data, neophodno je da naša polja delovanja ostanu zauvek razdvojena kao ulje i voda. Taj rascep ne umanjuje potrebu za postojanjem takvih jedinki kao što ste vi, a takođe ne utiče negativno na pojave meni srodnih duša, zaogrnutih plaštom fantastičnih ideja.
Zahvaljujem vam se na ukazanom poverenju, i u prilogu vam vraćam stranice vašeg života, sa željom da ih još dugo ispisujete svojim svrsishodnim delovanjem.
Srdačno vaš,
Gospodin Pisac

Objavi ili nestani

Već dugo pišeš i smatraš se kompletnim autorom koji je odavno izašao iz eksperimentalne faze. Imaš prepoznatljiv izraz koji je tvoje drugo Ja. Sad je vreme da proveriš kako se tvoje pisanje kotira kod onih za koje i stvaraš imaginarne svetove.

Fejsbuk pisac

Prvi impuls te vodi u pravcu društvenih mreža. Ništa lakše nego objaviti tekst na fejsu. Od trenutka kada pritisneš enter na tastaturi, nestrpljivo iščekuješ prve reakcije. Kasnije te zanima samo njihov obim. Pa od tih par hiljada virtuelnih prijatelja ispašće solidna statistika.

Međutim. Društvene mreže imaju posebno ustrojstvo. Neformalne su i funkcionišu na volonterskom principu. Što znači da ne postoji čvrst kriterijum po kome će se npr oformiti književna grupa. Niti će tvoje tekstove čitati isključivo ljudi čijem književnom ukusu ili obrazovanju veruješ.

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Na taj način moći ćeš da dobiješ dve vrste povratnih informacija, dijametralno suprotnih. Oni koji su ti zaista prijatelji označiće da im se dopada ama baš sve što napišeš. I to nije loše, prijatelji i postoje da bi ti pružili podršku. Samo što ćeš se uvek pitati da li su tvoje objave pročitali do kraja ili ih odobravaju po automatizmu.

Druga vrsta reakcije koju ćeš izazvati na društvenim mrežama je neodobravanje i osporavanje. U ovoj grupi biće svi oni koji nemaju razumevanja za umetničke finese kojima se služiš.  Dežurni komentatori naći će uvek dlaku u jajetu. I opet ne znaš da li su tvoj tekst uopšte pročitali do kraja. O argumentima kojima te osporavaju da i ne govorimo.

Eto te ponovo na početku – pojma nemaš da li je to što pišeš dobro ili loše i da li treba da nastaviš time da se baviš.

Izadavštvo i Kreativno pisanje

Kako li je to nekada bilo? Pa prvo napišeš svoju knjigu cedeći mesecima krv, suze i znoj. Onda daš beta čitaocu iz svoje neposredne okoline da pročita rukopis i zamoliš ga da bude surovo iskren. Kad pređeš i tu prepreku znaš da je kucnuo čas da je pustiš u svet da živi svoj život.

Postoji samo jedna osoba ( institucija ) koja ti može pomoći u tome. To je tvoj izdavač. Od trenutka kada mu nežno predaš svoj dragoceni rukopis u ruke, on je odgovoran za to da ga uvede u punoletstvo. Jer on za takav poduhvat ima, sredstva i mogućnosti.

Pri tom ne misli se samo na puko štampanje tvojih ispisanih listova. On je dužan da tvoje delo propusti kroz filter pravopisa da se ti ne bi sramotio zbog na brzinu ispisanih rečenica sa nehotičnim slovnim greškama. Zatim, njegov je zadatak da tvoju knjigu adekvatno grafički opremi, tj. da joj da odgovarajući izgled izborom najboljeg likovnog rešenja.

U dogovoru sa svojim izdavačem dobićeš i stručnu recenziju napisanog, koja će budućim čitaocima trasirati put ka boljem razumevanju tvog rukopisa. I na kraju, ali ne i manje važno je to što će ti izdavač obezbediti  ISBN broj koji je neophodan za katalogizaciju tvoje knjige u Narodnoj biblioteci Srbije. Taj broj će biti lična karta tvog dela, a NBS vremenska kapsula u kojoj će ona biti pohranjena za sve buduće generacije čitatelja.

Žurka povodom rođenja

Sada je tvoje stvaralaštvo obučeno u odgovarajuće ruho i možeš ga pustiti u beli svet da te dostojno predstavlja. Ako si novopečeni autor bez objavljivanih dela iza sebe, preporuka je i da svoju prvu knjigu ne štampaš u preterano ambicioznom tiražu. Opipaj prvo puls publike, pa ćeš vrlo lako i sa uveliko smanjenim troškovima doštampati onoliko primeraka koliko je dovoljno da zadovolji iskazano interesovanje čitalaca.

Posle savladanih svih etapa u početnom životu jedne knjige možemo samo da ti poželimo sreću i divnu i posećenu promociju koju će svaki iole ozbiljan izdavač da ti upriliči, jer tvoja knjiga je sada i njegovo usvojeno čedo!

Kada je pravo vreme da počnemo sa pisanjem

Proces pisanja se često povezuje sa raznim nesigurnostima. Kao i same individue koje se tom aktivnošću bave. Noseći se hrabro sa sopstvenim nedoumicama, prvo smo odgovorili sebi na pitanje da li uopšte treba da pišemo. Odmah potom nametnula se još jedna, možda i teža dilema. Mučili smo sebe neprijatnim mislima o tome da li smo se u pravo vreme odlučili na ovaj nepopularan potez. Kao i svaka batina, i ova ima dva kraja.

Da li smo počeli prerano?

Oduvek nosimo u sebi taj žar koji nam cepa dušu i od nje pravi konfete. I jedva smo čekali da se opismenimo dovoljno da bi smo se upustili u avanturu pisanja. Pošto smo odgovorili sebi na neka bazična pitanja o životu, upustili smo se u malo kompleksnije pretrage pojava koje nas okružuju. Kada smo zagrebali perom po površini vidljivih fenomena, shvatili smo da se iza drveta krije šuma. Nismo zaplakali pred njom, već smo kuražno kročili unutra.

Možda nismo imali dovoljno iskustva za odabir pravih staza kojima ćemo se po tom gustišu kretati, ali smo mladalački odvažno preskočili krčevinu i zaputili se u srce džungle. Žedni saznanja srljali smo u susret nepoznatim bićima nastanjenim u tim nedostupnim područjima. Upoznajući se sa novim kulturama, upotpunjavali smo svoja znanja i iskustva. Ako smo usput i zaradili malariju, simptomatska groznica je izvukla iz nas ideje za koje nismo ni sanjali da smo sposobni.

Ipso facto, porasli smo i duhovno, i što je još važnije, u sopstvenim očima. Ono što nas nije ubilo, ojačalo nas je i sada smo već na putu sa koga nema povratka. Svet je dobio još jednog pisca, koji će nadomestiti prazninu nastalu usled neminovnog odlaska prethodnog.

Ili možda prekasno?

Život nam je stalno ispostavljao nekakve zahteve, i nikada nismo imali dovoljno vremena da se posvetimo onome što volimo. Pošto smo na sopstvenoj koži osetili neumitni protok vremena, shvatili smo da je krajnje vreme da lupimo šakom o pisaći sto. Uradili smo sve što su porodice, i primarna i sekundarna, od nas očekivale. Stali smo pred ogledalo, i zanemarivši bore na licu, zagledali se u sopstveni odraz. Oči su i dalje žive i sijaju kao prastare zvezde na nebu. Iza njih krije se ona zlatna misao, rođena davno u trenucima iskrenosti.

Suočivši se sa tom potrebom koju smo godinama zatomljivali, izvadili smo pampur iz boce pod pritiskom. Penušava reka reči, zareza i uskličnika pokuljala je iz nas. Skinuli smo sa tavana naše duše prašnjavu lampu, u kojoj obitava duh nam blizanac. Iznenada oslobođen, nizao je bisere iz zaleta. Višegodišnje životno iskustvo upotrebili smo kao sito za prosejavanje natruha taštine ili velikih očekivanja. Pisanje je bilo nagrada samo po sebi.

Ako ne spadate ni u jednu navedenu kategoriju, onda se pisanje bavi vama, a pero u ruku uzimate isključivo onda kada imate šta da kažete.

 

 

Koliko puta umire jedan pisac

Dok čitamo pisac nam se obraća jednim, skoro konspirativnim šapatom. Tako naučimo da prepoznajemo jedan glas među mnogima. Preko veze koju smo sa piscem čitajući stvorili. Vraćamo mu se svaki put kad smo tužni, veseli ili kada nam je prosto dosadno. Imamo ga u svesti kada prepoznamo situaciju koju je on znalački opisao. Rastemo sa njim i radujemo se svakoj novoj knjizi, kao nezasluženom poklonu.

Jednom za života…

Ima jedna stvar koju uporno zaboravljamo, poneseni poezijom stvorenom od strane čoveka. A to je činjenica da je on, pisac, smrtan, isto kao i mi. Kada se to neminovno desi, pored opšteg utiska prolaznosti, suočeni smo sa jednom definitivnom istinom. Opus je gotov. Put više nije pravolinijski i u smeru beskonačnosti. Krug se zatvorio, i zarobio naš radoznali pogled.

Ne vredi nam da metanišemo i lamentiramo nad nepravednom sudbinom. Iz tog pera više ni slovce neće izaći. Ostaje nam samo da iz tog konglomerata reči izvlačimo nova tumačenja. Da se zavlačimo u prašnjave uglove zalepljenih stranica koje smo možda preskočili. Da gledamo kako se smiče senka sa pretrčanih poglavlja. Da se pitamo da li autora sada obasjava neko drugo sunce i osvetljava mu smisao koji mu je, za života, ostao neuhvatljiv.

…i više puta u smrti

Svaki put kada u biblioteci pređemo rukom preko hrbata njegovih knjiga, a zatim izvadimo knjigu recepata. Napravimo promaju od koje se smrtno prehladi i skratimo mu beskonačnost bar za nokat. Kada ga se dočepaju obrazovne institucije, pa ga po nekakvom ličnom nahođenju ubacuju i izbacuju iz školskog programa. Kada u selidbi zaključimo da je višak i ostavimo ga kraj kontejnera, u društvu tužne sabraće.Kada mu u kriznim vremenima, od uzbudljivih stranica pravimo cigaret papir.

Ali opet, žilava je to sorta. Vaskrsava u najneverovatnijim prilikama. Dovoljan je pogled širom otvorenih očiju deteta, koje se prvi put susreće sa njim. Ili onog čitaoca koji mu se iznova vraća, iznenađen novopronađenim porukama. Poput poruke u boci koja pluta okeanom. Ili će se flaša razbiti o stenje, ili će je radoznali presretač odmotati i pustolovno se povezati sa autorom. I onaj, koji u pokušaju da i sam nešto vredno napiše, pa raspliće tekst u nameri da prozre majstorstvo, udahnjuje mu nov ciklus života. Koncentrični krugovi piščeve aure tvore vir kome ćemo se dobrovoljno prepustiti.

Jer „Svaka knjiga ima dušu, dušu onoga ko ju je napisao i dušu onih koji je čitaju“. Tu, u knjizi, naša je duša srela piščevu, posedela uz čašicu razgovora, i oplemenjena se vratila sa tog puta.

 

Kako koristimo slobodno vreme

Desilo se eto da smo, kao pisci, upornim vežbanjem došli do stadijuma kada se iz papirne larve izlegao prelepi primerak pismenog stvaralaštva. Savladali smo metod pisanja koji nam najviše ’leži’, stil nam je postao kao druga koža, a o pravopisu i gramatici da i ne govorimo. Pisaći sto i lampu smo već imali, preteklo nam iz srednje škole. I da bi ovaj interfejs dao rezultate, potrebno nam je još samo jedno – slobodno vreme.

Šta je , u stvari, slobodno vreme

Pomislićete, evo konačno glupog pitanja. Pa to i vrapci na grani znaju, kako bi to rekli učitelji iz našeg detinjstva. To je ono vreme kad ne radim, a ako sam životinja, kad ne lovim sebi obrok. Ali da li je sve baš tako jednostavno?

Ako je verovati pametnijima od nas, tj. antičkim filozofima, vreme kada ne ispunjavamo radne obaveze nipošto nije neki bledunjavi interval između dva zadatka. Naprotiv, još u tim davnim vremenima dokolica je bila vredna kao zlato. To je bila prilika da se, oslobođeni od rada kao nužnog zla, posvetimo onome što volimo da radimo. I ovde je razapeta još jedna zamka. Poneseni stečenom slobodom, uzećemo štapove za pecanje i otisnuti se čamcem na reku, što dalje od civilizacije i ljudskih glasova.

Baviti se hobijem i nije tako loše rešenje. Svakako bolje nego provesti polovinu tog vremena koje nam je preostalo vozeći se od posla do kuće, usput gledajući bilborde. Koje bi kod kuće zamenili televizorom, oslobođeno dižući noge na stočić u iščekivanju večere, a sve to u domašaju mobilne mreže. Čak i ako ga nismo isprogramirali, slobodno vreme nam ostaje zaglavljeno između posla danas i posla sutra.

…i kako ga koristimo

Da li bi smo bili zadovoljniji da smo te dragocene trenutke posvetili sopstvenom usavršavanju? Ako je dokolica preduslov bilo kakve duhovne aktivnosti, onda bi bilo uputno negovati je. Možda bi je trebalo ispuniti nekakvom intelektualnom igrom koja barata realitetom na jedan originalan način. Možda bi rezultat takve igre bilo menjanje zadate realnosti, u svrhu sopstvenog oplemenjivanja smislom.

Prevarite sistem u kome živite, budite opčinjeni proizvodnjom, ali ne predmeta i usluga, već kreativnih dela.Toliko utisaka nosite u sebi, oni se međusobno gurkaju čekajući da ih izvučete na papir. A onda ih usavršavajte, polirajte do šljaštećeg sjaja, znate i sami da uvek može bolje. Ovi takoreći ukradeni trenuci su vaš najdragoceniji posed, pa nemojte od njega praviti veresiju. Sutra vas život može odvesti na totalno drugu stranu.

Sledeći put, kad proglasite slobodno vreme, razmislite dobro da li ćete se  mašiti za beležnicu ili štapove za pecanje. U prilog beležnici ide poznati citat Martina Hajdegera da se „…svet razotkriva na horizpntu pokvarenog oruđa“. Što se pecaroša tiče, njih je na pijedestal slobode mnogo pre nas uzdigao Erazmo Roterdamski u legendarnoj „Pohvali ludosti“, pokrećući drevno pitanje ljudskog usavršavanja.

 

 

 

Halo? Halo?

Jednom sam otišao na književno veče u jednoj od najvećih mentalnih ustanova. Da se čita poezija. Sedeli smo zajedno mi kao normalni i oni koji to kao nisu. Stanari tužne kuće. Bio je čak i jedan poznati pesnik. Kao gost. Svi su u njega gledali, dok se on onako dobrostivo smeškao. Trebalo je da čitaju pesnici i ovi drugi pesnici (stanari kuće) svoju poeziju. Nisam znao šta da očekujem. A onda sam doživeo prosvetjenje koje neću zaboraviti dok sam živ. I koje je tek sad vidim toliko uticalo na moj život. I pisanje.

Posle onog čuvenog velikog pesnika, i još nekoliko manjih, na scenu je izašla Ona. Na obrazima je imala jarko crvenilo. Na kapcima tešku zelenu šminku. I lepo se obukla na šljokice. Bila je uzbuđena. Svi smo bili uzbuđeni. A onda je pročitala jednu svoju pesmu. Pa još jednu. I još jednu. U sali je nastao muk. Doktori su se nervozno meškoljili, kao da su očekivali da će nešto strašno da se desi. Ne znam šta su očekivali, valjda da ćemo svi postati ludi. A onda se salom prolomio aplauz. Topao od srca. Pesme su bile sjajne. Produkt jedne neverovatne realnosti. I pogleda na svet sasvim drugačijeg od ovih normalnih pesnika, koji su bili dosadni i bavili se rimom umesto pesmom.Njene su bile čiste, prave, direktno iz srca. Kapi ljubavi u obliku reči. Neverovatno. Postideo sam se što sam normalan. I shvatio razliku stvaranja. Tada. U toj tužnoj kući.

Sutradan sam ponovo došao ali ovaj put na odelenje. Čekao sam mog druga psihijatra da nešto popričamo. Njemu se tamo nešto odužilo tako da sam samo sedeo i gledao. Neverovatne životne drame, koje nijedan pisac ne može da osmisli. I tako sam sedeo i buljio u njih. Tamo je bio jedan telefon na pultu kod glavne sestre. Sedeo sam tamo iza stola i gledao. Mogli ste da napišete knjigu o dramama koje su se odigravale na tom telefonu. Dubine ljudske tragedije i visine komedije, sve se odigralo na telefonu.

Prvo je došao stariji čovek koji je imao Alchajmera. Verovatno da je mogao je dobro da funkcioniše u poznatoj kući. Ali dovedete ga na čudno mesto i katastrofa se zadesi. Gledao sam ga kako prilazi telefonu, skida slušalicu sa telefona, a zatim se zbunio i uspaničio. Nije mogao da smisli šta dalje. To je život umro ispred mene. Niko nije mogao ništa da uradi. Nije bilo nade. Za malo vremena više neće prepoznavati svoju decu. Pitanje je samo koliko dugo. Razmišljao sam o tome kako to mora biti, gledati kako voljena osoba postaje sve gore i gore. Demencija. O demenciji sam samo slušao i čitao knjige. Ali na odeljenju je to bila stvarna osoba, stvarni život, radosti, tuge, nade i ostvarenja. Svi umiru. Svi se pripremaju da budu zaboravljeni. Ne od drugih, već od samog sebe. Nadamo se da ćemo živeti u tuđim sećanjima. Nadam se tome. To je jedan od razloga zašto pišem. Zbog toga, delom imamo i decu. Zašto imamo nadgrobne spomenike. Istoriju. Paralelnu istoriju. Mrtve koji žive u našim srcima, umovima, u našem sećanju. Ne samo u knjigama, već u živoj sadašnjosti. Sa demencijom ni ne živiš u sopstvenom sećanju. Umreš pre nego što umreš. To je najstrašnija moguća anonimnost. Ni sami ne znate. Nema je više. Niko tamo ne zna. Video sam to ispred tog telefona.

Onda je na telefon došla sredovečna majka i domaćica, očigledno negde iz unutrašnjosti. Bila je depresivno hipohondrična. Kontrolisala je svoju porodicu kroz bolesnu ulogu. Svi i sve se vrtelo oko nje – bolovi, mučnina i glavobolja. Imala je čudan osećaj da se nešto živo kreće u njoj, oko grudi, poput vetra, hladnoće oko njenog srca, nečega što se kreće u njenim venama, velikog umora i jake glavobolje. „Takva glavobolja, doktore.“ Ne biste mogli da je mrzite. Ali sigurno je ne biste mogli ni da je volite. Za svaki problem, za svaku potrebu, fizički simptom. Nije mogla da radi ili kuva, sigurno ne može da vodi ljubav. Uvek previše umorna, nervozna i bolesna. A lekari su isprobali gomilu lekova. Ništa nije funkcionisalo. Bilo je nuspojava. Ili je zaboravila da uzeme tablete. Ili su ih izbacili. Sa njom nije bilo ništa loše, osim što s njom nije bilo sve u redu. Uglavnom, činilo se da je porodici bila potrebna pauza od nekoliko nedelja. Nisu znali šta da rade sa njom. Postali su opsednuti njenom dijagnozom i lekovima. Ništa se nije promenilo. Zatim je otišla kući. Gledao sam je kako razgovara telefonom, posežući za svojom odsutnom porodicom i priča im priču o fizičkoj bedi. Zamišljam tanki snop zloćudne energije koji putuje telefonskom linijom, u njen dom, kroz slušalicu, u mozak nekog od bližnjih, uspostavljajući parazitsku vezu. Možda je bila vanzemaljac. Mislim da su naučno-fantastični filmovi alegorija.

Zatim se telefona dočepala devojka u kasnim dvadesetim. Ona je bipolarna, kaže sestra dok nezainteresovano prelistava modni časopis. Fina, graciozna, plava, providna, videle su se vene na njenim koščatim rukama. Delovala je vrlo prefinjeno, vrlo otmeno. Gotovo aritoskratski. Onada je počela velika drama. Pozivi roditeljima. Momku sa kojim je u vezi. Ekstravagantne reakcije, vikanje, treskanje telefona. Ponovo poziv ovaj put molećiv, sa dosta jecaja i suza. Manipulacija za posetu ili obrok u Meku koji treba da bude donesen, ili za voljenu osobu koja će reći lekaru da je otpusti. Ponovo se veza prekida.

Čudna situacija. Osećam se kao u nekom teatru apsurda, u kome se ređaju beskrajni monolozi, jer su oni drugi negde tamo. Spaja ih samo ta sprava, samo taj telefon iz koga ne čujem one sa druge strane. Sa druge strane života, u ovom slučaju. Ostali ljudi bili su rekviziti lične melodrame, a ne prava ljudska bića. Telefon je bio još jedan pomoćnik. Kao i medicinske sestre. I doktor. Sve rekviziti u pozorištu apsurda. Nisam mogao da vidim obrazac. Puno pozorišta, ali nema zavere. Nema prave teme. Nema svrhe ili pravca.

Prilazili su i teži slučajevi psihoze i slično. Oni su posebna kaegorija. Teško psihotični ljudi ponekad bi stajali pred telefonom i samo zurili u njega. Imali su sumornu, maglovitu ideju o postojanju tamo nekog stvarnog sveta, nekoga koga bi možda mogli da pozovu. Ali nisu mogli da se povežu. Ne možeš da se povežeš telefonom ili u životu ni sa sobom, ni sa drugima, ni sa sopstvenim mislima. Shvatio sam zašto me podsećaju na mnoge sa one strane zidova. Osoba više nije tu. Oni šetaju, razgovaraju, jedu i uzimaju lekove. Naša kultura ih je puna. Prazninu možete videti na telefonima. Nema fokusa. Nema pravca. Nema motivacije. Nema ni patnje. Samo beskrajna mehanička funkcija, probijanje dana, obavljanje rutina ili haotični nedostatak rutine. Lekovi nisu značili ništa. Nije bilo nikoga da uzme lekove. Oni se nikada ne vrate. Ne kao pre. A ipak, tamo je još uvek bila osoba. Intenzivna, duboka, povučena patnja. Ne biste mogli doći do nje, dodirnuti je ili razgovarate s tim duhom, ali bio je tu negde. Čovek usamljen u gomili sličnih.

Onda je dođao jedan manični pacijent. Divlje euforičan, uzvišen, urnebesan, ekspanzivan. Zrači sjajnom energijom. Pun gestova, života i bujnosti. Oni mnogo vole telefon, kaže sestra. Maničari su bili izuzetni srećni što mogu da telefoniraju. Sa velikom radošću bi objasnili onome ko je slušao kako se sjajno osećaju. Nikad nije bilo bolje. Jednostavno su voleli da telefoniraju. Šta može biti bolje i jednoj mentalnoj ustanovi nego razgovarati telefonom! Kakav život! Kakav dan! Jedan manijačni pacijent objasnio je mom prijatelju doktoru da može da prolazi kroz zidove. Svoju energiju dobio je direktno iz gradske elektroenergetske mreže. Imao je četrdesetih godina i još je živeo sa majkom. Bila je krhka, ljubazna i draga. Znala je da je to manija. I pristao je da dođe u bolnicu iako nije bilo ničeg lošeg i osećao se dobro. On je znao. Ne mogu da kažem. Ali je znao.

Drugi bi samo stajali uz telefon, sa slušalicom u ruci i zurili u brojčanik. Lica mokrih od suza, izgubljeni i usamljeni, posežući za svetom koji se nije vraćao. Nisu napravili predstavu. Nisu bili na pozornici. Bili su samo mali i usamljeni i izgubljeni, tužni i beznadežni.

***

Izašao sam napolje u ono što zovemo normalan svet. Pravu realnost. Paralelni svet. Zapalio sam cigaretu i gledao kako šibica dogoreva do kraja. Oprljila mi prste. Nisam primetio. Upravo sam zavirio u dubinu svetova u beskrajnom svemiru ljudskih duša. Ko sam ja? Ko si ti?

Privatnost kao tema za pisanje

Živimo u vremenu kada je ljudsko ponašanje poprimilo neke nove oblike. Do samo pre jednog veka, a možda i manje, takvo ophođenje bilo je potpuno nezamislivo. Kao da su društvene norme optrčale jedan krug i vratile se na sam početak, u pećinu. Na stranu to što je etičnost izgubila smisao i vrednost u ambijentu vladajuće tržišne ekonomije. U prvi plan je izbila potreba pojedinaca da svoj privatan život neselektivno dele sa svakim ko je rad da učestvuje u toj paradi lične topografije.

Društvene mreže, čija je uloga da spajaju ljude, postaju platforme za lično promovisanje. I sve bi to bilo u redu kada bi se imalo šta podeliti sa drugima. Postavlja se pitanje šta je u stvari vrednost? Da li je to socijalni odnos u koji smo stupili povezivanjem sa ljudima voljnim da učestvuju u razmeni ideja i mišljenja? Možda se radi o jedinstvenoj prilici da izbacimo iz sebe golema koga smo po svojim idealima stvorili. Pri tom, sličnost sa originalom nije neophodna, a čini mi se ni poželjna.

Možda bi trebalo da se zapitamo vrišti li iz nas praznina, u trenutku kada pokušavamo da plasiramo javnosti svoje jalove težnje za poklapanjem sa poželjnim modelom čoveka. Da li smo u iskušenju da prilagođavamo svoj lik vladajućoj potražnji? Ili su sva sredstva za samoostvarenje koja se nude, u službi konstruisanja tog lika. U nameri da zadovoljimo nevidljivu publiku, mrsimo se u čvor od sopstvenih neistraženih mogućnosti.

Da paradoks bude veći, iako smo spremni da sa potpunim strancem podelimo intimu, osetićemo se razotkriveno ako nam se neko sa digitalnog horizonta obrati na način na koji nemamo odgovor. Uprkos tome što, naizgled, razmenjujemo mišljenja, ostaćemo zatvoreni za bilo kakvu kritiku sopstvenog ponašanja. Pa pošto smo od svog pojavnog života napravili materijal za razmenu sa istomišljenicima, lansirali smo ga u prostor u kome je počeo da ’ živi ’ sam za sebe. A da bi smo sačuvali integritet, ukinućemo mogućnost da se objavljena istina dovodi u pitanje odstranjivanjem nepovoljnih osvrta i negiranjem prava na mešanje.

I tako smo opet došli do pećine i crno-belog sveta. Žvrljamo po zidovima, a onda zovemo goste na premijeru pored ognjišta. Kome se ne sviđa, prognan je u suprotni tabor. Ili, u gorem slučaju, naboden na koplje i izložen za nauk neposlušnima. Mali napor volje može nas izbaciti preko praga tog plemenskog doma u svet. Mislimo malo o drugima, ne gledajmo samo u svoj odraz u ogledalu. Posmatrajmo život sveobuhvatno, a ne lakonski.

I da, napišimo priču, pesmu, bilo kakvu crticu koja prenosi autentično iskustvo. Tako ćemo se ponovo očovečiti i vratiti izraz liku koji nas posmatra našim sopstvenim očima.

Esej bez naslova

Stvari se čoveku dešavaju kad se dese. Ne pitaju te da li hoćeš da ti se dogode. Nije im potrebna tvoja dozvola.

Odlučio sam da ovaj esej ostavim bez naslova, jer što god da stavim čini mi se neprikladnim za ovu situaciju u kojoj trenutno živim. Ne znam kako je bilo u vreme kuge, ali ovo vreme straha iznelo je na videlo tamnu stranu života. Strah od smrti u obliku nevidljivog virusa koji preti da zatre čovečanstvu odjedanput je postala glavna tema života ljudi oko mene, pod nizom neobičnih da ne kažem čudnih okolnosti.

Kad sam bio mlad, mislio sam da je za plovidbu svetom dovoljno da naučim da radim dobro tri stvari. Prvo: vezivati pertle na cipelama. Drugo: savesno skidati ženu. I treće: čitati da bi se svakog dana osetio ukus nekoliko stranica sastavljenih s jasnoćom i veštinom. Činilo mi se da čovek koji čvrsto korača, koji zna da miluje i koji nauči da sluša muziku reči živi duže i, pogotovo, živi bolje. Ali, godine su me naučile da to nije dovoljno i da nam život ponekad pruži priliku da težimo ka tome da budemo nešto više od dvonošca koji jede, prazni se i privremeno zauzima prostor na planeti. Najtužnije je kada se ta prilika ne iskoristi.

Ono što su velikani književnost opisali u svojim antiutopijskim romanima – Orvel u Farmi i 1984, Haksli u Vrlom novom svetu, Bredberi u Farenhajtu 451, a neki slikari bogme dobro naslikali, Brojgel recimo, preko noći postade naša stvarnost. Upravljanje putem straha, stara formula koliko i čovečanstvo, dobilo je još jednom priliku da se igra našim sudbinama, svodeći čoveka na nivo plašljivog atoma, zrnce prašine u beskrajnom obrtanju Univerzuma. A mi imamo privilegiju ili nesreću da ovu utopiju živimo upravo sada.

Mislim da će istina, kad sve laži budu ispričane i zaboravljene, i dalje biti istina. I ovo se ne menja od mesta do mesta ili od danas do sutra. Ne možete to da izmenite kao što ne možete da posolite so da bude slanija. Istina se ne da obrisati jer to je to. O tome se radi.

Ujutru kad se probudiš misliš da jučerašnji dan ništa ne znači. Ali juče je sve što imaš. Šta još postoji? Život ti se sastoji od dana koji su u njega ugrađeni. Samo od toga. Ni od čega drugog. Možeš da pomisliš da možeš sve da ostaviš i od svega da pobegneš i da promeniš ime i ne znam šta sve. A onda se jednog jutra probudiš i pogledaš u tavanicu i šta misliš koga ugledaš?

Svako ko teži očuvanju zdravog razuma ima potrebu za nekim mestom na svetu gde može da se izgubi. To mesto, poslednje utočište, mali je dodatak duši kuda, kada svet u svojoj komediji apsurda doživi brodolom, uvek možeš odjuriti da se zaključaš i izgubiš ključ.

Devica Marija iz lokalnog kafića

Pre neko veče sedeo sam u nekom kafiću, sticajem okolnosti u ženskom društvu samohranih majki i raspuštenica, od kojih su neke bile moje prijateljice (a neke nisu). S ozbirom da sam i sam raspušten, nekako sam se uklapao u to društvo, pa su me trpele. Sve su uglavnom bile sa manjim ili većim potomstvom, decom koja su nedostajuće očeve doživljavala kao neku tajanstvenu fantaziju, mitsko biće koje godinama neotkriveno živi u njihovoj kući i koje će se jednog dana (možda) pojaviti nekakvom čarolijom, pa da budu kao druga deca i nauče reč “tata”.

Sve su bile doterane, poželjne, hrabre, i odlučne ali i nesretne zbog svoje sudbine zbog koje nisu mogle da krive rat ili neku drugu katastrofu što su ostale same. Razgovor je otkrivao tugu ispod blještave fasade; neke su bile ucveljene; neke su želele muža i oca svom detetu; neke su mrzele svoju decu (i toga je bilo); neke su se osećale samo i napušteno (mnoge od njih). Pokušavao sam povremeno da ih bodrim nemuštim rečima kako su imale sreću da i se to dogodilo, kako ništa nije tako crno, kako su one dobre žene, kako sada mogu da žive onako kako žele, i slične gluposti.

U jednom trenutku tuge i nemoći, odlučim da izađem iz sopstvenog tela i sednem za susedni sto. I odjednom se pred mojim očima pojavi biblijska scena: Mlada žena sa detetom u krilu, i čitavim životom pred njima – njiho dvoje sami, bez ikakvih obaveza. Skoro kao devičansko rođenje. Moderna Devica Marija, sa Luj Viton torbicom i Kiko kolicima. Preplavi me neka grdna tuga. I u glavi mi zvoni rečenica koje s često to veče izgovarale – “ko je kriv”, jer kad ih pitam kakav je bio otac i muž, većina kaže propalica, svinja, lažljivac, neradnik, kukavica, jebivetar…I bolje da je mrtav nego živ (rat i stradanje muškaraca je uvek bolja uteha nego karakterni razvod).

I onda pomislim: najveći dobitak u životu je kad shvatiš da je Univerzum potpuno ravnodušan prema tvojoj sudbini. Tamo nema nkakve pravde, krivde, prava na ovo ili ono…To su pojmovi izmislili kako bi prevazišli sopstvenu egocentričnost i pokušali da prežive u ovom surovom svetu. To počne kada kao dvogodišnjak počneš da postavljaš ona čuvena Zašto pitanja i nastavi se do kraja života (za neke ljude). Ostali se ne smaraju ovim pitanjima, već se bave preuređenjime sopsotvenih kaveza, uz pažljivo izbegavanje da drmaju tuđe. Samo uz ljubav možeš da pobediš život.

Vratim se u sebe da dovršim espreso. Vidim kako me gledaju onim krupnim očima punim tuge i neke moćne ljubavi dok rukama svijaju svoju decu i popravljaju nabore na haljini ili bluzi. Osetim se krivim iako nisam kriv nizašta. Insistiraju da one plate.

Te večeri vratim se u svoj brlog gde me dočeka još jedno muško mitsko biće sa belim krznom. I čaša sa ćilibarom  na stolu. Uključim mašinu, ali te večeri ekran ostane prazan. Život uvek ume da piše bolje od mene.

Pišem da ne poludim

naša civilizacija globalno i lokalno pati od zavere mediokriteta.

oni žele da budeš jednoličan, konfekcioniran, umesto da podržavaju cvetanje individualnosti.

u prinicipu oni podržavaju heroizam, kreativnost i genijalnost, ali u praksi sve rade samo da se to ne dogodi, tako što praktikuju kažnjavanje za svaku razliku od proseka.

dok tvrde da su stvorili društvo koje tebi treba da služi, taj isti sistem služi njima da bi živeli udobno na tvoj račun i smejali ti se iza leđa.

takvo društvo te pomno motri, govori ti šta da radiš, šta je važno a šta ne, kako bi trebalo da živiš, šta ti treba kako bi ostvaro svoje ciljeve, ili da postaneš određena stvar.

kako malo prostora ostaje za ljude koji slobodno misle ili za spontanost keativnosti!

svako društvo voli mediokritete.

u stvari ono opstaje zbog njih. da bi funkcionisalo potrebni smo mu mi kao mediokriteti da bi propagirali norme i i dobro utabane staze.

ali održavanje stanja stvari nije isto što i evolucija.

na ovaj svet stižemo da izrazimo našu pravu prirodu, da kultivišemo naš stil, da budemo originali samih sebe.

biti svoj je tvoj najveći poduhvat. sledi svoj jedinstveni duhovni put u mnoštvu drugih.

u društvu mediokriteta, stalno si u strahu da budeš različit, ili se bojiš posledica sopostvene potrebe za postavljanjem pitanja. rezultat je izgradnja sopstvenog kaveza gluposti kao posledica gašenja uma i selidbe u šoping mol.

nema potrebe da budeš žrtva nesrećnih okolnosti u kraljevstvu mediokriteta. pronađi i podloži vatru života i kreativnosti u samom sebi.

u tebi je prirodna jedinstvenost koja ti je data i nemoj da je tako lako odbaciš za malo love, i par đinđuva. budi svoj i ono što jesi, što god to bilo.

izrazi se kroz kreativnost, to je jedini pravi put da nađeš sebe i druge.

oslobodi svoj um kontrole koja ti govori šta da radiš, kakva treba da budeš, kuda da ideš, da se prilagodiš. pokušaće da ti stave etiketu, da te oblikuju, upravljaju. ako poslušaš, izgubljen si.

budi odlučan! donesi prave odluke!

ne postoji ništa “što se mora, ili treba”. niko izvan tebe nema odgovore na ova pitanja. nemoj da dozvoliš da simuliraš svoj život umesto da ga živiš.

piši!

ti si svetionik i svetu je potrebno tvoje svetlo.