Ознака: stil

Objavljeno

O JEZIČKOM KOLONIJALIZMU

Jezik koristimo gotovo nesvesno, osim kada unapred malo promislimo o onome što želimo da kažemo. Pošto ga učimo od majke, on nam služi i da se identifikujemo sa narodom kojem pripadamo. Danas je smislen govor svačija povlastica, dok je nekada bio privilegija uskog kruga obrazovanog plemstva i sveštenstva.

KAKO JE BILO NEKADA

U ne tako dalekoj prošlosti, svakodnevni govor je mogao biti i odraz starešinstva u porodici. Glava kuće slušala se pomno i ne daj bože da mu se upadalo u reč. Ili još gore negiralo ono što je pater familias imao da kaže. Mlađi su čekali na svoj red, žene uglavnom ćutale, a najmlađi bulaznili o koječemu.

Tako se uspostavljao red i pravac kretanja porodice, užljebljivanje u nivoe društvene piramide koji su se postepeno sužavali od dna prema vrhu. Posmatrano sa današnje tačke gledišta, liči na diktaturu povlašćenih u samom vrhu lanca ishrane.

Ali prevarićemo se ako se povedemo za tim utiskom. I pored neograničene vlasti onih koji stoluju na vrhu, bilo porodice, bilo države, samovolja nije bila dozvoljena. Čak je svaka odluka morala biti detaljno pretresena od strane veća najmudrijih. A nakon toga potvrđena kroz opštu saglasnost oko cilja delovanja. Tako se predupređivala anarhija ili bilo kakvo zastranjenje povedeno za novotarijama koje su mamile svojom egzotičnošću. Ionako je njihov šarm najviše ležao u nedovoljnoj ispitanosti svih mogućnosti, a samim tim i posledica trasiranja novih pravaca u svakodnevnom i kulturnom životu porodica, naroda.

DANAŠNJA VAVILONSKA POMETNJA

Naravno jezici su se menjali pri susretima predstavnika udaljenih, pa i komšijskih krajeva. Naročito ako strana reč koju bi čuli ne bi zapremala pojam koji je trebala da označi. Ako kod nas nisu rasle urme, onda nismo mogli ni da imamo domaće ime za to. Ako nismo upražnjavali određene običaje (pada mi na pamet sunećenje!) takođe nismo mogli ni da ih imenujemo.

Reč nosi u sebi smisao i koristimo je da obeležavamo stvari oko sebe. U Markesovom romanu Sto godina samoće, lik koji počinje da zaboravlja imena predmeta ne zna više ni da ih koristi i njegov svet se nepovratno sužava. Gubitak prevazilazi svoju lingvističku skučenost i raste do ontološke osakaćenosti.

Ako želite da potrete nečiji identitet i kolektivno sećanje – ukinite mu reč. Danas smo svedoci jedne pojave koja suptilno radi upravo to. Neselektivno usvajamo strane kovanice iz novogovora jer nam je tako lakše da obeležimo izvesnu pojavu.

LINGVISTIČKI KOLONIJALIZAM

Tako su se pojavile nove reči i u našem jeziku. S obzirom na to da današnjim svetom vladaju anglosaksonci, pojmove prepoznajemo i govorimo o njima tek kada ih oni krste, zarad neke svoje agende. Uzmimo npr. reč kao što je mansplaining. Pojam koji ona pokriva implicira patrijarhalni način gledanja na stvari koji pojave objašnjava sa muške tačke gledišta i ne dozvoljava nikakvu sumnju u objektivnost strane koja izlaže temu.

Nešto kao u drami Plinsko svetlo koju je 1938. napisao Patrick Hamilton. Muž obmanju je ženu i uverava je da ludi manipulišući gasnom svetiljkom čiji plamen krišom povećava ili smanjuje, tako da ona misli da se to dešava samo od sebe, tj. ne vidi pozadinu scene čija je žrtva.

Don’t gaslighting me je sintagma koja je nastala oslanjajući se na ovaj vid manipulacije i u širokoj je upotrebi na anglosaksonskom govornom području, što je sasvim u redu. Ali zamislite sada upotrebu ovog izraza u originalu kod nas. Nije li to rogobatno? Pri tom termin je neprevodiv na naš jezik tako da zadrži zvučnu jezičku konstrukciju i puno značenje onoga što se želi reći: Ne obmanjuj me!

Kao i whataboutism, kovanica koja se koristi za diskreditovanje sagovornika, više služi za napad ad hominem nego da bi tačno objasnila nešto. Na taj način ne samo da se uvode tuđice u maternji jezik već one imaju za cilj da nas podsvesno skrenu sa puta logičkog mišljenja. Služe nam više da se obračunavamo sa drugima nego da dođemo do konsenzusa oko neizbežnih pojava.

A kolonijalizam u bilo kom vidu upravo to i radi. Skreće nam pažnju sa bitnih stvari na nebitne i baca nam kosku oko koje ćemo da se gložimo dok nam gospodari neprimetno uzimaju malo po malo slobode (a bogami i teritorije!).

Na kraju se više i ne prepoznajemo.

 

Objavljeno

Preporuka za čitanje u duge zimske dane

Tomas Man

ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA

Ovakvi se romani više ne pišu. Pa se stoga i ne čitaju. Zato mi je posebno zadovoljstvo, ali i važna obaveza, da sa korica ove knjige skinem prašinu i oslobodim njene stranice natopljene najfinijim spisateljskim umećem od nepravedne tame zaborava.

Roman je autor pisao decenijama i, poslužiću se paradoksom – na kraju ga ipak nije završio. To nikako ne znači da osnovna ideja ovog dela nije jasno uobličena. Zamišljen kao autobiografija jednog pustolova ima malo elemenata pikarskog romana, koji će se otkriti čitaocu ukoliko svoje simpatije nedvosmisleno veže za mladića čije su se egzistencijalne bravure, zahvaljujući njegovoj srećnoj nadarenosti, graničile sa umetničkim preživljavanjem.

Napravivši od svoje oku ugodne pojave virtuoza dopadanja, Feliks Krul, junak ovog obimnog i ništa manje interesantnog romana, pomerao je granice mogućeg večito igrajući na ivici moralnog šesnaesterca. Iako je pisan tokom XX veka, ličnost sama je prototip junaka našeg vremena, ne toliko po ljupkom stilu kojim izvodi svoje šarmantne male i velike predstave, koliko zbog motiva koji ga nagone na takvo lepršavo delovanje.

Svi u nekom kutku glave nosimo zavodljivu ideju o tome da ako smo talentovani kao što mislimo da jesmo, onda ovozemaljska pravila za nas ne važe. Ali nemamo hrabrosti da tu ideju i iznesemo na svetlost dana i prikažemo se volu kao Jupiter. Feliks Krul ne pati od ovog nedostatka i dosledan je u sprovođenju svoje „misije“. Oslanjajući se na svoja izoštrena čula i do krajnosti razvijene empatije, što svaki manipulator neizostavno poseduje, ovaj atletski građen plavooki blondin nepogrešivo oseća šta njegov sagovornik želi da čuje, te ga time i časti i neprimetno osvaja prednost na komplikovanom poligonu zvanom život.

Čitalac je hipnotisan i ni najmanje mu ne zamera u suštini egoistične motive, jer je ovaj mladić osetljivog srca retko koga ostavio nezadovoljenog. Moglo bi se reći da su njegove transakcije poštene jer svojim napola artističkim delovanjem oplemenjuje emocionalnu valutu kojom se trguje. Srećni smo što pobuđujemo interesovanje takve osobe i na nas pada jedan mali trun plemenitosti svaki put kad nam se obrati.

Iza ove pitke radnje kriju se slojevi najfinijih opservacija na različite teme koje umetnost i literatura obrađuju ne bi li duhu čitaoca osvetlili put. Čitajući, zaboravićete da čitate i uhvatićete sebe u dijalogu, čas sa piscem, čas sa neobičnim junakom ove knjige ispisane probranim rečima koje oplemenjuju dušu.

Nije potrebno opisivati radnju jer je ona u odnosu sa značenjem koje sa sobom nosi kao tehnički nacrt izuzetno komplikovane i sadržajne mašine. Ali je potrebno istaći majstorski stil Tomasa Mana koji je u odnosu na načine kojima se moderna literatura izražava isto što i stilski nameštaj u odnosu na Ikeine proizvode.

Dva su za mene velikana stila, a to su Tomas Man i Žoze Saramago. Zamišljam njihov dijalog u mekanim prevojima oblaka (gde se možda sada nalaze) i čujem najfiniju muziku koju reči mogu da istkaju. Mojoj sreći nema kraja…

Objavljeno

Avetinjski pisac

Poštovani Gospodine Pišče,

Uzimam slobodu da Vam se obratim sa velikim poštovanjem, koje sam postepeno sticao, pomno iščitavajući sva Vaša dela. Pokušao sam da Vas upoznam preko reči koje ste odabrali da zapisujete, sledeći unutrašnju logiku svetova koje ste, na moju radost, neštedimice stvarali. Jednim sam budnim okom pratio radnje Vaših maštovitih serijala, a drugim kopao po praznini između redova, ne bih li bar naslutio o kakvom se čoveku radi.
Pitao sam se, i još uvek ne mogu da dokonam, kakvoj slojevitoj strukturi pripada Vaša unutrašnja priroda, osim da se, bez sumnje, radi o biću raznovrsnog emocionalnog bogatstva. Osim toga, ne mogu a da se, sa ushićenošću jednog deteta, ne divim istrajnosti kojom vodite svoje pero u galop po beskrajnim belim stepama onih listova na koje se drveće na kraju svede, bez obzira na aktuelno godišnje doba. Kao da spisateljski zanat zahteva jednu večnu jesen ubiranja zrelih plodova, koja bi potom svoj obnoviteljski ciklus započela lelujanjem opalog lišća.
Kao što možda slutite, prateći ovaj uvod, ni meni ne nedostaje osećaja za poetsko, i moje srce povremeno zavibrira na toj povlašćenoj frekvenciji. Oči mi hvataju one tople senke boja, rastopljene u letnjem sfumatu, a duša je u stanju da shvati tanane nijanse koje stvaraju razlike između punoće privida i privida punoće, dva pola između kojih lebdi svaka samoobmana, tako svojstvena čoveku.
Ali to što sam u stanju da doživim nešto tako neuhvatljivo, kao što i sami znate, nije preduslov veštine kojom bih uspešno zalepio reč na papir. U mojoj neveštoj izvedbi to najviše liči na pribadanje insekta čiodom na ploču; reč mi posle sletanja na papir naprosto umre, i mogu samo da joj posmatram prosuta creva lupom, dok se ne osuše i postanu prah.
Upravo je to razlog zbog koga sam se najzad osmelio da Vam pišem. Mene život nije štedeo, ali sam se uvek grčevito držao borbe kao odgovora na sve nedaće. Tako sam i postigao sve što sam sebi zacrtao, vinuvši se iz kaljuge jednog neperspektivnog porekla obeleženog siromaštvom, i duha i materije. Prvo sam otkrio u sebi velika očekivanja, a onda sam ih i ispunio. Mogao bih za sebe da kažem da sam čovek zadovoljan postignutim, i slika bi bila savršena, da nije jedne malenkosti, tanke pukotine kroz koju mi zadovoljstvo sporo ali sigurno otiče. Naime, voleo bih da detalje svog života pretočim u književno delo dostojno svetske literature, jer moj život to zavređuje, a i sama literatura bi se tim činom oplemenila.
Postoji samo taj jedan problem, ne znam u koje to sfere ispari sva ona autentičnost koja pripada događajima, na putu od moje glave do papira. Ne bih stigao ovako daleko u životu da nisam u stanju da uočim svoja ograničenja, u ovom slučaju u pogledu metoda, ili stila, ili kako god da se zove ta veština kojom nedovoljno vladam.
Već slutite, moja molba se odnosi na Vašu spremnost da, pošto se upoznate sa materijalom koji Vam u prilogu šaljem, pokušate da ga u moje ime uobličite i učinite poželjnim i pogodnim za čitanje širokoj publici. Nudim vam priliku da ukrstimo magiju kojom vi raspolažete, i sredstva koja su meni na raspolaganju, a koja nisu mala, i da zajedničkim snagama stvorimo čedo koje bi nam obojici bilo na ponos i diku.
Željno čekam Vaš odgovor i, poput kockara sa samo jednim preostalim žetonom, uzdam se u proviđenje i Vašu dobru volju.
S velikim poštovanjem,
Gospodin Vaš Čitalac
***

Dragi Gospodine Čitaoče,

Vaše me je pismo, moram priznati, prilično zateklo. Svojom ste me ponudom stavili u poziciju o kojoj nikada nisam razmišljao. Pa dobro, možda sam se tu i tamo bavio sličnom idejom u vreme kada sam bio mlad i gladan pisac, iscrpljen nepriznatošću i teškim počecima svojstvenim svim velikim poduhvatima. Tada bi me ophrvale halucinantne misli o bogatom meceni koji me pokroviteljski sklanja sa ulice i, nakon raznovrsnog obroka upućuje u tajne tog drevnog odnosa naizmenične subordinacije.
Ali to je sada daleka prošlost koja mi, kada je se spomnim, rađa duboku nelagodu, jer, da budem iskren, nisam siguran kako bih postupio da se takva situacija postvarila. Ostaću sam sebi večita tajna, nikada neću doznati da li bih bio dovoljno jak da ne pokleknem pred zahtevima stomaka, i prinesem svoj dar na oltar zlatnom žrecu.
Sada smatram da je svaki takav odnos duboko nepravedan prema najmanje jednoj zainteresovanoj strani. Ne sumnjam ni najmanje da je vaša biografija zaslužila da je na svetlost dana iznese jedan rolerkoster reči ogrnutih smislom koji je, pre svega vama prirođen. Upravo ovo zapažanje će iskopati dubok šanac oko zamka vaše sudbine, i učiniti problem spajanja moje tehnike i vaše životnosti nepremostivim.
Ako bismo prekršili sve zakonitosti po kojima se uspešno piše, jedna bi se ipak otela tom pokušaju kidnapovanja, i bežeći koliko je noge nose, preživela torturu. A to je pravilo po kome da bi ispravno pisao prvenstveno treba ispravno da misliš. Dakle, spajati dela koja su jednog čoveka stvorila, sa mislima nepoznatog čoveka, znači iznova stvarati golema od vode i blata, a potom mu udahnuti jedan život koji mu nipošto neće služiti na čast. Bojim se da bih, u žaru sopstvene kreacije, pao u iskušenje da vaš život obojim onim spektrom boja koje vaše unutrašnje oko nije u stanju da sagleda. I ne bi bilo iznenađenje da se, sledeći zakon relativiteta i energiju stvaranja koja nastaje kada se umnože masa ideje i ubrzanje misli, osećaji koji su generativno bili vaši, pretoče u imaginarna dela junaka koga ću stvoriti potkovan željom da opišem nešto što se nikada nije desilo.
Zato je, sa moje tačke gledišta, ovaj poduhvat jednostavno neizvodljiv. Zato što ste vi preduzimač, a moja malenkost je prokleti pisac, i radi uobičajenog funkcionisanja ove stvarnosti koja nam je data, neophodno je da naša polja delovanja ostanu zauvek razdvojena kao ulje i voda. Taj rascep ne umanjuje potrebu za postojanjem takvih jedinki kao što ste vi, a takođe ne utiče negativno na pojave meni srodnih duša, zaogrnutih plaštom fantastičnih ideja.
Zahvaljujem vam se na ukazanom poverenju, i u prilogu vam vraćam stranice vašeg života, sa željom da ih još dugo ispisujete svojim svrsishodnim delovanjem.
Srdačno vaš,
Gospodin Pisac
Objavljeno

Kako se izražavamo

Svi pravci u umetnosti imaju sopstvena sredstva izražavanja, pomoću kojih se ideje prenose na ili putem odgovarajućih medija. Kod nekih su to sllike, a kod nas koji volimo da pišemo, to su reči. One nam služe pre svega da formulišemo misli. Potom i da ih modelujemo na način razumljiv našoj publici. Da bi izbegli vavilonsku pometnju, moramo znati šta i kako pišemo.

Šta želimo da kažemo

Svako posmatra svet oko sebe iz svog vlastitog ugla. Radi uspešne komunikacije, biće potrebno da se uživimo u tuđi ugao gledanja. Različite perspektive daju jednoj istoj poruci različita značenja. Kako reče jedan Pisac, reči ne pripadaju nama, već poverenju onoga koji sluša.

Možda nam se dešava da imamo ideje koje je teško oblikovati tako da budu svima razumljive. Zato moramo dobro da utvrdimo kakvu poruku želimo da prenesemo. Osim što moramo dobro da poznajemo ideju koju želimo da iznesemo na svetlost dana, da bi istakli najvažnije moramo da poznajemo jezik.

Pored podrazumevanog poštovanja književnih normi, sadržaj, ideja i poruka će biti razumljiviji ukoliko se postigne jednostavnost i tačnost u izrazu. Tako će se i čitalac lakše uživeti u ono što želimo da mu saopštimo. To je neophodno iz zbog selektivnosti percepcije. Ona često zavisi od naših očekivanja, potreba, želja, mišljenja, stavova i uverenja – perceptivniji smo za ono što je u skladu s našim očekivanjima, stavovima.

…i kako to radimo

E sad, da bi smo ostavili dojam pisca bujne imaginacije i još bogatijeg vokabulara, upadamo u zamku redundantnosti. Svakog pisca ona čeka spremno razapeta, i kamuflirana prevelikim brojem nepotrebnih strana.

Prilikom smanjivanja nereda u našem pisanju moramo biti spremni da eliminišemo izraze koji ne dodaju ništa onome što je već rečeno. Ali, da li se dobri pisci nikada ne ponavljaju? Pa naravno da ne. Mnogi od njih čak imaju i omiljene reči i ne propuštaju ni najmanju priliku da ih puste u promet.

U efektnim strategijama ponavljanja možemo da vidimo kako se pisci oslanjaju na ponavljanje jer time naglašavaju ili razjašnjavaju glavnu ideju narativa. Pažljivim ponavljanjem ključnih reči i strukture rečenice možemo uspostaviti jasnije veze u našem pisanju. Znači, treba da izbegavamo ponavljanje reči samo u slučaju da ono naše pisanje čini dužim, a ne boljim.

Kad god smo u mogućnosti, treba da smanjimo dugačke pasuse na kraće fraze. Fraze opet možemo da svedemo na pojedinačne reči. Ukoliko izbacimo i prazne fraze, sprečićemo sebe u narcisoidnom pokušaju da se pokažemo. Ako jedna reč proguta značenje drugih reči, koristite samo tu reč.

Dakle, koristimo metanoju, čin preobraćanja pisanja putem naglašavanja reči uzimajući u obzir izraz i redefinisanje, i jasnoće izraza pružanjem poboljšane definicije. Kada se stavimo u ulogu čitaoca koji zajedno sa nama revidira tekst, pojačavamo i osećaj spontanosti pri stvaranju.

I ne zaboravite, ’mišljenja su kao guzice, svako ima po jedno’!

Objavljeno

Geometrijski vs slobodni stil

Koliko puta vam se desilo da ste seli za pisaći sto sa namerom da napišete nešto određeno, i to sasvim posebnim stilom? Probili ste se kroz gusti čestar sopstvenih misli i utabali put precizno izabranim rečima. Međutim, već posle prvih nekoliko redova, stvar se otrgla kontroli. Reči su imale svoju ideju o tome kojim redosledom će da naviru, i šta žele da kažu. Vi ste se uhvatili za glavu, očajavajući nad svojim potopljenim planom.

                                                      Planom protiv stihije

Pridržavajući se svih uputstava koje su ozvaničeni pisci neštedimice delili, rešili ste da pre nego što išta počnete da pišete, isprojektujete način na koji ćete to uraditi. Duša se nadimala od optimizma, pisca je obuzela odluka da ništa ne prepusti slučaju. Fajlovi sa karakterom i navikama junaka, isorijska i naučna građa, činili su arsenal literarnog ratnika koji ozbiljno shvata svoj pohod. Vodilo se računa o geometriji naracije, znaci interpunkcije su, kao kandelabri bili postavljeni na strogo utvrđenim mestima.

Životne priče likova su opisivane predviđenim sredstvima. Kroz gusto drenažno sito prosejavane su eventualne anomalije, rečenica je bila oslobođena suvišnih prideva. Simetrija je suvereno vladala, svako poglavlje počinjalo je rečenicom kojom se prethodno završilo. Cela struktura bila je zauzdana veštim piščevim umećem.

I zašto nema zadovoljnih čitalaca da koriste taj mobilijar ideja i nadahnjuju se smislom? Izgleda da se pisac prekombinovao. Gledano iz aviona, pripovedačev park je zaista predivan, čak se može jasno razaznati slika koju je raznobojnim lejama iscrtao. Ali kada čitalac siđe u tu plantažu reči, nije siguran zašto je ovde došao, i na koji način treba da koristi ponuđenu lepotu. Zarobljen kao u nekakvom opojnom lavirintu, eno ga gde i sada pokušava da se, bez Arijadninog konca, dokopa ulazne kapije.

                                               Sukcesivno smenjivanje vrsta ( reči )

Mislite da je spontanost majka autentičnog pisanja? Tamo gde ste posadili prejaku reč, dodaćete još nekoliko njih kao potporu. Pustićete atribute da bujaju kao rododendroni na ulazu u primorsku kafanu. Setvu reči radićete u jednom širokom zamahu, tako da će i za vas biti tajna šta će na kraju iz plodnih listova sveske nići. Kalemićete žanrove da bi onim recesivnim dodelili dominantniju ulogu.

Činjenica je da se dobro zabavljate. Ne mareći mnogo za mogućnost da se i sami izgubite u šumi reči koje čekaju svoj red. I tako će biti sve dok se ne sapletete o korenje koje je premrežilo stazu i shvatite da ne znate kuda idete. Moraćete da se vratite na sam početak, umijete se vodom iz fontane koja vam tiho žubori u glavi, i pretresti svoje namere još jednom. Tu negde se sigurno krije ono što ste hteli da kažete, sedi na klupi od balvana, i klati nogama šutirajući rascvetale maslačke vaših literarnih iluzija.

Ali ne plašite se. U jednom pravom parku, na klupi za šetače stoji pločica sa najpoznatijim citatom čuvenog arhitekte, pesnika i vajara Mikelanđela Buonarotija: ” Ja još uvek učim.”

Objavljeno

Pisanje i stil

Dobro pisanje nije stvar primene ispravnih pravila. Dobro pisanje je dobro razmišljanje. I to na prvom mestu. Mnogi pisci početnici misle da će dobrom gramatikom, strukturom rečenice, upotrebom prideva, metafora, analogija, raznih stilskih figura (koje su pročitali kod drugih autora) definisati njihovo pisanje. To je samo delimično tačno, ali nije najvažnije.

Lepom i istinskom izrazu treba da prethodi ispravna misao.

To ukratko rezimira sve korisne savete za pisanje.

Ne postoje saveti za pisanje koji mogu da isprave loše mišljenje i nijedan element stila neće popraviti nedostatak ideja. Umesto toga, najbolji savet za pisanje vas navodi da razmišljate sami.

Razmislite pre pisanja, budite svesni onoga što želite da kažete i da razmislite da li je to ono što ste napisali.

Poznavanje puno pravila neće nam pomoći da dobro pišemo … Ono što bi trebalo lepo reći, zahteva da se prethodno lepo razmisli; inače će to postati šuplja zbrika reči, lepo na oko ali isprazna bombastičnost i igra reči koja nas zavara.

Stilska pravila i naređenja „Ne koristite prideve!“ ili “Izbegavajte pasivni glas!” “Nema ponavljanja!” uništiće vaš tekst ako ih sledite bez razmišljanja. Ali oni mogu osloboditi nepoznate pesničke sile ako ih uzmete kao poziv za razmišljanje. Od Orvelovih šest pravila za bolje pisanje, samo 100% se treba pridržavati poslednjeg:

  1. Nikada ne koristite metaforu, simile ili drugu figuru govora koju ste navikli da vidite u štampi.
  2. Nikada ne koristite dugu reč tamo gde će to učiniti kratka.
  3.  Ako je moguće izbaciti neku reč, uvek je izbacite.
  4. Nikada ne koristite pasiv tamo gde možete koristiti aktiv.
  5. Nikada ne koristite stranu frazu, naučnu reč ili žargonsku reč ako mislite na svakodnevni maternji ekvivalent.
  6. Prekršiti bilo koje od ovih pravila je bolje nego izreći nešto varvarsko.

Za dobro pisanje potrebno je dobro razmišljanje. Dobro razmišljanje zahteva veliku brigu i ljubav prema detaljima.

Ako vas ne zanima kako stvari izgovarate, zašto bi neko išao da vas sluša? I čita.

I još nešto: radionice kreativnog pisanja služe da sami otkrijete svoji stil. Tome niko ne može da vas nauči. Ali,može da vas nečemu što je najvažnije: za dobro pisanje je najvažnije vežba. Njabolji način da usavršite pisanje je da pišete. Svaki dan. Uz ponzavanje osnove zanata, to je jedini pravi put.