fbpx

Kako da usavršiš stil pisanja?

 

Stil je melodija priče

Stil je ono po čemu se izdvajaš. Lični pečat, zaštitni znak.
Kroz način na koji ćeš birati reči i sintakse trebalo bi da odjekuje jedinstveni autorski glas.
Pomoću stila možeš da nam saopštiš više i o samim likovima, o njihovim međusobnim odnosima, stremljenjima, crtama karaktera. Stil je vitalan deo pisanja. On je melodija tvoje priče.

Kako se stiže do jedinstvenog stila?

U jednom od prethodnih tekstova pominjala sam delo „O pisanju i stilu“, Artura Šopenhauera.
Svaka rečenica ovog dela dragocena je kap mudrosti.

Najvažnija odrednica dobrog stila je način na koji kazuješ misao.
Veoma je bitno da misao saopštiš što razumljivije, što jednostavnije. Nemoj je umotavati u pompezne reči, one nikoga neće ubediti da si vrhunski mislio.
Piši prirodno, onako kao što razmišljaš. Neprirodnost će odbiti čitaoce.
Pravi mislilac se trudi da misli izražava što je moguće čistije, jednostavnije, sigurnije i kraće.
Šopenhauer smatra da je jednostavnost oduvek bila obeležje ne samo istine već i genijalnosti.
Stil dobija lepotu od misli.
Stil je senka misli: nejasno ili loše pisati, znači glupo ili konfuzno misliti.

Čitanje, pisanje i stil

Čitanje je odličan put ka izgradnji sopstvenog stila. Čitaj dela različitih mislilaca i književnika, dela napisana raznovrsnim stilovima i pokušaj da uočiš razlike među njima.
Uvidećeš da ti neki stilovi pisanja više odgovaraju od drugih.

Sigurno ćeš odmah prepoznati ko je napisao ove rečenice:

„Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj „Žal za mladost“… Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem… Ah!“

Zar nije odlika vrhunskog stila upravo ta različitost, ta prepoznatljivost? Kao u ovom odlomku iz drame „Koštana“, Bore Stankovića.

Šopenhauer i maska

U početku ćeš možda i nesvesno prisvojiti stil nekog sebi bliskog pisca. Nemoj se previše rastužiti zbog toga, to nije neobično, dešava se. S vremenom moraš krenuti u svom smeru i izgraditi sopstveni stil koji će biti tvoj znak raspoznavanja.

Jer, kako je govorio Šopenhauer, stil je fiziognomija duha. Podražavati tuđi stil znači nositi masku. Ma kako ta maska bila lepa, ona će ipak, usled svoje beživotnosti, postati uskoro glupa i nesnosna, tako da je čak i najružnije živo lice bolje od nje.

I to nas dovodi do naredne bitne stvari u izgradnji stila. Do pisanja.

Zapisuj sve što ti se učini bitnim. Vežbaj ruku i vežbaj um.
Mnogo korisnih stvari o pisanju i stilu možeš naučiti u radionicama Kreativnog pisanja. Bićeš iznenađen vidicima koji će ti se otvoriti.
Radi na sebi i svakodnevno proširuj znanje!

Šopenhauer, Andrić i Hemingvej o pisanju

 

Čitamo i volimo njihova dela. Da li znate kako su velikani svetske filozofije i književnosti govorili o pisanju?

Artur Šopenhauer

„Sva opširnost i isprepletenost besmislenih zapažanja koja nisu vredna čitanja trebala bi biti izbegnuta. Pisac mora štedeti vreme čitaoca, njegovu koncentraciju i pažnju; na ovaj način on navodi čitaoca da veruje kako je ono što mu izlaže vredno čitanja i da će nadoknaditi trud koji je uložen. Bolje je izostaviti nešto dobro nego napisati nešto što nije vredno pominjanja.“

„Najlepša je ona istina koja je gola, i što je izražavanje jednostavnije to je dublji utisak koji proizvodi; delom je to zbog toga što doživljaj ostaje neometeno zadržan u umu slušaoca bez uplitanja sporednih misli i delom zato što oseća da nije bio potkupljen i prevaren umetnošću retorike, već da je ceo efekat došao od same stvari.“

„Kao što nemar prema odeći odaje prezir prema društvu u kom se čovek kreće, tako i grub, nemaran i loš stil pokazuje sramno nepoštovanje prema čitaocu, koji onda to pravedno kažnjava time što neće pročitati knjigu.“

Ivo Andrić

„Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: “Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujem zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?”

A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam “naš” pisac otkriva. To je spasonosno.“

„Prva rečenica je tu, na hartiji, sama iz sebe nikla, jasna i neizmenljiva. Ali tu gde treba da dođe druga – beli se praznina. Ja stojim pred tom pustinjom, zbunjen i izgubljen. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom, i sad ja treba da pokažem šta umem i mogu.“

Ernest Hemingvej

„Ako prozni pisac dovoljno dobro poznaje stvari o kojima piše, on može i izostaviti ponešto što zna i čitalac će, ako pisac piše dovoljno iskreno, osećati te stvari jako, kao da ih je pisac izričito naveo. Dostojanstvo u kretanju ledenog brega potiče od toga što je samo jedna osmina njegova iznad vode. Pisac koji izostavlja stvari zato što ih ne poznaje stvara šupljine u svom pisanju. Pisac koji nedovoljno ceni ozbiljnost pisanja, nestrpljiv da ljudima pokaže koliko je formalno obrazovan, kulturan ili fino odgojen je samo papagaj. Ozbiljan pisac može biti soko, ili jastreb, ili čak i papagaj, ali zakleti pisac je uvek prokleta sova.“

„Sve dobre knjige imaju jednu zajedničku stvar – realnije su nego da su se zaista i desile u stvarnosti.“

„Ne postoji ništa što se može uporediti sa pisanjem. Sve što radiš jeste da sediš za pisaćom mašinom i krvariš.“

Malo talenta, mnogo rada i stalnog učenja esencija su pisanja. Ukoliko želite da usavršite svoje pisanje i učinite nešto korisno za sebe, pridružite nam se, upišite neku od radionica Kreativnog pisanja.

Šopenhauer i pisanje

O pisanju i stilu

Do mojih ruku je davno stigla knjiga kojoj se rado i često vraćam. Reč je o delu „O pisanju i stilu“, Artura Šopenhauera.
Ukoliko volite da pišete, ova knjiga će vam, uverena sam, biti od koristi.

U nastavku ću napisati nekoliko pojedinosti koje su mi se posebno dopale.

Oblik iznad predmeta

„Knjiga nikada ne može biti više nego otisak piščevih misli. Vrednost tih misli ili je u predmetu, dakle u onome o čemu je on mislio, ili u obliku, tj. u obradi predmeta, dakle u onome šta je o tome mislio.“

Šopenhauer dalje razrađuje ovu svoju misao tako što navodi da je zasluga pisca koga vredi čitati utoliko veća ukoliko treba manje da bude zahvalan predmetu. Jer ono što daje vrednost onome što pišemo u manjoj meri je predmet o kome želimo da pišemo, već je to sam oblik našeg shvatanja i sadržina našeg mišljenja.

Ponovo dolazimo do jednog od najvažnijih principa pisanja – nije toliko bitno šta, već kako. Od onoga o čemu pišemo, mnogo je bitnije kako pišemo.

Stil kao otisak kvaliteta mišljenja

Da bi se stvorila ocena jednog dela i njegovog tvorca i nije najneophodnije znati o čemu je ili šta on mislio, već je sasvim dovoljno znati kako je mislio. Stil stvaraoca je tačan otisak kvaliteta njegovog mišljenja.

„Stoga je prvo, štaviše, gotovo samo po sebi dovoljno pravilo dobrog stila – da se ima šta reći.“

Šopenhauer govori o tome da misli treba saopštavati što jasnije, sigurnije, čistije i kraće. Treba zadržati naivnost izražavanja, bez suvišnih i pompeznih reči onde gde su one potpuno neprikladne. Jer je stil samo senka misli: nejasno ili loše pisati, znači glupo i konfuzno misliti.

Napravi ga priroda, a on tada razbi kalup

Za kraj, jedna Ariostova izreka, reklo bi se i te kako povezana sa Šopenhauerovim učenjem. Verovatno bi sve bilo bolje ukoliko bismo je se češće pridržavali, kako u stvaranju, tako i u načinu življenja.

„Natura il fece, e poi ruppe lo stampo.“
(Napravi ga priroda, a on tada razbi kalup).