fbpx

5 sigurnih znakova zašto treba da sedneš i napišeš knjigu

 

Da li je ova godina konačno vreme da sedneš i napišeš svoje kratke priče ili objaviš lične dnevnike?

Zbirku pesama?

Knjigu o duhovnom samorazvoju?

Memoare?

Roman?

Da li postoji način da znaš kada je pravo vreme – ili prava godina – da sedneš i počneš da pišeš?

Postoje znakovi – u stvari njih pet, koje sam stalno viđao u ovih desetina godina koliko se bavim pisanjem. I sve više ih viđam kod polaznika mojih online radionca kreativnog pisanja.

Sigurni znaci da je vreme da konačno zagreješ stolicu, duboko udahneš vazduh, u usudiš se da se konačno otisneš u svet pisane mašte i konačno postaneš – pisac.

[Tweet „Ono u čemu si najbolji nalazi se u u suštini tvoje strasti.“]

Pa da krenemo redom:

Tvoja ideja ili priča odbija da te napusti

Svoju knjigu si počeo da srećeš svuda i u svakoj prilici: u razgovoru sa prijateljima, u filmovima koje gledaš, na stranicama knjiga koje čitaš.

To je kao kad si zaljubljen – ljubavnica ti se uselila u srce.

Imaš osećaj da ne možeš da nastaviš sa životom…

…sve dok ne ostvariš svoj životni cilj. Tvoja knjiga ti je postala prioritet broj jedan u životu. Osećaš sveže uzbuđenje i unutrašnji imperativ.

Ljudi koji te znaju stalno te zapitukuju kada ćeš početi da pišeš (iil završiš) knjigu

Tvoja lična ili profesionalna priča ima izvesno značenje za druge ljude.

Možda im je tvoj talenat, kreativnost ili stručnost potrebna i mnogo im znači.

Rukopis u tvojoj fioci se povratio iz kome

Stranice koje ispisao u poslednjih pet godina su se probudile i počele da te dozivaju. Ponovo si ih pročitao i shvatio da i nisu tako loše. U stvari, prilično su dobre. Sa ovom novom i svežom perspektivom možeš konačno da prioneš na pisanje završne verzije rukopisa.

Vreme je da konačno ostaviš nešto za sobom

Osećaš da je vreme da ostaviš tragove, nasleđe, i želiš da preuzmeš život i karijeru u svoje ruke, kao i pogled na vrednost svoje zaostavštine, umesto da to prepustiš drugima.

Ako su tri ili više ovih znakova prisutni, onda si spreman i vreme je da napraviš konačni skok.

Istog trenutka kada odlučiš “Dobro, vreme je. Krećem”, dogodiće se nekoliko stvari.

Osećaćeš se kao da si ušao u Alibabinu pećinu, gde si oterao razbojnike i zatekao neverovatano blago, svuda oko sebe. Plus Duha i Čarobnu lampu. I da će se knjiga koju si zamislio napisati sama od sebe.

Ili, bićeš toliko šokiran i zamrznut  sa idejom – “Šta ako to ne mogu da uradim”?

Viđao sam pisce i autore koji potpuno neočekivano reaguju na ovu spoznaju: od ushićenja, do straha i užasa.

Prvi tip: entuzijasta

Ako si ovakav tip pisca, skoči i zgrabi čovek, verovatno ćeš sesti mahnito da pišeš, gomilaš stranice, govoreći sebi “Pišem knjigu – hajde da je već jednom završim!”.

Tip dva: oprezan

Ako si sporovozan, promišljen, oprezan i voliš da ideš na sigurno, verovatno ćeš početi sa skicama, istraživanjem i prikupljanjem građe za knjigu. Tu, skoro, radio sam kao urednik sa jednim piscem koji je kreirao čitavu bibliografiju za svoje delo, studiozno je iščitavao, i kategorizovao u odnosu na njegovu temu romana.

Na taj način je terao strah da neće biti jasan, sređivao je haos u glavi i osigurao sopstvenu originalnost u odnosu na druge autore njegovog žanra.

Sve ovo te, naravno, neće spasiti od demona unutrašnje kritike, očaja, nedoumice, straha od neuspeha. Ali to ne znači da ovi znaci, ili unutrašnji glasovi, imaju snagu da uguše tvoju kreativnost. Uvek shvati da si snažno povezan sa svojom svrhom i vizijom.

I to je sasvim dovoljno.

Da li si spreman da započneš pisanje? Šta te zadržava da kreneš?

Podeli sa nama tvoje misli i iskustva! To će nam svakako pomoći.

Plan u 5 koraka kako da završiš pisanje koje si započeo

 

Da li imaš gomilu odbačenih beležaka, skica, ili prvih poglavlja za sedam različitih romana?

Da li imaš fascikle i beležnice napuštenih kratkih priča koje čame po policiama, fiokama, zaturenih na hard disku tvog kompjutera?

Možda imaš čak i neku zaboravljeni blog nekuda na Internetu?

Ovo je sigurno poznato mnogim piscima. I to se stalno iznova dešava. Tamo negde davno, kada sam počinjao da pišem, provodio sam mnogo vremena započinjući pisanje priča. Problem je u tome, što većinu njih nikada nisam završio.

Možda je isti slučaj sa tobom. Sigurno imaš gomilu zanimljivih ideja, i ne možeš da im ne odoliš, pa počneš da pišeš..pišeš…i zapisuješ. Na nesreću, motivacija ti brzo ispari, muza te ostavi na cedilu, a ti ostaneš sa gomilom zabeleški, skica, i prvih verzija rukopisa, koje ne vode nikuda.

Niko neće da kupi poludovršen roman. Niko neće da čita post na blogu koji ostane kratak nakon dva pasusa. Tako da, bez obzira da li ti je ideja za priču genijalna, sa potenicijalom besteselera, Pulicera ili NiNove nagrade, potrebno je da završiš ono što si započeo.

Evo kako:

Korak 1. Prestani da započinješ nove projekte.

Više od svega znam kako je to kad te zgrabi neka nova ideja, sav si ushićen, prsti na tastaturi svrbe, i jedva čekaš da napišeš novo remek delo. Ali, sada je vreme da staneš. Odupri se ideji da započneš nešto NOVO. Oladi malo. Nateraj se. Koliko god misliš da je to prava stvar. Nakon nekoliko dana, ili nedelja, taj fantastični novi projekat će početi da gubi sjaj, i završiće na gomili nedovršenih rukopisa.

ŠTA DA RADIŠ:

Odluči, i to iz ovih stopa, da nećeš više započinjati ništa novo, sve dok ne dovršiš ono što si započeo. Uzmi neku svesku, ili otvori novi folder na kompu, i u njega ubaci sve ideje koje ti iskaču u glavi. I tako to nazovi: radne ideje ili nešto slično. Uvek ćeš moći kasnije da im se vratiš.

Korak 2. Pregledaj i proceni tekuće poslove

Dobro pregledaj i pretresi sve ono na čemu trenutno radiš. Ako ti je život nekoga ko piše nalik na moj, biće ti potrebno da uzmeš parče papira i napraviš listu – možda ćeš čak morati i da se upustiš u lov po policama, fiokama i folderima kompjutera.

Da li postoji nešto što je vredno da se dovršava? Možda roman koji si započeo pre deset godina nije više nešto što želiš da napišeš? Možda neki post za blog viš nije zanimljiv da ga objaviš?

Umesto da držiš gomilu starih ideja svuda naokolo, bolje je da ih pokopaš jer su ionako odavno umrle.

“Kao i sa svim mrtvim stvarima, držanje za njih ih neće oživeti, ili promeniti činjenicu da su nekada bile korisne a sada više nisu. Čuvanje mrtvih stvari ima visoke mentalne troškove i to većina nas ne shvata; vremenom, mrtve stvari rade ono što otpaci i mrtve stvari inače rade – počinju da smrde”. – Čarls Gilki

ŠTA DA URADIŠ:

Napravi tri liste:

  • aktivni projekti koji te još uvek uzbuđuju i imaju svrhu
  • mrtvi projekti koje si spreman da pustiš da idu (čak i ako ti je malo žao)
  • neiskorišćeni projekti kojima bi mogao da se eventualno vratiš u budućnosti

Korak 3. Odaberi jednu stvar na koju ćeš se fokusirati

Sada je vreme da odabereš jedan projekat. Samo jedan. Zato što kada dođe vreme da se radi, nešto mora biti prioritet.

To ne znači da ne možeš da radiš još na nečemu. To samo znači da ovaj određeni projekat – post za blog, e-knjiga, mejlovi za tvoju publiku, roman ili zbirka poezije – je onaj koji će imati prednost ako si kratak sa vremenom i energijom.

Šta bi trebalo da izabereš? Možeš, na primer, da počneš sa:

  • tvojim najmanjim projektom: neka ti cilj bude da završiš kratku priču od 2000 reči, a ne roman od 100 000 reči.
  • projektom u koji si uložio najviše vremena: on je verovatno vrlo blizu završetka.
  • projektom koji je na tebe imao najveći uticaj: ako pisanje i prodaja neke eknjige znači da ćeš moći manje da radiš na tvom svakodnevnom poslu, to ti može biti zgodan prioritet umesto da kreiraš novi blog od nule.

ŠTA DA URADIŠ:

Odaberi jedan projekat kao prioritet – i to onaj koji vidiš kao završen. (I reci nam nešto o tome u komentaru ovog posta).

Korak 4. Odluči kako će “završeno” da izgleda

Kako ćeš znati da je projekat gotov?

Ovo možda izgleda kao glupo pitanje – ali vredi razmisliti dobar odgovor. Mnogi projekti pisanja nemaju jasan kraj, svrhu ili ideju.

Ako, na primer, pišeš neku eknjigu, “završeno” znači da si spreman za sledeće:

  • napisao si eknjigu koja ima početak, sredinu i kraj
  • napisao si eknjigu koja ima 50 strana, i uradio si lekturu, korekturu i sve ispravke
  • dobio se mišljenje i komentare na knjigu i ponovo si je dobro pregledao

Dakle, eknjiga i poslovi se na njoj vrlo razlikuju od pisanja romana, ili uređivanja zbirke poezije…Zato, bez jasne ideje o tome šta je to “završeno”, ulaziš u rizik da ti se pisanje i projekti razvlače u…beskonačno…

ŠTA DA URADIŠ:

Napiši, jasno i precizno, šta je potrebno da se dogodi kako bi proverio da je tvoj projekat “završen”. Slobodno podeli sa nama tvoje iskustvo u komentaru ovog posta.

Korak 5. Postavi neke putokaze (i počni da ideš prema njima)

Neko malo pisanje ne treba putokaze: pisanje posta za blog, na primer, je nešto što realno može da se uradi iz dva li tri puta zagrevanja stolice pri pisanju.

Drugi projekti, romani ili oni koji vise naokolo nezavršeni godinama su – mnogo složeniji. Njih nećeš moći da završiš za jedan dan, nedelju dana, ili čak za ceo mesec. Moraćeš da postaviš neke putikaze kako bi sa tim izašao na kraj.

Dobri putokazi su:

  • završi glavno poglavlje romana
  • završi prvu ruku rukpisa kratke priče
  • dovrši skicu za tvoju eknjigu
  • napiši i unepred pripremi nekoliko postova za tvoj blog

Uvek je korisno da postaviš krajnji rok za završetak najbližeg putokaza, i da uvek vodiš računa dokle si stigao i šta je sledeće.

Toliko od mene. I uvek misli o tome kako su disciplina i fokus ključ uspeha, bez obzira na talenat i genijalnost.

Tako će i tvoje muze uvek biti za tebe i..nikada te neće izneveriti.

 

[section title=““]

KNJIGE-REKLAMA-3E-KNJIŽARA

Knjige i publikaciјe iz oblasti komunikologiјe, kreativnog pisanja i mediјa.

Ovde možete poručiti publikacije, stručne knjige i priručnike dr Darka Tadića iz oblasti kreativnog pisanja, komunikologiјe, propagande, mediјa, komunikaciјe. Sve knjige su u elektronskom PDF formatu.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/e-knjige-prodavnica/“ target=“self“]POGLEDAJ KNJIGE[/button]

[/section]

5 načina da kratku priču razviješ u roman

 

Odlučio si da se baviš pisanjem. Ili se pisanje već bavi tobom, što je ista katastrofa. Ok. Pišeš svoj dnevnik, blog, kratke priče. I onda jednog dana rešiš da napišeš svoj prvi roman. I pomisliš: šta je bolje nego da već gotovu priču razvijem u pravi roman? Hit. Bestseler. Kako da to uradiš? I da li to uopšte treba da radiš?

Odgovor je: možda.

Zašto možda? Zato što je kratka priča već gotova priča, i vrlo je teško da od gotovog sada praviš veresiju. Ali, nije i nemoguće. Možda čak i stvarno bude dobar roman. Evo pet zanimljivih načina kako da to i izvedeš.

[Tweet „Najgora stvar koju si napisao je bolja od najbolje koju nisi napisao.“]

#1 Istraži glavni zaplet kako bi otvorio nove priče

Pretresi glavni zaplet tvoje kratke priče, i vidi dali se tu može napraviti još neki interesantan razvoj. Svaki dodatak već postojećoj razivjenoj priči mora biti prirodan. Potraži neke logične elemente, iz postojećih događaja koji se odnose na glanvi zaplet kratke priče, koji se možda mogu promeniti i razviti.

Pogledaj da li neki od tvojih likova mogu da preuzmu ili nastave da nose priču u drugom pravcu? Šta mogu da otkriju što bi dalje vodilo radnju pravo u roman?

#2 Istraži postavku

Prošetaj po svetu koji si stvorio. Obrati pažnju i na najmanji mogući detalj. Saznaj sve što možeš u vezi postavke u kojoj tvoji junaci žive, i probaj da svemu tome udahneš život.

Dobri romani uvek koriste dinamičnu postavku koja se menja onako kako priča napreduje (ili prisiljava junaka da preduzmu akciju), kako bi glavni sukob i likovi dobili na dubini. Primetićeš da takva postavka postaje lik sama po sebi.

#3 Dodaj nove likove

Ovo može da bude prilično varljivo, zato budi oprezan. Dodaj samo one karaktere koji prirodno pripadaju priči. Svrha ovog dodavanja jeste da novi likovi doprinesu priči, a ne da odvoje čitaoca od nje, ili ga sasvim zbune. Ako novi lik samo podgreje delovanje i borbu tvog junaka, ili prosto funkcioniše kao narator iz “realnog sveta”, to može biti znak da treba da pođeš u nekom sasvim novom pravcu.

#4 Uključi dodatne zaplete

Nekada je više bolje, ali nekada može biti i zaista previše…Što je mnogo,mnogo je. Dodavanje više sporednih zapleta može beznadežno da zamrsi tvoju priču. Pa ipak, ako ti već treba neka dodatna komplikacija kako bi produžio kratku priču u roman, onda je bolje da pogledaš u životnu priču/biografiju svog glavnog junaka, na primer, i da vidiš da li nešto iz njegove prošlosti može da posluži za razvoj novog zapleta. A onda se potrudi da istražiš skrivenu motivaciju tokom razvoja priče i sazrevanja tvog junaka kako bi ga bolje razumeo. Ili samog sebe.

#5 Šta ima posle kraja priče?

Ovo je možda neobičan savet, ali ume da bude vrlo efikasan. Počni da misliš o tvojoj kratkoj priči kao o uvodu u roman. I to kao neku pred radnju u sasvim novu priču, umesto da se samo u beskraj cedi i produžava postojeća priča. Na primer, šta se događa sa likovima, nakon što se tvoja mala priča završi? Da li je osnovni sukob stvarno razrešen? Odredi budući život tvojih junaka i iskoristi kao osnovu za tvoj roman.

Uobičajene greške kod pretvaranja kratke priče u roman

Preterivanje u opisivanju. Ovo je klasična greška kojom početnici pokušavaju da “produže” kratku priču u roman (ili su pisci plaćeni po broju strana). Pronađi prirodnu meru za deskripciju, i tu onda stani. Pretprani jezik i gust stil nateraće čitaoce da prestanu sa čitanjem tvog dela.

Beskrajni dijalog. Nemoj nikada da produžavaš konverzaciju preko onog što je neophodno. Kada jednom likovi kažu šta je potrebno, ideš dalje. Čitalac će brzo utonuti u dosadu kada primeti nepotreban dijalog, koji samo zbunjuje i razvlači čitavu stvar, a odnosi između likova se pretvore u isprazno blebetanje.

Suviše likova. Budi jako pažljiv i selektivan u ubacivanju novih likova. U suprotnom, veliki broj likova će zbuniti čitoca i nepotrebno zakomplikovati zaplet. Takođe, što više likova ubaciš to ćeš morati da kreiraš više razrešenja njihovih priča. Ne mogu svi da budu Džordž Martin (Igre prestola).

Neprirodni sporedni zapleti. Sporedni zapleti moraju da budu prirodni i maksimlano u funkciji glavne radnje. Ako ove sporedne radnje nemaju vezu sa glavnim sukobom, ili ne pomažu likovima da se razviju ne neki način, onda ih obavezno – izbaci.

Nisu sve kratke priče zgodne za roman

Kad se sve sabere i oduzme, jednostavna istina je – da nisu sve priče zgodne da se pretvore u romane. Kratka priča se piše sa jednom svrhom: da se priča ispriča koncizno i sa što manje reči. Roman takođe treba da bude koncizan (hvala Bogu), ali često koristi 25 puta više reči nego kratka priča.

Najlakši način da znaš da li tvoja mala priča može da postane roman je da iskoristiš neke od ovih saveta gore napisanih, kako bi odredio potencijal tvoje priče.

Ako nisi zadovoljan onim što otkriješ, jedina reč koju možeš da dodaš svojoj kratkoj priči je – Kraj.

 

GOST PISAC: Ingrid Divković

J..e li vas Ego?

(odlomak iz romana)

Ego d.o.o.

Zagreb. Magla. Sredina listopada.

Na kolodvoru me dočekala Jasmina. Ranije sam je čula samo preko telefona. Sada stoji preda mnom. Direktorova desna ruka. Moja buduća kolegica. Mentor. Učitelj. Žena. Jasmina je bila sve ono što ja nisam. No o tome kasnije.

Kao da je bilo jučer. Sjećam se svake, čak i najmanje pojedinosti onoga dana kada sam napustila Rijeku i doputovala u Zagreb. Kada odlazimo ne ostavljamo samo ljude. Ostavljamo dijelove sebe. Razasute. Tog sam dana ostavila roditelje, obiteljsku kuću, more, Ivanu, knjige i – njega. Nešto ostavljamo onda kada nešto drugo dobivamo. Dobila sam stan, ugovor na 6 mjeseci, pristojnu plaću, službeni mobitel, asfalt i – nju.

Bio je hladni listopadski dan. Osjećao se miris zime. Zime su na kontinentu drugačije. Mi žene s mora to duplo osjetimo, ćutimo u kostima. Omiljene klasične crne hlače i tanka bijela svilena košulja. Crni kaputić. Salonke, presvučene u autobusu. Na meni. Uska crvena haljinica, ultrakratka. Čizme, iznad koljena. Bunda. Na njoj.

Bila je u žurbi. (op. u Zagrebu su svi u žurbi.) Otpratila me do stana, uvalila mi ključeve i mobitel u ruku i glasno progovorila, ‘Vidimo se ujutro u osam. Budi točna. Direktor mrzi kada netko kasni. Riješi se tih hlača, i kaputa. Obuci suknju. I uvijek drži mobitel kraj sebe.’ Uslijedili su glasni koraci niz stepenice. ‘Hvala ti Jasmina, vidimo se ujutro.’ promumljala sam otključavajući golemi prohladni stan.

Žena je ja. I ja sam ona. No, nisam oduvijek bila žena. Bila sam djevojka koja je žudila postati ženom. Djevojka koja je sumnjala u sebe, koja nije znala kada reći Ne! Izgovarati ne, to ne priliči jednoj – ženi. Bila sam djevojka koja se bojala i koja je riskirala u isto vrijeme. Koja je gubila na svakom koraku, ali koja je poraze dočekala kao novu priliku. Djevojka koja je poklanjala dio svoga srca gdje god je stigla i kome god je trebalo. To rade dobre žene. One daju. One vole. A što je sa lošim ženama? Što one rade? Koga one vole? Ne, nisam loša. Tražila sam ženu u sebi, godinama, stoljećima. Sada sam saznala gdje stanuje. Djelile smo stan.

Te sam noći posljednji put zapisala svoje misli. Uslijedili su mjeseci tišine. Uslijedilo je prokletstvo bijelog papira.

‘Dobro jutro svima!’

Uzviknula sam glasno i pomalo nervozno, te odmah razvukla usne u zubati osmijeh. Kada netko novi zakorači u vlak već stalnih putnika čitav se vagon okrene za njim i počasti ga mnoštvom pogleda. Pogledi su ti koji nas odaju u masi.

Za ovo sam rođena…, pomislih u sebi, u trenutku dok sam namještala svoj uredski stol, ispunjavajući ga malim sitnicama koje će mi radni dan učiniti ugodnijim i nadasve ljepšim. Osjećala sam se dobro u svojoj maloj crnoj haljinici. Bila sam zadovoljna i to se vidjelo. Iznenadno zadovoljstvo nije (po)trajalo. Vrijeme koje je uslijedilo nije bilo vrijeme za gubljenje, trebalo je odmah prionuti na posao.

Ured sam dijelila sa Jasminom i još jednom kolegicom. Obje su bile plave. I glasne. Motivacija je bila visoka. Cifre su bile visoke. I njihove potpetice. Iz trenutka u trenutak u meni se izmijenjivalo milion emocija. Čas nervoza, čas opuštenost, čas potpuni strah od nepoznatog. Mahnito su tipkale po tastaturi. Moram priznati, u nekoliko sam navrata pokušala uloviti pogled neke od njih i razgovorom razbiti tremu koja me umarala, no neprestana zvonjava što mobitela, što telefona uvelike mi je odmagala. Možda je samo takav dan, ponedjeljak je sam po sebi stresan, imat ćeš vremena razgovarati, tješila sam svoj unutarnji glas koji je od prevelike količine buke potpuno utihnuo.

Tako je i bilo. Imala sam vremena, za sve drugo i za sve druge, osim za sebe. I tada su stvari po nekom nepisanom pravilu krenule – nizbrdo. Ali polako, u ritmu, tek toliko da te zaboli svaki udarac. Da ga osjetiš i ne zaboraviš.

Jer čemu bol ako ne ubija? (evo ti Sizife i kamen i brdo. Idi pa se jebi…)

U svijetu ega osmijeh je zapravo najslabije oruđe. Molim vas da to zapamtite. Jer, da sam to znala, možda bi se prvoga dana, kao i dana svog odlaska, u potpisu prekida poslovne suradnje između moje malenkosti i Ega d.o.o.’našlo manje gorčine, manje ljutnje i manje zamjeranja. Možda bi utakmica završila po FairPlay pravilima. Ili ne bi. Ovako sam imala dojam da si neprestano zabijam auto golove, netaktično i gotovo neljudski izrevoltirana od druge strane. Metaforički rečeno, izgubila sam tu jednu utakmicu, no nisam si mogla dopustiti da izgubim cijelo prvenstvo (ako me razumijete…). Moj život je bio u pitanju.

Tanka je granica između samouvjerenosti i arogancije.

Još je tanja granica koju prelazimo. Svakoga dana. Unutar sebe. I oko sebe. Granica ispod koje čovjek ne bi smio ići. Ili ne bi trebao. I ona iznad koje čovjek ide neprestano. Ta nas granica uči. Tome kako ne slamati ljude. I tome kako slamaju oni koji nisu sposobni za ništa drugo. Imala sam čast i privilegiju surađivati sa samouvjerenim, ali i krajnje arogantnim ljudima. Zahvalna sam na toj časti.

Dolaskom u Nepoznato naučila sam da su svi ljudi dostižni. Čak i najnedostižniji padaju pred određenom cifrom. A to su najčešće oni koji na zemlji glume bogove. Mnogi previsoko uzdižu sebe, slamaju druge. Mnogi glume da su sretni. Razumljivo, zgražamo se pred pomisli nesreće. A i dalje glumimo bogove.

Činjenica je da se odnos osobe prema poslu razlikuje od čovjeka do čovjeka. Nekima je posao rutina, nekome zabava. Pojedinci od posla naprave obvezu, drugi u njemu uživaju. Netko se s poslom poistovjećuje u većoj mjeri od drugog. Svaka se vlast želi vječno zadržati na vrhu. Tako se, barem simbolično živi vječno.

Ali i drugi se ne daju. I drugi žele vlast. Uništavaju se stari spomenici. Uništavaju se ljudi. Težnja k moći. Besmrtnost na računima. Buke, ljubavnice, prolivene plahte. Razarači emocija. Unutarnje obmane. Kule i gospodari. Ljudi poput nas. Ljudi poput njih.

Osnovni uzrok tolikim razlikama leži u našem stavu kojeg neminovno donosimo na posao. Možda je moj stav već od početka bio potpuno kriv, možda je iskreni i pomalo djetinji osmijeh bio previše za jednu takvu taštu okolinu. Možda, neznam. Najgore je kada ne znaš. Tada te lome. Taj stav (budi čvrst, budi jak, ne budi čovjek!) je tijekom našeg odgoja i obrazovanja ugrađen u naš ego. Odnos prema poslu oslikava se u onome što su godinama u nas usađivali roditelji i okolina, i u onome što smo djelomično sami nadogradili prema svojim sklonostima.

Možda je moj početak označavao nečiji kraj. Jasminin kraj. Pokoji grč u trbuhu, zatim tuga, strah i najzad nemir. Završiš u bolnici. U njihovim si očima slab. U svojim ljudsko biće.

Svjesna da postoji bezbroj sličnih priča zastadoh na trenutak i pomislih. U njihovu svijetu, postoje li u njihovom svijetu ljudi koji pate na statusne simbole? Ono tipa, bolji ured, bolja pozicija, pa i najzad bolje parkirno mjesto? Boje li se u njihovoj firmi ljudi novoga i nepoznatoga? Jesu li okruženi egot(r)ipovima, facama kojima su te stvari jako važne? Zabranjuju li se u njihovoj firmi osmijesi?!

Džabe mi širom otvoreni prozori. Sunce je na zagrebačkom nebu gubilo svaki sjaj. Kroz moj je prozor dopirao samo ustajali miris asfalta. I miris luka koji je preplavio lonac susjede s kata iznad nas. I glasovi djece koji još uvijek nisu pravili razliku između imati i biti. Uvijek ostane mali postotak nezamislivog. U svima nama. Moja je opsjednutost bila u tome što sam oduvijek tražila nešto što će me ganuti, a ne nešto što će mi se gaditi.

Na kraju priče, svjesna da su uredski dani i desetosatno buljnje u crnu kutiju moja prošlost, s gorčinom u ustima i radnom knjižicom u rukama, zatvarajući velika željezna vrata za sobom, začujem njezin glas. Odzvanja… Dobar dan kolegice! Dobro došli u Ego d.o.o. Ovdje vladaju igre Ega. Molim Vas vežite se, vožnja će biti jako opasna.

I bila je.

 


 

ingrid profilnaIngrid Divković je spisateljica i bloger iz Rijeke, Republka Hrvatska, sa trenutnim boravištem na Tenerifima. Ingrid i ja smo se upoznali na Internetu, preko naših blogova, jer nas spaja zajednička strast – pisanje. Pisanje, kojim želimo da menjamo sebe i druge. Ingrid sjajno piše, o svim temama koje život znače. U ovom postu vam predstavljam jedan odlomak iz njenog jako popularnog romana „J..be li vas vaš ego?“. Uživajte u čitanju.

Ingrid Divković možete potražiti i kontaktirati na njenom blogu http://ingriddivkovic.com


 

Kako napisati sinopsis za ljubavni roman?

 

Pisci mrze da prave sinopsise za svoje romane. Većina. Naročito kada je u pitanju sinopsis za potencijalnog izdavača knjige. Nervoza oko ovog pitanja čak može da dovede do potpune blokade mozga. I onda većina odustane na samom početku. Što je loše za sudbinu tvoje buduće knjige. Jer, ako nisi u samizdat fazonu, kako misliš da tvoj budući izdavač stekne neko mišljenje o tvom pisanju? I da štampaš i prodaš knjigu?

U opštoj panici iskrsavaju brojna pitanja: šta da napišem u sinopsisu da privučem pažnju izdavača, novinara, potencijalne publike? Koliko detalja da o mojoj priči da ubacim? Da li da pišem samo o osnovnom zapletu ili da dam detalje o likovima, postavci i atmosferi priče?

Šta je to sinopsis za knjigu, odnosno roman?

Sinopsis je kratak prikaz tvog pisanja, naročito kada je roman ili neka duža forma u pitanju (zbirka pripovedaka, eseja, poezije i slično). I da bude odmah jasno: sinopsis se razlikuje od reklamnog teksta koji se piše za korice knjige, obično u jednom pasusu. A sinopsis je duži opis tvoje priče, maksimalno na jednoj A4 strani.

Kako da ga napišeš?

Za tvoj prvi ljubavni roman, ali i svaki drugi koji si nameračio da napišeš, evo nekoliko nadam se korisnih saveta i zanatskih trikova kako da tvoj sinopsis bude efikasan, ubedljiv i osvoji izdavača, medije i publiku na prvi pogled.

  • Kako da formatiraš sinopsis? Napiši sinopsis u istom formatu kao i rukopis romana. Dupli prored, font Times ili Arial 12pt. Tekst poravnaj po levoj strani, a ne obostrano. Margine standardne kao u programu Word – 3cm sa obe strane. Ako sinopsis ima više strana (ne možeš ipak da odoliš na dužinu), u gornjem desnom uglu zaglavlja obavezno broj strana, tvoje ime i naslov sinopsisa.
  • Kako početi sinopsis? Počni tako što ćeš da opišeš priču u dvadesetak reči i manje. Ovo služi da uhvatiš pažnju urednika i osoba koje čitaju tvoj tekst generalno. Ako uspeš sa ovom “udicom”, ostvario si već veliku prednost u odnosu na one koji samo pošalju rukopis izdavaču i – ništa. Trudi se da ne budeš dosadan, već zabavan i intrigantan u opisu radnje i likova.
  • Šta još treba da je u sinopsisu? Obavezno napiši kompletan rezime priče, i to u SADAŠNJEM vremenu. Fokusiraj se na glavne delove priče, preokret i razešenje. Izostavi sporedne karaktere, sekundarne zaplete i manje događaje. Nemoj previše da detaljišeš.
  • Na šta treba da se skoncentrišeš? U sinopsis obavezno uključi postavku (mesto dešavanja), glavne likove i, najvažnije, SUKOB. Jasno definiši sukob između glavnih likova. I, prikaži razrešenje/rasplet.
  • Da li treba da prikažem kako se priča završava? Naravno. OBAVEZNO. Jasno je da svaki pisac želi da svoju publiku drži u nezivesnosti do samog kraja, ali sinopsis prosto nije mesto za to.
  • Mehanika teksta. Lektura i korektura se podrazumeva. Valjda će se potruditi da vam sinopsis bude pismen, bez gramatičkih i slovnih grešaka. To je vaš prvi susret sa izdavačem i publikom! Testirajte sinopsis sa priajateljima i kolegama. Da li će njima biti interesantno da pročitaju roman, nakon što su pročitali sinopsis? Ako ne, pitajte šta im je tu interesantno.

Izdavači, lovci na talente, sponzori i ljudi iz medija se obično ne slažu koliko sinopsisi treba da bude dugačak. Rekoh ns početku da mislim da ne bi trebalo da bude duži od jedne A4 stranice. Neki kažu od 3-5. Ipak mislim da što je kraći to je bolje. Danas niko nema vremena da čita ništa duže od spiska za pijac.

U radionici pisanja u prozi, u lekciji o pisanju romana, detaljno učimo kako se piše ljubavni roman, komercijalni roman sa ljubavnom temom, na način kako se pišu svetski bestseleri u ovom žanru.

U svakom slučaju neka uvodni pasusi budu zanimljivi, da zgrabe pažnju i ostave utisak na one od kojih vaš roman zavisi.

I to je najbolji savet. Za ostatak…SREĆNO!

Šta je zajedničko svim velikim ljubavnim pričama?

Kako napisati ljubav? Jedan od načina na koji ćete biti sigurni da će vaša ljubavna priča osvojiti srca publike, jeste da dobro proučite čuvene ljubavne parove iz literature. Evo kako su neki pisci velikih ljubavnih priča vredno radili kako bi njihovi junaci postali nezaboravni likovi najvećih ljubavnih romana!

Ali, šta je to što je zajedničko svima njima? Kada dođemo do dobrih ljubavnih priča, odmah se vidi da tu nema mesta polovičnim emocijama i pisanju reda radi. Po šablonu, ili dobro proučenom i predvidljivom zapletu. Čak ni neki interes nije važna stvar. Ono što jeste važno je da je jedinstveno i nezaboravno, pod punim gasom, do kraja bez obzira na posledice. Likovi kada padaju, padaju tvrdo, do kraja.

Strast je ključni sastojak svake ljubavne veze, i mora da bude vrela kao lava i moćna kao vulkan. Nije dovoljno da tvoji junaci samo žele ljubav. Mora da postoji neka vrsta emotivnog ludila, opsesije, koja likove goni na neviđen dela, podvige ili…zločine. To je ono što velike ljubavne priče čini nezaboravnim. Strast mora biti toliko važna za vaše likove, kao što je vazduh koji udišu.

Ljubav je  priča bez kraja

Iako ne postoje tvrda pravila za strasne priče, evo kako su neke velike ljubavne priče ispričane i zašto:

Džejn i Ročester, u romanu “Džejn Er”, Šarlote Bronte. Ove besmrtna romansa za sva vremena nudi zanimljiv obrazac za sve buduće pisce ljubavnih priča: čovek i žena dolaze iz različitih društvenih i ekonomskih miljea, i moraju da prebrode ogromne prepreke kako bi živeli srećno i zadovoljno do kraja života. Strast je pojačana samom činjenicom da postoje ove klasne razlike (između ostalih stvari). Situacija da junaci moraju da prevaziđu sve ove razlike samo govori snazi njihovih osećanja i dubini emocija. Osim toga, Bronte priča priču iz ugla jednog od junaka (setimo se prednosti pričanja u prvom licu), umesto da koristi treće lice sve prisutnog naratora, što pitanje “Šta to Ročester krije”, čini još dubljim, interesatnijim i značajnijim.

Njuland Arčer i Elen Olenski u “Doba nevinosti”, Edit Vorton. Zaljubljeni par može očigledno biti “stvoreni jedno za drugo”, ali to ne znači da će stvari u životu funkcionisati na taj način. Jedno od ljubavnika može imati drugu vezu i obavezu, ili ljubavni par može biti izložen snažom negativnom pritisku sredine.Važna lekciju koju Vorton kazuje je da pisac može slomiti srca čitalaca a da ih ipak ostvavi zadovoljne što čitaju jednu ovakvu srceparajuću priču. U ovoj priči, dugotrajna strast (koja traje celog života), nije nikada ostvarena, ali ipak ne umire. To je ono što ovu ljubavnu priču čini tako moćnom.

Adam i Keti Trask u “Istočno od raja”, Džona Štajnbeka. Naravno, ljubavne priče ne bi bile ljubavne kada se nešto što je idealno vremenom ne pokvari i pretvori u katastrofu. Tako je i čuveni rimski pesnik Katul, pisao svom prijateju Tibulu: “Dragi moj Tibule, kada nešto jednom počne da propada, propašće sigurno!”. Traskov brak je primer primer katastrofe kada su ljubav pretvori u jednostranu priču. Ovde odani i posvećeni Adam voli Keti (barem u početku), ali zla Keti nije sposobna nikoga da voli. Ovo je odlična tema i materijal za velikog Štajnbeka, ali i svakog pisca koji voli da piše ovakve priče. Tema je nezaboravna jer nas upoznaje sa svim opasnostima od zaljubljivanja sa ovakvim osobama.

O Ani Karenjinoj nećemo ovog puta. Dakle, čak i iz ovih nasumice odabranih romana (mojih omiljenih, al šta ću ja sam pisao ovaj tekst), šta je to što je zajedničko svim velikim ljubavnim pričama? Strast. Moćna, velka strast koja pokreće planine i svetove! Bez strasti, sve je mlako, obično, dosadno. Strast je jača od para, seksa, brda i dolina, aviona i kamiona. Naročito onda kada je nedostižna, tu na dohvat ruke, ali nikada tvoja. Neko je nekad rekao da su prave ljubavi uvek one neostvarene.

Možda je bio u pravu. Iluzije i neostvareni snovi uvek umiru poslednji. Setite se toga kad pišete SVOJU ljubavnu priču!

Kako pisati roman? Neki trikovi zanata.

 

Mnogi pisci, a naročito početnici, vole da pišu “direktno iz muze”, u jednom dahu, kada ih inspiracija obuzme. Drugi, opet, nedeljama i mesecima prave planove i koncepte, pišu i brišu rečenice, pasuse, pa i čitava poglavlja, studiozno mereći svako slovo. Ovde ne postoje neka striktna pravila, uglavnom svako bira način rada kakav mu odgovara. Međutim, za početnike u pisanju nije loša ideja da naprave neki plan za pisanje romana i da se tog plana pridržavaju. Pored discipline i studioznosti u pisanju, dobro urađen plan strukture romana može biti dragocen pomoćnik u trenucima krize i lutanja. Roman je obično dugačka forma, i za razliku od kratke priče, pisac lako može da se izgubi u njemu. Evo nekoliko saveta koji vam mogu biti od koristi u pisanju vašeg prvog romana.

Napišite rezime romana u jednoj rečenici. Probajte da svedete vaš roman na jednu rečenicu. Zamisllite kao da predstavljate vaš roman u reklami na poleđini vaše knjige. Ako niste sigurni kako da to uradite u jednoj rečenici, onda je vrlo verovatno da vam ideja za pisanje još nije dovoljno jasna i precizna.

Treba da znate o čemu pišete. U mnogim priručnicima i seminarima kreativnog pisanja uvek ćete čuti da treba da “pišete o onome što poznajete”. To je dobra strategija, ali ako želite da pišete o nečemu što je izvan vaše društvene i kulturne sredine, onda morate da dobro da se potrudite da uradite odgovarajuće domaće zadatke. Morate se posvetiti istraživanju činjenica i podataka o vašoj temi, osmišljavanju odgovarajućih likova u romanu, sve do trenutka kada savršeno poznajete sve elemente koje ćete koristiti u pisanju.

Vašim čitaocima mora da je stalo o onome o čemu pišete. To je i najjednostavniji način da napišete roman koji će zainteresovati vašu publiku. Tajna nije u tome da pišete o “važnim” temama kao što su rat ili smrt. Vest o nečijoj smrti ne pogađa druge ljude u tolikoj meri sve dok se ne radi o nekome koga lično poznaju. Tako da je tajna u tome da stvorite likove koji će u čitaocima pobuditi emocije i delovati kao pravi ljudi koje poznaju u stvarnom životu. Zatim da postavite vaše junake u situacije koje su visoko rizične i gde postoji opasnost da se mnogo izgubi. Vaš junak može da izgubi posao; da sretne ljubav svog života i za koju mora da se izbori; može da dođe u priliku da dobije ili izgubi bogatstvo i nasledstvo. U svakom slučaju situacija ne mora da bude “važna” u nekom objektivnom smislu. Ali, mora da bude važna vašem junaku u romanu.

Nemojte napisati sve što znate. Mnoštvo informacija o vašim likovima i postavci romana svakako znači da će uverljivije delovati vašim čitaocima. Međutim, vaša publika ne mora da zna, niti da se interesuje za kompletan biografski profil vaših junaka, ili godišnji finansijski izveštaj grada u kome se radnja priče odvija. Ako sve ove informacije imate u svojoj glavi, bićete u prilici da koristite prave detalje u odgovarajućem momentu. Ali ne morate ih ispisati sve odjednom i tako pretrpati roman kojekakvim važnim i nevažnim detaljima. Puštajte ih pomalo, i tako će publika imati osećaj za potrebne detalje i realističnu sliku celine o kojoj pišete.

Kreirajte scenu. Neke informacije je najbolje prikazati zbirno. Na primer, da li vaš junak Milena, koja ima neki težak zdravstveni problem, dolazi posle niza poseta raznim doktorima? Sasvim je u redu reći to u jednoj rečenici, nego da je pratimo u svim tim doktorskim posetama, dan za danom, sa sve laboratrijskim pregledima i rezultatima (osim ako baš to nije predmet vašeg romana). Ali, ako je tema vašeg romana Milenin bračni brodolom, i ona konačno priznaje svom mužu sopstveno neverstvo, vaša publika želi da vidi i čuje ovaj sukob. Nemojte samo pomenuti Milenino priznanje. Pokažite čitaocima to što ona kaže.  Pokažite šta njen suprug kaže. Pokažite njihov govor tela. Njihovu ćerku koja povređena odlazi sa mesta sukoba. Pokažite razbijenu čašu soka i tečnost koja se cedi sa zidova, pošto je besan suprug tresnuo punu čašu o zid.

Ne gurajte likove naokolo. Pokušajte da u svakom trenutku znate šta vaši likovi u romanu rade i zašto. Šta će se dogoditi sledeće? I budite racionalni i iskreni sa odgovorima. Ako je vaš junak tip osobe koja posle svađe odlazi u krevet i plače, nemojte da je terate da se dere, urla i razbija stvari po kući, samo zato što je to interesantno za radnju romana. Ili bi se svidelo publici zato što ima više “akcije”. Nemojte na silu gurati stvari da se dese zato što vi želite da se stvari u romanu odvijaju u nekom određenom smeru. Ako to radite, vaša publika će primetiti razliku. Hemingvej je svojevremno rekao da je svakom piscu apsulutno povrmeno potreban dobar detektor laži. Postarajte se da vaš uvek nepogrešivo radi. Ako je, kojim slučajem, vaš junak u romanu neki buntovnik, koji tvrdoglavo neće da ide u određenom smeru, imate dve opcije: ili ga spalite pa napišite roman ponovo, ili promenite pravac romana!