Ознака: roman

Objavljeno

Preporuka za čitanje u duge zimske dane

Tomas Man

ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA

Ovakvi se romani više ne pišu. Pa se stoga i ne čitaju. Zato mi je posebno zadovoljstvo, ali i važna obaveza, da sa korica ove knjige skinem prašinu i oslobodim njene stranice natopljene najfinijim spisateljskim umećem od nepravedne tame zaborava.

Roman je autor pisao decenijama i, poslužiću se paradoksom – na kraju ga ipak nije završio. To nikako ne znači da osnovna ideja ovog dela nije jasno uobličena. Zamišljen kao autobiografija jednog pustolova ima malo elemenata pikarskog romana, koji će se otkriti čitaocu ukoliko svoje simpatije nedvosmisleno veže za mladića čije su se egzistencijalne bravure, zahvaljujući njegovoj srećnoj nadarenosti, graničile sa umetničkim preživljavanjem.

Napravivši od svoje oku ugodne pojave virtuoza dopadanja, Feliks Krul, junak ovog obimnog i ništa manje interesantnog romana, pomerao je granice mogućeg večito igrajući na ivici moralnog šesnaesterca. Iako je pisan tokom XX veka, ličnost sama je prototip junaka našeg vremena, ne toliko po ljupkom stilu kojim izvodi svoje šarmantne male i velike predstave, koliko zbog motiva koji ga nagone na takvo lepršavo delovanje.

Svi u nekom kutku glave nosimo zavodljivu ideju o tome da ako smo talentovani kao što mislimo da jesmo, onda ovozemaljska pravila za nas ne važe. Ali nemamo hrabrosti da tu ideju i iznesemo na svetlost dana i prikažemo se volu kao Jupiter. Feliks Krul ne pati od ovog nedostatka i dosledan je u sprovođenju svoje „misije“. Oslanjajući se na svoja izoštrena čula i do krajnosti razvijene empatije, što svaki manipulator neizostavno poseduje, ovaj atletski građen plavooki blondin nepogrešivo oseća šta njegov sagovornik želi da čuje, te ga time i časti i neprimetno osvaja prednost na komplikovanom poligonu zvanom život.

Čitalac je hipnotisan i ni najmanje mu ne zamera u suštini egoistične motive, jer je ovaj mladić osetljivog srca retko koga ostavio nezadovoljenog. Moglo bi se reći da su njegove transakcije poštene jer svojim napola artističkim delovanjem oplemenjuje emocionalnu valutu kojom se trguje. Srećni smo što pobuđujemo interesovanje takve osobe i na nas pada jedan mali trun plemenitosti svaki put kad nam se obrati.

Iza ove pitke radnje kriju se slojevi najfinijih opservacija na različite teme koje umetnost i literatura obrađuju ne bi li duhu čitaoca osvetlili put. Čitajući, zaboravićete da čitate i uhvatićete sebe u dijalogu, čas sa piscem, čas sa neobičnim junakom ove knjige ispisane probranim rečima koje oplemenjuju dušu.

Nije potrebno opisivati radnju jer je ona u odnosu sa značenjem koje sa sobom nosi kao tehnički nacrt izuzetno komplikovane i sadržajne mašine. Ali je potrebno istaći majstorski stil Tomasa Mana koji je u odnosu na načine kojima se moderna literatura izražava isto što i stilski nameštaj u odnosu na Ikeine proizvode.

Dva su za mene velikana stila, a to su Tomas Man i Žoze Saramago. Zamišljam njihov dijalog u mekanim prevojima oblaka (gde se možda sada nalaze) i čujem najfiniju muziku koju reči mogu da istkaju. Mojoj sreći nema kraja…

Objavljeno

Kako smisliti pravi naslov za knjigu?

Mnogi pisci, narčito početnici, muku muče sa naslovom za knjigu. Izbore se sa konačnom verzijom rukopisa, sa radnim maglovitim naslovom ili bez njega, i onda se zapitaju kao knjiga zapravo treba da se zove? Mnogi instiktivno osećaju da od dobrog naslova u mnogome zavisi prodaja knjige i njen život u javnosti. Ima tu istine.

Neki se oslone na pomoć urednika (ako ga imaju), drugi krenu sa testirajem po familiji i prijateljima. Treći čekaju muzu da im šapne pravu stvar. Muka je velika. Evo nekih predloga koji mogu da vam budu od pomoći. Ja bar tako pomažem mojim piscima na čijim rukopisima sam do sada radio kao urednik 🙂

Elementi sjajnih naslova za knjige, priče ili pesme

  • Pesnički jezik. Neki od najboljih naslova – onih kojih se sećamo – koriste jezik koji izaziva davanje izjava. Ponekad se jezik graniči sa poetskim. Razmislite o neuhvatljivim i pomalo nejasnim naslovima poput: “Prohujalo sa vihorom; Miševa i ljudi; Grožđe besa; Sneg pada na kedre; Krive su zvezde, Tvrđava, Na Drini Ćuprija”.
  • Akcione reči. Naslovi koji prikazuju snažne glagole odksaču sa polica knjižara. Stvari koje se razdvajaju su jasne i uznemirujuće. “Proklets avlija” je energična i udara u lice. “Igra prestola” predstavlja presedan za napetost.
  • Inherentna misterija / sukob. Sjajni naslovi nagoveštavaju priču koja dolazi. Oni ukazuju na glavni sukob: Šta je u pitanju? Kada naslov može sažeto da sadrži radnju, sjajno ćete privući pažnju čitaoca u samo nekoliko reči.
  • Razmislite o Ponoći u vrtu dobra i zla: Dug je naslov, ali je tako dobar. Predlaže epsku bitku između moćnih arhetipova, ali takođe nudi tihu, neobično jezivu sliku vrta noću. Svetlost u ruševinama čini nešto slično.
  • Imena likova. Često (ali ne uvek) naslovi koji koriste imena likova imaju i tajnoviti element. Neobični slučaj Bendžamina Batona; Tajni život Valtera Mittija; Braća Karamazovi,Slika Dorijana Greja; Hari Potter i… [Ispunite prazno ovde].
  • Imena mesta. Ako vaš roman ili zbirka ima sjajnu postavku (postavku koja ima snažnu odrednicu ili mesto), možda biste želeli da to iskoristite u svoju korist. Poslednji put kada sam video Pariz prikazuje “Grad svetlosti” sa daškom nostalgije (takođe nagoveštava sukob, nešto izgubljeno i čeznuto za tim). Tihi Don je smešten u revolucionarnoj Rusiji, među kozacima na Donu.
  • Otkačeni naslovi. Neki naslovi sadrže kontraste zbog kojih čitaoci kažu, ha? I, naravno, to ih navodi da pročitaju više kako bi saznali šta se događa: “Zen i umetnost održavanja motocikala; Jedan od naših četvrtaka je nestao; Granata od ananasa; Da li Android sanja o električnim ovcama”?
  • Naslov od jedne reči. Ovi naslovi obično najbolje funkcionišu sa zaista jakim koricama. Evo nekoliko naslova od jedne reči: “Izgubljeni; Idiot; Nevolja; Nasukan” itd.

Ako pišete u žanru komercijalne knjige, budite sigurni da dobro razumete kako funkcionišu naslovi u tom žanru. I ne bih preporučio da se udaljavate od konvencija naslova žanrovskih knjiga; ljubitelji određenih žanrova koriste naslove kao neku vrstu stenografije kada odlučuju šta će kupiti i da li će knjiga opravdati njihova očekivanja.

Na primer: Vaš triler bi se mogao zvati “Smrt na prvo svetlo”. Vaša ljubav bi mogla biti “Poljubi damu”. Ali ne biste želeli da menjate te naslove.

Zakon o autorskim i srodnim pravima

Nevolja sa naslovima je u tome što autori ne mogu da štite autorska prava nad svojim naslovima u gotovo svim zemljama sveta (zbog čega ćete, ako određene naslove priključite na Amazon, doći ne samo do više filmova, već i do više knjiga istog naslova).

S tim u vezi, ne preporučujem korišćenje istog naslova koji je neko drugi ranije koristio. To otežava izdvajanje vaše knjige.

Kad sumnjate, potražite pomoć

Ako izmišljate naslov, zatražite pomoć od prijatelja i porodice. Ponekad je nova perspektiva najbolji način da pogodite pravi naslov za svoju knjigu.

Ali zapamtite: Ako se nadate da ćete knjigu objaviti kod tradicionalnog izdavača, postoji mogućnost da ionako možda nećete moći da zadržite naslov koji ste sa teškom mukom smislili. Izdavači imaju tendenciju da ih promene (i, ne brinite, vaš izdavač će se uz vas najverovantije potruditi oko savršenog naslova).

Pa, srećno sa naslovima. I nemojte mene zvati ako ste već čvrsto odlučili za nešto što vam je srcu drago. Kako se ono kaže: hoćeš da ti kažem istinu, ili da ostanemo prijatelji?

Objavljeno

Šta treba znati kada pišete o stvarnim ljudima?

U radionicama kreativnog pisanja često se susrećem sa pravilom da je život često čudniji od fikcije – zbog čega je toliko romanopisaca inspirisano stvarnim ljudima i njihovim neobičnim životima. Zapravo, kada gradite lik u priči, može biti korisno crpiti inspiraciju od stvarne osobe, jer su odabiri i postupci pojedinca već proizveli posledice koje možete koristiti za ispunjavanje teme i radnje romana.

Međutim, pre nego što stvorite neobični lik zasnovan na vašem stvarnom srednjoškolskom nastavniku matematike, ili nekome koga ste izdvojili iz života, postoji nekoliko važnih pitanja koja biste sebi trebali da postavite.

Koji žanr u prozi pišete?

Poznavanje konvencija žanra koji nameravate da napišete pomaže vam da osvetlite konkretne zamke kojima ćete se kretati i potrebnu detaljnu analizu neophodnu pre nego što započnete projekat.

  • Da li planirate da pišete biografsku prozu, koja se ponekad naziva narativnom ili kreativnom publicistikom, koristeći pravo ime svog junaka i stvarne događaje iz njegovog ili njenog života?
  • Da li vaš roman uključuje vašu stvarnu inspiraciju kao jednog od glavnih likova? Da li nameravate da upotrebite stvarno ime pojedinca u svom romanu ili maskirate njegov pravi identitet?
  • Da li će vaša priča biti potpuno originalno književno delo kome ne treba ništa više od inspiracije u obliku stvarne osobe, a događaji u zapletu neće biti povezani sa bilo kojom prepoznatljivom epizodom u životu te osobe?

Vaš izbor će odrediti da li se morate verno držati hladnih i teških činjenica, prikriti izvor svoje stvarne inspiracije ili nešto kreativno raspisati između.

Može li vas tužiti vaša stvarna inspiracija?

Ako ne nameravate da maskirate identitet svoje inspiracije, na primer u biografskom romanu, treba razmotriti neka pravna pitanja.

Ako je vaša stvarna inspiracija odavno mrtva, verovatno ćete biti zaštićeni od tužbe za klevetu, sve dok se način na koji karakterišete osobu ne odražava loše na preživele osobe koje su neposredno ili u bliskom odnosu sa junakom priče.

Ako vaša inspiracija iz stvarnog života i dalje živi, moraćete da budete oprezniji. Pozitivno karakteriziranje žive osobe pomaže u smanjenju mogućnosti pravnih problema, ali vam možda neće dozvoliti da budete verni činjenicama. Štaviše, vaša stvarna inspiracija možda neće prihvatiti čak ni vaše napore i u svakom slučaju bi vas mogla tužiti za klevetu. Uvek je pametno kontaktirati advokata da biste razgovarali o načinima kako se izbeći nevolja.

Ako pišete originalni roman o svojoj stvarnoj inspiraciji i nameravate da preuzmete neku narativnu licencu, možda biste želeli da razmislite o maskiranju njihovog identiteta. Promenite ime, starost, pol, profesiju, bračno stanje, prošlost, identifikovanje fizičkih karakteristika itd., Istovremeno zadržavajući ključne aspekte karaktera i ličnosti vitalne za priču koju pričate.

Da li su motivi bitni?

Jedna uobičajena zamka u pisanju zasnovanom na stvarnim likovima je ta što vaša lična osećanja prema pojedincu mogu da oboje vaše tumačenje. To bi moglo otežati da se lik u priči čini zaokruženim i potpuno razvijenim.

Zapitajte se zašto vas inspiriše ova osoba. Koristite li ovaj lik zato što ga prezirete i želite da ga ubijete na kreativan način? Da li ste ga odabrali jer će biti sjajan za komične situcije? Da li bi vam bilo ugodno da tražite od njega dozvolu?

Ako mislite da bi razotkrivanje moglo predstavljati problem, razmislite da li će upotreba ovog lika poboljšati vašu priču. Možda biste mogli samo oponašati osobinu ličnosti ili temperament i preneti je na potpuno drugačiji, potpuno zamišljeni lik.

Da li ste obratili dovoljno pažnje?

Ljudi iz stvarnog života su složena stvorenja; izmišljeni likovi imaju tendenciju da budu destilacije ljudske prirode. Teško je smanjiti složenost stvarne osobe na papiru, zbog čega toliko mnogo stvarnih likova pada u izveštačenost i deluje neprirodno.

Možete li da pravdate osobu koju ste izabrali – slabosti kao i njihove snage? Da li ste uradili dovoljno istraživanja da biste stvorili višedimenzionalni portret pojedinačnih i istinitih događaja koje ste odlučili da prikažete?

Staro “pravilo” – „Napišite ono što znate“, odnosi se na sve pisce, beletristiku ili publicistiku. Neki romanopisci rekli bi da se svaki izmišljeni lik koji stvaraju zasniva na nekome koga poznaju ili na amalgamu više ljudi. Mnogi autori priznaju da je najbolji način za izgradnju fenomenalnog lika započeti sa nekoliko jakih karakteristika koje su iskorišćene iz vaše stvarne inspiracije – i kada se te karakteristike stave u kotao kreativnosti, pogledajte kako evoluiraju u nekoga novog.

Pitanje: Ko je bio stvarna inspiracija za lik u jednoj od vaših priča?

Objavljeno

Kako se piše triler?

Mnogo volim da čitam trilere, ne znam kako vi, ali ja uživam da odmorim mozak, kao da gledam dobar maštovit i uzbudljiv film. Ako volite da pišete (i čitate) trilere, ovo je pravi tekst za vas. Dakle, da počnemo. Znaci da čitate triler:

  • ubrzan puls
  • znojavi dlanovi
  • ostajete budni celu noć
  • promašite autobusku stanicu
  • kompulzivno čitanje na neprikladnim mestima (na času, ispod konferencijskog stola na poslovnom sastanku)
  • slupate automobil jer ste pokušavali da čitate za volanom.

Trileri su napisani kako bi čitaocima pružili uzbudljivu i žestoku. Za razliku od drugih žanrova ili vrsta romana koja svoja imena dobijaju zbog onoga o čemu se radi (romanse se tiču romantike, naučna fantastika o budućnosti, itd.), trileri dobijaju svoje ime zbog načina na koji čine da se čitalac oseća. A sve u trileru je dizajnirano da stvori ovaj osećaj neizbežnog lupanja srca.

O čemu se pišu trileri?

Postoji puno potkategorija – špijunski trileri, politički trileri, psihološki trileri. Mnogi, ali ne svi trileri govore o nasilnom zločinu, ali se razlikuju od klasičnog krimića zbog ugla koji zauzimaju. Kriminalisitčki romani se uglavnom bave rešavanjem zločina koji se već dogodio. Identitet ubice je skriven do kraja, jer u suprotnom ne bi bilo misterije – zar ne? Triler govori o zločinu (ili drugoj vrsti katastrofe) koji će se dogoditi … osim ako junak to ne može zaustaviti. Čitalac često zna ko je zlikovac od samog početka – čak i preko ramena zlikovca posmatra kako se čini zlo.

Kako napisati triler – uzbudljivi likovi

Za razliku od drugih vrsta romana, trileri često jasno dele likove po dobru i zlu. Postoji heroj (ine) ili tim heroja (ine), a postoji negativac ili njegov tim.

Ali ovo vas, kao pisca, ne opravdava da ne uradite domaći zadatak za razvoj likova. Što stvarnijim čitaocima možete učiniti i heroja i negativca, to će vaša knjiga biti zanimljivija. Pročitajte više o razvoju likova ovde.

Kako napisati triler – uzbudljiva radnja

Što se tiče trilera, uzmite sve što ste naučili o razvoju zapleta i pomnožite sa deset (ako niste proučavali razvoj zapleta, to možete u mojim online radionicama pisanja). Pojačajte grejanje. Dodajte vremenski pritisak ako to funkcioniše sa vašom pričom, da stvari budu još napetije. Nastavite da podižete ulog. Gomilajte nevolje dok vaš siroti junak ne izgleda kao potpuni gubitnik.

Ali pobrinite se da vaš junak ima dovoljno snage da može doći do prave borbe. U suprotnom, čini se da je priča gotova pre nego što je započela. A ako se odlučite za srećan kraj, najbolje rešenje je ako ovo proistekne od junakovih postupaka i snaga, a ne kao poklon koji je pao s neba.

Jedan od načina za stvaranje uzbuđenja je neprekidno prebacivanje prednosti s jedne na drugu stranu. Prvo izgleda da je heroj nestao, ali onda postoji tračak nade. Ali zrak nade ispada iluzija. Neprijatelj raste. Ali tada junak dobija saveznika …

Planirajte svoj triler tako da priča postaje sve uzbudljivija sve dok ne dosegne vrhunac, koji se naziva vrhunac priče. Vrhunac bi se trebao da se dogodi pred sam kraj knjige. Dok je u krimiću vrhunac radnje kada junak otkrije identitet ubice, u trileru je vrhunac kada heroj zaustavi neprijatelja (ili ga neprijatelj savlada ako nemate srećan kraj).

Kako napisati triler – ideje za trilere:

  • Vaš junak otkriva tajnu zaveru neprijatelja (na primer, tajnu političku ili zločinačku organizaciju).
  • Zlikovac je otkrio junakovu tačku psihološke slabosti i igra se umnih igara sa junakom. Junak će morati da prevaziđe ovu psihološku slabost kako bi negativca sprečio da počini zločin.
  • Zločin će se uskoro dogoditi. Ili se zločin dogodio i sprema se da se ponovi kao veći zločin. Samo junak to može zaustaviti. Na primer, postoji mnogo trilera o serijskim ubicama, koji ubijaju najmanje jednom na početku knjige i koji će, ako ne budu zaustavljeni, počiniti više i još gore zločine.
  • Junak pokušava da zaustavi katastrofu (medicinsku, nuklearnu, ekološku, političku) koja se proširila van kontrole.
  • Junak je umešan u dramatičan sudski slučaj koji ima drastične posledice van sudnice.

Kako napisati triler – trikovi:

Sve visi o koncu – neizvesnost možete stvoriti završavanjem poglavlja ili odeljaka romana u trenutku neizvesnosti, tako da čitalac nastavlja da sazna šta se dešava.

Otkucavanje sata – Trileri često uključuju trku sa vremenom; na primer, bomba koja će eksplodirati za 12 sati ili zločinac koji će biti pogubljen za dva dana ako mu se ne dokaže da je nevin. Element sata koji otkucava dodaje čitaocu adrenalin.

Pokažite zlo preko ramena zločinca – Često uzbuđenju dodaje da čitalac zaista može da gleda negativca u akciji i vidi zločine koji se dešavaju.

Neka bude lično i konkretno – ovo je vrlo važna stvar. Ako vaš triler govori o riziku od eksplozije bombe, upoznajte čitaoca sa Milenom i Jovanom, simpatičnim parom iz Novog Sadas, koji će biti razneseni na komade.

Ako je vaš triler o strašnoj bolesti koja preuzima Zemlju, predstavite čitaocu Jelenu Jovanović, verenicu poznatog doktora koja sanjari o medenom mesecu … kada joj zelena žuč počne nicati iz nosa i ušiju; jadna Jelena se previja od muke, a zatim se mrtva sruši nad svojim hrpom pozivnica za venčanje. To bolest čini stvarnom za čitaoca.

Svakako, svi znaju da su nuklearni holokaust i napadi vanzemaljaca loše stvari. Ali to su samo ideje dok čitatelja ne uvedete u živote likova koji će biti pogođeni.

Sjajni likovi i oštro pisanje koje „pokazuje“ umesto da samo priča. Osećam se kao da sam ovo pisao na svakoj stranici veb stranice, ali vredi ponoviti.

Dakle, srećno pisanje. I proverite da nemate nekog monstruma ispod kreveta. Nikad se ne zna, zar ne?

Objavljeno

Pismo izdavaču

Završio se rukopis svog (prvog romana). I šta sad? Potrebno je da kontaktiraš izdavača i ponudiš roman za objavljivanje. Kako to da uradiš? Napiši pismo. Evo nekoliko korisnih saveta.

Pismo izdavačkoj kući, odnosno uredniku, je beleška koja pita urednika da li ih zanima da objave tvoju knjigu. Urednici mogu da primaju desetak ili više ovakvih upita dnevno – a mogu da preporuče za objavljivanje samo četiri ili pet autora godišnje. Tako da je stvaranje dobrog prvog utiska u vašem upitu/pismu presudno!

Za nevolju, ne postoji „standardni“ format koji svi autori koriste za svoja pisma. Međutim, upit je poslovni dokument i kao takav trebao bi da izgleda kao službeno pismo na jednoj stranici.

Evo nekoliko koraka kako da pripremiš i napišeš pismo uredniku, odnosno izdavačkoj kući.

Pre pisanja

Pre nego što počnemo, potrebno je da odgovorimo na ono čuveno pitanje koliko dugačko treba da bude ovo pismo? Moj univerzalni savet je da pismo bude kratko. (Razmislite najviše od 300 do 400 reči.) Mnogi urednici čitaju ove upite koristeći svoje telefone, pa razmisli o tome kako će tvoje pismo izgledati na malom ekranu. Da li se stvara utisak da je to ogroman zid teksta ili razdvojena serija kratkih rečenica? Ako je to slučaj, revidiraj ga kako bi ga učinili sažetim, urednijim i organizovanijim.

Korak 1: Privuci pažnju uredniku svojim pozdravom

Neka bude jednostavno. “Draga gospođo Popović” je sasvim u redu (pod pretpostavkom da je urednikovo prezime Popović i da je ona zaista žena).

Sledeći red bi trebalo da natera urednika da obrati pažnju na pismo. Ako si ranije nešto objavljivao zašto ne početi s tim? Obavezno napiši i kritičke recenzije, priznanja ili nagrade koje si dobio za svoj prethodni rad.

Ako niste ranije objavili, drugi sjajan način za početak je lična veza.

Ili, još bolje, potražite preporuku nekog priznatog autora ili insajdera u izdavanju.

Savet: U upitu uvek spomenite svoj žanr, broj reči i ciljanu publiku.

Korak 2: Napravite neodoljiv reklamni tekst

U radionicama pisanja učimo da je početak svakog romana izuzetno važna tehnika. Najbolje je kada u prvih nekoliko stranica romana čitaocima nemoguće da odlože knjigu. U pismu upita moraš da napraviš isto to samo sa nekoliko redova. Ovaj deo pisma je poznat i kao “udica”. Tvoja udica treba da pokaže uredniku kako se tvoja knjiga razlikuje od hiljada drugih u istom žanru. To bi mogao biti sjajan koncept zbog čega se čitalac pita zašto to neko ranije nije smislio (i napisao)

Usavršavanje udice može potrajati danima – ali to je najvažniji deo tvog pisma, zato nemoj to da zanemariš.

Korak 3: Napisati mukotrpni sinopsis

Sada kada si “zakačio” urednika, vreme je da ga oduševiš svojim sinopsisom i nateraš da zatraži tvoj rukopis.

Sinopsis bi trebao da posluži zainteresovanom uredniku da shvati tvoju knjigu. Razmisli o tome kao da pišeš zadnju koricu knjige za buduće čitaoce. Ovde moraš da pomeneš:

  • Zaplet
  • Glavne likove
  • Centralna pitanja ili sukobe koji pokreću tvoju priču

Evo kako izgleda zadnja korica za roman “Gone Girl” Džilian Flin i vidimo kako je ona rešila koncept sinopisa.

“Jednog toplog letnjeg jutra u Severnoj Kartageni u Misuriju, ovo je peta godišnjica venčanja Nika i Ejmi Dun. Započinju pokloni i rezerviše mesto za proslavu,kad Nikova pametna i lepa supruga nestane. Nestanak postaj emisterija, aodlomci iz Ejminog dnevnika otkrivaju da bi perfekcionista kao što je ona svakom muškarcu predstavljala žestok izazov. Pod sve većim pritiskom policije i medija – kao i Ejminih “teških” roditelja – gradski zlatni dečak paradira kroz beskrajnu seriju laži, prevara i neprimerenog ponašanja. Nik je neobčan i definitivno je ogorčen – ali da li je on zaista ubica?”.

Sa nešto više od 100 reči, ovaj sinopsis postavlja zaplet, nudi utisak dva višeslojna lika i ostavlja nam pitanje koje služi kao pokretač knjige: Da li je Nik ubio svoju ženu? Bez velike misterije u središtu vaše knjige, još uvek možete uspostaviti privlačan tekst za zadnju koricu/sinopsis, definišući središnji sukob i uloge. “Veliki ulozi” pomažu čitaocima da ulažu u tvoje likove i priče; bez njih nemamo razloga za brigu o ishodu knjige. Tako da budite sigurni da urednik i čitaoci znaju šta tvoji protagonisti žele da dobiju ili izgube.

Savet: Tvoja udica i sinopsis treba da čine oko 50% pisma. To je najviše 150 ili 200 reči.

A sada kada je teški deo završen, hajde da razgovaramo o tebi: autoru.

Korak 4. Otkrij svoje reference i korist za izdavačku kuću u objavljivanju

Ako to nije relevantno za knjigu, nemoj da spominješ svoj svakodnevni posao ili rodni grad. Mnogo je bolje usredsrediti se na istoriju objavljivanja:

  • Da li si objavio neku kratku priču?
  • Da li si osvojio nagrade ili diplome na nekom konkursu za pisanje?
  • Da li si pohađao radionicu kreativnog pisanja?

Na kraju pisma obavezno ostavi sve svoje kontak podatke, puno ime prezim,mejl i telefon. Nemoj da glumiš zvezdu, jer je to u najmanju ruku nepristojno.

Sve ovo je vrlo važno jer je pravilna komunikacija sa nekim urednikom izdavačke kuće presudna. Sredi svoje pismo, popravi sve gramatičke i tipografske greške, stegni pesnice i nadaj se najboljem. Čako i ako te odbiju nemoj da odustaneš. Važno je da nikada ne zatvoriš vrata za sobom.

A u međuvremenu, piši. To je ionako sve što nam preostaje.

Objavljeno

Zašto hoćeš da postaneš pisac?

Mnogi ljudi žele da postanu pisci i to, na žalost, iz pogrešnih razloga – i onda najčešće odustanu kad shvate da ono što su čitali u knjigama popularnih gurua, ili videli negde na Internetu, uopšte ne odgovara stvarnosti onog trenutka kad su seli da se “bave pisanjem”.

Jer, pisanje se bavi tobom.

Prema tome, ako ne želiš da postaneš deo neslavne statistike, u kojoj završi većina pisaca početnika, odustani od toga da se baviš pisanjem kao karijerom, dopusti da se pisanje bavi tobom, i počni da radiš jedinu pravu stvar: kreni u potragu za svojim snovima.

Kako to? Postoje nekoliko pravih i jedinih razloga da bi uopšte pisao.

[Tweet “Najgora stvar što si napisao je još uvek bolja od najbolje stvari koju nisi napisao.”]

Neuobičajeni stvor

Kada kreneš u potragu za svojim snovima, onda postaješ onaj vrlo mali procenat populacije, neobično stvorenje u carstvu mediokriteta kojim upravljaju psihopate. Većina ljudi traže poslove da bi platili račune, zasnovali porodicu, i tako žive od kolevke do smrti. Možda, tamo pred kraj, i zažale što nisu pronašli svoje snove, onda kad su bili mladi.

Opet, za druge ljude, snovi jesu da postanu doktori, advokati, vatrogasci, policajci, naučnici, itd.

U svoj toj gužvi, ako si pisac koji ima san da se živi od pisanja, zaista si neuobičajeno stvorenje.To je nešto posebno. Jedinstveno. Vrlo za poštovanje, ili nekakva krajnja glupost, u očima mnogih drugih, zato što si odabrao čudnu karijeru gde većina okolnosti stoji protiv tebe. Na samom početku. Dok nisi ispilio iz sebe ni jednu jedinu reč. Većina ide na škole i fakultete i uči za poslove doktora, knjigovođe, vatrogasce, pravnike… koji ih uglavnom čekaju, pre ili kasnije.

Kod pisanja, nema takvih garancija. U stvari, jedina garancija na koju možeš da računaš, bez obzira na talenat, je da većina onih što pišu neće dočekati da im se snovi ostvare. Mnogi će naći nešto drugo da rade, što im je i najbolja opcija.

Ako zaista želiš tako nešto, da budeš pisac, odnosno imaš potrebu za takvi životom, i ako na tome radiš, onda si zaista – neubičajeno stvorenje.

Postaješ bog

Pri tome ne mislim na sumanutu ideju veličine, taštine ili narcizma. Kada pišeš stvarno postaješ – kreator. U svetu knjiga i izdavačkoj industriji, uprkos tome šta svi kažu, sve počinje sa tobom – sa rečju. Imaš slobodu da stvaraš priče, likove i događaje kakve god poželiš. Čak i kada radiš naručene tekstove, bestseler romane i sl, ti si taj koji smišlja koncepte i udahnjuje likovima život.

To je snažno osećanje moći. I nije osećaj koji je ukorenjen u taštini ili pohlepi. To je nešto što ti ispunjava dušu na način koji malo ko zaista razume.

Tako postaješ bog. I to ne bog od ovog sveta ili nekog drugog, nego imaš snagu, strast, i sposobnost da stvaraš reči i da im podariš život.

Adrenalin

Neki ljudi skaču iz aviona, pentraju se po planinama, jedre po morima. Ti sediš ispred kompjutera, pisaće mašine ili parčeta papira i pišeš.

Ne postoji bolji adrenalin za jednog pisca od inspiracije, kad te ščepa. Kada dešifruješ neku priču, sa kojom si se rvao danima i mesecima, kada otkriješ neki novi lik, ili kada preguraš brojne čudne i neočekivane događaje u priči, imaš osećaja kao da nikada pre nisi bio tako živ.

Za doktora je to kad spasi nečiji život, za učitelja kada mu student postane uspešan, za pisca je to pričanje priče i to pričanje dobre priče!

Baviš se magijom

Knjige su magija. Stvari koje možemo da vidimo i doživimo u knjigama su su nešto što niko nije iskusio pre nas. Možeš da stvaraš svetove, izmišljaš priče, i da im udahneš život kroz um i osećanja čitaoca. I sve počinje od tebe.

Za mene nema većeg zadovoljstva da gledam i slušam druge kako čitaju svet koji sam stvorio.

Koliko je drugih ljudi u mogućnosti da stvara ovakvu magiju?

Možeš da menjaš živote

Knjige mogu promene ljudima život. Mogu da nateraju nekoga da se smeje, plače, bude veseo ili tužan, itd. I postaju sredstvo za razumevanje života, ljudi i događaja oko tebe.

Ne moraš da budeš učitelj ili profesor da bi menjao život. Ne moraš da budeš policajac, vatrogasac, doktor ili vojnika da bi sačuvao nekom život. Pisci to rade svaki dan, mesec, godinu.

Imaš besplatnu terapiju

Pisanje je oblik i forma izražavanja. Terapija koja izražava i komunicira tvoje unutrašnje borbe. Sve je to jedno isto.

Teme tvojih priča – čak i kada su suptilno nagovešetene kroz zaplete i likove – mogu biti one želje, frustracije, nožne more, uga i sreća, koje čuče u tebi.

Pisanje je oslobađanje. Može da izleči loš dan, mesec, godinu ili život. Pisanje je izražavanje, izražavanje je terapija.

Radiš kad hoćeš, gde god hoćeš

Obala mora. Koliba u planini. Stan u soliteru. Pidžama. Ćebe, kafa/čaj dok dok kiša rominja napolju. Muzika. Duša.

Šta reći.

Ako želiš da budeš pisac, nikada nemoj sebe da pitaš “Šta ako…?”.Istina je da ne postoje garancije da ćeš ikada postati pisac. U stvari, sve što postoji se urotilo portiv tebe. Mnogo ljudi hoće isto što i ti. I svi oni računaju na talenat, dobre ideje i naporan rad. Imaju sve što treba, ali uzalud.

Pa ipak, neki u tome uspeju. Svake godine neko ugleda kako se njegovi snovi ostvaruju. Zašto to ne bi mogao da budeš ti?

Objavljeno

5 sigurnih znakova zašto treba da sedneš i napišeš knjigu

 

Da li je ova godina konačno vreme da sedneš i napišeš svoje kratke priče ili objaviš lične dnevnike?

Zbirku pesama?

Knjigu o duhovnom samorazvoju?

Memoare?

Roman?

Da li postoji način da znaš kada je pravo vreme – ili prava godina – da sedneš i počneš da pišeš?

Postoje znakovi – u stvari njih pet, koje sam stalno viđao u ovih desetina godina koliko se bavim pisanjem. I sve više ih viđam kod polaznika mojih online radionca kreativnog pisanja.

Sigurni znaci da je vreme da konačno zagreješ stolicu, duboko udahneš vazduh, u usudiš se da se konačno otisneš u svet pisane mašte i konačno postaneš – pisac.

[Tweet “Ono u čemu si najbolji nalazi se u u suštini tvoje strasti.”]

Pa da krenemo redom:

Tvoja ideja ili priča odbija da te napusti

Svoju knjigu si počeo da srećeš svuda i u svakoj prilici: u razgovoru sa prijateljima, u filmovima koje gledaš, na stranicama knjiga koje čitaš.

To je kao kad si zaljubljen – ljubavnica ti se uselila u srce.

Imaš osećaj da ne možeš da nastaviš sa životom…

…sve dok ne ostvariš svoj životni cilj. Tvoja knjiga ti je postala prioritet broj jedan u životu. Osećaš sveže uzbuđenje i unutrašnji imperativ.

Ljudi koji te znaju stalno te zapitukuju kada ćeš početi da pišeš (iil završiš) knjigu

Tvoja lična ili profesionalna priča ima izvesno značenje za druge ljude.

Možda im je tvoj talenat, kreativnost ili stručnost potrebna i mnogo im znači.

Rukopis u tvojoj fioci se povratio iz kome

Stranice koje ispisao u poslednjih pet godina su se probudile i počele da te dozivaju. Ponovo si ih pročitao i shvatio da i nisu tako loše. U stvari, prilično su dobre. Sa ovom novom i svežom perspektivom možeš konačno da prioneš na pisanje završne verzije rukopisa.

Vreme je da konačno ostaviš nešto za sobom

Osećaš da je vreme da ostaviš tragove, nasleđe, i želiš da preuzmeš život i karijeru u svoje ruke, kao i pogled na vrednost svoje zaostavštine, umesto da to prepustiš drugima.

Ako su tri ili više ovih znakova prisutni, onda si spreman i vreme je da napraviš konačni skok.

Istog trenutka kada odlučiš “Dobro, vreme je. Krećem”, dogodiće se nekoliko stvari.

Osećaćeš se kao da si ušao u Alibabinu pećinu, gde si oterao razbojnike i zatekao neverovatano blago, svuda oko sebe. Plus Duha i Čarobnu lampu. I da će se knjiga koju si zamislio napisati sama od sebe.

Ili, bićeš toliko šokiran i zamrznut  sa idejom – “Šta ako to ne mogu da uradim”?

Viđao sam pisce i autore koji potpuno neočekivano reaguju na ovu spoznaju: od ushićenja, do straha i užasa.

Prvi tip: entuzijasta

Ako si ovakav tip pisca, skoči i zgrabi čovek, verovatno ćeš sesti mahnito da pišeš, gomilaš stranice, govoreći sebi “Pišem knjigu – hajde da je već jednom završim!”.

Tip dva: oprezan

Ako si sporovozan, promišljen, oprezan i voliš da ideš na sigurno, verovatno ćeš početi sa skicama, istraživanjem i prikupljanjem građe za knjigu. Tu, skoro, radio sam kao urednik sa jednim piscem koji je kreirao čitavu bibliografiju za svoje delo, studiozno je iščitavao, i kategorizovao u odnosu na njegovu temu romana.

Na taj način je terao strah da neće biti jasan, sređivao je haos u glavi i osigurao sopstvenu originalnost u odnosu na druge autore njegovog žanra.

Sve ovo te, naravno, neće spasiti od demona unutrašnje kritike, očaja, nedoumice, straha od neuspeha. Ali to ne znači da ovi znaci, ili unutrašnji glasovi, imaju snagu da uguše tvoju kreativnost. Uvek shvati da si snažno povezan sa svojom svrhom i vizijom.

I to je sasvim dovoljno.

Da li si spreman da započneš pisanje? Šta te zadržava da kreneš?

Podeli sa nama tvoje misli i iskustva! To će nam svakako pomoći.

Objavljeno

Plan u 5 koraka kako da završiš pisanje koje si započeo

 

Da li imaš gomilu odbačenih beležaka, skica, ili prvih poglavlja za sedam različitih romana?

Da li imaš fascikle i beležnice napuštenih kratkih priča koje čame po policiama, fiokama, zaturenih na hard disku tvog kompjutera?

Možda imaš čak i neku zaboravljeni blog nekuda na Internetu?

Ovo je sigurno poznato mnogim piscima. I to se stalno iznova dešava. Tamo negde davno, kada sam počinjao da pišem, provodio sam mnogo vremena započinjući pisanje priča. Problem je u tome, što većinu njih nikada nisam završio.

Možda je isti slučaj sa tobom. Sigurno imaš gomilu zanimljivih ideja, i ne možeš da im ne odoliš, pa počneš da pišeš..pišeš…i zapisuješ. Na nesreću, motivacija ti brzo ispari, muza te ostavi na cedilu, a ti ostaneš sa gomilom zabeleški, skica, i prvih verzija rukopisa, koje ne vode nikuda.

Niko neće da kupi poludovršen roman. Niko neće da čita post na blogu koji ostane kratak nakon dva pasusa. Tako da, bez obzira da li ti je ideja za priču genijalna, sa potenicijalom besteselera, Pulicera ili NiNove nagrade, potrebno je da završiš ono što si započeo.

Evo kako:

Korak 1. Prestani da započinješ nove projekte.

Više od svega znam kako je to kad te zgrabi neka nova ideja, sav si ushićen, prsti na tastaturi svrbe, i jedva čekaš da napišeš novo remek delo. Ali, sada je vreme da staneš. Odupri se ideji da započneš nešto NOVO. Oladi malo. Nateraj se. Koliko god misliš da je to prava stvar. Nakon nekoliko dana, ili nedelja, taj fantastični novi projekat će početi da gubi sjaj, i završiće na gomili nedovršenih rukopisa.

ŠTA DA RADIŠ:

Odluči, i to iz ovih stopa, da nećeš više započinjati ništa novo, sve dok ne dovršiš ono što si započeo. Uzmi neku svesku, ili otvori novi folder na kompu, i u njega ubaci sve ideje koje ti iskaču u glavi. I tako to nazovi: radne ideje ili nešto slično. Uvek ćeš moći kasnije da im se vratiš.

Korak 2. Pregledaj i proceni tekuće poslove

Dobro pregledaj i pretresi sve ono na čemu trenutno radiš. Ako ti je život nekoga ko piše nalik na moj, biće ti potrebno da uzmeš parče papira i napraviš listu – možda ćeš čak morati i da se upustiš u lov po policama, fiokama i folderima kompjutera.

Da li postoji nešto što je vredno da se dovršava? Možda roman koji si započeo pre deset godina nije više nešto što želiš da napišeš? Možda neki post za blog viš nije zanimljiv da ga objaviš?

Umesto da držiš gomilu starih ideja svuda naokolo, bolje je da ih pokopaš jer su ionako odavno umrle.

“Kao i sa svim mrtvim stvarima, držanje za njih ih neće oživeti, ili promeniti činjenicu da su nekada bile korisne a sada više nisu. Čuvanje mrtvih stvari ima visoke mentalne troškove i to većina nas ne shvata; vremenom, mrtve stvari rade ono što otpaci i mrtve stvari inače rade – počinju da smrde”. – Čarls Gilki

ŠTA DA URADIŠ:

Napravi tri liste:

  • aktivni projekti koji te još uvek uzbuđuju i imaju svrhu
  • mrtvi projekti koje si spreman da pustiš da idu (čak i ako ti je malo žao)
  • neiskorišćeni projekti kojima bi mogao da se eventualno vratiš u budućnosti

Korak 3. Odaberi jednu stvar na koju ćeš se fokusirati

Sada je vreme da odabereš jedan projekat. Samo jedan. Zato što kada dođe vreme da se radi, nešto mora biti prioritet.

To ne znači da ne možeš da radiš još na nečemu. To samo znači da ovaj određeni projekat – post za blog, e-knjiga, mejlovi za tvoju publiku, roman ili zbirka poezije – je onaj koji će imati prednost ako si kratak sa vremenom i energijom.

Šta bi trebalo da izabereš? Možeš, na primer, da počneš sa:

  • tvojim najmanjim projektom: neka ti cilj bude da završiš kratku priču od 2000 reči, a ne roman od 100 000 reči.
  • projektom u koji si uložio najviše vremena: on je verovatno vrlo blizu završetka.
  • projektom koji je na tebe imao najveći uticaj: ako pisanje i prodaja neke eknjige znači da ćeš moći manje da radiš na tvom svakodnevnom poslu, to ti može biti zgodan prioritet umesto da kreiraš novi blog od nule.

ŠTA DA URADIŠ:

Odaberi jedan projekat kao prioritet – i to onaj koji vidiš kao završen. (I reci nam nešto o tome u komentaru ovog posta).

Korak 4. Odluči kako će “završeno” da izgleda

Kako ćeš znati da je projekat gotov?

Ovo možda izgleda kao glupo pitanje – ali vredi razmisliti dobar odgovor. Mnogi projekti pisanja nemaju jasan kraj, svrhu ili ideju.

Ako, na primer, pišeš neku eknjigu, “završeno” znači da si spreman za sledeće:

  • napisao si eknjigu koja ima početak, sredinu i kraj
  • napisao si eknjigu koja ima 50 strana, i uradio si lekturu, korekturu i sve ispravke
  • dobio se mišljenje i komentare na knjigu i ponovo si je dobro pregledao

Dakle, eknjiga i poslovi se na njoj vrlo razlikuju od pisanja romana, ili uređivanja zbirke poezije…Zato, bez jasne ideje o tome šta je to “završeno”, ulaziš u rizik da ti se pisanje i projekti razvlače u…beskonačno…

ŠTA DA URADIŠ:

Napiši, jasno i precizno, šta je potrebno da se dogodi kako bi proverio da je tvoj projekat “završen”. Slobodno podeli sa nama tvoje iskustvo u komentaru ovog posta.

Korak 5. Postavi neke putokaze (i počni da ideš prema njima)

Neko malo pisanje ne treba putokaze: pisanje posta za blog, na primer, je nešto što realno može da se uradi iz dva li tri puta zagrevanja stolice pri pisanju.

Drugi projekti, romani ili oni koji vise naokolo nezavršeni godinama su – mnogo složeniji. Njih nećeš moći da završiš za jedan dan, nedelju dana, ili čak za ceo mesec. Moraćeš da postaviš neke putikaze kako bi sa tim izašao na kraj.

Dobri putokazi su:

  • završi glavno poglavlje romana
  • završi prvu ruku rukpisa kratke priče
  • dovrši skicu za tvoju eknjigu
  • napiši i unepred pripremi nekoliko postova za tvoj blog

Uvek je korisno da postaviš krajnji rok za završetak najbližeg putokaza, i da uvek vodiš računa dokle si stigao i šta je sledeće.

Toliko od mene. I uvek misli o tome kako su disciplina i fokus ključ uspeha, bez obzira na talenat i genijalnost.

Tako će i tvoje muze uvek biti za tebe i..nikada te neće izneveriti.

 

[section title=””]

KNJIGE-REKLAMA-3E-KNJIŽARA

Knjige i publikaciјe iz oblasti komunikologiјe, kreativnog pisanja i mediјa.

Ovde možete poručiti publikacije, stručne knjige i priručnike dr Darka Tadića iz oblasti kreativnog pisanja, komunikologiјe, propagande, mediјa, komunikaciјe. Sve knjige su u elektronskom PDF formatu.

[button color=”primary” size=”small” url=”https://www.kreativnopisanje.org/e-knjige-prodavnica/” target=”self”]POGLEDAJ KNJIGE[/button]

[/section]

Objavljeno

5 načina da kratku priču razviješ u roman

 

Odlučio si da se baviš pisanjem. Ili se pisanje već bavi tobom, što je ista katastrofa. Ok. Pišeš svoj dnevnik, blog, kratke priče. I onda jednog dana rešiš da napišeš svoj prvi roman. I pomisliš: šta je bolje nego da već gotovu priču razvijem u pravi roman? Hit. Bestseler. Kako da to uradiš? I da li to uopšte treba da radiš?

Odgovor je: možda.

Zašto možda? Zato što je kratka priča već gotova priča, i vrlo je teško da od gotovog sada praviš veresiju. Ali, nije i nemoguće. Možda čak i stvarno bude dobar roman. Evo pet zanimljivih načina kako da to i izvedeš.

[Tweet “Najgora stvar koju si napisao je bolja od najbolje koju nisi napisao.”]

#1 Istraži glavni zaplet kako bi otvorio nove priče

Pretresi glavni zaplet tvoje kratke priče, i vidi dali se tu može napraviti još neki interesantan razvoj. Svaki dodatak već postojećoj razivjenoj priči mora biti prirodan. Potraži neke logične elemente, iz postojećih događaja koji se odnose na glanvi zaplet kratke priče, koji se možda mogu promeniti i razviti.

Pogledaj da li neki od tvojih likova mogu da preuzmu ili nastave da nose priču u drugom pravcu? Šta mogu da otkriju što bi dalje vodilo radnju pravo u roman?

#2 Istraži postavku

Prošetaj po svetu koji si stvorio. Obrati pažnju i na najmanji mogući detalj. Saznaj sve što možeš u vezi postavke u kojoj tvoji junaci žive, i probaj da svemu tome udahneš život.

Dobri romani uvek koriste dinamičnu postavku koja se menja onako kako priča napreduje (ili prisiljava junaka da preduzmu akciju), kako bi glavni sukob i likovi dobili na dubini. Primetićeš da takva postavka postaje lik sama po sebi.

#3 Dodaj nove likove

Ovo može da bude prilično varljivo, zato budi oprezan. Dodaj samo one karaktere koji prirodno pripadaju priči. Svrha ovog dodavanja jeste da novi likovi doprinesu priči, a ne da odvoje čitaoca od nje, ili ga sasvim zbune. Ako novi lik samo podgreje delovanje i borbu tvog junaka, ili prosto funkcioniše kao narator iz “realnog sveta”, to može biti znak da treba da pođeš u nekom sasvim novom pravcu.

#4 Uključi dodatne zaplete

Nekada je više bolje, ali nekada može biti i zaista previše…Što je mnogo,mnogo je. Dodavanje više sporednih zapleta može beznadežno da zamrsi tvoju priču. Pa ipak, ako ti već treba neka dodatna komplikacija kako bi produžio kratku priču u roman, onda je bolje da pogledaš u životnu priču/biografiju svog glavnog junaka, na primer, i da vidiš da li nešto iz njegove prošlosti može da posluži za razvoj novog zapleta. A onda se potrudi da istražiš skrivenu motivaciju tokom razvoja priče i sazrevanja tvog junaka kako bi ga bolje razumeo. Ili samog sebe.

#5 Šta ima posle kraja priče?

Ovo je možda neobičan savet, ali ume da bude vrlo efikasan. Počni da misliš o tvojoj kratkoj priči kao o uvodu u roman. I to kao neku pred radnju u sasvim novu priču, umesto da se samo u beskraj cedi i produžava postojeća priča. Na primer, šta se događa sa likovima, nakon što se tvoja mala priča završi? Da li je osnovni sukob stvarno razrešen? Odredi budući život tvojih junaka i iskoristi kao osnovu za tvoj roman.

Uobičajene greške kod pretvaranja kratke priče u roman

Preterivanje u opisivanju. Ovo je klasična greška kojom početnici pokušavaju da “produže” kratku priču u roman (ili su pisci plaćeni po broju strana). Pronađi prirodnu meru za deskripciju, i tu onda stani. Pretprani jezik i gust stil nateraće čitaoce da prestanu sa čitanjem tvog dela.

Beskrajni dijalog. Nemoj nikada da produžavaš konverzaciju preko onog što je neophodno. Kada jednom likovi kažu šta je potrebno, ideš dalje. Čitalac će brzo utonuti u dosadu kada primeti nepotreban dijalog, koji samo zbunjuje i razvlači čitavu stvar, a odnosi između likova se pretvore u isprazno blebetanje.

Suviše likova. Budi jako pažljiv i selektivan u ubacivanju novih likova. U suprotnom, veliki broj likova će zbuniti čitoca i nepotrebno zakomplikovati zaplet. Takođe, što više likova ubaciš to ćeš morati da kreiraš više razrešenja njihovih priča. Ne mogu svi da budu Džordž Martin (Igre prestola).

Neprirodni sporedni zapleti. Sporedni zapleti moraju da budu prirodni i maksimlano u funkciji glavne radnje. Ako ove sporedne radnje nemaju vezu sa glavnim sukobom, ili ne pomažu likovima da se razviju ne neki način, onda ih obavezno – izbaci.

Nisu sve kratke priče zgodne za roman

Kad se sve sabere i oduzme, jednostavna istina je – da nisu sve priče zgodne da se pretvore u romane. Kratka priča se piše sa jednom svrhom: da se priča ispriča koncizno i sa što manje reči. Roman takođe treba da bude koncizan (hvala Bogu), ali često koristi 25 puta više reči nego kratka priča.

Najlakši način da znaš da li tvoja mala priča može da postane roman je da iskoristiš neke od ovih saveta gore napisanih, kako bi odredio potencijal tvoje priče.

Ako nisi zadovoljan onim što otkriješ, jedina reč koju možeš da dodaš svojoj kratkoj priči je – Kraj.

 

Objavljeno

GOST PISAC: Ingrid Divković

J..e li vas Ego?

(odlomak iz romana)

Ego d.o.o.

Zagreb. Magla. Sredina listopada.

Na kolodvoru me dočekala Jasmina. Ranije sam je čula samo preko telefona. Sada stoji preda mnom. Direktorova desna ruka. Moja buduća kolegica. Mentor. Učitelj. Žena. Jasmina je bila sve ono što ja nisam. No o tome kasnije.

Kao da je bilo jučer. Sjećam se svake, čak i najmanje pojedinosti onoga dana kada sam napustila Rijeku i doputovala u Zagreb. Kada odlazimo ne ostavljamo samo ljude. Ostavljamo dijelove sebe. Razasute. Tog sam dana ostavila roditelje, obiteljsku kuću, more, Ivanu, knjige i – njega. Nešto ostavljamo onda kada nešto drugo dobivamo. Dobila sam stan, ugovor na 6 mjeseci, pristojnu plaću, službeni mobitel, asfalt i – nju.

Bio je hladni listopadski dan. Osjećao se miris zime. Zime su na kontinentu drugačije. Mi žene s mora to duplo osjetimo, ćutimo u kostima. Omiljene klasične crne hlače i tanka bijela svilena košulja. Crni kaputić. Salonke, presvučene u autobusu. Na meni. Uska crvena haljinica, ultrakratka. Čizme, iznad koljena. Bunda. Na njoj.

Bila je u žurbi. (op. u Zagrebu su svi u žurbi.) Otpratila me do stana, uvalila mi ključeve i mobitel u ruku i glasno progovorila, ‘Vidimo se ujutro u osam. Budi točna. Direktor mrzi kada netko kasni. Riješi se tih hlača, i kaputa. Obuci suknju. I uvijek drži mobitel kraj sebe.’ Uslijedili su glasni koraci niz stepenice. ‘Hvala ti Jasmina, vidimo se ujutro.’ promumljala sam otključavajući golemi prohladni stan.

Žena je ja. I ja sam ona. No, nisam oduvijek bila žena. Bila sam djevojka koja je žudila postati ženom. Djevojka koja je sumnjala u sebe, koja nije znala kada reći Ne! Izgovarati ne, to ne priliči jednoj – ženi. Bila sam djevojka koja se bojala i koja je riskirala u isto vrijeme. Koja je gubila na svakom koraku, ali koja je poraze dočekala kao novu priliku. Djevojka koja je poklanjala dio svoga srca gdje god je stigla i kome god je trebalo. To rade dobre žene. One daju. One vole. A što je sa lošim ženama? Što one rade? Koga one vole? Ne, nisam loša. Tražila sam ženu u sebi, godinama, stoljećima. Sada sam saznala gdje stanuje. Djelile smo stan.

Te sam noći posljednji put zapisala svoje misli. Uslijedili su mjeseci tišine. Uslijedilo je prokletstvo bijelog papira.

‘Dobro jutro svima!’

Uzviknula sam glasno i pomalo nervozno, te odmah razvukla usne u zubati osmijeh. Kada netko novi zakorači u vlak već stalnih putnika čitav se vagon okrene za njim i počasti ga mnoštvom pogleda. Pogledi su ti koji nas odaju u masi.

Za ovo sam rođena…, pomislih u sebi, u trenutku dok sam namještala svoj uredski stol, ispunjavajući ga malim sitnicama koje će mi radni dan učiniti ugodnijim i nadasve ljepšim. Osjećala sam se dobro u svojoj maloj crnoj haljinici. Bila sam zadovoljna i to se vidjelo. Iznenadno zadovoljstvo nije (po)trajalo. Vrijeme koje je uslijedilo nije bilo vrijeme za gubljenje, trebalo je odmah prionuti na posao.

Ured sam dijelila sa Jasminom i još jednom kolegicom. Obje su bile plave. I glasne. Motivacija je bila visoka. Cifre su bile visoke. I njihove potpetice. Iz trenutka u trenutak u meni se izmijenjivalo milion emocija. Čas nervoza, čas opuštenost, čas potpuni strah od nepoznatog. Mahnito su tipkale po tastaturi. Moram priznati, u nekoliko sam navrata pokušala uloviti pogled neke od njih i razgovorom razbiti tremu koja me umarala, no neprestana zvonjava što mobitela, što telefona uvelike mi je odmagala. Možda je samo takav dan, ponedjeljak je sam po sebi stresan, imat ćeš vremena razgovarati, tješila sam svoj unutarnji glas koji je od prevelike količine buke potpuno utihnuo.

Tako je i bilo. Imala sam vremena, za sve drugo i za sve druge, osim za sebe. I tada su stvari po nekom nepisanom pravilu krenule – nizbrdo. Ali polako, u ritmu, tek toliko da te zaboli svaki udarac. Da ga osjetiš i ne zaboraviš.

Jer čemu bol ako ne ubija? (evo ti Sizife i kamen i brdo. Idi pa se jebi…)

U svijetu ega osmijeh je zapravo najslabije oruđe. Molim vas da to zapamtite. Jer, da sam to znala, možda bi se prvoga dana, kao i dana svog odlaska, u potpisu prekida poslovne suradnje između moje malenkosti i Ega d.o.o.’našlo manje gorčine, manje ljutnje i manje zamjeranja. Možda bi utakmica završila po FairPlay pravilima. Ili ne bi. Ovako sam imala dojam da si neprestano zabijam auto golove, netaktično i gotovo neljudski izrevoltirana od druge strane. Metaforički rečeno, izgubila sam tu jednu utakmicu, no nisam si mogla dopustiti da izgubim cijelo prvenstvo (ako me razumijete…). Moj život je bio u pitanju.

Tanka je granica između samouvjerenosti i arogancije.

Još je tanja granica koju prelazimo. Svakoga dana. Unutar sebe. I oko sebe. Granica ispod koje čovjek ne bi smio ići. Ili ne bi trebao. I ona iznad koje čovjek ide neprestano. Ta nas granica uči. Tome kako ne slamati ljude. I tome kako slamaju oni koji nisu sposobni za ništa drugo. Imala sam čast i privilegiju surađivati sa samouvjerenim, ali i krajnje arogantnim ljudima. Zahvalna sam na toj časti.

Dolaskom u Nepoznato naučila sam da su svi ljudi dostižni. Čak i najnedostižniji padaju pred određenom cifrom. A to su najčešće oni koji na zemlji glume bogove. Mnogi previsoko uzdižu sebe, slamaju druge. Mnogi glume da su sretni. Razumljivo, zgražamo se pred pomisli nesreće. A i dalje glumimo bogove.

Činjenica je da se odnos osobe prema poslu razlikuje od čovjeka do čovjeka. Nekima je posao rutina, nekome zabava. Pojedinci od posla naprave obvezu, drugi u njemu uživaju. Netko se s poslom poistovjećuje u većoj mjeri od drugog. Svaka se vlast želi vječno zadržati na vrhu. Tako se, barem simbolično živi vječno.

Ali i drugi se ne daju. I drugi žele vlast. Uništavaju se stari spomenici. Uništavaju se ljudi. Težnja k moći. Besmrtnost na računima. Buke, ljubavnice, prolivene plahte. Razarači emocija. Unutarnje obmane. Kule i gospodari. Ljudi poput nas. Ljudi poput njih.

Osnovni uzrok tolikim razlikama leži u našem stavu kojeg neminovno donosimo na posao. Možda je moj stav već od početka bio potpuno kriv, možda je iskreni i pomalo djetinji osmijeh bio previše za jednu takvu taštu okolinu. Možda, neznam. Najgore je kada ne znaš. Tada te lome. Taj stav (budi čvrst, budi jak, ne budi čovjek!) je tijekom našeg odgoja i obrazovanja ugrađen u naš ego. Odnos prema poslu oslikava se u onome što su godinama u nas usađivali roditelji i okolina, i u onome što smo djelomično sami nadogradili prema svojim sklonostima.

Možda je moj početak označavao nečiji kraj. Jasminin kraj. Pokoji grč u trbuhu, zatim tuga, strah i najzad nemir. Završiš u bolnici. U njihovim si očima slab. U svojim ljudsko biće.

Svjesna da postoji bezbroj sličnih priča zastadoh na trenutak i pomislih. U njihovu svijetu, postoje li u njihovom svijetu ljudi koji pate na statusne simbole? Ono tipa, bolji ured, bolja pozicija, pa i najzad bolje parkirno mjesto? Boje li se u njihovoj firmi ljudi novoga i nepoznatoga? Jesu li okruženi egot(r)ipovima, facama kojima su te stvari jako važne? Zabranjuju li se u njihovoj firmi osmijesi?!

Džabe mi širom otvoreni prozori. Sunce je na zagrebačkom nebu gubilo svaki sjaj. Kroz moj je prozor dopirao samo ustajali miris asfalta. I miris luka koji je preplavio lonac susjede s kata iznad nas. I glasovi djece koji još uvijek nisu pravili razliku između imati i biti. Uvijek ostane mali postotak nezamislivog. U svima nama. Moja je opsjednutost bila u tome što sam oduvijek tražila nešto što će me ganuti, a ne nešto što će mi se gaditi.

Na kraju priče, svjesna da su uredski dani i desetosatno buljnje u crnu kutiju moja prošlost, s gorčinom u ustima i radnom knjižicom u rukama, zatvarajući velika željezna vrata za sobom, začujem njezin glas. Odzvanja… Dobar dan kolegice! Dobro došli u Ego d.o.o. Ovdje vladaju igre Ega. Molim Vas vežite se, vožnja će biti jako opasna.

I bila je.

 

 

ingrid profilnaIngrid Divković je spisateljica i bloger iz Rijeke, Republka Hrvatska, sa trenutnim boravištem na Tenerifima. Ingrid i ja smo se upoznali na Internetu, preko naših blogova, jer nas spaja zajednička strast – pisanje. Pisanje, kojim želimo da menjamo sebe i druge. Ingrid sjajno piše, o svim temama koje život znače. U ovom postu vam predstavljam jedan odlomak iz njenog jako popularnog romana “J..be li vas vaš ego?”. Uživajte u čitanju.

Ingrid Divković možete potražiti i kontaktirati na njenom blogu http://ingriddivkovic.com