fbpx

Ko ti kroji…priču

Moje odelo

Uvek sam mislila, kad napišem nešto to mi je kao odelo. Ako je kraće onda je letnje, kad je duže ima rukave za zimu. A onda, kad izađem napolje u svom novom odelu, ili se smrznem ili mi je prevruće. Ako je forma i odgovarala, suština nije. Porođajne muke krojača reči nisu se nikako završavale.

Lepo sam ja to zamislila, ali kreaciju treba zategnuti, iseći krajeve konaca koji vire, poravnati falte. Ništa mi drugo nije preostalo nego da pokucam na vrata veštijeg krojača. Ukoliko želim i napolje u toj odeći. Za po kući je bila sasvim dobra, tu me niko ne vidi. Ali nisam tkala reči da bi sedele pored ognjišta. Htela sam da i drugi vide, da se dive mojoj maštovitosti i umeću. Da požele da imaju i za sebe jedan primerak.

Ponovo u đačku klupu

Školu je bilo jednostavno upisati. Na moje prijatno iznenađenje, imala sam školske drugove zaustavljene na istom stepenu razvitka. Izvukli smo svoje modele i raširili ih na klupu. Svako je mislio da će baš njegovo delo pretrpeti minimalne izmene. Nismo bili svesni da je ideja bila zaokružena samo u našim glavama. Da je ono što smo imali da pružimo manjkalo u svom pojavnom izdanju. Krišom smo bacali poglede na klupe do sebe upijajući pogledom tuđe mustre. Po malo zavideli kako nama nije pao na pamet taj neuobičajeni preplet i ta tanana nijansa osećanja pretvorena u boje.

Zatim smo sledeći instrukcije majstora rasparali do klupka svoje tvorevine i krenuli iz početka. Vredno smo ređali reči u nove rečenice i iznosili na svetlost dana nove uglove gledanja. Samo tkanje je uzvraćalo novim sjajem. Pasusi su lepše padali niz glavnu konstrukciju priče. Svaka tačka bila je čvorić kojim se završavao jedan red veza i počinjao drugi. Dijalozi su se pojavili u formi rupica za dugmiće čije nas kopčanje štiti od promaje smisla.

A naše samopouzdanje je raslo najavljujući još smelije projekte u budućnosti. Kreacije su nam se od jednog komada pretvorile u komplet. Znali smo, ovo ćemo s ponosom nositi i što je još važnije trajaće nam. Preživeće test vremena i naše vreme i trud neće biti proćerdani zarad klimavog trenutnog zadovoljstva.

Ostavili smo za nama onaj romantizam koji nam je govorio da je samoukost nepatvorena vrednost. Jer uvek može i više i bolje. Majstor nas je gledao sa simpatijama, uživajući u rezultatima svog truda. I blago zaustavljao naše pokušaje da prerađujemo stvoreno u nedogled. Jer to se takođe uči, znati kad da staneš. Da završiš jednu priču, a od viška materijala napraviš drugu. Nešto je zgodno kad je mini, a opet neki materijali zahtevaju postavu. Što više kriju, to više pokazuju.

Model za sva vremena

Danas su nam kolege pažljivi čitaoci radnih izdanja. Više pari očiju bolje vide, a ako je nešto izvan našeg domašaja ne stidimo se da to i kažemo. Onda opet zovemo glavnog krojača u pomoć. On je uvek u svojoj radionici, raspoložen da odloži svoj rad i priskoči sa preciznim savetima i konstruktivnim rešenjima. Iz te škrinje znanja se možeš služiti uvek. Ona je neiscrpna i sa svakim novim učenikom se obogaćuje umesto da se prazni.

Sada imam pun radni sto završenih dela, od kojih će se mnoga uskoro pojaviti na glamuroznim pistama. I stvaram nova bez strepnje i nesigurnosti, jer znam da sam naučila i primenila ona važna pravila na kojima se drže sve priče još od prve reči.

 

Kako ostvariti ciljeve uspešnog pisanja

Dobar plan, motivacija, strpljenje i upornost

 

 

Kada vežbaš pisanje svakog dana, neizbežno i postavljaš nove ciljeve i donosiš razne odluke povodom toga. Dovoljan je samo entuzijazam da sastaviš listu prioriteta i želja da bi mogao kasnije samo da ih slediš na svom putu do pisanja koje ima kredibilitet.

Uvek postoji bar jedan aspekt tvog pisanja u kojem si stvarno uspešan. U skladu sa postignutim uspehom, gradi svoje ciljeve za naredni period u kom ćeš biti zadovoljniji onim što napišeš, a samim tim postaćeš kvalitetniji pisac.

Da bi se ove zamisli ostvarile, moraju se pretvoriti u realne ciljeve, a ciljevi u svakodnevno vežbanje i strategije realizacije tih vežbi.

Definisanjem i realizacijom zadatih ciljeva kroz vežbanje, svakako ćeš doći do uspeha, odnosno, do efektnog pisanja sa magnetskim efektom.

Ipak, realizacija zacrtanih ciljeva nije lagan zadatak. On podrazumeva proces razmišljanja o željenoj temi, analizu, planiranje i dobru strategiju pisanja. Realizacija podrazumeva i stalnu motivisanost da se radi, odnosno, piše u kontinuitetu.

Da bi olakšao da se tvoji ciljevi što lakše oslikaju u realnosti, sledi neke korake kojim možeš brže da dođeš do uspeha.

  1. Definiši autentično i jasno: Pre nego što se upustiš u pisanje, kreni od svojih želja. Ako znaš šta tačno želiš da pišeš, tako ćeš jasnije znati i kojim putem treba da kreneš. Dešava se nekada da pisac jednostavno ne zna šta bi pisao, nema jasnu sliku šta je to što bi imalo neko značenje za njega. Nejasnoća u željama dovodi do toga da se trudiš, ulažeš u sebe i svoj rad, pri tom rasipaš svoju energiju i resurse na nešto za šta misliš da bi moglo da te dovede do uspeha, ali neće. Na taj način ideš u susret svoj želji na nejasan i nedefinisan način.

Razmisli šta bi mogao da pišeš, a da se pri tom osećaš ispunjeno,uspešno, srećno. Konkretizuj koje to veštine, a koje poseduješ, mogu da te vode do tog osećaja prilikom pisanja. I ne upoređuj se sa drugim piscima. Definiši svoje ciljeve samo na osnovu ličnih afiniteta i sposobnosti. Tek kada si siguran u ono što želiš da pišeš i koji je to žanr u pitanju, možeš da pređeš na sledeći korak, a to je formula i razrada vežbi koje će ti pomoći da ostvariš svoje lične ambicije.

  1. Formulisanje ciljeva kroz vežbanje: Ovaj korak je možda važniji od prethodnog. Nekada, kroz jednu veštinu koju posedujemo odredimo više ciljeva, a ponekad je sama veština ujedno i cilj. Cilj je ono odredište kome se teži kako bi se ostvarili kroz kvalitete koje posedujemo. Prema njemu usmeravamo snagu i resurse. Cilj daje odgovore na pitanja ’šta je ono što bih trebao da pišem kako bih se osećao ispunjeniji’ ali i isto tako ’gde grešim kada često nailazim na kreativne blokade u svom pisanju’ Cilj je okvir i putanja koja vodi do potpunog ostvarenja. Zato je važno svakodnevno raditi na tome i vežbati pisanje što je više moguće. Evo o čemu bi još trebao da vodiš računa prilikom utvrđivanja sopstvenog plana i programa vežbi:
  • Jasno i precizno utvrdi šta želiš da napišeš. (npr. Želim da napišem par naučnih eseja na određenu temu)
  • Razmisli koje su ti veštine za to potrebne i na koje sve načine možeš da dođeš do cilja. Šta je to potrebno da uradiš da bi uspeo. Npr. Kroz određenu literaturu nadogradiću znanje koje mi možda nedostaje, pohađaću radionicu ili kurs koji mi može u tome pomoći, upisaću Fakultet i sl.
  • Koje veštine poseduješ i da li bi trebalo da ih unaprediš. Npr. Brzo učim, dobro pamtim, odličan sam u organizaciji svog vremena…
  • Definiši vreme za svaku aktivnost koja vodi ispunjenju cilja. Npr.dnevno, nedeljno, godišnje…
  • Razmisli o ljudima koji bi mogli da ti pomognu. Npr. Priljatelji će mi preporučiti neki dobar sajt, profesor će mi pomoći na konsultacijama i sl.
  • Postavi jasne parametre koji će ukazati da si na dobrom putu. Npr.pohvale drugih, uspešno razvijene neke veštine i sl.

Tek sa osmišljenim planom i dobrom strategijom, možeš da kreneš u realizaciju svojih ciljeva. Postizanje ciljeva ne funkcioniše po principu zakucavanja lopte u koš, traži vreme i ozbiljnost, a najvažnije od svega- traži stalnu motivisanost i volju za angažovanjem.

Ako si precizno definisao cilj, razradio ga kroz zadatke i vežbe, smanjićeš šansu za gubitkom volje u realizaciji tog cilja. Niko nije uspeo, a da se pre toga nije potrudio. Budi strpljiv, uporan i već si na putu da postaneš ostvaren i uspešan pisac.

Pišem i (ne) plašim se

Strah od neuspeha prisutan je kod svakog čoveka, u svakom poslu. Zanimljiva je činjenica da se najviše plaše upravo oni koji imaju potencijala za uspeh. Cilj ovog teksta jeste da ohrabri i ukaže na to da je strah pratilac svakog posla, svih pokušaja, pa i pisanja. Strah može biti konstruktivan i destruktivan. Potrudimo se da taj saputnik koga se teško oslobađamo bude neko ko će nam pomoći.

Konstruktivni i destruktivni strah

Destruktivni strah kod pisanja je onaj koji nam ne dozvoljava da pišemo. Strah od neznanja, strah od neoriginalnosti, strah od neuspeha. Taj strah će nas naterati da budemo nepisci koji imaju samo ideju i ništa više, ili, gomile pocepanih dela za sobom, a nijedno objavljeno.

Konstruktivni strah nateraće nas da pišemo oprezno. Opreznost u pisanju nikako ne znači da pišemo samo za sebe. Podelite iskustva sa drugima koji su se prepustili pisanju, više očiju bolje vidi. Kritika može biti podsticajna, pogotovo ako je upućuju oni koji se bave pisanjem. Strah od neznanja ublažićemo čitanjem i kontinuiranim učenjem i usavršavanjem. Ne postoji osoba koja zna sve. Strah od neoriginalnosti takođe otklanja čitanje. Pisanje je drugi pomoćnik koji strah kontroliše i pretvara u konstruktivni i podsticajni strah. Koliko je samo pisaca pisalo o istoj temi na različite načine. U autorskom kutku  ovaj strah smo otklanjali vežbanjem pisanja pesme ili priče na zadatu reč – podsticaj. Koliko različitih i uspešnih radova na istu temu, različitih po žanru, tematici, ideji, poruci. A ljubav je tema o kojoj se pisalo oduvek.

Moć reči

Nama je data moć da se igramo rečima i da ih složimo kako želimo, u tome se ogleda naša originalnost. Igre rečima se ne treba plašiti. Konstruktivni strah je, zapravo, dobar pomoćnik jer će nas uvek terati da što više čitamo, pišemo i razmenjujemo iskustva sa onima koji su uspešni u pisanju. Istina je da je pisanje dar, ali darovan nam je samo talenat, ne i tehnike pisanja i znanja o pisanju. Darovani su nam i strahovi da nas vode i usmeravaju.

Čega se plašio Dučić?

Navešćemo primer našeg pesnika Jovana Dučića. Verujem da ne postiji osoba koja ne zna barem jednu Dučićevu pesmu. Ali, znaju li svi koji se pisanjem bave šta je Dučić uradio sa svojim pesmama? Ovaj velikan srpske književnosti odrekao se svega što je napisao do svoje tridesete godine. Nakon toga nastaju dela o kojima danas govorimo sa oduševljenjem. Strah od nesavršenstva doveo ga je do savršenih formi i motiva. Ali, nijedna bačena pesma nije bila uzalud napisana, svaki je stih bio vežba i korak ka ostvarenju cilja, svevremene lepote njegovih pesama.

Strah od kritike

Mnogo je primera nesigurnosti pisaca. Pored lične nesigurnosti, neshvaćenost pisaca i nerazumevanje književnih kritičara dodatno može obeshrabriti nekog ko tek počinje da piše. Imamo primere autoriteta srpske književne kritike Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Oni nisu razumeli mnoge pesnike koji su nosili nešto novo, drugačije. Sima Pandurović, Dis, Isidora Sekulić, samo su mali deo pisaca koji je kritika osporavala. Danas je često osporavanje rime i strofe, pojedini časopisi odbacuju klasične forme pesama, dajući prednost slobodnom stihu. To, svakako, ne znači da svi treba da se odreknemo strofa i rima zato što trenutno vlada trend slobodnog stiha.

Hvala nesigurnosti

Zaključujemo da je nesigurnost svojstvena piscima. Sve dok nesigurnost ne uguši potrebu za pisanjem, možemo joj biti zahvalni. Strah i nesigurnost teraće nas da budemo što uspešniji. Ne mora svako da prepozna kvalitet onoga što pišemo. Mi i ne možemo pogoditi svačiji ukus. Najbitnije jeste da pišemo i ne odustajemo. Dučić se jeste odrekao mnogih pesama, ali da se odrekao pisanja, mi danas ne bismo znali ko je Jovan Dučić.

15 vežbi za jačanje vašeg pisanja

Postoji puno motivisanih ljudi koji hoće da zdravo žive i imaju lepo telo. Redovno vežbaju i bulje u ogledalo (i fejsbuk/instagram). Mnogo manje je onih koji žele da treniraju mozak i sopstvenu kreativnost. Pisci spadaju u ove druge. Iz tog razloga za pisce postoje mnoge koristi od vežbi koje jačaju naš zanat (a ne naše mišiće). Ne morate čak ni da se znojite – ali slobodno uzmite bocu sa vodom ili svoj omiljeni energetski napitak!

Kada dozvolite sebi prostor za vežbe pisanja, otvarate se radosti otkrivanja i stvaranja. Bez pritiska da proizvedete remek dela – i sa slobodom pisanja bez određene svrhe – možda ćete pronaći novu radost u svom zanatu.

Postoje različita mišljenja o standardnim savetima „piši svaki dan“, ali većina autora će se složiti: trošenje čak deset minuta dnevno na vežbu pisanja, ili pisanja na vašem blogu, može zaista ojačati vaše mišiće pri pisanju. Evo nekoliko ideja za početak!

Vežbe pisanja za svaki dan

  1. Pisanje po zadatku (prompts) može vas odvesti u potpuno novom, neočekivanom pravcu. Pogledajte moj blog – tamo ima sijaset korisnih saveta za pojedine zanatske tehnike pisanje i vežbe.
  2. Pišite sa stanovišta nežive stvari koja vas omalovažava ili nervira.
  3. Napravite kratku rutinu stand-up komedije li šaljivih skečeva iz života na osnovu nečeg dnevnog, poput lošeg dana za frizuru i ili podočnjaka posle sinoćnjeg noćnog provoda.
  4. Koristeći se samo dijalogom, napišite raspravu između dve osobe gde nije jasno ko je u pravu, a ko nije u pravu.
  5. Šetajte i budite u potrazi za određenom bojom koju ste odabrali unapred. Kada se vratite, napišite o onome što ste videli.
  6. Svađajte se protiv klišeja, ili ljudske gluposti, poput „Sve dobre stvari dolaze onima koji čekaju.“
  7. Pišite o najsmešnijoj stvari koju biste zaista želeli da uradite ili pokušate.
  8. Izaberite najzanimljiviji lik koji možete da pronađete na javnom događaju, a zatim napišite o njemu ili njoj.
  9. Izrežite reči iz novina i časopisa – reči koje su fascinantne, čudne i uzbudljive. Držite ih u posudi i izvucite jedan okome ćete pisati.. Ili izvucite tri ili četiri i napravite priču.
  10. Pišite o svom gradu, zemlji ili planeti kao o nekome koga volite. Zatim o tome pišite kao o nekome koga mrzite.
  11. Izaberite totalno slučajnu temu koja vas zanima – život omiljene javne ličnosti ili slabo sunčanog sunđera, a zatim ga temeljno istražite i zadržite za budući projekat.
  12. Koji vam mirisi smetaju? Pišite o stvarima koje vam neugodno mirišu upotrebom super bogatog vokabulara i što više prideva. (Ovo možete isprobati za svih pet čula!)
  13. Napišite privlačnu reklamu za nešto što bi bilo teško prodati – poput začaranog psa ili vrlo, veoma velikog pauka …
  14. Bez previše jezivog, prisluškujte razgovor (u autobusu, kafiću, itd.) I proširite ga kad dođete kući.
  15. Vodite zamišljeni intervju sa nekim koga ste oduvek želeli da razgovarate, živim ili mrtvim – stvarnim ili zamišljenim.

Neki autori vole da napuste zonu komfora i eksperimentišu s pisanjem u različitim žanrovima kako bi istegnuli svoje mišiće pisanja. Ostali uživaju u slobodnom pisanju da stvaraju nove ideje ili uskaču lagano u muzu.

I zapamtite: Baš kao i kod fizičke vežbe, dobićete najbolje rezultate kada dosledno radite na svojim veštinama pisanja!

Sve ovo možete dobiti i u mojim zanatskim online radionicama pisanja. Otključajte svoju kreativnost i počnite da pišete!

Početničke greške u kratkoj priči

 

Iako se reč greška u kreativnom pisanju uvek može dvosmisleno tumačiti, naročito iz ugla pisca, postoje neke uobičajene slabosti koje često viđam u u kratkim pričama. Mnogi su skloni da ove slabosti odmah proglase kreativnom inovacijom, muzom, nadahnućem, a one koji na slabosti, ili greške ukazuju, zlobnim kritičarima, impotentnim škrabalima, duhovnom bedom, i tome slično. Jer, zaboga pisanje se ne uči, već se pisac rodi, ili ne rodi.

Možda. Ja ipak spadam u one koji misle da se zanat pisanja može naučiti, i da uz prirođeni talenat daje prave rezultate. Pisanje je ogromni rad i podrazumeva mnoga znanja. Tamo, gde je neznanje sreća, glupo je biti pametan. Ali je ipak bolje upaliti sveću, nego proklinjati mrak.

Svi mi pravimo greške i one se, hvala bogu uvek događaju. To je prirodni deo svakog kreativnog procesa. Naročito kod pisanja. I naročito kada su u pitanju pisci-početnici. Da li ste skloni da pravite ovakve greške? Procenite sami.

[Tweet „Gde je neznanje sreća, glupo je biti pametan. Ali je bolje upaliti sveću, nego proklinjati mrak“]

Početničke greške koje se često prave

1. Pojava i delovanje nebitnog lika u priči.

Pisci su posmatrači. Možda se ne nalazimo uvek u sred neke akcije, ali smo uvek tu prilično upetaljni, na ovaj ili onaj način. Kao rezultat, mnogi pisci ubacuju u priču likove koji nisu centralni za priču, već sporedni karakteri. Nekad oni otmu priču glavnim likovima.

To loše utiču na radnju, smanjuje intenzitet emocija, razvlači priču nepotrebno na sporedne koloseke. Tako izgubiš fokus i razvodniš priču. U prevodu: postaneš dosadan.

REŠENJE: igraj se malo sa tačkom gledišta u tvojoj priči. Eksperimentiši kome ćeš dati centralnu priču. Možda te iznenadi rezultat, kad shvatiš da to nisi ti, pa čak ni tvoj glavni junak.

[section title=““]ekursevi

ISKORISTI PRILIKU – UPIŠI E-KURS! 

E- kursevi su poseban oblik online radionica u kojima možeš da učiš veštine i zanat pisanja potpuno samostalno, bez mentora.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatni-sadrzaj/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE OVDE[/button]

[/section]

 

2. Suviše komplikovani zaplet.

Kratka priča koja hoće da liči na roman, prestaju da bude kratka priča. Onda postane suviše pretrpana, nerazvijena i podseća na nedonošče bez inkubatora. Srce priče (ili fokus) se izgubi u beskrajnim sporednim zapletima.

REŠENJE: udubi se malo u sebe i istraži sopstvene motivacije i ono što stvarno hoćeš. Šta želiš od svoje priče? Jednom kada utvrdiš srce priče, odbaci sve ono što je nebitno i dozvoli čitaocu da iskusi suštinu tvog pisanja.

3. Držiš se ideje ko pijan plota.

Ponekad pisac padne u napast da se uskogrudo i pošto-poto drži jedne jedine ideje u svom delu, da se prosto zaglavi do guše. Stalno ponavlja jedno te isto, kao pokvarena ploča i toj ideji podredi likove, dijalog, postavku…Pa u se priča pretvori u pamflet. Ili izraste u vrhunsko duboko osmišljeno delo. Hm.

Ipak, da bi bilo ovo poslednje, moraš da budeš strašno oprezan i da dozvoliš da tvoja priča “diše”. Da iznijansiraš stvari i da im daš dublja značenja. U suprotnom, priča će ostati plitka, ravna i nerazvijena.

REŠENJE: Ako primetiš da ti se priča vrti u krug, i samo jedno te isto pišeš, razmisli o opciji da uvedeš u priču “suprotnu stranu”, ili neke elemente i likove koji će da rade suprotno interesima glavnog junaka. One će mu postavljati brojne prepreke na putu do cilja. Ili, neka tvoja suštinska ideja priče dođe iz nekog sasvim novog i neočekivanog pravca.

4. Slab naslov priče.

Smišljanje dobrog naslova nikada nije lako. Da bi se izborili sa ovom mukom, mnogi pisci se trude da naslov bude što kraći, jedna ili dve reči najviše. Kao na primer “Travnička hronika”, “Tvrđava”, “Veliki rat” i sl.

Često se pisci trude da ovakve naslove namerno atraktivno “pakuju” (obično bez mnogo veze sa temom), kako bi njihov rukopis dobio dodatnu težinu kod urednika i izdavača, i delovao merketinški “podoban” za objavljivanje.

REŠENJE: Pozovi u pomoć pojačanje. Zamoli prijatelje da pročitaju rukopis. Čitaj im reči, fraze i rečenice naglas. Možda se idealan naslov upravo nalazi negde duboko skriven u tvojoj priči!

5. Suviše dugačko.

Suviše mnogo slova (nota, kako reče onaj kralj Mocartu. Izbaci nešto od toga i biće savršeno). Generalno gledano, pisanje dugačkih priča je mnogo lakše nego pisati kratke priče. U tome je sva muka i suština kada su kratke forme u pitanju.

Takođe, dužina same priče, kao što sam to ranije napisao u jednom tekstu o kratkoj priči, često može da bude veliki nesporazum sa izdavačima i urednicima književnih časopisa.

REŠENJE:Ako ti je cilj da svoju kratku priču zaista i objaviš, potrudi se da je napišeš ispod 3,500 reči. Naravno da ovo ne mora da bude gvozdeno pravilo, ali je praksa pokazala da književni časopisi i izdavači generalno ne vole kada su kratke priče duže od te mere.

Kada greška nije greška u kratkoj priči?

I sad, lako je biti pametan na kraju i reći (a pisci to obožavaju), da kada je kratka priča u pitanju, i to dobra priča, pravila ne postoje. Aha. Naravno. Kao i u umetnosti uopšte. Tako čak i oni bez imalo talenta, uvek imaju neki pojas za spasavanje pa vole da kažu kako je “sve relativno”.

Štos je u tome da oni nisu ukapirali da se Ajnšatjnova teorija može odnositi na fiziku, ali sa umetnošću nema nikakve veze. Zato ne može da bude relativno.

Nevolja je u tome da, ako si muzičar recimo, pa kreneš falš da sviraš ili ti je kompozcija lomljenje klavira na sceni, onda je to VELIKA umetnost. A kad naškrabaš neku glupost, to je izgleda još lakše da postane JOŠ VEĆA umetnost.

Kada je pisanje u pitanju, i kada se pozivaš na neka pravila, najbilje je da gledaš šta moderna publika voli, koja “pravila” sama prepoznaje u pisanju modernih autora. I koje “greške” uopšte ne voili. Pa onda ih i ti primeni u svom pisanju. Ili ih krši do mile volje.

Tako ne možeš da pogrešiš, barem ako imaš ambiciju da budeš štampan i čitan DANAS. Šta će biti za 100 godina ili večnost….ko zna?

 

 

VIDEO: O kreativnom pisanju

 

Šta je to kreativno pisanje?

Odgovor može biti koliko јednostavan, toliko i komplikovan: kreativno pisanje јe nešto čime se bavi pisci romana, novela, kratkih priča, eseјa, drama…Međutim, kreativno pisanje može biti i izrada složenih udžbenika, stručne literature, akademskih radova, govora za političare, kvalitetnih i inspirativnih novinarskih članaka, reklamnih tekstova, internet blogova, ili efektnih predloga za filmske scenariјe.

https://www.youtube.com/watch?v=WodUTB2XCBM

Kreativno pisanje, tehnički gledano, možemo posmatrati kao pisanje јedne originalne pisane kompoziciјe. U tom smislu, kreativno pisanje јe јedan dinamičan, trenutni i procesno oriјentisani stvaralački rad pisanog izražavanja, koјi ne mora nužno i uvek da se odnosi na tradicionalne književne forme, bez obzira na broјne žanrove, oblike i forme koјe pisci koriste u svom iskazu. Јedno od posebno zanimljivih definiciјa kreativnog pisanja dali su Pol Viti (Paul Witty) i Lu Labrant (Luis LaBrandt), kada su rekli da kreativno pisanje obično predstavlja „kompoziciјu bilo koјe vrste pisanja, u bilo kom trenutku,a koјa јe primarno u funkciјi potrebe da se zabeleži neko neponovljivo i značaјno iskustvo, potrebe da se to iskustvo podeli sa drugim ljudima,  i potrebe da se slobodno lično izražavamo, što јe u funkciјi mentalnog i fizičkog zdravlja“.

[section title=““]ekursevi

ISKORISTI PRILIKU – UPIŠI E-KURS! 

E- kursevi su poseban oblik online radionica u kojima možeš da učiš veštine i zanat pisanja potpuno samostalno, bez mentora.

Odaberi temu, upiši kurs i dobijaćeš lekcije i vežbe direktno elektronskom poštom u tvoj Inbox.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatni-sadrzaj/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE OVDE[/button]

[/section]

 

U savremenoј teoriјi i praksi, kreativno pisanje se sve više posmatra i kao vrlo značaјna akademska disciplina, za razliku od tradicionalnog shvatanja da јe kreativno pisanje isključivo vezano za izučavanje klasične knjževnosti. Sve do nedavno, kreativno pisanje se učilo, analiziralo i praktikovalo uglavnom na filološkim studiјama maternjeg јezika i književnosti.

Međutim, poslednjih deceniјa sve više se probiјa shvatanje da kreativno pisanje ne mora nužno da bude povezano sa tradicionalnim shvatanjem o literaturi. Broјni programi kreativnog izražavanja, koјi uključuјu i mnoge oblike kreativnog pisanja, insistiraјu da se kreativno pisanje kao proces može odvoјiti od književnosti i da se može smatrati posebnom akademskom veštinom, koјa se može uspešno izučavati u akademskoј zaјednici. Argumentaciјa koјa podržava ovakvo shvatanje kreativnog pisanja (i izražavanja u naјširem smislu), zasniva se na zapažanjima da kreativno pisanje podstiče kreativno izražavanja studenata, kao način јasnog i celovitog izražavanja misli, stavova i osećanja u јednom uzbudljivom kreativnom procesu.

Za razliku od tradicionalnog proučavanja kreativnog pisanja (čitaј književnosti), gde se na studiјama težište stavlja na analizi i čitanju kreativnih dela, kreativno pisanje kao akademska veština akcenat stavlja na kreativnom samoizražavanju, što јe bitna razlika u pristupu ovoј tematici.  Imaјući u vidu da se na kursevima kreativnog pisanja obično izučava i kreativno čitanje, kao poseban oblik analize različitih književnih formi i izraza, sasvim јe јasno da polaznici nastave kreativnog pisanje kao akademske veštine, stiču dodatne kritičke sposobnosti kreiranja i evaluaciјe pismenog izražavanja, koјe ne mora obavezno da uvek bude u formi klasičnog književnog žanrovskog dela (roman, kratka priča, poeziјa, poema, drama).

Na taј način se studentima proširuјu horizonti kreativnog izražavanja, što se kasniјe može uspešno može primeniti na oblikovanje stvaralačkog izražavanja u broјnim drugim domenima (žurnalistika, marketing, komunikaciјe, akademiјa, film i pozorište i sl).

[section title=““]seminars

SEMINARI I RADIONICE

Voliš seminare i raidonice pisanja uživo? Prijavi se za jednodnevne seminare  /radionice na posebno odabrane teme iz Kreativnog pisanja, Copywritinga i pisanja za blog.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/seminari/“ target=“self“]POGLEDAJ SEMINARE[/button]

[/section]

 

KONKURS ZA MAŠTOVITE: PISANJE PRIČE NA ZADATO SLOVO

Kako napisati kratku priču, u 2-3 pasusa, a da svaka reč počinje istim slovom? Ovu zabavnu igru reči ponekad radimo u online radionicama kreativnog pisanja. Korisna je jer te tera da razmišljaš na prvom mestu o – oblikovanju reči i uklapanju istih u jednu duhovitu priču!

Evo primer kako priča treba da izgleda:

„Prošlog petka primim poziv prijatelja, priprema parti. Povedi partnerku poručuje. Prihvatam poziv, prirodno. Petak, pet popodne, parti.  Predjelo, panceta, pršut, pirotski, paprika, pa pečeno. Prepuno poslastica, primamljivo, priznajem pravi pir. Pre papanja popijem par pelinkovaca. Poštovana partnerka pije Pepsi. Posle pršuta puknem po pivu. Ponavljam penu pet puta. Posle pečenog pijem plavac. Primećujem promene ponašanja prouzrokovane pićem.

„Preteruješ, previše piješ“ – prigovara partnerka. Posle ponoći polazak. Pođite peške, prošetajte, predlažu prijatelji. Ponosno, poput pauna, prilazim Puntu. Pokret! podviknem. Putem problemi, peh, prilazi policija. Policajac pozdravi, pa pristojno pita „Popiste“?. Primećuje pripitost. Pušem, pušem, pa popušim! Podosta promila preko propisanog. Prekršaj plaćam papreno.

Parkiram Punta pokraj puta pa polako peške. Posrćem pijano, par puta povratim. Ponižen, posramljen, povišenog pritiska, primam premilu partnerku pod pazuh. Pred posteljom promucam,prateći prekorni pogled-„ponovno postimo“?!

Pretpostavljam privremeno.“ (1)

Ako ti je ovo zabava i izazov, pošalji tvoju priču na zadato slovo. Najbolja tri autora dobijaju popust od 50% na radionicu kreativnog pisanja po sopstvenom izboru!

ZADATO SLOVO ZA KONKURSNU PRIČU JE – SLOVO „D“

Rok za slanje priča je nedelja, 20.septembar. Radove slati na adresu skolapisanja@gmail.com

Zabavljamo se i uživamo zajedno. Srećno!

 

(1) Originalna priča na „P“ nalazi se na ovoj fejsbuk adresi: https://www.facebook.com/permalink.php?id=165538886837367&story_fbid=549673095090609

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje.

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywriting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Pridruži nam se na sajtu kreativnog pisanja i uživak zajedno sa nama!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

THE END: 9 efektnih načina da završiš priču

 

Najgora stvar koja može da ti se desi jeste da pišeš, pišeš, brišeš, pa opet pišeš, i stigneš nekako do kraja i onda…ćorak. Nema kraj. Ima kraj, al ti se ne sviđa. Kum ti je rekao da ne kapira. Žena ti kaže da je bezveze. Familija ti je razočarana. Urednik u izdavačkoj kući misli da bi to sve trebalo drugačije. A ortak u kafani da bi on to različito napiso, samo da ga ne mrzi. I onda počneš da mrziš sebe i smeška ti se kanta za đubre. Šta to znači? Znači da tvoja priča, esej, roman, delo u nastavcima – nema valjan kraj.

Zašto je kraj tako važan? Stari Grci su cenili da dobro razrešenje priče pročišćava ljudski duh (katarza), a današnji klinci merkajuje li priča ima nastavak il nema (Poter, Igre gladi i prestola…). Oni srednji kažu poenta je ključ rauzmevanja. Koliko puta ti se desilo da pročitaš dobru knjigu, a onda je tresneš o zid jer je kraj bezveze. Razočaraš se i imaš utisak da si gubio vreme. Isto važi i za gledanje dobrog filma. E, da ne bi tvoji čitaoci treskali zidove tvojom pričom, dobro osmisli kraj i nemoj da ih razočaraš. Ili beri karijeru pisca na šiljak. I nije stvar u hepi endu. Baš suprotno.

[section title=““]ekursevi

ISKORISTI PRILIKU – UPIŠI E-KURS! 

E- kursevi su poseban oblik online radionica u kojima možeš da učiš veštine i zanat pisanja potpuno samostalno, bez mentora.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatni-sadrzaj/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE OVDE[/button]

[/section]

 

Nije važno kako si počeo, važno je kako završiš

Kad malo bolje razmisliš, sve se u stvari vrti oko kraja. Ljudi imaju kratko pamćenje, i glavnu stvar koju pamte jeste kraj (većine stvari u životu). Cela tvoja priča ukazuje i kreće se ka nekom kraju.

Dobar kraj uopšte nije tako lako napisati kako se čini na prvi pogled. On zahteva da pisac ima odličnu kontrolu nad pričom, a naročito ritmom i tempom. Potrebno je da se svi glavni i sporedni tokovi radnje vrlo dobro i efektno uvežu, kako bi kulminirali u efektnom završetku, koliko god on bio (ne)očekivan!

[Tweet „Nije važno kako si počeo, važno je kako završiš.“]

Evo nekoliko sugestija i saveta kako se to može postići!

Nepredvidljivi element. Čak i kada se svi tokovi tvoje priče nižu nekim logičkim redom, to ne znači da ne možeš da dodaš nešto neočekivano što će iznenaditi čitaoca. U grčkim tragedijama obožavali su “boga iz mašine” (deus ex machina), koji se pojavljivao na kraju drame i svojim postupkom razrešavao priču u skladu sa porukom/idejom pisca i njegove priče. Naravno, danas to izgleda krajnje arhaično (mada ima nekih koji to i dalje mnogo vole).

Ali, ako kraj začiniš sa nekim malim iznenađenjem, to će doći kao začin na poentu priče. I uvek je omiljeno kod publike. Samo, vodi računa da ima neke logike sa pričom: neka crta u karakteru junaka, tajna koja se otkrije ili zaboravljena epizoda koja se ispostavi ključnom za priču, i sl. Ljudi vole da se iznenade, pa zato da im to ne pružiš?!

Zaokret u zalpetu. Preokret na samom kraju priče može biti grub i iznenadan ili suptilno postavljen. Ali ono što je najvažnije jeste da ne bude neočekivan. Neki pisci vole da ih preokret iznenadi više nego njegove čitaoce. Opet, to ne znači da treba po svaku cenu da smisliš neki šokantan kraj. Kako god bilo, dobar preokret na kraju mora da bude prirodan, odgovarajući i na neki način “pravedan”. Ili, knjiga o zid.

Mračni trenutak. Ovi trenuci u sudbini tvog junaka obično dođu kada sve izgleda izgubljeno. Bez nade, kada neprijatelji pobeđuju, kada je istina crna ko noć i budućnost prokleta (to je ono kad se obeznaniš od alkohola ili došetaš do mosta u ponoć, suznih očiju). Sada je vreme za preokret, spas, koji je idealan za kraj priče.

Mračni trenuci su korisni za efekat izbavljenja u poslednji čas. Osmeh sudbine. Poslednji atom snage koji te čupa iz živog blata. Pobeda. Što je situacija crnja, to će srećno rešenje dati dobar kraj. I olakšanje za publiku, koja sad može da odahne. Ovi emotivni trenuci su kljič svakog dobrog pisanja. I kraja tvoje priče.

Emotivna promena. Ovo se obično tiče likova u tvojoj priči. Trenutak kada dožive eureku, emotivno i saznajno prosvetljenje. I to je odlično rešenje za kraj priče. Trenutak kada glavni junak doživi konačnu spoznaju sudbine. I to mora imati vro značajne posledice po njega i likove koji ga okružuju.

Može da bude, ali se ne desi. Ovakav kraj se često osmišlja kada je tvoja priča zasnovana na živopisnim i produbljenim likovima, a manje na zapletu i njegovim preokretima. Ključ ove tehnike je da glavni junak prođe kroz unutrašnju transformaciju koja će mu na kraju pretumbati život na glavačke. Sve je u emotivnom balansu, ali na kraju priče junak ostaje onakav kakav je bio, ostaje dosledan svojoj sudbini kakva god ona bila. Ovo je istina, a istina se uvek prepozna. Svuda oko nas, pa čak i u nama samima, zar ne?

Mešavina sreće i tuge. Najčešće najbolji kraj priče nije ne hepi end ni neka tužna katastrofa, već pomalo od oboje. Kada napišeš kraj koji zadovoljava obe emocije, on je tada složen i životan, i tvoj čitaoc će dugo pamtiti priču, nakon što je sklopio korice tvoje knjige.

Ovde, uvek ipak imaj u vidu žanr u kome pišeš. Ako tvoja publika očekuje 100% srećan kraj (bajke, na primer, ili krimići u kojima pravda uvek pobeđuje), daj im ono što hoće. Ako im pružiš suviše realistični kraj, većina će te mrzeti, jer ljudi obično ne vole ukus istine.

Ostavi mesta za tumačenje. Ponekad je dobro da ostaviš kraj priče otvoren. Naročito ako se uklapa u žanr u kome pišeš. Ljudi vole da pričaju o mogućim krajevima, da ih sami izmišljaju, da postavljaju pitanja. I čekaju nastavak, ako pišeš obimna višetomna dela kao što su “Igra prestola”, “Hari poter” i slično.

Ne odugovlači sa završetkom. Jedna od najčešćih grešaka pisaca jeste da otežu sa zvršetkom priče. Stalno nešto odlažu, odugovlače, dodaju neke događaje i preokrete, kao neverending story. Bljak. Ne. Nakon ključnog preokreta u priči, potrudi se da završiš pisanje brzo i logično. Jednom kada se žurka završi, onda je gotovo. Ako i dalje nešto piskaraš, samo žeš da razvodniš priču i očekivana poenta će izostati. Kraj je uvek najvažniji!

Zato pazi šta radiš!!

A, da. Kakve krajeve u pričama ti najviše voliš?

 

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywrting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

Kad Androidi sanjaju električne ovce

Kad sam se pre izvesnog vremena vratio iz posete nekim radionicama kreativnog pisanja u inostranstvu, neprestano su me proganjale slike onoga što sam tamo video, sopstveno iskustvo u pisanju i ovi redovi Patriše Hampl, iz knjige koju mi je ljubazno poklonila jedna starija profesorka kreativnog pisanja. Dakle, u čemu je smisao i suština našeg pisanja: Hemplova opisuje kako psihoterapija podražava proces pisanja, ali ja se sada pitam da li može biti i obrnuto? I ako može, da li takvo pisanje može biti “knijiževnost”, ili samo nebulozne tlapnje jednog neurotika o svetu koji samo on poznaje?

Da li je ovo stvarno? Ili je neki test?

Ova rečenica-pitanje iz uvodne sekvence filma “Blejd raner”, koju jedan humanoidni android postavlja čoveku, jeste zgodna metafora za paralelu koja odražava kreativno pisanje koje ne spada u klasičnu književnost i psihološki rad na sebi: da li pisanje o bolu i gubitku može biti, ako ne zamena, onda jedna specifična vrsta psihoterapije?

Radeći u radionicama kreativnog pisanja često sam dolazio do zaključka, nikada ne izrečenog već “Iz stomaka”, da iako postoje jasne paralele između kreativnog pisanja van klasičnih književnih žanrova i naših privatnih života, akademska zajednica – kao i šira kultura uopšte – ostaje priično nervozna i oprezna kada se pomene ova tema psihoterapije i pisanja. Kao da je to sramota, neka vrsta tabua o kome svi ponešto znaju ali ga niko ne pominje. Da li se bojimo da otvorimo sopstvene rane? Kostura iz samo nama znanog ormana u našoj  glavi? Svi mi koji se pisanjem bavimo na ovaj ili onaj način, pa čak i samo kao konzumenti literature u najširem smislu, jesmo programirani da raščlanimo san od jave, da analiziramo odnose i odgovornosti, da budemo profesionalci. Pisanje je pisanje. Ako hoćeš prijatelja, rame za plakanje, piši klasičnu poeziju, napiši “Stog odina samoć”, “Prokletu avliju” ili – nabavi psa pa kukaj do mile volje. Bar će neko da te sasluša.

“Naš kapacitet da se krećemo napred i razvijamo kao ljudska bića zasniva se na zdravom odnosu prema prošlosti. Psihoterapija, široko popularan model za promovisanje mentalnog zdravlja, izuzetno mnogo zavisi od sećanja i sposobnosti da se ožive i rekonstruišu slike i događaji iz nečije prošlosti…Zato je važno da naučimo ne samo da ispričamo našu priču, nego i da čujemo šta nam naša priča govori – da napišemo prvu skicu, a onda drugu pa i treću – tada je to zapravo pravi rad na sopstvenom sećanju. Kreativno pisanje često može da posluži upravo tome”.

Patriša Hampl – “Sećanje i mašta”.

Dobri nastavnici kreativnog pisanja se uvek trude da razdvoje savet i sopstveni utisak od korisne instrukcije u zanatskom smislu. Na jednoj od radionica, kojoj sam prisustvovao, jedna polaznici je napisala rad o smrti sina njenog najboljeg prijatelja. Prva reakcija profesora je bila preporuka da pročita nekoliko knjiga o patnji i bolu?! Polaznica je bila razumljivo frustirana jer joj je sugerisano da se fokusira na temu umesto na njeno pisanje! U istoj radionici jedan drugi polaznik tražio je nešto više od profesora osim literarne kritike. Pisao je o maštovitoj nameri da se kao baci sa mosta koji je povezivao dve obale njegovog grada. Iako je polazna osnova njegovo pisanja bila slična sudbin ajednog poznatog pisca, umesto da se razgovara o suštinskim pitanjima njegovog pisanja, radionica se pretvorila u debatu o životno sudbini tog poznaog pisca.

Ovaki i slični delikatni momenti se uvek događaju u radionicama i mogu se prepoznati kod ljudi koji imaju potrebu da pišu i nauče neke veštine u istom tom pisanju. Prvi zadtak nastavnika jeste da prepozna ove momente i pruži “prvu pomoć” u vidu ohrabrenja i podsticanja pisca da se što slobodnije izrazi putem pisane reči. Tek na drugom mestu dolazi priča o temi, a sasvim njavažnije je zanatski deo koji i jeste, zapravo, glavni predmet svake radionice kreativnog pisanja. U suprotnom, naklapanja o ličnim ukusima i preferencijama možemo ostaviti zaludnim kritičarima i društvu u kafani, koje i jeste pravo mesto za isprianje mozga ovakvog tipa.

Čovek kao android i pero u ruci

Ja sam počeo da pišem eseje, opservacije i lične doživljaje zato što sam osećao potrebu i važnost da delim svoje pisanje sa drugima. Nemam, niti sam ikada imao ambiciju da postanem slavno ime u knjiženvosti, ili barem dobitnik kakve prestižne nagrade (Pulicer, na primer). Pisanje mi je omogućilo bekstvo iz sopstvene patnje, muke i nedoumica, i na taj način me povratilo iz mrtvih. Što god to značilo, nauka je i uspela da potvrdi (neurologija pre svega) da je povratak i rekosntrukcija sopstvenih sećanja i prošlih doživljaja prava blagodet za oporavak i funkcionlanost naših neurona u mozgu. A time i za mentalno zdravlje i suštinu našeg življenja uopšte.

Kreativno pisanje je, prema tome, prava stvar za svakoga koji voli i ume da piše. Prava istinska samoterapija u kojoj si sam sebi guru. A oni koji te čitaju dođu kao melem na ranu, čak i kada su grubi, kada te ne razumeju i kada nisu u pravu. Lepota i čudesnost dobro osmišljene i kreirane rečenice je uvek mali trijumf nad patnjom, način da kreiraš red u opštem haosu sveta. Taj svet, vremenom, možda i nije ništa više od samog pisca i njegovog pera. Pisci pronalaze zadovoljstvo trenucima protoka vremena i prostora, trenucmia nesvesnog stanja kad pišu, što je slično meditaciji samo prirpema za pronalaženje smisla i harmonije i prizivanja punog svesnog značenja o temama o kojima pišu.

Uostalom, šta je ljudsko iskustvo ako ne pokušaj da se unese malo reda i smisla u patnju i haos?