fbpx

Kako mi je Kindl promenio život

Prema knjigama od papira gajim nedvosmisleno obožavanje od onog pradavnog trenutka kada sam naučila da slova sričem u reči. Pozajmljivanje knjige iz biblioteke ili kupovina u knjižari su postupci koje nose određeni polusakralni rituali. Svoj prvi bibliofilski identitet ukrala sam od „miša iz biblioteke“ (topo di biblioteca). Kod nas postoji izreka „siromašan kao crkveni miš“. U svom detinjem umu ja sam iskonstruisala da je biblioteka za one siromašne čitaoce koji ne mogu da kupe sve knjige koje bi želeli da pročitaju.

Miš iz biblioteke

Tako sam u biblioteke uvek ulazila kao u posvećene hramove čijem postojanju možemo da zahvalimo što se granica između razumnih ljudi i životinja jasnije vidi. Pored toga, u knjigama sam mogla da nađem većinu odgovora na pitanja koja u mojoj okolini niko sebi nije ni postavljao. Zamišljala sam da sam neki poseban špijun znanja koji će tek dobiti priliku da svojim neizmernim znanjem pomogne svojoj zemlji u odsudnom trenutku.

Svaki ulazak u biblioteku počinjao je osluškivanjem one specifične tišine u kojoj sam jasno mogla da čujem da li me neka knjiga posebno doziva. Ukoliko bi mi se obratila, skoro neprimetnim šuškanjem listova u rukama (ipak su napravljene od drveća), prelepom naslovnom stranom ili stilski doteranom rečenicom, naš spoj bi se ozvaničio udarom bibliotekarkinog štambilja na moju člansku kartu.

Miris koji je odašiljao papirus natopljen olovom, zajedno sa hodnicima od drvenih polica u kojima žive (verovatno isto tako načitani) crvi, momentalno bi me transponovao iz sopstvenog života skučenih mogućnosti u jedan kokordinatni sistem sačinjen od više ravni. U njima vladaju neki drugi zakoni fizike. Malo je reći da je ta katedrala činila moje jedino i najsnažnije uporište u životu koji je tek počinjao. Sam nije ničim nagoveštavao u kom će pravcu ići.

Miš iz elektronske biblioteke

Poput najfanatičnijeg pušača zaklinjala sam se da je papirna knjiga moja karta za nebesko pozorište. Po cenu smrti nikada je ne bih zamenila za doživotnu pretplatu na digitalnu ložu. Elektronski svet je dehumanizovan i čvrsto odlučujem da od njega uzimam samo ono što ne mogu da izbegnem.

A onda na poklon od prijatelja koji me dobro poznaje dobijam elektronski čitač Kindl. Skeptično ga prevrćem u rukama sećajući se kako me je zamaralo čitanje na kompjuteru. Prilazim mu oprezno i skoro u rukavicama ispitujem performanse ove tada elitne igračke. Odlučujem da mu dam šansu makar da se uverim da za svoju antipatiju imam jake razloge.

I kao ljubavnik od koga ništa ne očekuješ, čitačka naprava počinje da otkriva svoje najbolje osobine, postepeno i u skladu sa mojom zainteresovanošću da saznam sve njegove tajne. Perverzno, ali nema naslovne strane! To je prvo što zaključujem. Ali zato ima najkorisnije pozadinsko svetlo ekrana te mi oči prosto klize preko teksta sa minimalnim angažovanjem i maksimalnom izdržljivošću. Naprava kao stvorena za maratonce čitanja!

Pametna knjiga

Sad kad sam već tu, na digitalnom polju, slutim da ću tu i ostati. Bacam kotvu svoje dobre volje i ankerišem plovilo da mi uvek bude pri ruci. Pretresam komande i polako shvatam da ovo nije samo knjiga, već ceo sistem za razumevanje pročitanog u malom. Pošto je čitač povezan sa internetom u svakom trenutku, jednostavnim dodirom bilo koje reči softver me vodi na mrežu. Sad mogu da proverim značenje izraza koji ne razumem, nudeći mi i primer konteksta u kom se obično koristi.

Znači, ne moram da sedim okružena drugim knjigama da bih razumela onu koju upravo čitam. Ne moram ni da menjam naočare jer mi Kindl daje opciju da slova povećavam ili smanjujem, kao na  telefonu. Zatim listanje knjige i samo držanje iste u rukama više nije zadatak koji angažuje obe ruke. Može da se podesi panoramski pogled pa se uređaj postavi u horizontalu i nasloni na svoju zaštitnu koricu (masku). Tako se Kindl vozi bez ruku, kao bajs.

To dalje znači da ne moram knjigu više da naslanjam na veknu hleba da bih čitala dok ručam, što je često rezultiralo raspršivanjem masnih mrlja od čorbe po sakralnim napisima. To je knjizi pre davalo izgled kafanskog menija nego predmeta u kome je pohranjeno znanje ovoga sveta.

Digitalno sećanje

Kindl je uvek sa mnom. Volim ga i zovem ga Fifi. Njegov ogroman kapacitet za skladištenje podataka omogućio mi je da skoro celu biblioteku smestim u to parče elektronike. S obzirom na zaista lako skidanje odgovarajućih formata ja više ne idem ka knjigama – one dolaze meni. Mogu da čitam i bez lampe i iznenada utonem u san – i on će se uskoro sam isključiti.

Ako naiđem na zanimljiv pasus ili rečenicu, vrlo lako i jednostavno to mogu da prosledim na društvene mreže. Pošto čitam i na engleskom, kao što verujem da radi većina ozbiljnih čitalaca, ne predstavlja  mi problem da u njega napakujem gomilu tekstova koju su mi uvek pri ruci.

I na kraju priznajem da nisu sva tehnološka dostignuća tek puka igra maštovitih programera. Igra koja svoje krajnje ishodište ima u maksimalnoj zaradi putem prodaje gadžeta za koje smatramo da ih moramo imati.

Moj Fifi, koji me prati u stopu poput vernog psa, imao se rašta i roditi!

 

 

 

Avetinjski pisac

Poštovani Gospodine Pišče,

Uzimam slobodu da Vam se obratim sa velikim poštovanjem, koje sam postepeno sticao, pomno iščitavajući sva Vaša dela. Pokušao sam da Vas upoznam preko reči koje ste odabrali da zapisujete, sledeći unutrašnju logiku svetova koje ste, na moju radost, neštedimice stvarali. Jednim sam budnim okom pratio radnje Vaših maštovitih serijala, a drugim kopao po praznini između redova, ne bih li bar naslutio o kakvom se čoveku radi.
Pitao sam se, i još uvek ne mogu da dokonam, kakvoj slojevitoj strukturi pripada Vaša unutrašnja priroda, osim da se, bez sumnje, radi o biću raznovrsnog emocionalnog bogatstva. Osim toga, ne mogu a da se, sa ushićenošću jednog deteta, ne divim istrajnosti kojom vodite svoje pero u galop po beskrajnim belim stepama onih listova na koje se drveće na kraju svede, bez obzira na aktuelno godišnje doba. Kao da spisateljski zanat zahteva jednu večnu jesen ubiranja zrelih plodova, koja bi potom svoj obnoviteljski ciklus započela lelujanjem opalog lišća.
Kao što možda slutite, prateći ovaj uvod, ni meni ne nedostaje osećaja za poetsko, i moje srce povremeno zavibrira na toj povlašćenoj frekvenciji. Oči mi hvataju one tople senke boja, rastopljene u letnjem sfumatu, a duša je u stanju da shvati tanane nijanse koje stvaraju razlike između punoće privida i privida punoće, dva pola između kojih lebdi svaka samoobmana, tako svojstvena čoveku.
Ali to što sam u stanju da doživim nešto tako neuhvatljivo, kao što i sami znate, nije preduslov veštine kojom bih uspešno zalepio reč na papir. U mojoj neveštoj izvedbi to najviše liči na pribadanje insekta čiodom na ploču; reč mi posle sletanja na papir naprosto umre, i mogu samo da joj posmatram prosuta creva lupom, dok se ne osuše i postanu prah.
Upravo je to razlog zbog koga sam se najzad osmelio da Vam pišem. Mene život nije štedeo, ali sam se uvek grčevito držao borbe kao odgovora na sve nedaće. Tako sam i postigao sve što sam sebi zacrtao, vinuvši se iz kaljuge jednog neperspektivnog porekla obeleženog siromaštvom, i duha i materije. Prvo sam otkrio u sebi velika očekivanja, a onda sam ih i ispunio. Mogao bih za sebe da kažem da sam čovek zadovoljan postignutim, i slika bi bila savršena, da nije jedne malenkosti, tanke pukotine kroz koju mi zadovoljstvo sporo ali sigurno otiče. Naime, voleo bih da detalje svog života pretočim u književno delo dostojno svetske literature, jer moj život to zavređuje, a i sama literatura bi se tim činom oplemenila.
Postoji samo taj jedan problem, ne znam u koje to sfere ispari sva ona autentičnost koja pripada događajima, na putu od moje glave do papira. Ne bih stigao ovako daleko u životu da nisam u stanju da uočim svoja ograničenja, u ovom slučaju u pogledu metoda, ili stila, ili kako god da se zove ta veština kojom nedovoljno vladam.
Već slutite, moja molba se odnosi na Vašu spremnost da, pošto se upoznate sa materijalom koji Vam u prilogu šaljem, pokušate da ga u moje ime uobličite i učinite poželjnim i pogodnim za čitanje širokoj publici. Nudim vam priliku da ukrstimo magiju kojom vi raspolažete, i sredstva koja su meni na raspolaganju, a koja nisu mala, i da zajedničkim snagama stvorimo čedo koje bi nam obojici bilo na ponos i diku.
Željno čekam Vaš odgovor i, poput kockara sa samo jednim preostalim žetonom, uzdam se u proviđenje i Vašu dobru volju.
S velikim poštovanjem,
Gospodin Vaš Čitalac
***

Dragi Gospodine Čitaoče,

Vaše me je pismo, moram priznati, prilično zateklo. Svojom ste me ponudom stavili u poziciju o kojoj nikada nisam razmišljao. Pa dobro, možda sam se tu i tamo bavio sličnom idejom u vreme kada sam bio mlad i gladan pisac, iscrpljen nepriznatošću i teškim počecima svojstvenim svim velikim poduhvatima. Tada bi me ophrvale halucinantne misli o bogatom meceni koji me pokroviteljski sklanja sa ulice i, nakon raznovrsnog obroka upućuje u tajne tog drevnog odnosa naizmenične subordinacije.
Ali to je sada daleka prošlost koja mi, kada je se spomnim, rađa duboku nelagodu, jer, da budem iskren, nisam siguran kako bih postupio da se takva situacija postvarila. Ostaću sam sebi večita tajna, nikada neću doznati da li bih bio dovoljno jak da ne pokleknem pred zahtevima stomaka, i prinesem svoj dar na oltar zlatnom žrecu.
Sada smatram da je svaki takav odnos duboko nepravedan prema najmanje jednoj zainteresovanoj strani. Ne sumnjam ni najmanje da je vaša biografija zaslužila da je na svetlost dana iznese jedan rolerkoster reči ogrnutih smislom koji je, pre svega vama prirođen. Upravo ovo zapažanje će iskopati dubok šanac oko zamka vaše sudbine, i učiniti problem spajanja moje tehnike i vaše životnosti nepremostivim.
Ako bismo prekršili sve zakonitosti po kojima se uspešno piše, jedna bi se ipak otela tom pokušaju kidnapovanja, i bežeći koliko je noge nose, preživela torturu. A to je pravilo po kome da bi ispravno pisao prvenstveno treba ispravno da misliš. Dakle, spajati dela koja su jednog čoveka stvorila, sa mislima nepoznatog čoveka, znači iznova stvarati golema od vode i blata, a potom mu udahnuti jedan život koji mu nipošto neće služiti na čast. Bojim se da bih, u žaru sopstvene kreacije, pao u iskušenje da vaš život obojim onim spektrom boja koje vaše unutrašnje oko nije u stanju da sagleda. I ne bi bilo iznenađenje da se, sledeći zakon relativiteta i energiju stvaranja koja nastaje kada se umnože masa ideje i ubrzanje misli, osećaji koji su generativno bili vaši, pretoče u imaginarna dela junaka koga ću stvoriti potkovan željom da opišem nešto što se nikada nije desilo.
Zato je, sa moje tačke gledišta, ovaj poduhvat jednostavno neizvodljiv. Zato što ste vi preduzimač, a moja malenkost je prokleti pisac, i radi uobičajenog funkcionisanja ove stvarnosti koja nam je data, neophodno je da naša polja delovanja ostanu zauvek razdvojena kao ulje i voda. Taj rascep ne umanjuje potrebu za postojanjem takvih jedinki kao što ste vi, a takođe ne utiče negativno na pojave meni srodnih duša, zaogrnutih plaštom fantastičnih ideja.
Zahvaljujem vam se na ukazanom poverenju, i u prilogu vam vraćam stranice vašeg života, sa željom da ih još dugo ispisujete svojim svrsishodnim delovanjem.
Srdačno vaš,
Gospodin Pisac

Bez alata nema zanata

Pričam ti priču…

U mirno doba, kada se posvršavaju poslovi, smišljaju se priče. A u nestabilno se ostvaruju. Počinju da se dešavaju u realnom vremenu. Kao na primer ona priča o dva miša koja su upala u kacu sa mlekom i počela da se dave. Jedan se fatalistički prepustio sudbini i potonuo na dno. Drugi je iz očaja mlatio nožicama i umutio maslo. To mu je pomoglo da se kroz zgusnutu masu ispne na vrh i spasi se.

Pogodili ste, danas je taj trenutak kada se delimo na one koje reka života stihijski nosi, i one koji uzimaju stvar u svoje ruke. Takođe je pravo vreme za ljude koji žive od pričanja priča. Pa kako to? Tako što je danas u razvijenom potrošačkom društvu konkurencija tolika da je neophodno kvalitetnim marketingom izdvojiti svoj proizvod ili uslugu iz gomile sličnih.

…gde uspesi niču…

Takvo pričanje priča zove se copywriting i ima svoja pravila. Nije dovoljno zavaliti se u stolicu i razvezati kao kad zabavljaš društvo u kafani. Zakonitosti u ovoj formi pripovedanja postoje zato što su njegovi efekti merljivi. I niko ti neće platiti da mu pričaš viceve, več će jednostavnim uvidom u rezultate prodaje oceniti tvoju veštinu i prepustiti svoje blagostanje u tvoje ruke.

Put do škole u kojoj se uči veština poslovnog pripovedanja ide preko tvog kompjutera. Uzmi miša u ruke i potraži odgovarajuće radionice koje drže renomirani profesori. Potrudi se da nađeš predavača koji poseduje i praktično znanje iz poslovnog pisanja, a ne samo teorijsko.

…jer sada je era…

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Ako si u stanju da vidiš poruku u svakodnevnim prizorima u životu, ili da predočiš sebi scenu koja je nepoznatog autora inspirisala da ispiše grafit na zidu, onda je ovo pravi posao za tebe. Ako predmete vidiš ne samo kroz njihovu upotrebnu vrednost, već nazireš i emotivnu vezu koja se stvara između korisnika i njegovog npr. automobila, znaćeš i kako uspešno da istakneš svojstva proizvoda ili usluge koje reklamiraš.

Nauči tajne zanata i upotrebi korisno svoj talenat za pripovedanje. Na osnovu tvojih priča publika će doživljavati kompaniju za koju radiš kao mesto na kome se rešavaju njihovi problemi. Zato učini njeno lice privlačnim i poverljivim . A to možeš da uradiš kroz maštovitu interpretaciju onoga što ta firma nudi svojim korisnicima.

…za kopirajtera!

Imaj u vidu još jednu jako bitnu stvar. Kada je poslovno pisanje i reklamiranje još bilo u povoju, kopirajteri su se mnogo više znojili da bi došli do pravog tona kampanje. Takođe je sve suviše koštalo da bi se grešilo i više puta pokušavalo. Reklamne kampanje su se zasnivale na slanju pisama na adrese potencijalnih korisnika usluga ili proizvoda. Zamisli koliko je to koverata i poštanskih maraka. Danas, u digitalnom dobu, testiranje ideja ne košta skoro ništa i vrši se jednim klikom.

Zato – dobrodošli u novo doba online biznisa u kome sliku stvara dobra poruka. Nauči kako da istražiš svoju ciljnu grupu i u skladu sa njenim osobinama formiraš pravi odgovor na portražnju. Ono što će ti ovaj posao olakšati je upravo to što načini na koji se to radi nisu proizvoljni i mogu se naučiti. Od čega je sastavljen kostur priče na koji ćeš ti lepiti meso pokazaće ti veštiji od tebe.

Tvoje je samo da mlatiš nožicama, pardon – ručicama po tastaturi!

Inspiracija – o čemu se tu radi

Znate ono kad vas zasvrbi glava, ali ne zato što niste oprali kosu, već vam nešto grebucka lobanju iznutra? Pri tom ne bira ni vreme ni mesto da se razvije u punoj veličini. To je ona misao koja osvetljava i najzabitije kutke našeg bića. Izašla je iz skrovite pećine i poziva sve ostale misli na vaseljenski sabor reči. Čini da se ponašate zaposednuto i protivno svim zakonima opstanka.  Taj duh iz lampe se odaziva na ime inspiracija.

Iskra svetlosti

Koliko puta vas je ova inicijalna kapisla nepogrešivo pogodila pravo u centar sopstva? Zatekla vas razoružane, sa pogledom koji bludi okolo. Niste očekivali udarac sa te strane. Mislili ste da je stvaranje proces koji počinje namerom rođenom iz nekakve potrebe. Kao kada ribar zabaci mrežu u onoj hladnoj jutarnjoj tami, jer su mu deca gladna. A ulov mu zavisi od gustine okaca od kojih se mreža sastoji. Naravno, i od količine ribe u moru. Jer očekivanje je snažna sila privlačenja…

Ipak, nastajanje neke ideje direktno zavisi od intenziteta strasti koju vaša mašta poseduje. Zanos je taj zamajac koji idejama uliva pokretačku snagu. Tada ona preuzima vođstvo i vrti kormilo naše volje po svom manijačkom nahođenju. Nama ne preostaje ništa drugo nego da joj se povinujemo, štiteći slobodnom rukom meke delove tela. To je u stvari onaj svetionik obavijen maglom prema kome se stari ribar upravlja. Ona luča koja svojim sjajem omogućava da senke dobiju telo, a boje zaplešu pred očima.

Vučna sila

E sad, nije baš sve toliko provizorno u ovom lovu na reči. Da nema i svesne namere, ribar bi ostao u plićaku i pućkajući lulu uživao u rumenilu zore. Ali, kod kuće deca plaču. Zato se ribar seti da je u stvari nešto hteo. I krene da navigira krećući se prema severnjači koju je uhvatio u raskoraku sekstanta. Sad može da razvije mrežu i ispuni svoj plan.

Obuzet je idejom i motivisan da ode tamo gde treba da bi je ostvario. Jer inspiracija nas traži, nalazi ili odbacuje kao nepredvidiva ljubavnica. Motivacija je pak kao lovac koji sve to radi svom plenu. Najgore što se sa ljubavnicom može desiti je da se predomisli i ode. Lovcu – da ode na pijacu i kupi tuđi ulov jer ne sme kući praznih ruku.

Svi pravimo gibanicu od istih sastojaka, ali svakome ispadne drugačije. Motivaciju čine osnovni sastojci, ali inspiracija je aromatični začin. Služeći se proverenim receptom zaista ćemo je napraviti, ali ako smo inspirisani opčinićemo sve koji je budu probali.

Inspirisati nas može bilo šta, u zavisnosti od oblika koji je muza uzela. S druge strane, motivacija nije stvar sudbine ni naučne fantastike – ako nešto zaista želimo, i ako pritom imamo pred sobom jasno definisane ciljeve, neće nam biti teško da se motivišemo za njihovo ostvarivanje.

I da parafraziram Salvadora Dalija :“ Inspiracija bez ambicije je ptica bez krila.“

 

Kako koristimo slobodno vreme

Desilo se eto da smo, kao pisci, upornim vežbanjem došli do stadijuma kada se iz papirne larve izlegao prelepi primerak pismenog stvaralaštva. Savladali smo metod pisanja koji nam najviše ’leži’, stil nam je postao kao druga koža, a o pravopisu i gramatici da i ne govorimo. Pisaći sto i lampu smo već imali, preteklo nam iz srednje škole. I da bi ovaj interfejs dao rezultate, potrebno nam je još samo jedno – slobodno vreme.

Šta je , u stvari, slobodno vreme

Pomislićete, evo konačno glupog pitanja. Pa to i vrapci na grani znaju, kako bi to rekli učitelji iz našeg detinjstva. To je ono vreme kad ne radim, a ako sam životinja, kad ne lovim sebi obrok. Ali da li je sve baš tako jednostavno?

Ako je verovati pametnijima od nas, tj. antičkim filozofima, vreme kada ne ispunjavamo radne obaveze nipošto nije neki bledunjavi interval između dva zadatka. Naprotiv, još u tim davnim vremenima dokolica je bila vredna kao zlato. To je bila prilika da se, oslobođeni od rada kao nužnog zla, posvetimo onome što volimo da radimo. I ovde je razapeta još jedna zamka. Poneseni stečenom slobodom, uzećemo štapove za pecanje i otisnuti se čamcem na reku, što dalje od civilizacije i ljudskih glasova.

Baviti se hobijem i nije tako loše rešenje. Svakako bolje nego provesti polovinu tog vremena koje nam je preostalo vozeći se od posla do kuće, usput gledajući bilborde. Koje bi kod kuće zamenili televizorom, oslobođeno dižući noge na stočić u iščekivanju večere, a sve to u domašaju mobilne mreže. Čak i ako ga nismo isprogramirali, slobodno vreme nam ostaje zaglavljeno između posla danas i posla sutra.

…i kako ga koristimo

Da li bi smo bili zadovoljniji da smo te dragocene trenutke posvetili sopstvenom usavršavanju? Ako je dokolica preduslov bilo kakve duhovne aktivnosti, onda bi bilo uputno negovati je. Možda bi je trebalo ispuniti nekakvom intelektualnom igrom koja barata realitetom na jedan originalan način. Možda bi rezultat takve igre bilo menjanje zadate realnosti, u svrhu sopstvenog oplemenjivanja smislom.

Prevarite sistem u kome živite, budite opčinjeni proizvodnjom, ali ne predmeta i usluga, već kreativnih dela.Toliko utisaka nosite u sebi, oni se međusobno gurkaju čekajući da ih izvučete na papir. A onda ih usavršavajte, polirajte do šljaštećeg sjaja, znate i sami da uvek može bolje. Ovi takoreći ukradeni trenuci su vaš najdragoceniji posed, pa nemojte od njega praviti veresiju. Sutra vas život može odvesti na totalno drugu stranu.

Sledeći put, kad proglasite slobodno vreme, razmislite dobro da li ćete se  mašiti za beležnicu ili štapove za pecanje. U prilog beležnici ide poznati citat Martina Hajdegera da se „…svet razotkriva na horizpntu pokvarenog oruđa“. Što se pecaroša tiče, njih je na pijedestal slobode mnogo pre nas uzdigao Erazmo Roterdamski u legendarnoj „Pohvali ludosti“, pokrećući drevno pitanje ljudskog usavršavanja.

 

 

 

Da li možemo da pišemo o nečemu što je izvan našeg iskustva

Posle gomile pročitanih knjiga, i ovakvih i onakvih, nametnulo mi se jedno pitanje. Može li pisac da piše o nečemu što nije doživeo? Da li su imaginacija i empatija dovoljna sredstva za otkrivanje prave motivacije koja stoji iza ljudskih postupaka? Koji su to saznajni putevi kojima ćemo doći do suštine nečijeg bića?

Znam, reći ćete mi odmah da je upravo ta sposobnost ono što pisce odvaja od običnih ljudi. Što smo dalje u stanju da odemo izvan granica poznatog, i pišemo o nečemu što sami nismo iskusili, više ćemo angažovati onaj deo sebe koji je otvoren za nepoznato. Da li pri tom rizikujemo da zvučimo neubedljivo?

O čemu obično pišemo

To će zavisiti samo od stepena u kome vladamo veštinom pisanja. Isto kao i od sposobnosti da zaista razumemo fenomene koji nas okružuju. Lako će nam biti da pišemo o likovima koji su npr. netipične seksualne orijentacije ako smo i sami pripadnici takvih grupa. Ili da šetamo pse i mačke unaokolo ako smo fanatični ljubitelji životinja.

Ali kakav će rezultat biti ako uzmemo da pišemo npr. o istinskoj potrebi za nečim, a sami nikada nismo bili u situaciji da zaista oskudevamo. Možda i možemo da damo nekakav površan osvrt na tu temu. Ali pitanje je da li će nam izmicati one finese koje su upravo začin autentičnosti. Ili kako da pišemo o ratu ako nikada nismo u njemu učestvovali?

Da li je to trenutak kada treba da zovemo u pomoć kolektivno nesvesno i, poput džokera iz rukava izvučemo uspomenu na nekog poznatog. Nekoga ko je, na sopstvenu nesreću, bio učesnik takvih događaja? I da li uopšte treba da imamo mišljenje baš o svemu? Možemo li dopustiti sebi kao piscu tu slobodu da odbijemo da se upuštamo u prikazivanje i tumačenje onih oblika ponašanja koji su nam strani?

…a o čemu možda treba da pišemo

Svima nam je poznata legenda o Kantu koji nikada u životu nije napustio svoj Kenigsberg. To ga nije sprečilo da, kao svetski čovek bogatog iskustva, razvije uspešne teorije o temeljima duhovnog i moralnog sveta. Kao i o poreklu i prirodi osećanja koja čovek oduvek u sebi nosi. Upravo njemu se pripisuje ova izjava: „ Iskustvo bez teorije je slepo, ali teorija bez iskustva je samo intelektualna igra.“.

S druge strane, kaže se da bokser ne može uspešno da upražnjava ovaj sport ako nije istinski gladan. Možda se ovo može odnositi i na pisce, ako osećaj gladi prevedemo u želju da se izmaknemo iz jedne situacije koja nas frustrira, kao što je beli papir pred nama.

Pitanje za sada ostaje otvoreno, ali ću ovaj tekst zatvoriti još jednim inspirativnim Kantovim citatom : „ Bolje je znati malo ali temeljno, nego mnogo i površno.“.

Pisanje i sadašnji trenutak

„Duboko shvatite da je sadašnji trenutak sve što ste imali.“  Eckhart Tolle

Kada sa sebe skinemo teret prošlosti i iz svoje vizije sklonimo projekcije budućnosti, ostaje nam sadašnji trenutak i potpuna prisutnost. Kako nam pisanje može pomoći da postanemo svesni trenutka u kojem se odvija život?

Popularna psihologija sve više potencira da se rešenje za naše negativnosti krije upravo u nedostatku prisutnosti, učenjaci new age filozofije govore da živimo sa uverenjem da nam prošlost daje identitet, a budućnost nadu, te kroz pomenute prizme ne možemo da sagledamo trenutak kao opšte mesto u kojem se odvija život. Često citirana latinska izreka “Carpe diem“ govori o istom, prevedena na srpski znači “Uhvati trenutak“, kada je tumačimo shvatamo da “uhvaćeni trenuci“ čine život bogatatijim i ispunjenijim.

Kakve veze ima pisanje sa sadašnjim trenutkom?

Znate li onaj momenat kada vam zastane dah, kad nas preplave emocije, kada se najžimo i doživimo duboko duhovno iskustvo radeći ili stvarajući nešto, posmatrajući prirodu ili pak slušajući muziku? Svi ti trenuci čine svakodnevnicu vrednu življenja i pokazuju nam drugu stranu onoga što nam u užurbanom svetu u kojem živimo, često deluje ‘obično’ ili ga uzimamo zdravo za gotovo. Na radionicama kreativnog pisanja, podsticanjem kreativnosti, stvaramo od običnih trenutaka neobične i učimo kako da nam od pisanja zastane dah.

Za početak možemo beležiti situacije koje svakodnevno doživljavamo, koje su nas inspirisale ili potakle u nama lavinu emocija. Neka vam beleženje inspirativnih trenutaka postane dnevna praksa i vremenom će nalazak inspiracije u toku dana postati sastavni deo vašeg života.

U svakom čoveku krije se ogroman kreativni potencijal koji se pokaže pre ili kasnije, a samo-istrazivanjem i učenjem dolazimo pre do svesti o izvoru u nama. Čitanje i pisanje su samo jedan od vidova materijalizovane, opipljive , a u isti mah neopipljive umetnosti i duhovnosti koji su nam dostupni u svakom trenutku, kao takve usporavaju tok urbanog života i pospešuju prisutnost u sadašnjem trenutku.

Pisanje i magijsko mišljenje

 

Magijsko mišljenje se pojavljuje u raznim oblicima ali u osnovi predstavlja verovanje da misli same od sebe mogu prouzrokovati događaje. Kada misliš da tvoje misli mogu prouzrokovati neke događaje, onda si sigurno upleten u magijsko mišljenje. Ili si se nagutao nju ejdž gurua koji propoveda zakon privlačnosti. Iako nikada nisi privukao ništa (ili se nisi dovoljno trudio kako ti je guru posle objasnio). E sad, ovaj tekst što sledi će me sigurno dovesti u sukob i sa skepticma, i sa onima što vole njuejdž sranja, ali šta je tu je…

Dakle, kakve veze ima magijsko mišljenje sa pisanjem?

Mnogo.

[Tweet „Breme života je ponekad suviše teško. Lakše ga je podeliti sa Bogom, Sudbinom ili Zvezdama.“]

Magijsko mišljenje je suština kreativnosti

Svojevremeno je gomila sveta tvrdila kako su osetili moćne senzacije, kada su se našli u blizini klavira na kome je Džon Lenon komponovao onu svoju čuvenu pesmu “Imagine”.

Ili, postoji sasvim ozbiljan zapis o tome kako su prilikom juriša na opsednuti nemački grad Kenigsberg, Ruski vojnici u prvim redovima nosili ikonu svete bogorodice Matrone, i nijedan nemački metak ih nije pogodio. Nemci su se zatim predali.

Ja nisam i neki ljubitelj Bitlsa. Kod Kenisberga nikada nisam bio. Možda si ti surovi ateista, ili barem skeptik koji se smeje činjenici da većina sveta veruje da je postojao čovek koji je razdvojio more kako bi ga prešao. I tome slično.

Ali, ako bi makar na trenutak iskreno zavirio u svoju dušu, verovatno ti ne bi prijala crna mačka koja prelazi tvoj put. Ili skriveno rasteš dok ti ljubavnica vatreno šapuća kako se njena venera fantastično slaže sa tvojim bikom.

Iako u dubini duše prezirem čitav ovaj Nju Ejdž galimatijas, i njegove musave gurue (mada su odlična mašina za šišanje i uzimanje love), moram da priznam da i ja delim dobar deo magijskog mišljenja.

Iako se ne štrecam kad mi crna maca pređe put, i ne ukrštam prste kad prođem ispod merdevina, čak nemam ni svog astrologa, a Ji Đing mi skuplja prašinu na polici, ja ipak povremeno pričam sa svojim kolima, tepam nekim knjigama, i besnim na moje likove u kratkim pričama kad počnu svi da govore u isti glas.

Šta kaže razum?

Učen svet koji se bavi naukom tvrdi da smo skloni magijskom mišljenju zato što naš mozak stalno traga za nekim obrascima (smislom) koje onda pronalazimo u svemu i svačemu. I zato smo skloni da stalno tragamo za samo-ispunjujućim proročanstvima.

Tako završimo sa sujeverjem i srećnim okolnostima, jer naša čula beže od činjenica i objašnjenja čistog slučaja. I zato što nam je često jako teško da donosimo odluke, trpimo posledice. Breme našeg neznanja je lakše kada ga delimo sa Bogovima, Zvezdama, magovima i Sudbinom.

A pisanje?

Tu naša magija sija u punom sjaju. Ona je često izvor naše kreativnosti, koja udružena sa maštom mnogim piscima predstavlja izvor života. Kako bi inače mogli da zamišljamo i izmišljamo brojne ljude, sudbine i priče? Da putujemo kroz vreme, opisujemo budućnost, tragamo za smislom života i obične stvari pretvaramo u neobične?

Kako da svoje magijsko mišljenje onda pretvoriš u najboljeg savzenika za pisanje? S obzirom da smo već ovakvi kakvi smo, da volimo magiju i Sudbinu, sve što treba da uradiš je da je pustiš da radi za tebe. Nazovi je Muzom, ili već kako hoćeš. Ako imaš kreativnu olovku, naoštri je. Ako voliš da nosiš crveni nos klovna dok pišeš, stavi ga.

I napravi zabavu od svega toga, tada magija najbolje radi. Jer, sve dok veruješ da magija postoji, ona će biti tvoj verni saveznik. Ti si taj koji stvara magiju, sve dok veruješ da to nisi u stvari ti.

Nema ništa lepše kad ti je Venera u Biku. Al nemoj samo da ti sebično uživaš.

Piši i deli tvoju magiju sa nama.

Komunikaciјski mitovi o spašavanju ljubavne veze

 

Ko voli, tih je. Odzvanja samo prazna posuda.

Mnogi ljudi su pokušavali da spasu svoјe emotivne veze sa drugim ljudima tako što su odlazili u savetovališta, kod porodičnih terapeuta, kod sveštenika, naјboljih priјatelja, ili su gutali knjige iz oblasti popularne psihologiјe, u pokušaјu da „pravilno komuniciraјu” i spasu svoјe emotivne odnose sa suprotnim polom.

I šta se obično desilo? Ništa. Iza svih tih seansi obično usledi neizbežna katastrofa i gorak ukus u ustima da vam „dobra komunikaciјa” niјe bila ni od kakve pomoći. Što јe јoš gore, situaciјa јe postaјala јoš lošiјa nego što јe bila na početku. Zašto?

[Tweet „Dobra komunikaciјa nema nikakve svrhe tamo gde postoјe „vruće“ emociјe i sebičluk“]

Pre svega zato što u ljudskim odnosima dominiraјu emociјe i sebičnost, kao dve ključne odrednice našeg ponašanja i mišljenja. To јe prosto u ljudskoј prirodi. Niko ne spori da su komunkaciјske veštine važne u međuljudskim odnosima, ali samo do izvesne mere i tamo gde emociјe nisu intenzivne i gde naša prirodna sebičnost niјe na velikim iskušenjima. Zato јe ideјa o tome da ćete dobrom komunikaciјom i veštim tehnikama rešavanja problema spasti svoјu vezu sa drugim potpuna iluziјa.

Kada ste sreli svog partnera na početku veze, nikakvih problema u komunikaciјi niјe bilo, zar ne? Odlično ste komunicirali, vedro rešavali životne probleme, niјe bilo nepremostivih prepreka koјe se nisu mogle prebroditi. Bili ste i strpljivi i tolerantni, široke ruke i duše dok ste u drugome videli pravi duhovni (neko i materiјalni) interes, itd.

Međutim, vremenom stvari često krenu naopako iz broјnih razloga i tada naša prava priroda, ona duboko ispod površine postane vidljiva. Poјave se razlike u karakteru, vaspitanju, pogledu na svet, interesima, itd itd, emociјe se ohlade, život pritiska broјnim nedaćama. I vi onda pretpostavite da će sada vešta „dobra komunikaciјa“, asertivne tehnike, pažljivo slušanje, dobar izbor reči i tome slično naprasno popraviti stvar?

Neće. Јer niјe stvar u komunikaciјi nego u strukturi ličnosti, u našim povređenim emociјama, ljutnj i i suјeti, u našim mentalnim obrascima sa koјima smo odrasli i koјe nikada ne napuštamo.

Ljudi se јako teško suštinski menjaјu: setite se one izreke „vuk dlaku menja, ali ćud nikada“. Potrebni su tektonski poremećaјi, da bi do suštinskih promena došlo, a one se veoma retko događaјu, a kod većine ljudi nikada. Tako da razlog raspada neke veze niјe u komunikaciјi koјu treba ponovo da „učite“, već u oslanjanju na zdrav razum i pokušaј da se prevaziđu fundamentalne razlike zbog koјih јe komunikaciјa prestala da funkcioniše. I da se pronađe kompromis i zaјednički interes ako postoјi. Јer setite se malo: niko ne želi da komunicira sa partnerom sa koјim јe izgubio emotivnu vezu, niti da komunicira sa nekim ko јe besan, ljut, ljuboromoran, kritičan, bez argumenata, ili nesiguran.

Dobra komunikaciјa nema nikakve svrhe tamo gde postoјe „vruće“ emociјe i gde јe ugrožena urođena ljudska sebičnost, i gde su razlike među ljudima tolike da nikakva komunikaciјa ne može učiniti da se one premoste. Bolje rešenje јe u prihvatanju takve situaciјe i hlađenju emociјa, i tek nakon toga komunikaciјa može doneti nekakve rezultate, koјi nemaјu nikakve veze sa spašavanjem veze ili „popravkom“ onog drugog, za koga smo mislili da se putem „dobre komunikaciјe“ može promeniti, „privoleti razumu“ ili šta god već.

Jedna od velikih ljudskih psiholoških istina jeste da јe uvek u boljoј poziciјi onaј koјi nešto neće. To što to niste videli (ili hteli, umeli da vidite) na samom početku veze јe vaš problem, a ne onog drugog. I sa tim ćete morati da živite. Što uopšte niјe loše.

Život јe lep, zar ne?

(Vežba pisanja eseja: radionica kreativnog pisanja)

 

[section title=““]

Želiš da usavršiš pisanje?

darko-profil-3-cb-150x150Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Pridruži nam se na sajtu kreativnog pisanja i uživaj zajedno sa nama!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

10 afirmacija za uspešne pisce

 

“Svakog dana, u svakom pogledu, sve više napredujem”.

Emil Kue

Ova čuvena rečenica, francuskog psihologa Emila Kue-a, postala je temelj za mnoge moderne gurue Novog Doba, a povezana je sa praktikovanjem pozitivnih afirmacija zarad uspeha i boljeg života.

Iako nisam ljubitelj ovih New Age filozofija, pozitivne afirmacije predstavljaju dobar model za razmišljanje, naročito za sve one koji se bave pisanjem. Zašto?

Kreativni pisci žive i rade u sredini koja je često neprijateljska, ili u najboljem slučaju ravnodušna u priličnoj meri, prema ljudima koji pišu, i uopšte kreativno žive i stvaraju. U takvom okruženju, malo pozitivnog unutrašnjeg razgovora, može biti dragocen alat za opstanak, ublažavanje sumnji i nesigurnosti, kao i efikasna zaštita od straha od neuspeha.

[Tweet „Svakog dana, u svakom pogledu, sve više napredujem“]

Šta je to afirmacija?

Afirmacija je neka pozitivna fraza (napisana u prvom licu, u sadašnjem vremenu), koja postavlja cilj, ili neku istinu, koju želiš da utisneš u svoj um. Na primer, ako želiš da živiš u sadašnjosti, svesno, a ne da se vrtiš između prošlosti i budućnosti, možeš da koristiš afirmaciju koja glasi “Budi ovde, sada”.

Ideja je da pročišćenjem svojih misli, ponavljanjem ove fraze naglas, možeš da kreiraš ovo uverenje u svom svesnom delu uma. Pisac može da koristi neku afirmaciju, kao na primer “Ja sam kreativan i talentovan”, ili “šaljem ovaj rukopis sve dok ne bude objavljen”, i na taj način može da učvrsti svoju volju i podnese mnogo veće napore, a da izbegne često padanje u depresiju i malodušnost, što može značajno da uspori, ili onemogući njegovo pisanje.

Neki pisci umesto svojih afirmacije često koriste kratke citate, ili izjave drugih pisaca, dok drugi prave posebne lične mantre tipa “klišeima nema mesta u mom pisanju”, i sl.

 

Kako pisac može da koristi afirmacije?

1. Neka budu kratke i jednostavne. Koncentriši se na jednu, ili dve fraze, sve dok ne osetiš da su postale deo tvoje psihe. Onda kreni dalje sa drugim afirmacijama.

2. Koristi sadašnje vreme. Umesto “najkasnije do sledeće godine biću popularniji od Ernesta Hemingveja”, fokusiraj se na sadašnjost. “Imam poseban dar za reči”, ili “napredujem kao pisac svaki dan”.

3. Nemoj da lažeš. Tvoja podsvest vrlo lako prepoznaje ogoljene laži. Ako nisi na Laguninoj top listi bestselera, afirmacije kao što su “ja sam najprodavaniji srpski autor”, neće funkcionisati. Bolje pokušaj sa nečim kao što je “moj cilj je da napišem dobar roman”.

4. Vežbaj svoje afirmacije redovno. To bi trebalo da bude prva stvar ujutro kad se probudiš, i obavezan ritual pred spavanje. Neki vole da mantraju dok se posmatraju u ogledalu; drugi vole da se povuku u osamu i umire svoj um; dok opet treći praktikuju afirmacije kao deo svakodnevne rutine, dok šetaju ili se voze prevozom.

5. Ako vežbaš jogu, ili meditiraš, to je idealan trenutak za praktikovanje afirmacija.

6. Zapiši svoje afirmacije. Možeš da ih kačiš stikerima za kompjuter, ogledalo u kupatilu, ili ih nosi svuda sa sobom. Sam čin zapisivanja i čitanja onoga što piše, pomoći će da se afirmacije učvrste u tvom umu.

7. Ovo nemoj da shvatiš kao neku tajanstvenu mantru, već kao savete za pozitivno življenje. Odaberi pozitivne reči kada razmišlaš o svakodnevnim stvarima.

 

Pozitivne afirmacije samo za pisce

1. Ja sam pisac. Pisanje je moja umetnost.

2. Moje pisanje postaje sve bolje kad dobijam konstruktivne kritike od drugih i od samog sebe.

3. Nesviđanje je normalan proces svakog rada.

4. Ja sam kreativan. Reči mi teku glatko i lepo.

5. Pišem svaki dan sa poverenjem i entuzijazmom.

6. Mogu da vizuelizujem uspeh i imam strpljenja i talenta da ga postignem.

7. Mogu da stvorim blistave slike i da ih stavim na papir.

8. Mogu da budem uspešan pisac i roditelj.

9. Odgovoran sam za sopstvenu sudbinu.

10. Nisam u milosti svojih muza. U svakom trenutku mogu da nađem insipiraciju.

Šta je ovde najvažnije?

Kada veruješ da što god ti se događa jeste u službi tvog razvoja i uspeha, ništa ne može da te sruši, i uopšte ne moraš da živiš u nekakvom hramu kako bi koristio pozitivne afirmacije.

Stvaranje pozitivnog načina mišljenja, ne samo što će ti pomoći da postigneš svoje ciljeve kao pisac, već je to moćna strategija u svim oblastima života. Zašto da ne koristiš sve ove alate kad su ti već na raspolaganju? Tvoje pisanje će ti biti zahvalno.

Uostalom, uvek možeš da probaš. Ne košta ništa.