fbpx

Plan u 5 koraka kako da završiš pisanje koje si započeo

 

Da li imaš gomilu odbačenih beležaka, skica, ili prvih poglavlja za sedam različitih romana?

Da li imaš fascikle i beležnice napuštenih kratkih priča koje čame po policiama, fiokama, zaturenih na hard disku tvog kompjutera?

Možda imaš čak i neku zaboravljeni blog nekuda na Internetu?

Ovo je sigurno poznato mnogim piscima. I to se stalno iznova dešava. Tamo negde davno, kada sam počinjao da pišem, provodio sam mnogo vremena započinjući pisanje priča. Problem je u tome, što većinu njih nikada nisam završio.

Možda je isti slučaj sa tobom. Sigurno imaš gomilu zanimljivih ideja, i ne možeš da im ne odoliš, pa počneš da pišeš..pišeš…i zapisuješ. Na nesreću, motivacija ti brzo ispari, muza te ostavi na cedilu, a ti ostaneš sa gomilom zabeleški, skica, i prvih verzija rukopisa, koje ne vode nikuda.

Niko neće da kupi poludovršen roman. Niko neće da čita post na blogu koji ostane kratak nakon dva pasusa. Tako da, bez obzira da li ti je ideja za priču genijalna, sa potenicijalom besteselera, Pulicera ili NiNove nagrade, potrebno je da završiš ono što si započeo.

Evo kako:

Korak 1. Prestani da započinješ nove projekte.

Više od svega znam kako je to kad te zgrabi neka nova ideja, sav si ushićen, prsti na tastaturi svrbe, i jedva čekaš da napišeš novo remek delo. Ali, sada je vreme da staneš. Odupri se ideji da započneš nešto NOVO. Oladi malo. Nateraj se. Koliko god misliš da je to prava stvar. Nakon nekoliko dana, ili nedelja, taj fantastični novi projekat će početi da gubi sjaj, i završiće na gomili nedovršenih rukopisa.

ŠTA DA RADIŠ:

Odluči, i to iz ovih stopa, da nećeš više započinjati ništa novo, sve dok ne dovršiš ono što si započeo. Uzmi neku svesku, ili otvori novi folder na kompu, i u njega ubaci sve ideje koje ti iskaču u glavi. I tako to nazovi: radne ideje ili nešto slično. Uvek ćeš moći kasnije da im se vratiš.

Korak 2. Pregledaj i proceni tekuće poslove

Dobro pregledaj i pretresi sve ono na čemu trenutno radiš. Ako ti je život nekoga ko piše nalik na moj, biće ti potrebno da uzmeš parče papira i napraviš listu – možda ćeš čak morati i da se upustiš u lov po policama, fiokama i folderima kompjutera.

Da li postoji nešto što je vredno da se dovršava? Možda roman koji si započeo pre deset godina nije više nešto što želiš da napišeš? Možda neki post za blog viš nije zanimljiv da ga objaviš?

Umesto da držiš gomilu starih ideja svuda naokolo, bolje je da ih pokopaš jer su ionako odavno umrle.

“Kao i sa svim mrtvim stvarima, držanje za njih ih neće oživeti, ili promeniti činjenicu da su nekada bile korisne a sada više nisu. Čuvanje mrtvih stvari ima visoke mentalne troškove i to većina nas ne shvata; vremenom, mrtve stvari rade ono što otpaci i mrtve stvari inače rade – počinju da smrde”. – Čarls Gilki

ŠTA DA URADIŠ:

Napravi tri liste:

  • aktivni projekti koji te još uvek uzbuđuju i imaju svrhu
  • mrtvi projekti koje si spreman da pustiš da idu (čak i ako ti je malo žao)
  • neiskorišćeni projekti kojima bi mogao da se eventualno vratiš u budućnosti

Korak 3. Odaberi jednu stvar na koju ćeš se fokusirati

Sada je vreme da odabereš jedan projekat. Samo jedan. Zato što kada dođe vreme da se radi, nešto mora biti prioritet.

To ne znači da ne možeš da radiš još na nečemu. To samo znači da ovaj određeni projekat – post za blog, e-knjiga, mejlovi za tvoju publiku, roman ili zbirka poezije – je onaj koji će imati prednost ako si kratak sa vremenom i energijom.

Šta bi trebalo da izabereš? Možeš, na primer, da počneš sa:

  • tvojim najmanjim projektom: neka ti cilj bude da završiš kratku priču od 2000 reči, a ne roman od 100 000 reči.
  • projektom u koji si uložio najviše vremena: on je verovatno vrlo blizu završetka.
  • projektom koji je na tebe imao najveći uticaj: ako pisanje i prodaja neke eknjige znači da ćeš moći manje da radiš na tvom svakodnevnom poslu, to ti može biti zgodan prioritet umesto da kreiraš novi blog od nule.

ŠTA DA URADIŠ:

Odaberi jedan projekat kao prioritet – i to onaj koji vidiš kao završen. (I reci nam nešto o tome u komentaru ovog posta).

Korak 4. Odluči kako će “završeno” da izgleda

Kako ćeš znati da je projekat gotov?

Ovo možda izgleda kao glupo pitanje – ali vredi razmisliti dobar odgovor. Mnogi projekti pisanja nemaju jasan kraj, svrhu ili ideju.

Ako, na primer, pišeš neku eknjigu, “završeno” znači da si spreman za sledeće:

  • napisao si eknjigu koja ima početak, sredinu i kraj
  • napisao si eknjigu koja ima 50 strana, i uradio si lekturu, korekturu i sve ispravke
  • dobio se mišljenje i komentare na knjigu i ponovo si je dobro pregledao

Dakle, eknjiga i poslovi se na njoj vrlo razlikuju od pisanja romana, ili uređivanja zbirke poezije…Zato, bez jasne ideje o tome šta je to “završeno”, ulaziš u rizik da ti se pisanje i projekti razvlače u…beskonačno…

ŠTA DA URADIŠ:

Napiši, jasno i precizno, šta je potrebno da se dogodi kako bi proverio da je tvoj projekat “završen”. Slobodno podeli sa nama tvoje iskustvo u komentaru ovog posta.

Korak 5. Postavi neke putokaze (i počni da ideš prema njima)

Neko malo pisanje ne treba putokaze: pisanje posta za blog, na primer, je nešto što realno može da se uradi iz dva li tri puta zagrevanja stolice pri pisanju.

Drugi projekti, romani ili oni koji vise naokolo nezavršeni godinama su – mnogo složeniji. Njih nećeš moći da završiš za jedan dan, nedelju dana, ili čak za ceo mesec. Moraćeš da postaviš neke putikaze kako bi sa tim izašao na kraj.

Dobri putokazi su:

  • završi glavno poglavlje romana
  • završi prvu ruku rukpisa kratke priče
  • dovrši skicu za tvoju eknjigu
  • napiši i unepred pripremi nekoliko postova za tvoj blog

Uvek je korisno da postaviš krajnji rok za završetak najbližeg putokaza, i da uvek vodiš računa dokle si stigao i šta je sledeće.

Toliko od mene. I uvek misli o tome kako su disciplina i fokus ključ uspeha, bez obzira na talenat i genijalnost.

Tako će i tvoje muze uvek biti za tebe i..nikada te neće izneveriti.

 

[section title=““]

KNJIGE-REKLAMA-3E-KNJIŽARA

Knjige i publikaciјe iz oblasti komunikologiјe, kreativnog pisanja i mediјa.

Ovde možete poručiti publikacije, stručne knjige i priručnike dr Darka Tadića iz oblasti kreativnog pisanja, komunikologiјe, propagande, mediјa, komunikaciјe. Sve knjige su u elektronskom PDF formatu.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/e-knjige-prodavnica/“ target=“self“]POGLEDAJ KNJIGE[/button]

[/section]

Gde i kako da objaviš kratku priču?

 

Često dobijam pisma i pitanja polaznika radionica i pratilaca sajta o tome gde i kako da objave svoje kratke priče. Obično su pitanja formulisana ovako:

“Kakav savet možete dati nekome ko voli ljubav i život, voli da čita i piše, i ima brdo napisanih priča koje želi da objavi…Kome da se obratim i gde mogu da objavljujem svoje priče?”

Uvek mi je mnogo drago što ljudi pišu iz srca. Kratka priča ovakvim piscima mnogo znači, i kada se piše i ljubavi, sa puno duše i emocija, tada priča ima mnogo veće šanse za uspeh, nego priče koje su zanatski perfektne, ali im nedostaje strast i duša, pa nemaju značaj ni za pisca ni za njegovu publiku.

Iz tog razloga, uvek je najbolje kada se piše zbog sopstvenog zadovoljstva. Ako i ti pišeš tako, razmisli o tome da svoje pisanje podeliš ne samo samo sa prijateljima, već i sa širom publikom.

Postoji mnoštvo način da se to uradi, od slanja tvojih priča na razne književne konkurse, pa sve do samostalnog objavljivanja radova. Evo nekoliko ideja.

Pitanja koja sebi treba da postaviš pre nego što objaviš priču

Da li je tvoja priča kompletna?

Čak i kada pišeš iz pravog životnog iskustva (kao mnogi autori koji postavljaju pitanje sa početka teksta), potrebno je da je tvoja priča dobro oblikovana – sa početkom, sredinom i krajem. Takođe je poželjno da priča ima nekakv sukob – između likova u priči, ili barem samo u glavi glavnog junaka, koji se desi na početku priče, a razreši na kraju. Bez toga, tvoje delo će se čitati kao neka anegdota: možda neobična i interesantna, ali ne i pogodna za kratku priču.

Kom žanru pripada tvoja priča?

Ako nameravaš da objaviš priču u nekom časopisu ili novinama, ili želiš da je samostalno objaviš u nekom obliku, bilo bi poželjno da imaš jasnu ideju u koji žanr spada tvoja priča. Ako pišeš naučnu fantastiku, verovatno ćeš imati malo sreće za objavljivanje u klasičnim književnim časopisima, ili nekim mesečnicima koji se bave kulturom i umetnošću. Pa čak i u dnevnim novinama koje povremeno objavljuju kratke priče.

Gde da objaviš priču?

Ovo oduvek predstavlja priličnu dilemu i muku za svakog autora, pogotovu početnika. Da li da voje radove šalješ časopisima, novinama, na konkurse ili da ih objaviš samostalno, najčešće na nekom blogu na interentu? U principu, savet je da korisitš obe metode.

Časopisi i novine?

U Srbiji postoji desetak časopisa koji neredovno izlaze i objavljuju radove domaćih autora (“Književne novine”, “Gradina”…), spiskove i adrese možeš lako naći uz malo guglanja na interentu. Još ako poznaješ urednike ili saradnike, pa uz njihovu preporuku stigneš do objavljivanja, tim bolje.

Pored ovih klasičnih načina za objavljivanje tvojih priča, možeš pokušati i sa učešćem na raznim književnim konkursima koji s epovremeno pojavljuju u organizaciji raznih udruženja pisaca, književnika, pa čak i kada se državne institucije sete da bi mogle da podele neku novčanu crkavicu i trunku prestiža nagrađenim autorima.

Za sve njih je karakteristično da uglavnom autorima ne plaćaju ništa,ali zato nude 5 minuta slave u vidu štampanja priče u zbornicima, eventualno pominjanje autora na promociji zbirke i to je uglavnom to.

Nagrade se ne jedu, a od sujete se ne živi, kako neko reče, pa sad ti…proceni.

Samizdat i online pisanje

Meni lično je ovo najdraži metod. Jeste naizgled možda težak i zahtevan, ali tu si sam svoj majstor, od početka do kraja. Doduše, moraš malo da uložiš napora i vremena da savladaš veštine online pisanja, promocije, itd., ali se po mom mišljenju na kraju dobro isplati. Nema razloga da ne koristiš blagodeti digitalne revolucije i Interneta, kad je od velike pomoći piscima. Otvori svoj Blog, ili Autorsku stranicu, piši, objavljuj, druži se i razmenjuj iskustva sa onima koji su slični tebi. Ionako se većina sveta preselila u virtuelni svet binarnih brojeva. I ta budućnost tek dolazi.

Cela procedura je prilično jednostavna: osmisliš ime svog bloga, zakupiš domen (internet adresa tvog bloga, ime bloga + neka skracenica com, org, info, rs…), zakupiš prostr za tvoj blog na nekom hostng serveru ovde ili u inostranstvu, i sve to za 50tak evra godišnje, što i nije neka cifra. I onda kreneš da objavljuješ svoje kratke priče, družiš se sa sličnima tebi, razmenjuješ ideje i sl. Čak možeš zajedno sa tvojim čitaocima da pišeš knjigu online, što je tek hit koji dolazi!

Osim toga, uvek možeš da izdaš elektronsko izdanje tvojih priča u obliku PDF knjige, elektronske knjige u formatu za čitanje na popularnim čitačima knjiga (Kindle, mobilni telefoni, IPad). I što je još važnije: ne zavisiš od ćudi i finansijske moći izdavača i distributera. Na kraju krajeva, ako si stvarno tako dobar pisac, uvek možeš da odštampaš knjigu u digitalnoj ili klasičnoj štampi, i sklopiš neki povoljan ugovor sa distributerima i knjižarama.

Čak mogu da se i zarade pristojni novci od pisanja, ako dovoljno ulažeš u sebe, ako si vredan, radan i imaš viziju šta hoćeš od sebe i svog pisanja.

Ja se zato uvek držim one izreke: Nemoj da proklinješ mrak, već upali sveću. Uvek se isplati.

Nadam se da sam uspeo da kažem nešto korisno. Moj savet je dakle da probaš sve ove metode, sa akcentom na ovu poslednju – samostalno izdavaštvo i kompletno autorstvo.

Znaš ono: nikad nemoj da staviš sva jaja u jednu korpu. To si do sada valjda naučio, zar ne?

 

[section title=““]

naslova-mali-savetiBesplatna E-Knjiga „Kratki saveti za kratke priče“!

E-Knjiga je mali praktični priručnik za pisanje kratkih priča i predstavlja zbirku odabranih iskustava iz online radionica kreativnog pisanja i koristan vodič kroz neke od najvažnijih tehnika pisanja.

Preuzmi svoj primerak i pridruži se maloj zajednici od preko 2,000 ljudi koja prati Kreativno pisanje!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatne-knjige/“ target=“self“]PREUZMI KNJIGU OVDE[/button]

[/section]

 

5 načina kako da publika zavoli tvoje likove

 

Mnogi kažu da su likovi, odnosno karakteri ono što dobro pisanje izdvaja od lošeg. To naročito važi za pisce romana i kratkih priča. U mom prethodnom tekstu, “Ljudi od papira – 5 načina sa stvoriš likove u priči”, pisao samo o tome koje zanatske tehnike možeš da koristiš da stvoriš ubedljive, trodimenzionalne likove, koji će udahnuti život u tvoje pisanje.

Ali to je svega pola obavljenog posla. Drugi deo je da ih publika zavoli, može čak i da ih mrzi, što i jeste, opet, jedna vrsta “ljubavi”. U svakom slučaju, ideja je da stvoriš likove koji će u publici izazvati jake emocije. Čak i kad je Alija Đerzelez u onoj prokletoj avliji u pitanju! Ili Pera kvržica sa svojom družinom.

Jer, rezultat je, kao i u životu, uvek isti: ljubav je ono što se zauvek pamti!

[Tweet „U životu je samo ljubav ono što se zauvek pamti.“]

5 načina ljubavi između tvojih likova i publike

Neka tvoji likovi žele nešto

Jedan od najlakših načina da izazoveš empatiju čitalaca prema tvojim likovima jeste da ih prikažeš ranjivim, u strasnoj težnji za nekim ciljem: spasavanje žene koja umire, zaljubljivanje, razbijanje šifre u super tajnoj organizaciji loših momaka, itd. Ovaj cilj, odnosno strasna potreba junaka može biti jednostavna, poput “odlaska na posao na vreme”, ili komplikovano sumanuta kao što je, recimo, “spasavanje sveta”. To će podstaći publiku da saosećaju sa tvojim junakom, i podrže ga u ostvarivanju njegovog cilja.

Primer: Milan se bori sa svojim propalim ljubavnim vezama, teturajući iz jedne u drugu, u pokušaju da pronađe svoju srodnu dušu.

Neka tvoj lik bude uporan oko važnog pitanja

Junaci u pričama, koji imaju jake principe i čvrsta ubeđenja, i koji ostaju nepokolebljivi i istrajni u svojoj veri i težnjama, vrlo lako zaluže poštovanje publike. Još ako je tvoja publika zainteresovana za njihove ciljeve i ubeđenja, i deli njegova ubeđenja, biće mnogo zainteresovanija da prati razvoj priče sve do samog kraja.

Primer: Dragana se bori za ravnopravnost žena na radnom mestu na lokalnom forumu koji se zalaže za poboljšanje ženskih prava na tipično muškim poslovima.

Tvoj junak je gubitnik, ili nema šanse

Ovo je vrlo moćan pokretač saosećanja čitalaca prema junaku koji se nalazi na društvenim marginama i koji se herojski bori sa ustaljenim poretkom, nemogućim preprekama, i želi da postigne uspeh u naizgled preteškim okolnostima. Ko nema simpatije za malog čoveka sa dna života? David protiv Golijata, zar ne?

Primer: Dejan je haker, ali koristi svoju veštinu da pribavi novac za hranu deci iz sirotišta iz koga je i sam potekao.

[Tweet „Heroji su veliki onoliko koliko i zločinci nasuprot njima.“]

Tvoj lik ima moćne neprijatelje

Heroji su veliki onoliko koliko i zločinci nasuprot njima. Ako tvojim junacima suprotstaviš protivnike koji predstavljaju ozbiljnu prepreku, moći ćeš da iz tvojih likova izvučeš ono najbolje u njima. Ponekad čak i ono što je najgore (al sve je to tako ljudski, zar ne?). U svakom slučaju, moćne prepreke će učiniti borbu tvog junaka još tvrđom, čime će još više zadobiti simpatije publike.

Primer: Jago je stvorio čitavu mrežu laži kako bi iskušao Otelovu odlučnost (Šekspir)

Rezime: EMPATIČNI KARAKTERI, ONI KOJI IZAZIVAJU NAŠU NAKLONOST I SAOSEĆANJE, NE MORAJU UVEK DA BUDU DOBRI MOMCI I DEVOJKE.

I šta sad s tim?

U online radonici kreativnog pisanja, posebno insistiram da polaznici radionice u potpunosti razumeju važnost izgradnje likova u pisanju. Iako većina i dalje voli da piše “iz glave”, u dahu, “kad im dođe”, i tome slčno, kad-tad u njihovom pisanju nedostatak pripreme i dubljeg razmišljanja o karakterima dođe do izražaja. Tada se jasno vide sve mane i nedostaci, što obično rezultira plitkom pričom, pisanjem u formi pamfleta, ravno, kao reportaža u novinama, ili delce iz trač rubrike nekog protala, ili bloga o svemu i svačemu. Pisanje radi škrabanja. Da prođe vreme. Bljak.

I za kraj, da se ne razočaraš puno: stvaranje likova koji pobuđuju empatiju kod publike je ume da bude veliki izazov. Ovih 5 saveta mogu da ti otvore neka razumevanja, koja ti mogu biti korisna u pisanju.

I uvek imaj na umu da empatični junaci priča ne moraju uvek da budu pozitivni karakteri. Ili da budu dopadljivi. Probaj i sam napiši neku priču sa nekim nesimpatičnim likom (ili čak i nekim zlotvorom), i iz njega iscedi kvalitete koji zaslužuju simpatije .

Iznenadićeš se. Jer, tako je i u životu, to barem sigurno znaš.

Ljubav ne pobeđuje…

 

-Kako znaš da je to sad ona prava ljubav? Kako znaš da nije opet samo dobro ‘upakovana’ obmana, iluzija, zaslepljenost? Kako znaš ovog puta da je to ‘ono’ pronalaženje drugog dela tvoje duše, ta jaka, nevidljiva a neraskidiva povezanost? Kako?

– I nemoj mi samo molim te reći da se to oseti i da to se vidi, jer mi ljudi smo stvoreni takvi da težimo i želimo da nas neko bezuslovno voli, pa nekad sami sebe ubedimo u to, jer ‘Sizifima’ treba podstrek i pomoć, makar bila imaginarna da izguramo svoj kamen na vrh?

-Upravo tako i znam. Pođi od reči ‘stvoreni’ smo. Takve nas je Bog stvorio. Slabe, željne ljubavi, milovanja, podrške, pomoći. A to sve možeš i naći u njemu. Međutim to nama nije dosta, jer opet nismo stvoreni da bi bili sami dok dišemo. Neko bira Njega za životnog saputnika, neko bira drugo ljudsko biće, no to je već druga priča… Koliko nas On voli? Bezuslovno, bezgrešno i beskonačno! Toliko da nam je dao čak i slobodnu volju i slobodu da sami stvaramo i biramo kome ćemo se krstiti i klanjati, svejedno ti je to… Naravno, ta ljubav prema nama i takva ljubav je najčistiji i nijedna joj nije ravna i nikada neće ni biti…

[Tweet „Ljubav ne pobeđuje, ali je zato nepobediva.“]

-Ali, ja sam te pitala nešto drugo, ovo mi je jasno, da ne postoji takva ljubav na zemlji i da ne može poticati od ljudi, takva jačina osećanja…

-To si u pravu! I ne postoji ali prekinula si me. Moraš krenuti od početka da bi shvatila. Dakle, iako zna jedini ON šta će biti, kako, kada i gde ćemo zastraniti, izdati ga, pokleknuti, pa čak ga i proklinjati, opet nam ostavlja tu slobodu izbora i obraćenja kad mi to želimo.

-Da, jasno mi je to, u potpunosti, ali kakve veze to ima sa mojim pitanjem?

-Nestrpljiva si mnogo. Moraš znati i naučiti čekati… No, da ja sad tebe pitam;  Kada te neko voli, želi, ima potrebu za tobom, da ti bude zauvek u blizini, da provodi sa tobom dane i noći, voli tvoje mane, ljubi tvoje vrline, ističe ih, neguje i pazi na njih i na tebe celu, šta radi?

-Pa ne znam, ne pušta te više nikada da odeš od njega? Čuva te, poštuje i pazi da te ne izgubi? Trudi se oko tebe? Svaki put te poljubi i oprosti ti kada pogrešiš?

-Tačno delom, ali i pogrešno!

-Kako pogrešno? Sad tek ništa ne razumem? Pa zar nije to dokaz da te voli?

-Jeste i nije.

-Molim?

-Vidi, sve to jeste istina što si navela kako neko se ponaša kad mu je stalo do tebe, ali ne i ono prvo! Naprotiv! Daje tí i slobodu izbora!

-Ne razumem?! Zašto bi te neko pustio od sebe ako ne može bez tebe, ako te zaista, iskreno voli?

-Zato što je prevazišao svoju sebičnost. Zato što je spreman da živi s tom boli bez tebe, jer tebe stavlja na prvo mesto, tvoju sreću, tvoju odluku i tvoj izbor. Voli te, to je neosporno, ali toliko te voli da ti daje slobodan izbor, da ako odlučiš da odeš od njega, da nisi vezana i da nisi pod prisilom da protiv svoje želje deliš postelju s njim. Naravno, ne dopušta da je on kriv za mogućnost razlaska, ne čini ti zlo, ne tera te, ali ti ostavlja prostor slobodnog izbora iako bi mu srce od boli ostarilo i puklo. Da li sada shvataš kako znam? Ljubomorno me čuva, ne da me nikome, tu je uvek kada mi je potreban, najnežnije ali i najstrastvenije stvorenje me ljubi, poštuje me kao sebi ravnu, ceni sve što činim za njega, vezani smo nekim nevidljivim nitima duše, jer možemo osetiti misli jedno drugome… Vezao me za sebe, a opet pružio mi je slobodu… Zar to nije onda nešto najpribližnije i najsličnije ‘onoj’ iskonskoj i bezuslovnoj ljubavi?

-Sad shvatam. Nisam do sada nikada tako o tome mislila.

-Ne zaboravi, ljubav ne pobeđuje, ali je zato nepobediva!

 

Autor: Mala Škoripija

(Mala Škoripija http://www.malaskorpija.com)

Novogodišnji zatvorski bluz

Piše: Tamara Kuzmanović

Na prozorima su bile teške rešetke kroz koje su se videli reflektori i teška žičana ograda na visokim zidovima. Treštala je muzika Bijonse i Dzej Zija, što i ne čudi, jer su medju tridesetak žena najmasovnije bile crnkinje. Sa Jamajke, iz Amerike, Afrike pa i Nemačke. Uglavnom su u zatvoru „La Tuijer“ blizu Lozane, bile mule, odnosno one koje su prenosile drogu zarad ljubavi muza, decka, novca….Bila je tu i jedna prostitutka koja se zvala, verovali ili ne Comfort. To joj je bilo pravo ime, a ne „umetničko“. Crnkinje su uglavnom debele, ali one za razliku od belkinja vole to i to je znak da se ima i novca i šta pojesti. Crnkinje na tom mestu uglavnom pričaju engleski, zato je zajedničkim salonom u istražnom zatvoru odjekivalo „Happy New Year“. Ova 2016 razume se.

Sa druge strane belkinja je bilo raznih. Naravno ne toliko ujedinjenih kao crnkinje. Na primer, diskutabilno je vec bilo da li je belkinja devojka iz Tunisa, mada je crnkinjama odmah bilo jasno da nije „njihova“. Bilo je tu mršavih, ali žestokih po temperamentu Francuskinja, švajcarskih narkomanki, Ciganki plave kose iz Bugarske (obicno zbog kradje) i naravno Makedonki i Srpkinja (zbog uvreda). Da li su sve belkinje ravnopravne u švajcarskom sudstvu – bilo je diskutabilno. Ali nekako, po tom sastavu žena u zatvoru mogla se zaključiti da postoji nekakva diskriminacija. Rasna naravno. Nekoliko dana pre toga pojavila se i jedna Holandjanka, koja je po sopstvenom priznanju ukrala dijamant, ali je ona nekako nestala brzinom svetlosti posle samo tri dana. „Odlepršala je u slobodu“, rekli bi zli jezici ,“jer joj je otac diplomata“.

U zajedničkom „salonu“ sa kožnim nameštajem je sedela i Eva, Marokanka poreklom, ali nekako bas kao da je odrasla u Švajcarskoj. Ona je imala sidu. Htela je da se ubije pa je sama sebi ubrizgala drogu zaraženom iglom. Tako bar ona kaze. Priča slobodno da su je još sa 13 godina, najbliži rodjaci podvodili kao prosititku. Za divno čudo, niko nije bežao od Eve, sto može iznenaditi ove iz bivse Jugoslavije. Svi su znali da se sida ne prenosi tek tako, vazduhom. Pa su sedeli i jeli za istim stolom kao i ona.

A jelovnik je bio vanzemaljski. Tu su se u švajcarskom zatvoru za Novu 2016. godinu maksimalno potrudilii. Škampi (morski rakovi), pomfrit, burgeri, paradajz salata i kolači. Čokoladni od švajcarske čokolade. Potpuno nadrealno za Srpkinje i Makedonke. Da li se to njima sreća osmehnula, pa umesto da napaćene od štednje, jedu pile kod kuće za Novu godinu i rusku salatu, već sede u „elitnom hotelu sa pet zvezdica“ (kako narkomanke zovu ovaj zatvor)?

U jednom trenutku jedna pomalo luckasta Švajcarkinja je uzviknula „Hajde da ludujemo“ i pozvala sve ostale da kašikama i viljuškama udaraju po rešetkama na prozorima. Čime god da su stigle, metalom, sve su žene su se prihvatile nečega i zatvorom se orila buka od udaraca u metalne šipke, uz povike na francuskom „Bonne Annee“ (Srecna Nova godina).

Nije bilo tuče, mada je ozbiljno mirisalo na takvu mogućnost. Samo je Eva sedela sa rukom u gipsu i to ne zbog preloma, vec zbog neke mišićne atrofije. Jedno je ipak bilo zajednicko svima. Sve žene su se klele u nevinost i to da im je podmetnuto i da je to što su zgresile bilo tako malo. ( Mada znam pouzdano da je jedna Švajcarskinja – narkomanka napadala nozem ljude da im otme novac). „E ova će prva zbog svoje nacionalnosti da izadje odavde“ govorile se u glas Srpkinje.

Nije bila ponoć. Ipak je to istražni zatvor. Vec u osam sati stražari su došli i zamolili, čuj ZAMOLILI žene da se vrate u svoje ćelije i mirno provedu ostatak večeri. Posle su se čula dozivanja preko prozora i pevanje i dobacivanje i vredjanje, pa i urlanje. Bitno je bilo biti drugačiji tog specijalnog dana. Televizori su bili preglasni, pa čak i za takvu noć u zatvorskim uslovima.

U ponoć su verovatno sve poželele istu zelju „DA ŠTO PRE BUDU SLOBODNE“, ali to je bila njihova pojedinacna tajna. Samo je Eva verovatno poželela da lagano umre. Mada je možda od lekova, već u to doba i spavala. Bile su to jednostavne želje u odnosu na one ljude sa drugih strana tih zidina.

[section title=““]ekursevi

ISKORISTI PRILIKU – UPIŠI E-KURS! 

E- kursevi su poseban oblik online radionica u kojima možeš da učiš veštine i zanat pisanja potpuno samostalno, bez mentora.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatni-sadrzaj/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE OVDE[/button]

[/section]

Being Me

 

Autor: Tanja Kaličanin

 

Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.

Borislav Pekić

 

Sedim pored otvorenog prozora u svom stanu na osmom spratu solitera u jednom od bolkova na Novom Beogradu gledajući presvlačenje dana u noć.

U noći se rađamo kao drugi ljudi. Skidamo maske koje nosimo tokom dana i prepuštamo se mraku bivajući tako pravi egoisti koji puštaju na slobodu divlju stranu sebe. Opuštamo se. Osluškujemo kako noć diše. Pratimo njen ritam da bi se kasnije stopili sa njom. Kako je noć misteriozna,opasna i živa takvi i mi postajemo. Ulice ne dopuštaju kajanje niti daju vreme da razmisliš. Moraš da deluješ shodno svome uverenju ili trenutnim osećanjima kojima ili veruješ ili ne veruješ.

Dan posle takve noći pun je kajanja,straha od onoga što smo možda uradili. U glavi nam je haos,hiljadu i jedno pitanje,ali od svih pitanja postavljamo uvek jedno:”Šta sam to uradio?” Pokušavamo da se setimo,ali slike dolaze samo kao odsjaji u ogledalu,kao obrnuta stvarnost onoga što se zapravo desilo. Posramljeni glavu zabijamo u jastuk,jer ne želimo da se dalje prisećamo. Gušimo osećanje kajanja zbog onoga što smo uradili. Ali to nije samo kajanje već neko čudno osećanje da smo stvarno zeznuli stvar i da za tim nije bilo potrebe. Ne mogu to definisati niti mu dati ime,ali znam da postoji u nama kojima je potrebno više vremena da shvatimo naša osećanja i postupke. Ne mogu ga odrediti,ali znam da vodi u bestragiju sopstvenog haosa od života,jer time narušavamao mir u porodici.

Meni je bilo potrebno mnogo vremena da se suočim sa posledicama sopstvenog delanja. Bila mi je potrebna hrabrost da nastavim dalje i pronađem put i dobre ljude. Mislim da mi je bio potreban neko ko bi mi pomogao da ispravim greške. Nije bilo nikog. A i kome da ispričam sve one gluposti koje sam radila? I koje još uvek radim. Htela sam nekakvu čaroliju. Neka vrata koja kada se otvore vrate te u prošlost i nekog ko će ti ukazati na uobičajne greške-neko ko nije deo našeg svakodnevnog života i ko nas ne bi osuđivao. Baš kada sam se ponadala da ću pronaći takvu osobu i da su čuda moguća prozori su se u jednom deliću sekunde zatresli kao da će pući na sitne komade vrativši me tamo gde sam bila-u stan. Motori,pakleni vozači su protutnjali budeći stanare čak i iz najdubljeg sna. Svetla su krenula da se pale. A komšije da proviruju misleći da je zemljotres.

“Da l’ su ovi normali?” Vikao je komšija sa trećeg sprata kome je buka bila baš kao zemljotres. “Sad ću pozvati policiju! I gradonačelniku ću se žaliti.”-šaputala je komšinica sa šestog sprata svome mužu koji joj je na to samo odgovorio-“Kome,bre,da se žališ! Pusti ih. To se dešava samo jednom u godini. Ljudi vole motore. Žive za to. Nego,hajde ti na spavanje,ženice moja.”-čula sam nešto što je možda podsećalo na poljubac. Sa ostalih spratova čule su se prozivke. I veoma čudne i teške psovke. Sve to skupa je trajalo sat vremena,a onda su se svi oni uvukli u svoje postelje nastavivši tamo gde su stali pre nego što su prošli pakleni vozači-da sanjaju. Samo se meni nije niti spavalo niti sanjalo. Zašto bih i sanjala?!

Noć je još uvek mlada i željna lumperaja,dobre muzike i provoda. Željna je novih naivčina u svome okrilju. Sa splavova se čuje dobra muzika. “…dobro da nije neko veće zlo,ovo je srce moje već preživelo…” U to ime nazdravljam I pozdravljam ove reči. Palim zadnju cigaretu,ispijam čašu dobrog vina i razmišljam da li da izađem i u društvu proslavim to što će se ove večeri proslavljati. Pitam se da li da izađem i uradim još nešto za pamćenje zbog čega će me glava boleti? Ili da samo ostanem kod kuće?

“Odluči se!”-vičem na sebe. A ponoć je već prošla. Ali ja i dalje samo posmatram slučajne prolaznike koji se vraćaju sa splavova zaputivši se ka nekoj kafani ili nečijoj sobi. I dalje razmišljam da li da se spremim i da krenem u još jednu neprospavanu noć. “Ma,sve mi je jedno. Neću spavati čak i da ne izađem.”-pričam sama sa sobom dok SMS poruke pristižu jedna za dugom. “Kako bih rado bacila ovaj telefon kroz prozor! Svi me nerviraju! Idite dođavola svi vi takozvani prijatelji!”-ljutito lupam šakom o sto tako jako da sam čula kako je nešto puklo. Odmah sam osetila oštar bol. “Dođavola i sa tim. Samo mi još i ovo treba u životu pored svega!”-odlazim do frižidera tražeći led kako bih umanjila bol.

Prijao mi je led i hladoća. Želela sam da ugasim bes koji je sve jače i jače tinjao u meni gradeći neprobojne zidove. Nisam nikome dozvoljavala u poslednjih nekoliko nedelja da mi priđe. Na pitanje da li sam dobro samo bih se nasmešila govoreći da sam dobro,ali ustvari nisam bila ni približno dobro niti sam se osećala svojom. Gubila bih se u moru ljudi koje nisam razumela šta mi pričaju niti ta njihova osećanja i emocije koje bi ispoljavali u trenutku da li besa ili očaja ili sreće. Jednostavno nisam razumela zašto reaguju tako kako reaguju.

Darko! Bože,kako sam mogla sa njim! “Žašto se dereš na mene? Nisam gluva! Stojim na dva koraka od tebe. Ovo više nema smisla. Ti se dereš na mene,ja na tebe vičem da se stišaš i ugasiš taj svoj sveznalički ego i snobovsko ponašanje. Ti meni kažeš da sam glupa! Prekidamo svaki kontakt!”-bila je to skorašnja veza od koje sam pobegla kao da me vetar nosi. “JA EGO MANIJAK!? A ti si glupa,nesnosna u pričanju i gorda na svoju diploma,lepotu kao i sve ostale devojke iz takvih krugova!”

“Ha…Onda si ti stvarno kreten,a ja budala sa lošim ukusom za muškarce. Ti i tebi slični ne znate ništa! Težak si kao crna zemlja,a na pare još crnji! Idi dođavola!”-promenio je sve boje na svome tako lepom licu koje sam htela da zapljusnem kofom hladne vode. Pobegla sam glavom bez obzira. I to je bila još jedna od mojih gluposti.

Ni sama ne znam zašto sam toliko dugo ostala sa njim. Kako bih volela da ga nisam ni srela uopšte. Posle njega bilo je još nekoliko pokušaja. A kada se samo setim svega poželim da pobegnem daleko gde se neću susretati sa svim onim ljudima koje sam srela i koji su zbog mene patili,ali to nije bilo moguće. Bila sam vezana za ovo prokleto mesto i sve njih.

Neko je nekada rekao da ako želimo nešto dobro da učinimo u životu da moramo da se pokrenemo,jer život ne čeka da bi se desio. A ja sam samo sedela sa povređenom šakom i cigaretom u drugoj ruci moleći nebo da mi pomogne da rešim ovu zavrzlamu od života. Bol je bio sve jači. Popila sam nešto protiv bolova.

Čak ni posle petnaest minuta lek nije delovao. “Zar je moguće da sam tako jako udarila?”-fizički bol nisam mogla da podnesem i morala sam nešto da uradim. Nekako sam se obukla. Navukla sam baletanke,uzela onom povređenom rukom ključeve od auta shvativši da od vožnje nema ništa. Pozvala sam taksi. Sa druge strane žice začuo se ženski glas:”Za dve do tri minute.” Nisam stigla da kažem ni hvala,a gospođa je već prekinula vezu. Baš su neka čudna vremena. Čekam ga već deset minuta! A umirem od bolova!

Šetam se gore dole. Skačem u mestu. Vidim reklamu za taksi koji sam pozvala i njegov broj. Konačno je stigao! Samo upadam bez dobro veče i govorim mu:”Urgentni centar,molim!”-bar sam uspela da skupim snage i lepo ga zamolim gde da me odvede. „Da li ste dobro,mlada damo?“-upitao me je taksista. „Hmmm…da.“-samo sam promrmljala. Shvatio je da ne želim da ulazim u dalju priču sa njim. Ali taksista kao I svaki taksista nije mogao da ćuti već je počeo da priča priču o svome životu u Kanadi,svojoj porodici i tome kako mu je trebalo vremena da se navikne na tamošnji život. I pričao je i pričao,a put do urgentnog centra bio je veoma dug.

Bila sam nervozna i sve mi je smetalo. U tom trenutku sam poželela da vrisnem i da mu kažem da prestane. Međutim,on je završio svoju priču,okrenuo se i upitao me:“Da možete,mlada damo,da vratite vreme unazad šta biste promenili u svome životu? Vidim da ste napeti i nervozni,a u očima Vam se vidi nezadovoljstvo sopstvenim izborima u životu.“ „Molim!? Izvinite,ali to se Vas ne tiče! Gospodine…“-pogledom sam tražila karticu sa njegovim imenom i prezimenom. Nije je bilo. „Moje ime je Tom. Inače sam doktor,psihoteraput,a ovo mi je samo hobi.“-nasmešio se i pružio mi ruku govoreći-„Život je onakav kakvim ga mi napravimo izborima za koje moramo snositi odgovornost. A za to nam je potrebna hrabrost i neko ko će nam ukazati da to što smo uradili ne mora nužno da bude loše. Iz sebe izvuci samo one najbolje osobine i nadograđuj ih,a mane pokušaj da umanjiš,suoči se sa njima i živi. Nemoj da ti život prođe u ljutnji na samu sebe i ceo svet,jer tamo je svet raznolik. Svi smo drugačiji. Izađi iz okvira sopstvenog delovanja i življenja,prekrši pravila koja si sebi nametnula i kreni na put oko sveta. To je savet čoveka koji je sve u životu prošao i video.“-imao je neki čudan osmeh na licu koji je odavao osobu koja je bila zadovoljna sobom i životom koji je vodio,ali na te reči nisam imal šta reći. Činilo mi se kao da me poznaje,da može u dušu da mi pogleda.

Htela sam da ostanem sa njim samo da mu ispričam šta mi je i zašto sam takva,ali umesto toga u stomaku su mi krenuli leptirići i onaj čudan osećaj čudnog,neobičnog,već doživljenog stanja koji me je preplašilo da sam samo izletela iz auta zaboravivši da mu platim. Kada sam se okrenula on je i dalje bio na istom mestu smešeći mi se.

To je bio jedan od onih čudnih momenata u životu koji te nateraju da se zapitaš da li postoji nešto više od materijalnog sveta,da li postoje anđeli čuvari.

Ne znam.

Sve se desilo odjednom i čini mi se brzinom svetlosti. Nisam mogla ni da odreagujem kako treba. Bila sam zbunjena i po prvi put nisam mislila već osećala kako dišem i zbunjeno gledam svet koji je prolazio pored mene. Po prvi put sam videla ljude onakve kakvi jesu u svojoj nesavršenosti. Osetila sam kako vreme prolazi. Gledala ljude oko sebe kako pričaju,ali ništa ih nisam razumela samo sam videla kako otvaraju usta. Srce je kucalo i u grudima i u mojoj glavi. Očajnički sam želela da ustanem sa stolice. Ali moje telo me nije slušalo kao da nisam vladala sobom. „Gospođice Rajković,Vi ste na redu. Gospođice! Da li ste dobro?“-sestra me je zavala nekoliko puta pre nego sam podigla pogled ka njoj.

Pogledala sam je izgubljeno kao da ne znam zašto sam tu. Onda sam osetila bol u ruci. „Izvinite.“-zaboravila sam na povredu. Naglo sam ustala sa stolice i sve je postalo crno predamnom.

Prvo čega se sećam posle toga bili su koraci doktora,sestara i drugih ljudi koji su se tu našli kako bi mi pomogli. Mislila sam da sanjam,da spavam u svome krevetu i da je sve to samo san. Borila sam se sama sa sobom u pokušaju da se probudim. Telo mi je bilo teško. Ništa nije bilo kao kada spavaš,nisam bila lagana i poletna već sam se delila od sebe. Svim silama sam pokušavala da pomerim bilo koji deo svoga tela misleći na ono što me najviše čini srećnom. Znam samo da sam u jednom trenutku pomislila kako ne smem da odem tek tako i da sve njih ostavim same. Bila sam odgovorna za njih,a ponajviše za sebe.

Doktor je bio pored mene. Budio me je i pozivao osoblje da me podignu i odvedu na intezivnu. Onako kao kroz maglu pročitala sam njegovo ime Tom. Pomislila sam:“Kako to da u Srbiji ima toliko ljudi sa tim imenom?“-da bih kasnije saznala da je njegovo ime ustvari Tomislav. Stvarno mi je bio potreban onaj doktor Tom iz serije BEING ERICA.

Bila mi je neophodna magija i čarolija tih vrata koje doktor Tom otvara svaki put kada se Erika nađe u nedoumici.

„Dobro veče ili dobro jutro gospođice. Mada mislim da je već jutro.“-ušao je doktor sa rezultatima. „Kako kome,nekome jutro,a nekome mrak.“-prozborila sam tek da nešto kažem. „Treba da Vam bude jutro. Šaku smo sredili kao i rame koje ste povredili prilikom pada. Bar dva meseca mirovanja i fizikalne terapije,a što se tiče ostalog…“-pažljivo je otvarao koverat i čitao rezultate da bi posle nekoliko minuta rekao-„…sve je dobro. Niste trudni. Ostali rezultati pokazuju da je sve u najboljem redu. Vi ste zdravi,mladi I trebalo bi da budete srećni. Naravno pored toga što ste iscrpljeni,pod stresom i neredovnom ishranom sve je u granicama normale. Imam jednog prijatelja koji je psihoterapeut…daću Vam njegov broj telefona. Savetujem Vas isto kao što bih savetovao i svoju kćerku.“-otišao je i ostavio mi broj telefona doktora za glavu,kako bi baka govorila. Mislim da mi je i bio potreban. Nisam bila odgovorna samo za sebe već i za druge. Zato sam morala nešto da učinim kako bih se suočila sa svojim najvećim strahovima i neuspesima. Sada sam došla do tačke ključanja i pucanja gde više nije bilo prostora za prekršaje.

Udahnula sam duboko. Okrenula njegov broj telefona. Javila se sekretarica. Prvu sesiju sam zakazala u petak u 12h. “Što pre to bolje.”-rekla sam sebi u bradu-“Dobro poznajem sebe. Čim mi bude bolje odustaću. Sve ima svoje zašto i zato.” Tiho mi je srce govorilo,a razum se odupirao. Ipak on razmišlja dok srce oseća.

Kancelarija je bila u starom delu Beograda u jednoj od onih rustičnih vila koje su danas pretvorene u poslovne prostorije ili neku vrstu stambenih zgrada oduzimajući im onaj stari sjaj. Na ulaznim vratima bilo je ispisano ime klinike NOVI ŽIVOT. „Imam zakazano kod doktora…“-stala sam na trenutak,jer nisam bila sigurna kod kog doktora sam zakazala sesiju niti kako se on zove. „Dobar dan,gospođice Rajković. Vi imate zakazano kod doktora Tomislava Spasića.“-sekretarica se nasmešila mojoj zbunjenosti i odvela me do njegove kancelarije. Doktor je bio okrenut leđima od mene. „Dobar dan,mlada damo.“-od nekud mi je bio poznat taj glas. Okrenuo se ka meni nasmešivši se:“Nemojte biti tako iznenađeni. Tu sam da Vam pomegnem. Odakle želite da počnete?“

Mislim da sam tada konačno dobila odgovor na ono pitanje: Da li je tačno da kada nešto jako želiš čitava se Vaseljena ujedini da ti pomogne u ostvarivanju te iskrene želje?

Čuda su ipak moguća i čarolija postoji. Potrebno je samo verovati i pustiti je da u tebi oživi. Tako je počelo moje epsko druženje sa doktorom Tomislavom.

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje.

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywriting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Pridruži nam se na sajtu kreativnog pisanja i uživaj zajedno sa nama!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

Ljudi od papira – 5 načina da stvoriš likove u priči

Postoji nešto što se zove “literatura za plažu”. Nekad se to zvalo šund, na koji se plaćao poseban porez. Sada su to “bestseleri”. Imaju i svoje kraljeve. Stivena Kinga, onda neki Pračet, pa Parsons, Ladlam i još gomila sličnih pisaca plaćenih po broju strana. Po čijim knjigama se snimaju filmovi, a oni debljaju kasicu prasicu miliončićima.

Nema ništa protiv. Sve su to igre prestola i gladi. Papir trpi sve. E sad, šta razlikuje jednog Dostojevskog, Andrića, Mešu, Foknera…od ovih sa bestselerima?

Karakteri, odnosno likovi u priči.

5 načina da stvoriš trodimenzionalne likove u priči

Bez obzira koliko pišeš neku interesantnu temu, imaš originalnu formu, ultra zanimljivu priču i zaplet, priča bez dubinskih, slojevitih likova, ostaće ravna i nezanimljiva. Jer, ljudi se vezuju za ljude. Likovi moraju da budu životni, da liče na prave ljude, a ne na ljude sa tezom – ili ljude od papira.

I to je greška, koju većina početnika napravi odmah na samom početku.

Srećom, postoje mnoge zanatske tehnike i trikovi koji mogu da kresnu varnicu tvojim likovima i dodaju im kvalitete koje će ih izdvojiti od – papira.

U online radionicama kreativnog pisanja, polaznike upoznajem sa detaljnim tehnikama izgradnje likova kada pišu tekstove u prozi. Neke od ovih tehnika su:

1. Obezbedi “dodatnu karakterizaciju” likova. Nemoj da ograničavaš svoja likove u priči samo na jedan tip ponašanja. Na primer, kada je tvoj junak stidljivko, nema potreba da uvek bude stidljiv, ili neko divlje žensko čeljade ne mora uvek da bude DIVLJE. Umesto toga, pokušaj da budeš otvoren za neke njihove neočekivane karakterne crte. Možda tvoj stidljivi junak voli da igra na stolu, kad popije nekoliko čaša pića. Ili tvoja divlja heroina postane zavezana vreća u razgovoru sa majkom. Ono što čini ljude (i tvoje likove) zanimljivim jeste ono neočekivano u njihovom karakteru i ponašanju.

Zato se uvek upitaj: da li tvoji likove umeju da te iznenade svojim glupostima?

2. Daj im osećaj ljupkosti, sudbine ili vere. Uvek je dobro da tvoji junaci imaju neku višu svrhu života, misiju, ili sudbinu koju moraju da ispune. Mnogi ljudi tragaju za istinom, ili svrhom života, tako da je važno da tvoji junaci imaju istu senzibilnost. Na primer, neka žena koja je upravo dobila otkaz na poslu, možda može da pronađe novi posao u oblasti u kojoj nikada nije radila, i možda je ta prilika upravo to što joj je potrebno. To je trenutak kada bi trebalo da odlučiš da li će tvoj junak imati koristi od svojih snova u razvoju i unutrašnjem rastu njegove ličnosti.

3. Usaglasi sukobljene emocije. Ljudska bića su uvek rastrazana između sukobljenih emocija. ašto onda da se ova dualnost ne vidi i kod tvojih junaka? Uvek se postaraj da tvoji likovi poseduju ovu nevolju između ideala kojima teže sa tamnim oblacima sumnje koji izjedaju njihovu egzistenciju.

Na primer: Dejan je ubeđen da njegova devojka Jelena zaljubljena u njega, kao što je on zaljubljen u nju. Međutim od trenutka kada je njegov brat Miloš pomenuo da ju je video u prolazu kako razgovara sa nekim muškarcem na ulici u gradu, Dejan ne može nikako da se oslobodi sumnje u nejnu vernost, svaki put kada ga ona poljubi.

4. Iskoristi fizički izgled junaka da izraziš njegova unutrašnja osećanja. Ova književna tehnika poznata je pod nazivom “patetična obmana”, koja koristi spoljni svet kako bi izrazio unutrašnji, a ponekad i skrivene emotivne karakterstike likova. Pokušaj da je primeniš na fizički izgled tvog junaka. Na primer, tvoj junak može da pati od depresije i počne primetno da gubi težinu, opada mu kosa, ili stalno spava. Ili imaš nekog lika koji je stalno uzubuđen, u nekom unutrašnjem spidu, kosa mu je raščupana i naelektrisana, rumenih obraza i čudnim sjajem u očima. Korišćenje fizičkih karakteristika kako bi se izrazila unutrašnje emocije, će uvek podsetiti čitaoca na važna mentalna stanja junaka, na jedan fin, suptilan način, tako da štedš vreme na opširnoj naraciji, ili zamornom dijalogu.

5. Koristi sopstveno iskustvo. Da bi tvoji likovi bili stvarno živi, slojeviti, trodimenzionalni, vrlo je važno da zaist budu uverljivi. Nema boljeg načina da ukoreniš lik iz priče u roman, nego da kristiš sopstveno životno iskustvo.

Obogati tvoje priče detaljima iz stvarnog života, i to tako da dopustiš samom sebi izvesnu distancu od života i tvog pisanja. Na taj način ćeš efikasno vezati publiku za tvoju priču. Ako recimo kućni ljubimac tvog junaka ugine, možeš da kanališeš sopstvena sećanja u vezi smrti tvog hrčka. Detalji o životinji nisu mnogo važni. Ljudska panja za izgubljenim ljubimcem je univerzalna emocija.

[section title=““]VAŽNO: Jedno do ključnih iskustava koje imam sa polaznicima mojih online radionica kreativnog pisanja jeste da većina ima problem sa konkstrukcijom karaktera i davanje života istim. Ovaj nedostatak se može prevazići jedino pažljivim osmišljavanjem likova, pravljenjem čitavih „životnih priča“, kao neke vrsta „policijskog dosjea“ u kome je sadžrano sve o našim junacima koji pričaju priče. Ionako većina ovih podataka – od fizičkih karakteristika, pa do skrivenih želja i mentalnih potreba, nikada ne uđe u priču, pomaže da ti, kao autor, oživiš svoje likove. Jer oni i trebaju da budu ono što jesu – samo ljudi, sa svim kvalitetima i manama![/section]

 

Ovo su samo neka od lekcija koje učimo u radionicama, gde negujemo pristup da je izrada i formiranje karaktera jedan o d važnih ključeva, govoto sama suština kreativnog pisanja. Korišćenje ovih pravila će ti mnogo pomoći u pisanju, jer će dati uverljivost tvojim pričama, što je osnova svakog kreativnog pisanja uopšte.

Kako ti praviš svoje ljude…od papira?

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywriting-om i komunikacijama.

Ako si početnik u pisanju, nauči osnovne tehnike zanata pisanja, osnove dramaturgije izgradnje likova, postavke, tehnike pričanja priče. Možda  želiš da postaneš profesionalni pisac i da živiš od pisanja? Imaš svoj blog i voliš da pišeš?  Nauči sve o copywriting-u, pisanju za  Blog i Interent, freelancer poslu, i pisanju za biznis.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

THE END: 9 efektnih načina da završiš priču

 

Najgora stvar koja može da ti se desi jeste da pišeš, pišeš, brišeš, pa opet pišeš, i stigneš nekako do kraja i onda…ćorak. Nema kraj. Ima kraj, al ti se ne sviđa. Kum ti je rekao da ne kapira. Žena ti kaže da je bezveze. Familija ti je razočarana. Urednik u izdavačkoj kući misli da bi to sve trebalo drugačije. A ortak u kafani da bi on to različito napiso, samo da ga ne mrzi. I onda počneš da mrziš sebe i smeška ti se kanta za đubre. Šta to znači? Znači da tvoja priča, esej, roman, delo u nastavcima – nema valjan kraj.

Zašto je kraj tako važan? Stari Grci su cenili da dobro razrešenje priče pročišćava ljudski duh (katarza), a današnji klinci merkajuje li priča ima nastavak il nema (Poter, Igre gladi i prestola…). Oni srednji kažu poenta je ključ rauzmevanja. Koliko puta ti se desilo da pročitaš dobru knjigu, a onda je tresneš o zid jer je kraj bezveze. Razočaraš se i imaš utisak da si gubio vreme. Isto važi i za gledanje dobrog filma. E, da ne bi tvoji čitaoci treskali zidove tvojom pričom, dobro osmisli kraj i nemoj da ih razočaraš. Ili beri karijeru pisca na šiljak. I nije stvar u hepi endu. Baš suprotno.

[section title=““]ekursevi

ISKORISTI PRILIKU – UPIŠI E-KURS! 

E- kursevi su poseban oblik online radionica u kojima možeš da učiš veštine i zanat pisanja potpuno samostalno, bez mentora.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatni-sadrzaj/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE OVDE[/button]

[/section]

 

Nije važno kako si počeo, važno je kako završiš

Kad malo bolje razmisliš, sve se u stvari vrti oko kraja. Ljudi imaju kratko pamćenje, i glavnu stvar koju pamte jeste kraj (većine stvari u životu). Cela tvoja priča ukazuje i kreće se ka nekom kraju.

Dobar kraj uopšte nije tako lako napisati kako se čini na prvi pogled. On zahteva da pisac ima odličnu kontrolu nad pričom, a naročito ritmom i tempom. Potrebno je da se svi glavni i sporedni tokovi radnje vrlo dobro i efektno uvežu, kako bi kulminirali u efektnom završetku, koliko god on bio (ne)očekivan!

[Tweet „Nije važno kako si počeo, važno je kako završiš.“]

Evo nekoliko sugestija i saveta kako se to može postići!

Nepredvidljivi element. Čak i kada se svi tokovi tvoje priče nižu nekim logičkim redom, to ne znači da ne možeš da dodaš nešto neočekivano što će iznenaditi čitaoca. U grčkim tragedijama obožavali su “boga iz mašine” (deus ex machina), koji se pojavljivao na kraju drame i svojim postupkom razrešavao priču u skladu sa porukom/idejom pisca i njegove priče. Naravno, danas to izgleda krajnje arhaično (mada ima nekih koji to i dalje mnogo vole).

Ali, ako kraj začiniš sa nekim malim iznenađenjem, to će doći kao začin na poentu priče. I uvek je omiljeno kod publike. Samo, vodi računa da ima neke logike sa pričom: neka crta u karakteru junaka, tajna koja se otkrije ili zaboravljena epizoda koja se ispostavi ključnom za priču, i sl. Ljudi vole da se iznenade, pa zato da im to ne pružiš?!

Zaokret u zalpetu. Preokret na samom kraju priče može biti grub i iznenadan ili suptilno postavljen. Ali ono što je najvažnije jeste da ne bude neočekivan. Neki pisci vole da ih preokret iznenadi više nego njegove čitaoce. Opet, to ne znači da treba po svaku cenu da smisliš neki šokantan kraj. Kako god bilo, dobar preokret na kraju mora da bude prirodan, odgovarajući i na neki način “pravedan”. Ili, knjiga o zid.

Mračni trenutak. Ovi trenuci u sudbini tvog junaka obično dođu kada sve izgleda izgubljeno. Bez nade, kada neprijatelji pobeđuju, kada je istina crna ko noć i budućnost prokleta (to je ono kad se obeznaniš od alkohola ili došetaš do mosta u ponoć, suznih očiju). Sada je vreme za preokret, spas, koji je idealan za kraj priče.

Mračni trenuci su korisni za efekat izbavljenja u poslednji čas. Osmeh sudbine. Poslednji atom snage koji te čupa iz živog blata. Pobeda. Što je situacija crnja, to će srećno rešenje dati dobar kraj. I olakšanje za publiku, koja sad može da odahne. Ovi emotivni trenuci su kljič svakog dobrog pisanja. I kraja tvoje priče.

Emotivna promena. Ovo se obično tiče likova u tvojoj priči. Trenutak kada dožive eureku, emotivno i saznajno prosvetljenje. I to je odlično rešenje za kraj priče. Trenutak kada glavni junak doživi konačnu spoznaju sudbine. I to mora imati vro značajne posledice po njega i likove koji ga okružuju.

Može da bude, ali se ne desi. Ovakav kraj se često osmišlja kada je tvoja priča zasnovana na živopisnim i produbljenim likovima, a manje na zapletu i njegovim preokretima. Ključ ove tehnike je da glavni junak prođe kroz unutrašnju transformaciju koja će mu na kraju pretumbati život na glavačke. Sve je u emotivnom balansu, ali na kraju priče junak ostaje onakav kakav je bio, ostaje dosledan svojoj sudbini kakva god ona bila. Ovo je istina, a istina se uvek prepozna. Svuda oko nas, pa čak i u nama samima, zar ne?

Mešavina sreće i tuge. Najčešće najbolji kraj priče nije ne hepi end ni neka tužna katastrofa, već pomalo od oboje. Kada napišeš kraj koji zadovoljava obe emocije, on je tada složen i životan, i tvoj čitaoc će dugo pamtiti priču, nakon što je sklopio korice tvoje knjige.

Ovde, uvek ipak imaj u vidu žanr u kome pišeš. Ako tvoja publika očekuje 100% srećan kraj (bajke, na primer, ili krimići u kojima pravda uvek pobeđuje), daj im ono što hoće. Ako im pružiš suviše realistični kraj, većina će te mrzeti, jer ljudi obično ne vole ukus istine.

Ostavi mesta za tumačenje. Ponekad je dobro da ostaviš kraj priče otvoren. Naročito ako se uklapa u žanr u kome pišeš. Ljudi vole da pričaju o mogućim krajevima, da ih sami izmišljaju, da postavljaju pitanja. I čekaju nastavak, ako pišeš obimna višetomna dela kao što su “Igra prestola”, “Hari poter” i slično.

Ne odugovlači sa završetkom. Jedna od najčešćih grešaka pisaca jeste da otežu sa zvršetkom priče. Stalno nešto odlažu, odugovlače, dodaju neke događaje i preokrete, kao neverending story. Bljak. Ne. Nakon ključnog preokreta u priči, potrudi se da završiš pisanje brzo i logično. Jednom kada se žurka završi, onda je gotovo. Ako i dalje nešto piskaraš, samo žeš da razvodniš priču i očekivana poenta će izostati. Kraj je uvek najvažniji!

Zato pazi šta radiš!!

A, da. Kakve krajeve u pričama ti najviše voliš?

 

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywrting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

Kako pisati istinitu priču?

lj-2Pisanje priče, koja je zasnovana na istinitim događajima, uopšte nije tako jednostavno kao što na prvi pogled izgleda. Prozni pisci, romana i kratkih priča, moraju da znaju kako da koriste prave detalje iz života, i da znaju kada takvi detalji prosto ne funkcionišu u priči. Pisanje o tvom stvarnom životu i realnim ljudima i događajima može biti vrlo insipirativno, ali u isto vreme i vrlo opasna rabota.Zašto?

Pisanje priče iz ličnog iskustva

Život, sam po sebi, je prebogata riznica materijala za svakog pisca. Mnogi romani i priče su autobiografski do izvesne mere, s obzirom da pisac crpe insipiraciju iz svog sopstvenog sveta. Prvi poljubac, rođenje, smrt, ratovi, krize, deca, brakovi, razvodi, promena posla itd. Ponekad može da ti se desi da se priča desi iz nekog najfinijeg, ili najmanjeg, detalja: sećanje na kopanje u pesku sa drugarima, moeže da se izrodi u uzbudljivu priču o čoveku koji za život zarađuje kopanjem bunara!

Jedna iskra može da zapali čitavu životnu storiju prepunu uzbudljivih likova i događaja, koji će vešto uzburkati dušu tvojih čitalaca.

Pričaš o tuđem iskustvu

Posmatraš i prisluškuješ tuđe postupke i razgovore. Gledaš ih u kafićima, autobusu, na poslu, zabavama, čitaš u knjigama ili gledaš film. “Pauk pojeo čoveka”, “Srbin preživeo ebolu”, “Dete preživelo američke bombe u Iraku”…Svaki naslov, treptaj oka, bolan osmeh, grč ili sreća tuđa, mogu biti izvor tvoje priče. Pij slobodno ovu inspiraciju i uživaj.

Ili, možeš da se prebaciš u prošlost, u detinjstvo i ranu mladost. I da se setiš Milene iz osmog tri, stidljve devojčice sa kikama, koja je malo govorila a mnogo stidljivo crvenela. I koja je postala poznata glumica. Ili serijski ubica? Mogućnosti su neiscrpne.

Posao ti je inspiracija iz prve ruke?

Mnogi savremeni pisci, naročito oni što pišu trilere, horore i drugu sličnu popularnu literaturu (Grejem Grin, Grišam, Kuk), inspiraciju za svoje pisanje i čitav niz romana, od kojih mnoge u nastavcima, našli su u bivšoj profesiji kojom su se bavili dok nisu postali poznati pisci. Oni su svoja iskustva, priče i likove crpli iz nekadašnje prakse života – Grin je bio špijun, Grišam advokat, a Kuk doktor. Ko zna, možda tvoja profesija može biti rajski vrt za tvoj pisanje? Iskoristi, što da ne!

O čemu treba da vodiš računa kada pišeš o stvarnim događajima?

Razmisli o sledećem: Nekada davno, živeo je jedan čovek koji se rodio, išao u školu, postao učitelj, oženio se, dobio dvoje dece, i umro kada je napunio 82 godine. Skupljao je marke, strašno se bojao letenja, i jednom se na poslu potukao sa kolegom i tada je slomio dva rebra. Tokom svog života, pomogao je svojoj deci i svojim đacima da postanu uspešni i zaokruženi ljudi, što je stvarno sjajno dostignuće. Hm. Ali, da li je to roman?

Većina priča ima svoj oslonac u stvarnom životu, ali ako razmisliš o životima većine običnih ljudi, o tome se obično ne može napisati dobar roman. Život je prilično haotičan i komplikovan, i ne sledi pravila pričanja priče. Uglavnom je dosadan i jednoličan. Veštia je u tome da se podignu likovi, događaji, tragedije i trijumfi iz stvarnog života i da im se stvori novo postojanje, uz pomoć književnih tehnika i sa velikom dozom kreativnosti. Tako oni postaju uzbudljiviji, interesantniji, prilično zastrašujući i – vredni čitanja.

Potrebno je, dakle, samo da vodiš računa da budeš dovoljno pošten i iskren u prikazivanju ljudi i događaja iz stvarnog života. Ako postaneš suviše emotivan u pretakanju tvoje realne životne priče u fikciju, može da ti se desi da izgubiš osećaj za one elemente koji izdvajaju dobro skrojenu priču od prepričavanja životnih događaja. Emocije su u pisanju ključni gradivni blok, ali mogu biti i prepreka ako pisac nije fleksibilan.

Takođe, imaj u vidu da ponekad priče iz realnog života jednostavno ne izgledaju realno u pisanju priča. Priča o nespretnom provincijskom policijajcu koji u sred velegrada rešava najveće mafijaške zločine, izgleda krajnje nerealno, liči na kliše, be obzira da li je stvarna ili ne. Kada život postane suviše neverovatan za dobru proznu priču, pisanje eseja ili publicistike uvek bude bolje rešenje.

I da. Vodi računa da te tvoji pravi likovi, ako ih već pominješ imenom i prezimenom ne tuže. Zato izmisli barem imena, i promeni mesta događanja. Većina neće voleti da se prepozna u tvojoj priči, jer takvi su ljudi: uvek o sebi misle bolje, nego što vide u sopstvenom ogledalu.

I ne zaboravi: ne baviš se ti pisanjem, već se ono bavi tobom!

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywrting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Ako si početnik u pisanju, nauči osnovne tehnike zanata pisanja, osnove dramaturgije izgradnje likova, postavke, tehnike pričanja priče.

Želiš da postaneš profesionalni pisac i da živiš od pisanja? Imaš svoj blog i voliš da pišeš?  Nauči sve o copywriting-u, pisanju za  Blog i Interent, freelancer poslu, i pisanju za biznis. Radionice pisanja će ti u tome pomoći!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

MINI KONKURS: PISANJE BOJAMA


Hajde da vežbamo i pišemo u bojama. Ovo je jedna od mojih omiljenih vežbi sa studentima i polaznicima radionica kreativnog pisanja. Zadatak je napišemo kratku priču u zadatoj boji. Kako to izgleda? Na primer, ja ću napisati nešto sivo:

„Svet je potpuno posiveo. Sve je postalo samo blato i asfalt, okružen sumornim, oronulim neokrečenim kućama. Miloš, obučen u izbledele stare farmerke, gumene čizme i debeli neugledan džemper, stajao je na ulici pored ograde, ispod pepeljastog praznog neba. Oko njega nije bilo ničega osim goluždravog drveća i pramenova mutnog dima koji se dizao iz dimnjaka obližnje fabrike. Usamljeni vrabac odmarao se na grani obižnjeg drveta, posmatrajući prizor malim svetlim okom“.

Pošaljite svoju pisanu boju! Najbolje boja biće GROMOGLASNO objavljena na FORUMU sajta Kreativno pisanje. Nagrada je druženje u Jazz klubu Muha i čitanje najboljeg rada! OFARBANU PRIČU POŠALJITE na autori@kreativnopisanje.org