fbpx

Koliko često pisati?

Pisanje, kao i bilo koja druga aktivnost u kojoj želiš da budeš izuzetan, zahteva mnogo napora, vežbe, vremena i odricanja. Pored umne, koja se svakako podrazumeva, pisanje sadrži i dimenziju čistog fizičkog napora. Nije lako satima sedeti na jednom mestu (ili ležati na sofi i pisati, ako si drugi Truman Kapote). I sama fizička strana pisanja zahteva vežbu. Onda možeš samo da zamisliš kako je sa onom drugom, umnom.

Rutina pisanja nije ništa drugačija od rutine spavanja

Najbolje bi bilo ukoliko bi mogao svaki dan da pišeš u isto vreme.
Stiven King kaže da piše uvek u isto vreme i tu svoju naviku upoređuje sa spavanjem. Navodi da „rutina pisanja nije ništa drugačija od rutine spavanja.“ Na njegovom pisaćem stolu čak su i novine, papiri i knjige uvek raspoređene na istim mestima.

Kontinuitetom do izvrsnosti

Piši redovno. Tako ćeš najbolje izvežbati ruku i um. Konstantnim pisanjem brusiš stil, učiš mudrije da barataš rečima, širiš vokabular. Samim tim počinješ lakše da uviđaš greške i da se usavršavaš.

Kako je pisao Rej Bredberi?

Piši čak i kada ti se učini da nemaš o čemu. Iskoristi primer Reja Bredberija. On je više od sedamdeset godina pisao svakodnevno. Dan je počinjao tako što bi odmah po buđenju ispisao jednu ili nekoliko reči koje bi mu tog jutra došle u um. Onda je u toku dana od tih reči stvarao i zapisivao priču. Za života Rej Bredberi je objavio preko pet stotina pripovedaka, romana, komada i pesama.

Beleži sve što ti se učini zanimljivim. Neka od najgenijalnijih dela napisana su na kafanskim salvetama.

Upiši radionicu kreativnog pisanja.  Pored mnoštva fantastičnih stvari koje ćeš naučiti, u radionici ćeš početi i da stičeš naviku da pišeš svaki dan.

Kroz vežbe u radionicama dobićeš desetine izvrsnih ideja od kojih se svaka može izroditi u dobru priču.

Neka ti pisanje postane kao hrana, voda, vazduh i san. Neophodno da bi živeo.

Kako kreirati likove kojima publika veruje

Ukoliko želiš da pišeš i stvaraš kompleksnije likove, to zahteva vreme, vreme provedeno u razmišljanju. Razmisli kako treba da izgledaju tvoji likovi, odakle su, šta ih motiviše i slična pitanja koja treba da postaviš. Ova pitanja pružiće ti strukturu za važan proces pisanja koji te čeka.

Čitalac ne mora da zna sve te detalje, ali tebi je važno da ih sve sprovedeš u delo. Što bolje poznaješ svoje likove, radnja priče realnije će se odvijati i završiti na kraju.

Gde žive tvoji likovi ?!

Podešavanja na početku pisanja predstavljaju najvažniji element bilo koje priče. Definitivno je tačno da lik, ako ne i sama priča, na mnogo načina raste i razvija se uz osećaj mesta dešavanja radnje. U kojoj zemlji žive tvoji likovi ? Koji je region u pitanju ? Da li žive sami ili imaju porodice ? Urbana sredina ili neko imanje ? Kako je uopšte došlo do toga da tamo živi ? Kako se oseća zbog toga ? Odgovori na ova pitanja pomoćiće ti da stvoriš dobru osnovu za dalji tok priče.

Odakle su tvoji likovi ?

Vrlo značajna smernica takođe je i pitanje- gde život tvog junaka počinje ? Nije ista atmosfera ako je odrastao u šumi, nekom malom gradu ili se školovao u Londonu. Očigledno, ovo veoma utiče na detalje poput npr ljudi koje poznaje tvoj lik, reči koje koristi u komunikaciji sa drugima, kao i načina na koji oseća stvari koje se dešavaju u njegovom neposrednom okruženju.

Koliko su stari tvoji likovi ?

Iako bi ovo moglo izgledati kao veoma očigledno pitanje, važno je doneti jasnu odluku o tome pre nego što počneš da pišeš. U suprotnom, nećeš moći opisati detalje na pravi način. Na primer, da li junak tvoje priče ima mobilni telefon, fiksni ili čak oboje ? Da li pije martini ili neko jeftino pivo ? Da li ga roditelji još uvek pomažu finansijski ili se brine o njima, šta će im se desiti kada ostare za koju godinu ?

Kako se zovu karakteri u tvojoj priči ?

Da li bi ruža pod nekim drugim imenom imala isti miris ? Imena imaju svoju sopstvenu priču i identitet. Ime će da odredi da li će ti likovi biti Jevreji ili veterani drugog svetskog rata. Pravilno odrađena nomenklatura doprinosi karakterizaciji. Ime lika pruža puno informacija, ne samo o etničkoj pripadnosti. U pitanju je pozadina karaktera- starost, pripadanje određenoj društvenoj klasi i slične stvari.

Kako likovi izgledaju ?

Da li su dovoljno visoki, da možeš da im vidiš vrh glave čim uđeš u kafić ? Da li može da primeti prašinu na vrhu frižidera ? Ima li problem sa težinom i izbegava li da se pogleda u ogledalo ?

Ne moraš da imaš kristalno jasnu siku o svom liku, fizički detalji pomažu čitaocima da veruju u lik, a tebi pomažu da zamisliš kako se junak tvoje priče kreće kroz svet.

Kako se junak priče nosi sa konfliktima i izazovima ?

Većina priča uključuje i neke elemente sukoba i promena. Ovo je jednostavno deo onoga što priču čini pričom. Moraš da definišeš da li će tvoj lik biti aktivan u svemu tome ili pasivan. Ako ima konflikt sa nekim, da li se sklanja, poludi ili radi na sopstvenom dubokom disanju ? Kada dođe do neizbežne promene, koga će prvo pozvati da razgovara sa njim ?

Koji je glavni cilj priče ?

Ako pišeš neku dužu priču ili čak roman, moraćeš više puta da postavljaš sebi ovo pitanje. Mnoge akcije koje tvoj lik bude preduzimao kretaće se u rasponu od presecanja stvari do pokušaja ostvarenja nekih ličnih dostignuća. Ovo dostignuće obično predstavlja zbir svih onih odgovora koje si davao na prethodna pitanja.

Ako sumnjaš kako će se tvoj lik ponašati, zapitaj se šta želiš da postigneš kroz datu situaciju i razmisli o odgovorima koji će ti se pojaviti u milsima. Za sve ostalo, dovoljno je da pošalješ mail.

Nauči više o svojim likovima

 

Nije svaki lik pogodan za zaplet radnje, ali i to je sasvim OK

Karakteri iz tvoje priče opisiuju se i kroz naraciju i kroz dijaloge o kojima pišeš. Oni mogu da budu izazovni, dinamični ili manje uočljivi tvojim čitaocima, ali i široj publici. Kreativnost i ličnost jednog autora otkriva se kroz odgovore likove kada se nađu u nekoj konfliktnoj situaciji. I to najčešće kroz opise koji prate navedni sukob ili kroz same opise radnje.

Tvoji likovi mogu da imaju mnoge uloge i svrhe u toku dešavanja zapleta. Svaka svrha diktira dalji tok i definiše nameru i stil pisca. Sve ove komponente imaju uticaja na tvoj razvoj kako bi te podstakle da svaki put napraviš korak napred.

Protagonista

Protagonista je glavni lik, heroj ili heroina tvoje priče. U nekim slučajeima, čitalac doživljava priču kroz oči ovog karaktera. Kod nekog drugog autora, protagonoista može da bude samo jedan od nekoliko opisanih likova čija je perspektiva opisana.

Protagonista ne mora da bude lik sa kojim će se publika identifikovati. Ovaj lik mogao bi da bude istinski heroj, ali i lik kog čitaoci ne vole zbog neke njegove greške ili možda neke specifične okolnosti. Postavi sebi pitanje: Da li si se dovoljno potrudio oko ovog lika, kako bi ga prikazao u željenom svetlu ?

Antagonista

U mnogim žanrovima, a posebno u onim koji više zastupaju misteriju, dramu ili trilere, protagonista se sukobljava sa antagonistom. Antagonista može da bude istinski nemoralni ili čak i zli pojedinac, ali takođe može i da bude dobronameran ali dominantan. Uglavnom, zajedničaka odlika svim ovim mogućim pojavnim oblicima antagoniste je činjenica da namerno stoji na putu protagonisti.

U svakom slučaju, negativac u sukobu sa herojima u početku ima prednost u nekoj situaciji, a ponekad i priča podrazumeva prilično ozbiljne okolnosti života ili smrti, koje kasnije poprimaju zanimljive obrte na samom kraju priče.

Upotreba metafore

Rad pojedinih pisaca podrazumeva i to da se likovi stvaraju kao ne potpuno ostvarena ljudska bića ili fantastična bića, u zavisnosti od zapleta, već kao metafora za određenu ljudsku vrlinu. Često se mogu susresti likovi koji na prvi pogled deluju kao zli, ali namera im je da se posmatraju kao metafora za neki jako loš ishod koji je rezultat na primer sukobljavanja sa moći koju ljubav ima ili sukobljavanje sa osobinom opraštanja.

Likovi kao sredstvo planiranja akcije

Ima i slučajeva kada su likovi jedan od alata čija je svrha pomeranje priče sa jednog fokusa i teme na neku novu. Likovi u takvim pričama su osmišljeni isključivo iz tog razloga. Karakteri su obično jedno ili dvodimenzionalni. Kod njih se ne radi o tome ko su oni ili šta osećaju, ali ono što oni rade veoma je važno.

Pisci obično kreiraju likove čija je jedina svrha motivisanje protagoniste da preduzme akciju koja pokreće priču napred. Neke priče izgrađene su oko vremena, mesta ili situacije koji zahtevaju određene vrste likova. Možda ovi likovi i nisu toliko važni za samu temu priče, ali bi se veoma osećalo njihovo odsustvo.

Kako stvoriti neki lik ?

Neka tvom umu bude jasna svrha stvaranja određenog lika pre nego što počneš sa pisanjem i stvaranjem karaktera u svojoj priči. Zašto i na koji način ovo stimuliše tok tvoje priče da ide napred ?

Sa pisanjem možeš da počneš kada odgovoriš na ovo pitanje, a verovatno ćeš i želeti da jedan deo svog vremena, koji si namenio procesu pisanja, provedeš kao protagonista iz tvoje priče.

Uveri se da si konzistentan kada je stvaranje dobrih likova u pitanju. Bez obzira koliko je tvoj lik značajan ili možda čak i nije, moraš sve komponente dobrog pisanja uklopiti kako bi radile zajedno u tvoju korist, da čitaoci na kraju ne bi ostali zbunjeni ili frustrirani. Na pravom si mestu da saznaš prave tehnike kako to da postigneš kroz pisanje. Prati savete i pošalji mail kako bi bio u toku sa relevantnim informacijama.

Kako da napišeš dobru priču?

 

Sigurno ste se bar jednom zapitali šta to priču čini istinski dobrom? Zašto vas neka priča potpuno obuzme, a druga pak zamori do krajnjih granica izdržljivosti?

Pokaži, ne kaži!

Jedno od osnovnih pravila dobrog pisanja glasi – pokaži, a ne kaži.
Nemoj nam jednostavno saopštiti da je tvoj junak ljut. Pokaži nam njegovu krv što se pod neonskim svetlima kupatila presijava na komadima ogledala koje je upravo razbio pesnicom.

Skribomanija

Manje je više. U pisanju uvek bilo i biće. Zato pokušaj da sa što manje efektnih i mudro odabranih reči jasno izraziš svaku misao.

Tetovaža

Jedan od načina da izbegneš zamku skribomanije je da misliš o pisanju kao o tetoviranju, kao što govori Peter Sloterdijk. Iglom ispisuješ reči na ograničenom komadu sopstvene kože.
Razmisli o svakoj reči i proceni da li vredi bola. Ako ne vredi, izbaci je.

Poenta

Poentu priče bi trebalo da iskažeš kroz ponašanje likova i njihove međusobne odnose. Dopuni je mudrom postavkom, dijalozima… Nemoj je samo eksplicitno obznaniti.

Kako, a ne šta

Od onoga što je napisano, još značajnije je kako je napisano.
Stil, ritam, forma, uverljivi likovi, motivacija junaka, jedna ista stvar promatrana na svež način iz tvog jedinstvenog ugla, sve su to činioci dobre priče.

Zanat

Nemoj misliti da se pisanje ne može naučiti. Može. Tehnike koje se uče u radionicama kreativnog pisanja umnogome mogu unaprediti tvoje pisanje, učiniti ga životnijim i zanimljivijim.
Naučičeš mnogo korisnih stvari o postavci priče, tački gledišta, karakterima, efikasnom dijalogu, zapletu… Saznačeš nešto i o izdavaštvu i izdavačima.

Upiši jednu od radionica Kreativnog pisanja, upotpuni znanje i usavrši veštinu pisanja!

Kreativne tehnike za nove ideje

Ponekad se ispostavi da je najteži deo pisanja, razumeti šta treba da radiš kada se suočiš sa praznim papirom. Međutim, javljanje svežih ideja za pisanje nečeg novog ne mora da bude uvek bolan proces. Razmisli da počneš da koristiš neke vežbe koje su u skladu sa tobom i tvojim stilom i već si na putu za autentičan novi tekst.

Slobodno pisanje

Najmanje što možeš da postigneš sa ovom tehnikom jeste to što ćeš bukvalno biti primoran da staviš neke reči na papir. Ovo je takođe i dobar početak za rešavanje autorskih blokada. Vremenom, kako budeš praktikovao ovu metodu, shvatićeš da pišeš o idejama i situacijama koje zaslužuju da budu malo dublje istražene.

Podesi tajmer na samo 5 minuta i piši u kontinuitetu to vreme. Piši bilo šta. Šta god da ti dođe kao inspiracija, trebalo bi da to zapišeš. Kada završiš sa ovom vežbom, udahni i pogledaj šta je to što si napisao. Čak i jedan mali deo rečenice, možeš da iskoristiš za pokretanje ideje o nekoj novoj temi.

Tajni detalj

Sobodno pisanje je veoma efikasna vežba koja daje dobre rezultate kada se radi u grupama, ali i individualno. Ključni detalj je to što koristi tajne tvoje podsvesti da predloži teme o kojima ti obično ne bi ni razmišljao. Tvoja mala tajna može da kreira veliku, dobru ideju za pisanje.

Pisanje iz slika

Fotografije ili neki drugi vizuali često sugerišu neku priču koja može da se iskoristi za pisanje nečeg novog. Takođe, daje odlične rezultate bilo da je samostalno primenjuješ ili je radiš u paru sa još nekim. Na ovaj način prilično lako možeš da otkriješ priču, o kojoj ne bi mislio samoinicijativno.

Ima dosta on line časopisa koji motivišu autore za pisanje tako što im daju fotografije koje će im podstaći inspiraciju i kreativnost.

Pomoć iz rečnika

Ponekad je dovoljno samo da koristiš neke nove reči kako bi dobio inspiraciju koja će ti pomoći da tvoje pisanje dobije drugačiju dimenziju i pravac. Ova vežba sastoji se u tome da izabereš slučajno nekoliko reči na koje ćeš se fokusirati dok pišeš. Bilo bi poželjno svakodnevno koristiti ovu tehniku za razvijanje veština efektnog pisanja.

Kutija ideja

Počni da prikupljaš reči, fraze, slike ili čak i predmete koji mogu da te nadahnu. Ovo će ti koristiti kada se javi blokada jer uvek ćeš imati mesto gde da potražiš motivaciju.

U pitanju je lista za podršku prilikom pisanja, koju si ti sam sastavio i kojoj ćeš se često vraćati. Ovo dobro funkcioniše u praksi i često se desi, ukoliko si sebi dao dovoljno vremena za svaku navedenu sugestiju, da uspešno rešiš mnoga ograničenja sa kojima možeš da se suočiš za vreme pisanja. Možeš čak i da budeš iznenađen brzinom kojom će ti se inspiracija javljati posle svake dobro odrađene vežbe.

Prisluškivanje

Dovoljno će biti samo da izađeš napolje i da osluškuješ sve. Ljudi govore dovoljno glasno da ih čuješ, a njihove reči van konteksta možeš da uklopiš bilo gde. Skupljaj slučajne rečenice, iznenadićeš se njihovom funkcionalnošću.

Recikliraj

Često možeš da budeš inspirisan i samim čitanjem svojih starih tekstova ili završavanjem neke stare priče koju nikako da završiš. Zapamti da stare priče i tekstovi mogu isto tako dobro da ti pomognu i izvuku maksimum iz jedne davne misli i ideje.

Nikada ne možeš da znaš koja od navedenih tehnika može da ti pomogne u pisanju nečeg novog, za šta si ranije smatrao da nemaš dovoljno motivacije ili vremena. Ukoliko nisi siguran odakle da počneš, na pravom si mestu.

 

Šopenhauer, Andrić i Hemingvej o pisanju

 

Čitamo i volimo njihova dela. Da li znate kako su velikani svetske filozofije i književnosti govorili o pisanju?

Artur Šopenhauer

„Sva opširnost i isprepletenost besmislenih zapažanja koja nisu vredna čitanja trebala bi biti izbegnuta. Pisac mora štedeti vreme čitaoca, njegovu koncentraciju i pažnju; na ovaj način on navodi čitaoca da veruje kako je ono što mu izlaže vredno čitanja i da će nadoknaditi trud koji je uložen. Bolje je izostaviti nešto dobro nego napisati nešto što nije vredno pominjanja.“

„Najlepša je ona istina koja je gola, i što je izražavanje jednostavnije to je dublji utisak koji proizvodi; delom je to zbog toga što doživljaj ostaje neometeno zadržan u umu slušaoca bez uplitanja sporednih misli i delom zato što oseća da nije bio potkupljen i prevaren umetnošću retorike, već da je ceo efekat došao od same stvari.“

„Kao što nemar prema odeći odaje prezir prema društvu u kom se čovek kreće, tako i grub, nemaran i loš stil pokazuje sramno nepoštovanje prema čitaocu, koji onda to pravedno kažnjava time što neće pročitati knjigu.“

Ivo Andrić

„Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: “Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujem zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?”

A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam “naš” pisac otkriva. To je spasonosno.“

„Prva rečenica je tu, na hartiji, sama iz sebe nikla, jasna i neizmenljiva. Ali tu gde treba da dođe druga – beli se praznina. Ja stojim pred tom pustinjom, zbunjen i izgubljen. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom, i sad ja treba da pokažem šta umem i mogu.“

Ernest Hemingvej

„Ako prozni pisac dovoljno dobro poznaje stvari o kojima piše, on može i izostaviti ponešto što zna i čitalac će, ako pisac piše dovoljno iskreno, osećati te stvari jako, kao da ih je pisac izričito naveo. Dostojanstvo u kretanju ledenog brega potiče od toga što je samo jedna osmina njegova iznad vode. Pisac koji izostavlja stvari zato što ih ne poznaje stvara šupljine u svom pisanju. Pisac koji nedovoljno ceni ozbiljnost pisanja, nestrpljiv da ljudima pokaže koliko je formalno obrazovan, kulturan ili fino odgojen je samo papagaj. Ozbiljan pisac može biti soko, ili jastreb, ili čak i papagaj, ali zakleti pisac je uvek prokleta sova.“

„Sve dobre knjige imaju jednu zajedničku stvar – realnije su nego da su se zaista i desile u stvarnosti.“

„Ne postoji ništa što se može uporediti sa pisanjem. Sve što radiš jeste da sediš za pisaćom mašinom i krvariš.“

Malo talenta, mnogo rada i stalnog učenja esencija su pisanja. Ukoliko želite da usavršite svoje pisanje i učinite nešto korisno za sebe, pridružite nam se, upišite neku od radionica Kreativnog pisanja.

Talenat kao taština

Može li se pisanje naučiti? Može, isto kao što se može naučiti glumiti, slikati ili pevati. Šta je to ili ko tačno mistifikuje proces pisanja i zašto se još uvek vode polemike oko radionica kreativnog pisanja? Možemo li živeti sa slikom pisca koji uči da piše i razvija se ili nam još uvek, za naš mir i ne uzimanje olovke u ruku, treba suvonjavi Kafka u potkrovlju ?!

Površina je ono što zanima mladog pisca, titranje mesečine na talasima. Svi oni zapravo ostaju do kraja života  pomalo uronjeni u dekadentni impresionizam pa u skladu sa tim, dive se čak i stihovima jednog Šenoe: “nad Lagunom titra mesečina…“

Zašto pišem ?!

Međutim, upravo tada, pre nekih stotinak godina, pisac odlučuje da napravi taj konačni, voljni skok prema angažovanoj umetnosti pisanja, ali to čini na takav način da uprkos višestrukim pokušajima ostaje zarobljen u kamenu dijalektike, koji ne želi i ne može razbiti. Pamet, pamćenje i taština jednog umetnika stvore briljantnog skribomana, sa nikada prežaljenom asimptotom odnosa njegovog stvarnog dela, ma koliko god ono zanimljivo bilo, prema onome što je njegovo delo moglo i moralo biti.

Ovde se uglavnom radi o nadmenom, drčnom i pomalo programiranom pisanju, ne velike vrednosti, što ne znači da ponešto od onoga razbacanog po papiru nije imalo određenu kritičku težinu. Mladi pisci većinom se hrane kritikama i napadima na vlastitu ličnost, ali sa vremenom postaju paunovi abnormalne taštine koji perverzno uživaju u napadima na njihov račun.

Ipak, sačuva se negde zrno skromnosti koje uzdiše uz treperavu muziku Debisija dok se niz kičmu penju nadražaji izazvani cenzurama titranja verlenovske mesečine. Takvi pisci još uvek su sposobni oprostiti i podučiti nove generacije.

 Zrno zrelosti

Tendenciozni tekstovi, sasvim su bezvredni ukoliko se govori o samom delu, a značajni isključivo zbog ukazivanja na devastaciju prouzrokovanu nekom vrstom monohromatskog čitanja književnog dela. Ovaj element napisanog, upada u oči kada tekst sam sebe nastoji organizovati kako bi se čitao u povišenom, kaleidoskopskom stanju svesti.

Pseudo-dijalektičko čitanje jednako je pogubno i jednodimenzionalno baš kao i samo prikazivanje pisca kao drskog piskarala. Ponekad su ionako zanimljivije podzemne vode koje krenu da izbijaju prilikom objavljivanja nekih tekstova.

Oni koji pišu o svojim egzistencijalnim problemima, kako bi ih mahom rešavali on line, uvek su mogli da računaju na podršku interneta i modernih medija, ali od nedavno situacija je nešto drugačija jer na takav prostor danas mogu da računaju i mnogi drugi. Iako su uvek postojali i tzv. pisci u senci, koji svoj prostor nisu mogli da dočekaju, neki sa pravičnim razlogom jer slabo pišu a neki od njih jer nikada nisu bili dovoljno dobro umreženi.

Sve je očiglednije da je solidarnost među piscima postala skoro pa nepoznata kategorija, gotovo na svim društvenim nivoima. Ali ako oni vole umiljavanja tipa da su savest društva, možda ne bi bilo loše da malo deluju u skladu sa tom krilaticom i u okviru sopstvenog ceha, ne nužno samo za svoj interes.

Sa one strane pisanja

Neobičan je to osećaj, mešavina sete i ljutnje, uz istovremeno javljanje nekih novih ideja. Sa vremenom dođe spoznaja da je pisac, baš kao i svaki drugi umetnik, samo instrument a onda ponos zameni taštinu.

*

     Saznaj kako potisnuti osećaji upravljaju pisanjem. Otkrij na koji način spisateljska blokada može da postane žarište novih uvida o sebi i kako pokreće kreativni tok na sasvim neočekivani način. Promeni obrasce ponašanja koji guše glas pisca u tebi i počni da slobodnije izražavaš osećaje kako bi ih što lakše pretočio u likove priče koju pišeš. Kroz vežbe pisanja učimo se nositi sa strahom i sramom od onog napisanog.

Ciljane vežbe pisanja, kao i konkretni psihološki saveti radionice, nude upoznavanje sopstvene kreativnosti iz sasvim nove perspektive. Pisanje je ogledalo unutrašnjeg sveta koje stvara mistične oblike. Uskoči u zečiju rupu i upoznaj sebe sa one strane pisanja.

 

Šopenhauer i pisanje

O pisanju i stilu

Do mojih ruku je davno stigla knjiga kojoj se rado i često vraćam. Reč je o delu „O pisanju i stilu“, Artura Šopenhauera.
Ukoliko volite da pišete, ova knjiga će vam, uverena sam, biti od koristi.

U nastavku ću napisati nekoliko pojedinosti koje su mi se posebno dopale.

Oblik iznad predmeta

„Knjiga nikada ne može biti više nego otisak piščevih misli. Vrednost tih misli ili je u predmetu, dakle u onome o čemu je on mislio, ili u obliku, tj. u obradi predmeta, dakle u onome šta je o tome mislio.“

Šopenhauer dalje razrađuje ovu svoju misao tako što navodi da je zasluga pisca koga vredi čitati utoliko veća ukoliko treba manje da bude zahvalan predmetu. Jer ono što daje vrednost onome što pišemo u manjoj meri je predmet o kome želimo da pišemo, već je to sam oblik našeg shvatanja i sadržina našeg mišljenja.

Ponovo dolazimo do jednog od najvažnijih principa pisanja – nije toliko bitno šta, već kako. Od onoga o čemu pišemo, mnogo je bitnije kako pišemo.

Stil kao otisak kvaliteta mišljenja

Da bi se stvorila ocena jednog dela i njegovog tvorca i nije najneophodnije znati o čemu je ili šta on mislio, već je sasvim dovoljno znati kako je mislio. Stil stvaraoca je tačan otisak kvaliteta njegovog mišljenja.

„Stoga je prvo, štaviše, gotovo samo po sebi dovoljno pravilo dobrog stila – da se ima šta reći.“

Šopenhauer govori o tome da misli treba saopštavati što jasnije, sigurnije, čistije i kraće. Treba zadržati naivnost izražavanja, bez suvišnih i pompeznih reči onde gde su one potpuno neprikladne. Jer je stil samo senka misli: nejasno ili loše pisati, znači glupo i konfuzno misliti.

Napravi ga priroda, a on tada razbi kalup

Za kraj, jedna Ariostova izreka, reklo bi se i te kako povezana sa Šopenhauerovim učenjem. Verovatno bi sve bilo bolje ukoliko bismo je se češće pridržavali, kako u stvaranju, tako i u načinu življenja.

„Natura il fece, e poi ruppe lo stampo.“
(Napravi ga priroda, a on tada razbi kalup).

Kakva je vaša priča?

 

Ukoliko pogledate bilo koju knjigu iz samog vrha književnosti, dela Dostojevskog, Gogolja ili Andrića, uočićete da je ključ opijajuće moći njihovih misli, upravo originalnost. Njihova dela su snažna i uverljiva zbog toga što je svaka rečenica isceđena iz najdubljih slojeva duše pisca. Oni su zajedničkom iskustvu sveta doprineli tako što su taj svet sagledavali iz sopstvenih uglova.

Zajedničko iskustvo sveta i vi

Ono što bi svako ko piše odmah na početku trebalo da razume je da je najbolji način da se piše o svetu, upravo pisanje o njemu iz jedinstvene perspektive pojedinca. Ne postoji osoba koja na život gleda istovetno kao vi. Nikoga drugog na svet nisu doneli vaši roditelji, baš u trenutku vašeg rođenja i na mestu vašeg rođenja. Niko drugi nije doživeo vaša iskustva, nikome se nisu dešavale iste stvari kao što su se dešavale vama. Niko drugi nije doživeo vaš prvi susret sa knjigom koja vas je noćima držala budnim, vaš polazak u školu, vaš prvi poljubac. Neprocenjivo blago nalazi se u vama. Imate mogućnost da svetu donesete nešto što niko dosad nije doneo na isti način. Iskoristite to.

Spoznajte sebe

Mnogi će reći da je to lakše reći no učiniti. Posebno budući da smo otkako smo  naučili slova, čitali nečije tuđe misli i na svet gledali kroz stotine tuđih očiju. Zbog toga bi trebalo da zastanemo i da u tišini posmatramo sebe. Da se sprijateljimo sa sobom i dobro se upoznamo. Niko se ne suočava sa svetom na istovetan način i sa istim shvatanjima kao što to vi činite. Što pre utišate buku oko sebe i počnete da osluškujete puls sopstvenog bića, tim pre ćete zakoračiti putem originalnosti.

Zapitajte se koja su vaša ubeđenja. Čega se bojite? U šta verujete? Koji su vaši ciljevi? Kakvi vas motivi pokreću? Dok odgovarate na ova pitanja činite i prve korake ka pisanju o važnim stvarima.

Pogledajte ono o čemu ste dosad pisali. Da li u vašim tekstovima postoji motiv koji se ponavlja? Koja su to pitanja koja vas opsedaju i koja su vama važna? Pratite ih i pišite o njima. Donesite nam sopstveno viđenje sveta. Sopstveno viđenje pokretačkih snaga junaka vaše priče. Pružite nam jedinstveno sagledavanje njihovih odnosa. Rasvetlite nam zbog čega se junaci ponašaju na način na koji se ponašaju. Iskažite sve to svojim stilom. Kada pišete iz samog jezgra ličnosti, vaše delo će imati snagu, istinitost i uverljivost koji su neophodni da bi ono bilo originalno.

Preporuka za čitanje: Ovakve i još mnoge korisne savete možete pronaći u knjizi Doroteje Brend (1893-1948) , “Kreativno pisanje”. Čitajte i učite što više. Upišite neku od radionica kreativnog pisanja. Stalno uvećavajte riznicu znanja.

Autorski studio

Ukoliko već imate nešto napisano, nemojte se bojati da to pošaljete u Autorski studio. Dobićete korisne savete i povratne informacije od iskusnih pisaca i urednika. Spoznaćete snažne strane svog teksta, kao i delove koji bi mogli biti uverljiviji.
Ispričajte nam svoju priču!

Književni agent

 

 

Pre neki dan nešto počne da zvoni. Taman sam utonuo u drugu čašu ćilibara sa kockom leda i počeo nešto da škrabam u pokušaju da se iz toga izrodi neki tekst. Dva minuta da shvatim da zvoni izgleda telefon. Još pola minuta da ga nađem. Još deset sekundi da pogodim ono zeleno sa slušalicom.

Da? graknem, besan jer se led prebrzo topi u burbonu. Dobro veče kaže fin muški bas sa one strane. Jeste vi taj i taj? A ko ste vi? Ja sam (nerazumljivo jer mi je spao telefon sa uveta)…agent. Kakav bre agent, mucam sad već unezvereno i merkam gde su mi pas, dokumenta i ključevi od kola, spreman za brzo nauštanje situacije.

Srce lupa ko ludo.  Zamišljam specijalce kako uleću kroz prozor, bljeskanje šok bombe, razvaljivanje ulaznih vrata, bacanje mene na pod, vezivanje lisicama, okupljen komšiluk, moja uplakana deca koja ne mogu da dođu na dodeljen vikend kod tate, naslovne u sutrašnjim novinama u rubrici hronika…

Opet onaj fin bas me vrati strpljivo u stvarnost. Književni agent, kaže on. Jel?, pitam ja sad već još više uplašen, jer mislim da u pantalonama krije rep, u cipelama kopita, a pod kapom rogove. Došao bih po tekst, kaže ljubazno. Tekst, promucam, očajnički pokušaj da smirim drhtanje glasa. Nemam nikakav tekst. Vaš rukopis, opet on fino,blagoglagoljivo, ko da razgovara sa imbecilom. Nemam nikakav rukopis. Imate, opet on uporno. Mi to znamo.

Nešto se slomi u meni. Prsne opna u mozgu. Curi život iz mene dok mi prsti ne mrdaju da začepe rupe. Ko to mi, kažem, a cvilim. Književni agent, ispali bas najdubljim mogućim tonom. Shvatim, i pomislim da je kucno moj čas. Pa nisam ni pisac, mislim grozničavo.

Cvokoću mi zubi. Mora da je to samo zlo u obliku ..agenta. To je onaj što piscima krade dušu. Sodoma i Gomora. To je onaj koji je sam nesposoban da išta napiše, ali za koga pišu drugi. On traga za rukopisima, malo ih koriguje da bi ostavio utisak da je koristan, pokazuje ih izdavačima, i naplaćuje procenat od autorskih prava. Služi i kao književni gonič, naročito ako je neka tema u trendu. Bedak. Gađenje i prezir mi začepe grlo. Odzvoni malo duža tišina, čuje se samo šuštanje mobilne veze.

Imam tekst, kažem. Dođite sutra.

I spustim slušalicu.