Ознака: priča

Objavljeno

O JEZIČKOM KOLONIJALIZMU

Jezik koristimo gotovo nesvesno, osim kada unapred malo promislimo o onome što želimo da kažemo. Pošto ga učimo od majke, on nam služi i da se identifikujemo sa narodom kojem pripadamo. Danas je smislen govor svačija povlastica, dok je nekada bio privilegija uskog kruga obrazovanog plemstva i sveštenstva.

KAKO JE BILO NEKADA

U ne tako dalekoj prošlosti, svakodnevni govor je mogao biti i odraz starešinstva u porodici. Glava kuće slušala se pomno i ne daj bože da mu se upadalo u reč. Ili još gore negiralo ono što je pater familias imao da kaže. Mlađi su čekali na svoj red, žene uglavnom ćutale, a najmlađi bulaznili o koječemu.

Tako se uspostavljao red i pravac kretanja porodice, užljebljivanje u nivoe društvene piramide koji su se postepeno sužavali od dna prema vrhu. Posmatrano sa današnje tačke gledišta, liči na diktaturu povlašćenih u samom vrhu lanca ishrane.

Ali prevarićemo se ako se povedemo za tim utiskom. I pored neograničene vlasti onih koji stoluju na vrhu, bilo porodice, bilo države, samovolja nije bila dozvoljena. Čak je svaka odluka morala biti detaljno pretresena od strane veća najmudrijih. A nakon toga potvrđena kroz opštu saglasnost oko cilja delovanja. Tako se predupređivala anarhija ili bilo kakvo zastranjenje povedeno za novotarijama koje su mamile svojom egzotičnošću. Ionako je njihov šarm najviše ležao u nedovoljnoj ispitanosti svih mogućnosti, a samim tim i posledica trasiranja novih pravaca u svakodnevnom i kulturnom životu porodica, naroda.

DANAŠNJA VAVILONSKA POMETNJA

Naravno jezici su se menjali pri susretima predstavnika udaljenih, pa i komšijskih krajeva. Naročito ako strana reč koju bi čuli ne bi zapremala pojam koji je trebala da označi. Ako kod nas nisu rasle urme, onda nismo mogli ni da imamo domaće ime za to. Ako nismo upražnjavali određene običaje (pada mi na pamet sunećenje!) takođe nismo mogli ni da ih imenujemo.

Reč nosi u sebi smisao i koristimo je da obeležavamo stvari oko sebe. U Markesovom romanu Sto godina samoće, lik koji počinje da zaboravlja imena predmeta ne zna više ni da ih koristi i njegov svet se nepovratno sužava. Gubitak prevazilazi svoju lingvističku skučenost i raste do ontološke osakaćenosti.

Ako želite da potrete nečiji identitet i kolektivno sećanje – ukinite mu reč. Danas smo svedoci jedne pojave koja suptilno radi upravo to. Neselektivno usvajamo strane kovanice iz novogovora jer nam je tako lakše da obeležimo izvesnu pojavu.

LINGVISTIČKI KOLONIJALIZAM

Tako su se pojavile nove reči i u našem jeziku. S obzirom na to da današnjim svetom vladaju anglosaksonci, pojmove prepoznajemo i govorimo o njima tek kada ih oni krste, zarad neke svoje agende. Uzmimo npr. reč kao što je mansplaining. Pojam koji ona pokriva implicira patrijarhalni način gledanja na stvari koji pojave objašnjava sa muške tačke gledišta i ne dozvoljava nikakvu sumnju u objektivnost strane koja izlaže temu.

Nešto kao u drami Plinsko svetlo koju je 1938. napisao Patrick Hamilton. Muž obmanju je ženu i uverava je da ludi manipulišući gasnom svetiljkom čiji plamen krišom povećava ili smanjuje, tako da ona misli da se to dešava samo od sebe, tj. ne vidi pozadinu scene čija je žrtva.

Don’t gaslighting me je sintagma koja je nastala oslanjajući se na ovaj vid manipulacije i u širokoj je upotrebi na anglosaksonskom govornom području, što je sasvim u redu. Ali zamislite sada upotrebu ovog izraza u originalu kod nas. Nije li to rogobatno? Pri tom termin je neprevodiv na naš jezik tako da zadrži zvučnu jezičku konstrukciju i puno značenje onoga što se želi reći: Ne obmanjuj me!

Kao i whataboutism, kovanica koja se koristi za diskreditovanje sagovornika, više služi za napad ad hominem nego da bi tačno objasnila nešto. Na taj način ne samo da se uvode tuđice u maternji jezik već one imaju za cilj da nas podsvesno skrenu sa puta logičkog mišljenja. Služe nam više da se obračunavamo sa drugima nego da dođemo do konsenzusa oko neizbežnih pojava.

A kolonijalizam u bilo kom vidu upravo to i radi. Skreće nam pažnju sa bitnih stvari na nebitne i baca nam kosku oko koje ćemo da se gložimo dok nam gospodari neprimetno uzimaju malo po malo slobode (a bogami i teritorije!).

Na kraju se više i ne prepoznajemo.

 

Objavljeno

KAKO SAM ČITALA ANA IN SILAZI U DONJI SVET

Ako želite da vas ova knjiga momentalno uvuče u svoje, poput lavirinta organizovane hodnike, nemojte je čitati iz udobnosti kućne fotelje. Zbog njene konstruktivističke prirode, doživljaj napisanog se može potpunije postići ukoliko se prilikom konzumiranja ovog štiva čitalac izmesti iz sebi poznatog i intimnog okruženja. Značaj ovog dela biće lakše spoznati ako se kao podloga za razumevanje prostre nepatvoreni osećaj bačenosti u svet koji ne zavisi od nas, već upravo suprotno – mi zavisimo od njega.

JA ČITAM KNJIGU

Sledeći sopstvenu intuiciju, rođenu na pozadini dnevnog rasporeda obaveza, nađoh se sa ovom knjigom u svom elektronskom čitaču na trećem spratu klinike za ORL, Kliničkog centra u Beogradu. Već samo ovo mesto koje je stvoreno da leči naša čula opažaja, nosilo je sa sobom neskrivenu simboliku. Osim toga, zaputih se tamo u proleće, u vreme kada se životni ciklus ovoga sveta i svih njegovih stanovnika (biljaka, životinja i drugih organizama) obnavlja. Kao i moja alergija, zvanično na iritantne polenske čestice u vazduhu, a po mom amaterskom mišljenju i na sve što u svetu ne razumem, pa samim tim ne mogu ni da prihvatim bez posredstva dobro formulisane mitologije koja priča priču.
Vreme, mesto i medij za čitanje sam potrefila i ne znajući da se u knjizi radi o modernoj reinterpretaciji jednog od najstarijih mitova ljudskog roda čija je junakinja Inana, sumerska boginja ljubavi i rata, koja silazi u podzemni svet. Autorka kaže da je to najstariji od poznatih mitoloških narativa o bogu koji redovno umire, ali se posle nekog vremena vraća u život. S obzirom da sve otežanije dišem zbog problema koji me je ovde i doveo, lako mogu da razumem glavnu ideju ovog dela.
Ana In (Inana) sišla je u donji svet da bi srela svoju sestru Ereškigal, vladarku podzemnog sveta, po mom skromnom mišljenju – u pokušaju da svet učini celovitim. Pre silaska upućuje svoju poslanicu Ninšubur (Ninu Šubur) da traži pomoć od bogova otaca ako se odatle ne vrati za tri dana. Inana usput prolazi kroz sedam kapija na kojima ostavlja svoje božanske atribute i potpuno naga staje pred svoju sestru, vladarku mrtvih, Ereškigal. Neti, podzemni čuvar kapije je pušta da uđe smekšan njenim molbama. Inana pokušava da svrgne sestru sa trona, za šta biva kažnjena smrću. Posle tri dana čekanja, Ninšubur udara u kuknjavu i kreće put bogova za pomoć.
Bogovi je isprva odbijaju krajnje neljubazno, da bi na kraju ipak pomogao bog Enki, uz posredstvo Enheduane, ćerke kralja Sargona i pazite sad! – „prve svetske autorke“ koja je napisala uzbudljive poeme Himna Inani, Inana i Ehib i Vladičica najvećeg srca. Ova poslednja poema je prvo imenom potpisano književno delo u istoriji ljudske civilizacije. Prvi put u književnosti čuje se glas jedinke. Itd, itd, ovo je najkraće što mogu da opišem a da ne zapetljam nepotrebno, jer priča ima mnogo slojeva i nosi kompleksna značenja…
„Priča o silasku u podzemni svet, priča o smrti i vaskrsenju, to je misterijski mit. U njemu je tajna koju razum uzalud proniče. Pa ipak, saznati za nju je mogućno, a to povlači oslobađanje od straha od smrti (i postizanje besmrtnosti). Pronicanje te velike, najveće religijske tajne, odigrava se zahvaljujući inicijaciji.“ – tako kaže autorka knjige Olga Tokarčuk.

KNJIGA ČITA MENE

A evo šta ja kažem: kao individualni čitalac, morala sam u oslobođenoj mašti da pratim u stopu sve likove ove priče. Tako sam, pošto sam sišla u donji svet (koji se u mom slučaju odnosi na sopstvenu bolesnu unutrašnjost) da se povežem sa sestrom (svojim negativom), nisam više mogla da izađem (tj. da budem zdrava kao pre), te sam glatko uskočila u ulogu Nine Šubur i krenula po pomoć kod belih otaca bogova. U malo perverznom redosledu, svog Netija sam srela na šalteru ove medicinske ustanove u liku sestre koja me je skrozirala pogledom i u kompjuter (tu vrhovnu evidenciju) upisala sve podatke koji za birokratiju čine moju ličnost, tj. skinula me golu.
Zatim naravno sledi tri dana čekanja na prijem i spas. Hodnik potmulo odjekuje zaposednut zlim duhovima bolesnih koji se najpre oglašavaju očajnim jaucima i plačem. U međuvremenu belom bogu ocu stižu ponude sa raznih strana iz molećivih ruku sapatnika, a u vidu poklon kesa sa viskijem i kafom, dok ja sa elektronskim čitačem na razvaljenoj stolici u neposrednoj blizini podjednako razvaljenog toaleta, nastavljam da u nozdrvama gajim gljive, polipe i ostalu mahovinu koja buja na mračnim i vlažnim mestima.
Konačno dolazi mojih pet minuta i raspevana sestra (Enheduana) me uvodi u specijalističke odaje gde me izbode na nekoliko mesta da bi utvrdila da sam alergična na korov. Setim se svog profesora cvećarstva na Pejzažnoj arhitekturi koji je govorio kako je korov sve ono što nismo posadili. Beli bog otac u međuvremenu telefonira svojim podređenima i ugovara operaciju koja će se izvršiti preko reda i nigde neće biti zavedena. Potom mi prepisuje lek u vidu spreja čiji će aerosol mojim disajnim organima doneti olakšanje poput onih muva što se roje oko glave mrtve Inane, a koje joj je poslao u pomoć da je ožive. Odlazim sa višestrukim olakšanjem i na putu široko zaobilazim psihijatrijski deo klinike.
Još par reči autorke: „Najneobičniju, paradoksalnu i zabavnu definiciju mita koju znam formulisao je Karol Kerenji: Mit je božanska epifanija u kontrolnom centru za jezik čovekovog mozga. Može se reći da je mit realan na istom principu prema kojem realan znači vidljiv. Dok god bogove pratimo na njihovim putovanjima, u pustolovinama, preobražajima, u njihovim kreacijama i apokalipsama – dotle oni postoje. Kao što postoji Inana.“
Eto tako je protekla moja avantura sa Anom In, In Anom.
Objavljeno

Avetinjski pisac

Poštovani Gospodine Pišče,

Uzimam slobodu da Vam se obratim sa velikim poštovanjem, koje sam postepeno sticao, pomno iščitavajući sva Vaša dela. Pokušao sam da Vas upoznam preko reči koje ste odabrali da zapisujete, sledeći unutrašnju logiku svetova koje ste, na moju radost, neštedimice stvarali. Jednim sam budnim okom pratio radnje Vaših maštovitih serijala, a drugim kopao po praznini između redova, ne bih li bar naslutio o kakvom se čoveku radi.
Pitao sam se, i još uvek ne mogu da dokonam, kakvoj slojevitoj strukturi pripada Vaša unutrašnja priroda, osim da se, bez sumnje, radi o biću raznovrsnog emocionalnog bogatstva. Osim toga, ne mogu a da se, sa ushićenošću jednog deteta, ne divim istrajnosti kojom vodite svoje pero u galop po beskrajnim belim stepama onih listova na koje se drveće na kraju svede, bez obzira na aktuelno godišnje doba. Kao da spisateljski zanat zahteva jednu večnu jesen ubiranja zrelih plodova, koja bi potom svoj obnoviteljski ciklus započela lelujanjem opalog lišća.
Kao što možda slutite, prateći ovaj uvod, ni meni ne nedostaje osećaja za poetsko, i moje srce povremeno zavibrira na toj povlašćenoj frekvenciji. Oči mi hvataju one tople senke boja, rastopljene u letnjem sfumatu, a duša je u stanju da shvati tanane nijanse koje stvaraju razlike između punoće privida i privida punoće, dva pola između kojih lebdi svaka samoobmana, tako svojstvena čoveku.
Ali to što sam u stanju da doživim nešto tako neuhvatljivo, kao što i sami znate, nije preduslov veštine kojom bih uspešno zalepio reč na papir. U mojoj neveštoj izvedbi to najviše liči na pribadanje insekta čiodom na ploču; reč mi posle sletanja na papir naprosto umre, i mogu samo da joj posmatram prosuta creva lupom, dok se ne osuše i postanu prah.
Upravo je to razlog zbog koga sam se najzad osmelio da Vam pišem. Mene život nije štedeo, ali sam se uvek grčevito držao borbe kao odgovora na sve nedaće. Tako sam i postigao sve što sam sebi zacrtao, vinuvši se iz kaljuge jednog neperspektivnog porekla obeleženog siromaštvom, i duha i materije. Prvo sam otkrio u sebi velika očekivanja, a onda sam ih i ispunio. Mogao bih za sebe da kažem da sam čovek zadovoljan postignutim, i slika bi bila savršena, da nije jedne malenkosti, tanke pukotine kroz koju mi zadovoljstvo sporo ali sigurno otiče. Naime, voleo bih da detalje svog života pretočim u književno delo dostojno svetske literature, jer moj život to zavređuje, a i sama literatura bi se tim činom oplemenila.
Postoji samo taj jedan problem, ne znam u koje to sfere ispari sva ona autentičnost koja pripada događajima, na putu od moje glave do papira. Ne bih stigao ovako daleko u životu da nisam u stanju da uočim svoja ograničenja, u ovom slučaju u pogledu metoda, ili stila, ili kako god da se zove ta veština kojom nedovoljno vladam.
Već slutite, moja molba se odnosi na Vašu spremnost da, pošto se upoznate sa materijalom koji Vam u prilogu šaljem, pokušate da ga u moje ime uobličite i učinite poželjnim i pogodnim za čitanje širokoj publici. Nudim vam priliku da ukrstimo magiju kojom vi raspolažete, i sredstva koja su meni na raspolaganju, a koja nisu mala, i da zajedničkim snagama stvorimo čedo koje bi nam obojici bilo na ponos i diku.
Željno čekam Vaš odgovor i, poput kockara sa samo jednim preostalim žetonom, uzdam se u proviđenje i Vašu dobru volju.
S velikim poštovanjem,
Gospodin Vaš Čitalac
***

Dragi Gospodine Čitaoče,

Vaše me je pismo, moram priznati, prilično zateklo. Svojom ste me ponudom stavili u poziciju o kojoj nikada nisam razmišljao. Pa dobro, možda sam se tu i tamo bavio sličnom idejom u vreme kada sam bio mlad i gladan pisac, iscrpljen nepriznatošću i teškim počecima svojstvenim svim velikim poduhvatima. Tada bi me ophrvale halucinantne misli o bogatom meceni koji me pokroviteljski sklanja sa ulice i, nakon raznovrsnog obroka upućuje u tajne tog drevnog odnosa naizmenične subordinacije.
Ali to je sada daleka prošlost koja mi, kada je se spomnim, rađa duboku nelagodu, jer, da budem iskren, nisam siguran kako bih postupio da se takva situacija postvarila. Ostaću sam sebi večita tajna, nikada neću doznati da li bih bio dovoljno jak da ne pokleknem pred zahtevima stomaka, i prinesem svoj dar na oltar zlatnom žrecu.
Sada smatram da je svaki takav odnos duboko nepravedan prema najmanje jednoj zainteresovanoj strani. Ne sumnjam ni najmanje da je vaša biografija zaslužila da je na svetlost dana iznese jedan rolerkoster reči ogrnutih smislom koji je, pre svega vama prirođen. Upravo ovo zapažanje će iskopati dubok šanac oko zamka vaše sudbine, i učiniti problem spajanja moje tehnike i vaše životnosti nepremostivim.
Ako bismo prekršili sve zakonitosti po kojima se uspešno piše, jedna bi se ipak otela tom pokušaju kidnapovanja, i bežeći koliko je noge nose, preživela torturu. A to je pravilo po kome da bi ispravno pisao prvenstveno treba ispravno da misliš. Dakle, spajati dela koja su jednog čoveka stvorila, sa mislima nepoznatog čoveka, znači iznova stvarati golema od vode i blata, a potom mu udahnuti jedan život koji mu nipošto neće služiti na čast. Bojim se da bih, u žaru sopstvene kreacije, pao u iskušenje da vaš život obojim onim spektrom boja koje vaše unutrašnje oko nije u stanju da sagleda. I ne bi bilo iznenađenje da se, sledeći zakon relativiteta i energiju stvaranja koja nastaje kada se umnože masa ideje i ubrzanje misli, osećaji koji su generativno bili vaši, pretoče u imaginarna dela junaka koga ću stvoriti potkovan željom da opišem nešto što se nikada nije desilo.
Zato je, sa moje tačke gledišta, ovaj poduhvat jednostavno neizvodljiv. Zato što ste vi preduzimač, a moja malenkost je prokleti pisac, i radi uobičajenog funkcionisanja ove stvarnosti koja nam je data, neophodno je da naša polja delovanja ostanu zauvek razdvojena kao ulje i voda. Taj rascep ne umanjuje potrebu za postojanjem takvih jedinki kao što ste vi, a takođe ne utiče negativno na pojave meni srodnih duša, zaogrnutih plaštom fantastičnih ideja.
Zahvaljujem vam se na ukazanom poverenju, i u prilogu vam vraćam stranice vašeg života, sa željom da ih još dugo ispisujete svojim svrsishodnim delovanjem.
Srdačno vaš,
Gospodin Pisac
Objavljeno

Bez alata nema zanata

Pričam ti priču…

U mirno doba, kada se posvršavaju poslovi, smišljaju se priče. A u nestabilno se ostvaruju. Počinju da se dešavaju u realnom vremenu. Kao na primer ona priča o dva miša koja su upala u kacu sa mlekom i počela da se dave. Jedan se fatalistički prepustio sudbini i potonuo na dno. Drugi je iz očaja mlatio nožicama i umutio maslo. To mu je pomoglo da se kroz zgusnutu masu ispne na vrh i spasi se.

Pogodili ste, danas je taj trenutak kada se delimo na one koje reka života stihijski nosi, i one koji uzimaju stvar u svoje ruke. Takođe je pravo vreme za ljude koji žive od pričanja priča. Pa kako to? Tako što je danas u razvijenom potrošačkom društvu konkurencija tolika da je neophodno kvalitetnim marketingom izdvojiti svoj proizvod ili uslugu iz gomile sličnih.

…gde uspesi niču…

Takvo pričanje priča zove se copywriting i ima svoja pravila. Nije dovoljno zavaliti se u stolicu i razvezati kao kad zabavljaš društvo u kafani. Zakonitosti u ovoj formi pripovedanja postoje zato što su njegovi efekti merljivi. I niko ti neće platiti da mu pričaš viceve, več će jednostavnim uvidom u rezultate prodaje oceniti tvoju veštinu i prepustiti svoje blagostanje u tvoje ruke.

Put do škole u kojoj se uči veština poslovnog pripovedanja ide preko tvog kompjutera. Uzmi miša u ruke i potraži odgovarajuće radionice koje drže renomirani profesori. Potrudi se da nađeš predavača koji poseduje i praktično znanje iz poslovnog pisanja, a ne samo teorijsko.

…jer sada je era…

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Ako si u stanju da vidiš poruku u svakodnevnim prizorima u životu, ili da predočiš sebi scenu koja je nepoznatog autora inspirisala da ispiše grafit na zidu, onda je ovo pravi posao za tebe. Ako predmete vidiš ne samo kroz njihovu upotrebnu vrednost, već nazireš i emotivnu vezu koja se stvara između korisnika i njegovog npr. automobila, znaćeš i kako uspešno da istakneš svojstva proizvoda ili usluge koje reklamiraš.

Nauči tajne zanata i upotrebi korisno svoj talenat za pripovedanje. Na osnovu tvojih priča publika će doživljavati kompaniju za koju radiš kao mesto na kome se rešavaju njihovi problemi. Zato učini njeno lice privlačnim i poverljivim . A to možeš da uradiš kroz maštovitu interpretaciju onoga što ta firma nudi svojim korisnicima.

…za kopirajtera!

Imaj u vidu još jednu jako bitnu stvar. Kada je poslovno pisanje i reklamiranje još bilo u povoju, kopirajteri su se mnogo više znojili da bi došli do pravog tona kampanje. Takođe je sve suviše koštalo da bi se grešilo i više puta pokušavalo. Reklamne kampanje su se zasnivale na slanju pisama na adrese potencijalnih korisnika usluga ili proizvoda. Zamisli koliko je to koverata i poštanskih maraka. Danas, u digitalnom dobu, testiranje ideja ne košta skoro ništa i vrši se jednim klikom.

Zato – dobrodošli u novo doba online biznisa u kome sliku stvara dobra poruka. Nauči kako da istražiš svoju ciljnu grupu i u skladu sa njenim osobinama formiraš pravi odgovor na portražnju. Ono što će ti ovaj posao olakšati je upravo to što načini na koji se to radi nisu proizvoljni i mogu se naučiti. Od čega je sastavljen kostur priče na koji ćeš ti lepiti meso pokazaće ti veštiji od tebe.

Tvoje je samo da mlatiš nožicama, pardon – ručicama po tastaturi!

Objavljeno

Kako da organizuješ svoje pisanje?

Vladimir Nabokov napisao je većinu svojih romana na indeksnim karticama 10 × 15cm. Ernest Hemingvej je nosio notes Moleskino u svako doba. Džek Keruak bi samo seo za pisaću mašinu i pisao, prvo šta mu padne na pamet.

Svaki pisac početnik uvek postavi ono čuveno pitanje – Kako se piše?

Lako je pomisliti da morate koristiti iste metode pisanja kao i vaši omiljeni autori, ali to zapravo može biti štetno za vaš kreativni proces. Ne postoji pravi ili pogrešni način planiranja i realizacije samog pisanja. Ključno je pronaći metod koji odgovara vama.

Evo nekoliko ideja o tome kako da organizujete svoje pisanje koje mogu d vam kažem iz sopostvenog iskustva i iz iskustva polaznika mojih radionica pisanja.

1. Nosite papir sa sobom. Ne mora biti fensi Moleskino notes (iako ih moja poznanika drže uvek pri ruci), ali mnogim piscima je korisno da imaju neku vrstu papira pri sebi bi mogli da beleže ideje čim dođu . Može i mobilni telefon ili ipad. Jelen, jedna od mojih učenica, mi kaže: „Imam zgodnu svesku. Nosim je svuda sa sobom i kad god vidim nešto što me zaista pogodi, izvadim je i počnem da pišem“.

Drugi polaznik čak ima rezervni plan u slučaju da nema priručnu svesku ili telefon kod sebe. „Salvete / ostatke starog papira / čak i ruke punim linijama stihova i ideja za priče / eseje“, kaže Milan. „Kod kuće sedim ispred svog računara i sastavljam beleške ili stihove iz beležnica i ostataka papira i ukucam ih u Vord dokument. Tek tada se formira bilo kakav osećaj organizacije “.

2. Konstruiši, pa napiši. Za neke pisce je važno da stvore svet priče mnogo pre nego što stvarno pisanje započne.  „Stvaram detaljne obrise radnje, pišem male sporedne priče da bih unapred razvila likove i – koliko god to čudno zvučalo – kreiram plejliste pesama da me dovedu u raspoloženje za pisanje” – priznala mi je Nataša.

Još jedan način za konstrukciju priče pre pisanja je da se u post-it (mali samolepivi papirići u boji) beleškama zabeleže tačke i događaji u vašoj priči i zalepe na ravnu površinu. Dok razrađujete strukturu, možete ih premeštati i ponovo lepiti različitim redosledom dok ne pronađete savršen način da predstavite svoju naraciju. Ovo posebno dobro funkcioniše za nelinearne linije priča koje nemaju klasičnu narativnu strukturu.

3. Razmislite o tome da se digitalizujete. Sa tehnologijom koja je danas lako dostupna, neki pisci se okreću dobrim programima/aplikacijama za pisanje kada je u pitanju organizovanje ideja za priče i sam proces pisanja. Postoji mnogo programa koji deluju i kao alati za mapiranje uma. Jedan od primera je Scrivener, koji vam omogućava da napravite složene obrise celokupne priče: likove, linije priča, tačke zapleta, pa čak i lokacije.

Takođe biste mogli uzeti u obzir VriteVaiPro, koji vam omogućava da otpremate profile i slike likova za lako praćenje, organizujete obrise, skicirate scene i još mnogo toga.

Ako je vaša specijalnost pisanje scenarija, imate nekoliko softverskih opcija koje će vam pomoći ne samo da pravilno formatirate scenario, već automatski doradite važne elemente poput oznaka za dijalog kako biste mogli slobodno pisati bez nerviranja po marginama. Final Draft ima posebno cool funkciju koja vam omogućava da podelite ekran između skripte i panela digitalnih indeksnih kartica.

Ali čak i vaš pametni telefon može da vam pomogne kada iznenada zavlada raspoloženje. Ovo je nešto što i ja često koristim.

4. Uopšte ne planirajte! Nije iznenađujuće da postoje mnogi pisci koji ne planiraju unapred i jednostavno pišu kada im dođu Muze. To je uobičajena metoda i ona koja je godinama radila za mnoge poznate pisce. Milica, još jedna polaznica radionice pisanja mi je rekla: „Ponekad jednostavno sednem i napišem celu pesmu. Planiranje me obično zbunjuje “.

Ako i dalje pokušavate da pronađete savršenu rutinu za pisanje, isprobajte ove metode! Možda će jedan savršeno odgovarati ili će vam kombinacija svih njih najbolje odgovarati. Kakav god slučaj bio, samo zapamtite: Zabavite se! Ako uživate u pisanju, uživaće i vaši čitaoci.

Jednostavno, prestanite da se bavite pisanjem i pustite pisanje da se bavi vama!

Objavljeno

Storytelling: Umetnost pričanja priča

Pripovedanje priča je proces korišćenja činjenica i narativa da biste nešto preneli svojoj publici. Neke priče su činjenične, a neke su ukrašene ili improvizovane kako bi se bolje objasnila suštinska poruka. Pričanje priče je oblik umetnosti star koliko i vreme i ima mesto u svakoj kulturi i društvu. Zašto? Jer priče su univerzalni jezik koji svako – bez obzira na dijalekt, rodni grad ili nasleđe – može da razume. Priče podstiču maštu i strast i stvaraju osećaj zajedništva među slušaocima i kazivačima.

Pričanje priče je kao slikanje slike rečima. Iako svi mogu da ispričaju priču, određeni ljudi usavršavaju svoje veštine pripovedanja i postaju pripovedači, pisci i umetnici u raznim medijima, ali i profesionalci u ime svoje organizacije, brenda ili preduzeća. Možda ste čuli za ove ljude – mi ih obično nazivamo književnicima, trgovcima, autorima sadržaja ili PR profesionalcima.

Svaki član organizacije može ispričati priču. Ali pre nego što pređemo na to kako, hajde da razgovaramo o tome zašto pričamo priče – kao društvo, kultura i ekonomija.

Zašto pričamo priče?

Postoje razni razlozi za pričanje priča – za prodaju, zabavu, obrazovanje ili hvalisanje. O tome ćemo govoriti u nastavku. Trenutno želim da razgovaram o tome zašto odabiremo pripovedanje priča, umesto recimo Pauer Pointa zasnovanog na podacima ili nabrojane liste. Zašto su priče naš način razmene, objašnjavanja i prodaje informacija?

Evo zašto.

Priče učvršćuju apstraktne koncepte i pojednostavljuju složene poruke.

Svi smo doživeli zabunu prilikom pokušaja razumevanja nove ideje. Priče pružaju put oko toga. Razmislite o vremenima kada su vam priče pomogle da bolje razumete koncept … možda je učitelj koristio primer iz stvarnog života da bi objasnio matematički problem, propovednik je ilustrovao situaciju tokom propovedi ili je govornik koristio studiju slučaja da prenese složene podatke.

Priče pomažu učvršćivanju apstraktnih koncepata i pojednostavljenju složenih poruka. Uzimanje uzvišenog, nematerijalnog koncepta i povezivanje s njim pomoću konkretnih ideja jedna je od najvećih snaga poslovnog pripovedanja.

Uzmimo za primer Apple. Računari i pametni telefoni prilično su složena tema za opisivanje vašem tipičnom potrošaču. Koristeći priče iz stvarnog života, uspeli su da opišu tačno kako njihovi proizvodi donose korist korisnicima … umesto da se oslanjaju na tehnički žargon koji bi vrlo malo kupaca razumelo.

Priče okupljaju ljude.

Kao što sam gore rekao, priče su univerzalni jezik takve vrste. Svi razumemo priču o heroju, geniju ili slomljenom srcu. Svi obrađujemo emocije i možemo deliti osećanja ushićenja, nade, očaja i besa. Deljenje priče čak i najrazličitijim ljudima daje osećaj zajedništva.

U svetu podeljenom mnoštvom stvari, priče okupljaju ljude i stvaraju osećaj jedinstva. Uprkos našem jeziku, religiji, političkim preferencijama ili etničkoj pripadnosti, priče nas povezuju kroz način na koji se osećamo i odgovaramo na njih … Priče nas čine ljudima.

Priče inspirišu i motivišu.

Priče nas čine ljudima, a isto važi i za brendove. Kada brendovi postanu transparentni i autentični, to ih spusti u zemlju i pomaže potrošačima da se povežu sa njima i ljudima koji stoje iza njih.

Iskorištavanje emocija ljudi i otkrivanje dobrog i lošeg je kako priče inspirišu i motivišu … i na kraju pokreću akciju. Za biznis je to jako važno. Priče takođe podstiču lojalnost brendu. Stvaranje narativa oko vašeg brenda ili proizvoda ne samo da ga humanizuje već i samo po sebi plasira vaše poslovanje.

Šta čini dobru priču?

Reči poput „dobar“ i „loš“ odnose se na mišljenje korisnika. Ali postoji nekoliko komponenata o kojima se ne može pregovarati i koje čine odlično iskustvo pripovedanja kako za čitaoca tako i za govornika.

Dobre priče su …

  • Zabavne: Dobre priče čitaoca zanimaju i zanima šta sledi.
  • Obrazovne: Dobre priče podstiču radoznalost i dodaju čitaočevu bazu znanja.
  • Univerzalne: Dobre priče su dostupne svim čitaocima i koriste emocije i iskustva koja prolazi većina ljudi.
  • Organizovane: Dobre priče prate sažetu organizaciju koja pomaže u prenošenju suštinske poruke i pomaže čitaocima da je apsorbuju.
  • Zapamćene: Bilo da su nadahnućem, skandalom ili humorom, dobre priče ostaju u umu čitaoca.

Postoje tri komponente koje čine dobru priču – bez obzira na priču koju pokušavate da ispričate.

  1. Karakteri. Svaka priča sadrži bar jedan lik, a ovaj lik će biti ključ za povezivanje vaše publike sa pričom. Ova komponenta je most između vas, pripovedača i publike. Ako vaša publika može da se stavi na mesto vašeg lika, veća je verovatnoća da će se nadovezati na vaš poziv na akciju.
  2. Sukob. Sukob je lekcija o tome kako lik prevazilazi izazov. Sukob u vašoj priči izaziva emocije i povezuje publiku kroz relativna iskustva. Pričajući priče, snaga leži u onome što prenosite i predajete. Ako u vašoj priči nema sukoba, to verovatno nije priča.
  3. Rezolucija. Svaka dobra priča ima završnicu, ali ne mora uvek biti dobra. Rezolucija vaše priče treba da završi priču, pruži kontekst oko likova i sukoba i ostavi publici poziv na akciju.

Na Master Class radonici upraov učimo kako da napravimo i napišemo priču koja će pleniti mnoga srca i pomoći nam da efikasno saopštimo našu poruku. Bez obzira da li se bavimo umentičkim formama ili radimo u biznisu, suština je uvek ista: pričanje priče!

Objavljeno

Ljubav u dve rečenice

Piše: Ana Jovanović

Znate li za “ljubav u dve rečenice” u kojima reči ćute? Nemaju ni tačku ni zarez ni upitnik nego se završavaju sa beskonačno. Paradoks su jedna drugoj i međusobno se mrze u tišini.  Ta “ljubav u dve rečenice” nije pri čistoj svesti i zdravoj pameti jer veze sa ljubavlju nema.

Znate li za” ljubav u dve rečenice” u kojima se sve kaže, a najmanje se o ljubavi priča? Onda kada se za nju ne zna, ali se ona prepozna u sebi. Ne znaju oni koji ih izgovaraju, ali ljubav zna da je u njima ima.

A kako je moguće da postoji “ljubav u dve rečenice” čije reči ćute? Postoji! To su one ljubavi u kojima samo oči dvoje zaljubljenih progovore dok im se pogledi mimolaze u prolazu.

Najveće su te “ljubavi u dve rečenice” koje veze sa ljubavlju nemaju. Tako se pišu najlepše pesme i priče.

Objavljeno

Šampita

šampita, kratka priča

,,Kako bih voleo da imam sad jedno ćebe,” – pomislio je za sebe Nega, ,, a i par čizama za broj veće.”.

Prokletinje su užasno žuljale, pa je bio primoran da ih nosi na bosu nogu. Golo stopalo i hladna guma za broj manja bila je svojevrsna golgota.

,,Nema tvog broja”, objasnili su mu, ,,to ti je što ti je, bolje nego da ideš bos po snegu.”

Sada je sedeo u tovarnom delu voza, kao na prikolici, ledeni vetar šibao je nemilosrdno, malene dečije glave, bez kape, uvukle su se u ramena da ublaže udar. Nega se, gledajući u stopala, pitao da li bi rane i žuljevi bili manji da je ipak išao bos.

Bio je pozno-jesenji dan, a Negi isti kao i svi prethodni. Išao je u nadničenje. On i desetine drugih. Sada je sedeo šćućuren uz svoja dva vršnjaka, desetogodišnjaka, koja su radila zajedno sa njim i čekao da voz pristane na Glavnu železničku stanicu u Beogradu i da se konačno skloni sa nesnosne vetrometine. Lakše je podnosio teret kamena natovarenog na kolica nego ovo smrzavanje. Drugovi su ga čikali da uvek može da ide peške, ako je već toliko zimogrožljiv, međutim nije ga to tangiralo jer umreti od gladi nije bila opcija za njega.

Izgubio je majku još na rođenju, došao je na svet kao siroče. Bio je sedmo dete svom ocu, koji je već tada prešao 35-tu i prvo dete svojoj nesuđenoj majci. Otac mu se ponovo oženio i ponovo doživeo istu sudbinu, tako da za njega je malo ko mario i brinuo. Možda samo deda koji bi mu, ponekad, doneo šaku čvaraka, malo surutke i komad proje.

Voleo je tog dedu i mrzeo Nemce. Tako mu je bar rekao deda, inače povratnik sa Solunskog fronta, kada je, prestravljen, posmatrao avione i bombe koje posipaju po njegovom gradu tog 6. aprila ’41. godine. On sa svojih svega 6 godina je po prvi put sa strahopoštovanjem gledao te velike metalne ptice kako seju razdor, plamen i stradanje, a deda je rezignirano samo rekao: ,, Opet Nemac, proklet bio!” Od tada Nemac je bio simbol straha i smrti.

Već sa 7 godina je obavljao sitne poslove koje je mogao sa svojim nejakim rukama u zamenu za hranu, a od letos je, zahvaljujući komšiji Miletu, išao na pravi posao i dobijao dnevnicu. Sitnu sumu ali bar nije bio gladan danima, kao što se ranije dešavalo.

Metalna šklopocija se konačno oglasila, pijuk je najavljivao da se bliže peronu. Sa olakšanjem je skočio sa vagona i užurbanim hodom krenuo put izlaza kako bi što pre zagrejao svoje, od zime ukrućeno telo. Destinacija je bila ulica Kralja Milana, ili od skora ulica Maršala Tita. U toku je bila obnova i gradnja Beograda nakon oslobođenja.

Rad nije bio lak, ali Nega se nije bunio, svojim dečijim ručicama je zrelo podizao kamen i bacao u kolica. Radio je predano zato što je znao da ako posustane, kući će ići gladan, toj hladnoj kući bez ljubavi i topline, bez večere i toplog majčinog krila. Ako odustane nikog neće biti briga, a ako večeras legne sit, to su ga te ručice, otvrdle pre vremena, i čelična volja nahranili.

Kraj prvog dela…

Objavljeno

5 saveta za kratku priču

Kada je u pitanju drama i intenzitet, ostaju li vaše kratke priče… kratke? Da li čitaoci reaguju sa „hm-hm“ umesto na „oh Bože!“? Dobra vest je da je lako dati kratkim pričama uzbuđenje – ako znate trikove.

Kako da pišete dramatične i uzbudljive kratke priče

Ostavite nešto mašti. Hoćete da izludite vaše čitaoce? Dražite ih govoreći da znate tajnu, ali im nećete reći. U pričama i u stvarnom životu, često se nešto namerno ne kaže da se ljudi zaintrigiraju. Ali nemojte preterivati: previše odugovlačenja, i vaš apriča će postati pre smetnja umesto iskušenje.

Recite više sa manje. Kratke priče koje se vuku sa opširnim rečenicama i preteranim opisom obično loše zvuče. Uređivanjem (skraćivanjem) svojih kratkih priča sve do osnovnih detalja, stvorićete veći osećaj drame.

Neka čitaoci rade za vas. Nemojte previše lako darovati publici najsočnije elemente vaše kratke priče: naučite čitaoce da malo rade kako bi sastavili delove i videli veliku sliku. Nagoveštaji o padovima koji aludiraju na sporednu priču, te predstojeće završetke, kao i pojačavanje karakterizacije likova su dobre tehnike. Upotreba insinuacija može omogućiti snažno pričanje priča i dodatnu maštu čitaoca.

Počnite blizu kraja. Ako je kraj vaše kratke priče trenutak najveće drame i napetosti, počnite što je moguće bliže tom centru gravitacije – onda neka vas ostatak vaše priče neizbežno povuče unutra. Napravićete priču ispunjenu intenzitetom i naizgled nezaustavljivim procesom događaja.

Ne zaboravite na sudbinu. Kada likovi rade sa osećajem za sudbinu – ili kada se osvrnu i osete da su došli do svoje sadašnje sudbinske teškoće – priča će imati više urođene gravitacije i važnosti (zvana drama). Da li vaši likovi iskušavaju sudbinu?

Napišite kratku priču u jednom velikom potisku

Možda ćete poželeti da odvojite malo vremena kada napišete kratku priču, zagledate se u svemir, ustajete i kasnije se vraćate na posao, itd. Ili dajte sebi vremensko ograničenje i pokušajte da pišete koliko god možete što brže možete. Ovaj pristup može dati vašoj priči iskru drame i puno napretka.

Zapamtite: vaš prvi nacrt ne mora da bude lep. Pustite da se vatra koja vas prisiljava da pišete razgori što brže i jače kada prvi put sednete da sastavite svoju priču. Nakon toga možete (i najverovatnije ćete) uzeti sporiji i detaljniji pristup dok vršite revizije. I onda se vaša priča pojavi u svoj svojoj lepoti!

Objavljeno

Devica Marija iz lokalnog kafića

Pre neko veče sedeo sam u nekom kafiću, sticajem okolnosti u ženskom društvu samohranih majki i raspuštenica, od kojih su neke bile moje prijateljice (a neke nisu). S ozbirom da sam i sam raspušten, nekako sam se uklapao u to društvo, pa su me trpele. Sve su uglavnom bile sa manjim ili većim potomstvom, decom koja su nedostajuće očeve doživljavala kao neku tajanstvenu fantaziju, mitsko biće koje godinama neotkriveno živi u njihovoj kući i koje će se jednog dana (možda) pojaviti nekakvom čarolijom, pa da budu kao druga deca i nauče reč “tata”.

Sve su bile doterane, poželjne, hrabre, i odlučne ali i nesretne zbog svoje sudbine zbog koje nisu mogle da krive rat ili neku drugu katastrofu što su ostale same. Razgovor je otkrivao tugu ispod blještave fasade; neke su bile ucveljene; neke su želele muža i oca svom detetu; neke su mrzele svoju decu (i toga je bilo); neke su se osećale samo i napušteno (mnoge od njih). Pokušavao sam povremeno da ih bodrim nemuštim rečima kako su imale sreću da i se to dogodilo, kako ništa nije tako crno, kako su one dobre žene, kako sada mogu da žive onako kako žele, i slične gluposti.

U jednom trenutku tuge i nemoći, odlučim da izađem iz sopstvenog tela i sednem za susedni sto. I odjednom se pred mojim očima pojavi biblijska scena: Mlada žena sa detetom u krilu, i čitavim životom pred njima – njiho dvoje sami, bez ikakvih obaveza. Skoro kao devičansko rođenje. Moderna Devica Marija, sa Luj Viton torbicom i Kiko kolicima. Preplavi me neka grdna tuga. I u glavi mi zvoni rečenica koje s često to veče izgovarale – “ko je kriv”, jer kad ih pitam kakav je bio otac i muž, većina kaže propalica, svinja, lažljivac, neradnik, kukavica, jebivetar…I bolje da je mrtav nego živ (rat i stradanje muškaraca je uvek bolja uteha nego karakterni razvod).

I onda pomislim: najveći dobitak u životu je kad shvatiš da je Univerzum potpuno ravnodušan prema tvojoj sudbini. Tamo nema nkakve pravde, krivde, prava na ovo ili ono…To su pojmovi izmislili kako bi prevazišli sopstvenu egocentričnost i pokušali da prežive u ovom surovom svetu. To počne kada kao dvogodišnjak počneš da postavljaš ona čuvena Zašto pitanja i nastavi se do kraja života (za neke ljude). Ostali se ne smaraju ovim pitanjima, već se bave preuređenjime sopsotvenih kaveza, uz pažljivo izbegavanje da drmaju tuđe. Samo uz ljubav možeš da pobediš život.

Vratim se u sebe da dovršim espreso. Vidim kako me gledaju onim krupnim očima punim tuge i neke moćne ljubavi dok rukama svijaju svoju decu i popravljaju nabore na haljini ili bluzi. Osetim se krivim iako nisam kriv nizašta. Insistiraju da one plate.

Te večeri vratim se u svoj brlog gde me dočeka još jedno muško mitsko biće sa belim krznom. I čaša sa ćilibarom  na stolu. Uključim mašinu, ali te večeri ekran ostane prazan. Život uvek ume da piše bolje od mene.