fbpx

Kako da usavršiš stil pisanja?

 

Stil je melodija priče

Stil je ono po čemu se izdvajaš. Lični pečat, zaštitni znak.
Kroz način na koji ćeš birati reči i sintakse trebalo bi da odjekuje jedinstveni autorski glas.
Pomoću stila možeš da nam saopštiš više i o samim likovima, o njihovim međusobnim odnosima, stremljenjima, crtama karaktera. Stil je vitalan deo pisanja. On je melodija tvoje priče.

Kako se stiže do jedinstvenog stila?

U jednom od prethodnih tekstova pominjala sam delo „O pisanju i stilu“, Artura Šopenhauera.
Svaka rečenica ovog dela dragocena je kap mudrosti.

Najvažnija odrednica dobrog stila je način na koji kazuješ misao.
Veoma je bitno da misao saopštiš što razumljivije, što jednostavnije. Nemoj je umotavati u pompezne reči, one nikoga neće ubediti da si vrhunski mislio.
Piši prirodno, onako kao što razmišljaš. Neprirodnost će odbiti čitaoce.
Pravi mislilac se trudi da misli izražava što je moguće čistije, jednostavnije, sigurnije i kraće.
Šopenhauer smatra da je jednostavnost oduvek bila obeležje ne samo istine već i genijalnosti.
Stil dobija lepotu od misli.
Stil je senka misli: nejasno ili loše pisati, znači glupo ili konfuzno misliti.

Čitanje, pisanje i stil

Čitanje je odličan put ka izgradnji sopstvenog stila. Čitaj dela različitih mislilaca i književnika, dela napisana raznovrsnim stilovima i pokušaj da uočiš razlike među njima.
Uvidećeš da ti neki stilovi pisanja više odgovaraju od drugih.

Sigurno ćeš odmah prepoznati ko je napisao ove rečenice:

„Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj „Žal za mladost“… Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem… Ah!“

Zar nije odlika vrhunskog stila upravo ta različitost, ta prepoznatljivost? Kao u ovom odlomku iz drame „Koštana“, Bore Stankovića.

Šopenhauer i maska

U početku ćeš možda i nesvesno prisvojiti stil nekog sebi bliskog pisca. Nemoj se previše rastužiti zbog toga, to nije neobično, dešava se. S vremenom moraš krenuti u svom smeru i izgraditi sopstveni stil koji će biti tvoj znak raspoznavanja.

Jer, kako je govorio Šopenhauer, stil je fiziognomija duha. Podražavati tuđi stil znači nositi masku. Ma kako ta maska bila lepa, ona će ipak, usled svoje beživotnosti, postati uskoro glupa i nesnosna, tako da je čak i najružnije živo lice bolje od nje.

I to nas dovodi do naredne bitne stvari u izgradnji stila. Do pisanja.

Zapisuj sve što ti se učini bitnim. Vežbaj ruku i vežbaj um.
Mnogo korisnih stvari o pisanju i stilu možeš naučiti u radionicama Kreativnog pisanja. Bićeš iznenađen vidicima koji će ti se otvoriti.
Radi na sebi i svakodnevno proširuj znanje!

Kako da napišeš dobru priču?

 

Sigurno ste se bar jednom zapitali šta to priču čini istinski dobrom? Zašto vas neka priča potpuno obuzme, a druga pak zamori do krajnjih granica izdržljivosti?

Pokaži, ne kaži!

Jedno od osnovnih pravila dobrog pisanja glasi – pokaži, a ne kaži.
Nemoj nam jednostavno saopštiti da je tvoj junak ljut. Pokaži nam njegovu krv što se pod neonskim svetlima kupatila presijava na komadima ogledala koje je upravo razbio pesnicom.

Skribomanija

Manje je više. U pisanju uvek bilo i biće. Zato pokušaj da sa što manje efektnih i mudro odabranih reči jasno izraziš svaku misao.

Tetovaža

Jedan od načina da izbegneš zamku skribomanije je da misliš o pisanju kao o tetoviranju, kao što govori Peter Sloterdijk. Iglom ispisuješ reči na ograničenom komadu sopstvene kože.
Razmisli o svakoj reči i proceni da li vredi bola. Ako ne vredi, izbaci je.

Poenta

Poentu priče bi trebalo da iskažeš kroz ponašanje likova i njihove međusobne odnose. Dopuni je mudrom postavkom, dijalozima… Nemoj je samo eksplicitno obznaniti.

Kako, a ne šta

Od onoga što je napisano, još značajnije je kako je napisano.
Stil, ritam, forma, uverljivi likovi, motivacija junaka, jedna ista stvar promatrana na svež način iz tvog jedinstvenog ugla, sve su to činioci dobre priče.

Zanat

Nemoj misliti da se pisanje ne može naučiti. Može. Tehnike koje se uče u radionicama kreativnog pisanja umnogome mogu unaprediti tvoje pisanje, učiniti ga životnijim i zanimljivijim.
Naučičeš mnogo korisnih stvari o postavci priče, tački gledišta, karakterima, efikasnom dijalogu, zapletu… Saznačeš nešto i o izdavaštvu i izdavačima.

Upiši jednu od radionica Kreativnog pisanja, upotpuni znanje i usavrši veštinu pisanja!

Kako da napraviš novac od pisanja?

 

Voliš da pišeš. Imaš talenat. Hteo bi da postaneš pisac. Ili, da bar lepo živiš od svojih tekstova. Na blogu. Za neke novine. Da pišeš reklame ili web sadržaje. Možda i da radiš kao “duh pisac” za zvezde i zvezdice…Ko zna? Svašta se može sa ovim zanatom i talentom.

To je lepo. Ali…uvek ma jedno ali…ccc. Da bi to uspelo, moraš da imaš zanat u olovci. Jer pisanje, pogotovo komercijalno pisanje (bestseleri, blog, memoari, reklame, marketing) je u osnovi zanat, kao i svaki drugi. Ne možeš odmah da budeš Pikaso. Nauči prvo da crtaš. Dostojevski je pisao za novine i kratke priče. Godinama. I Hemingvej. I Stiven King.I…mnogi drugi.

Druga važna stvar u ovoj jednačini jeste rad. Veliki rad, upornost, odricanje. RAD JE STVORIO ČOVEKA. Koliko sam samo mrzeo ovu izanđalu maksimu, da bi tek pod stare dane shvatio njenu suštinu. Ne možeš da pišeš a da ne oznojiš dlanove, nažuljaš zadnjicu i cediš mozak do besvesti. To je upravo ono što razlikuje pisce od onih koji se samo tako zovu.

Tek kada pisanje počne da se bavi tobom, a ne ti pisanjem, znaćeš da si spreman i da si na pravom putu.

Šta treba da uradiš?

Prvo dobro izuči zanat profesionalnog pisanja. Uloži u sebe. To je ionako minimalno. Moraš da budeš spreman da imaš alatu ruci da bi pisao brzo i efikasno.

Drugo, otvori svoj blog ili web prezentaciju. To tvoja radnja. Tamo stavljaj svoje tekstove, tvoje pisanje i svoje reference. Napravi mesto za kontakte. Ne Fejs. Ne twiter. Linkedin je odlična ideja. To je profesionalno. Jer ljudi vole da znaju sa kim imaju posla.

Treće, postani ekspert i predstavi samog sebe na najbolji mogući način. To zahteva razmišljanje i strategiju. Jer svaki pisac je sam sebi preduzetnik. To uključuje sopstvenu promociju i lični marketing. Tu može Fejs i Twiter. Čak i Instagram.

Zašto sve ovo? Prošla su vremena kada se čekalo da neko, neki veliki izdavač ili pohotni mecena, otkrije tvoj talenat. Do tada si mogao da umreš od gladi. Uzmi stvar u svoje ruke i iskoristi moderne tehnologije komunikacije, jer su one tvoj najbolji prijatelj.

Tvoj talenat za pisanje je tvoj glavni i jedini alat koji imaš samo ti i niko drugi ga ti ne može pokloniti. Glancaj ga, voli ga, ulaži u njega, on će ti sve to vratiti desetostruko.

Šta čekaš? Uzmi olovku i počni. Tako prosto.

Pisanje i depresija: pobediti demona

 

Oduvek sam bio sklon čestim promenama raspoloženja. Introspekciji. Čudnim nemirima koje sam “lečio” najčešće kroz piće, žene, manični rad, adrenalin… Onda su dolazili duži periodi mrtvila. Depresije. Nije mi bilo ni do čega. Gledaš svoj život kako prolazi pored tebe kao voz, a ti možeš samo da gledaš nikako da se ukrcaš na taj voz…

Knjiga su bile uteha i spas. A onda pisanje. Tada sam shvatio da ako želim da mi bude bolje, da se osećam opet živim, da izađem na svetlo, treba da koristim svoju veštinu sa rečima, kako bih pomogao sam sebi.

Kroz pisanje možeš da budeš sam sebi terapeut i da istovremeno unaprediš svoje veštine pisanja.

Ključ je da opišeš svoje emocije

Kada si depresivan, mozak proizvodi intenzivne negativne emocije: strah, bes, ljutnju, žaljenje, unutrašnju bol, krivicu, brigu, samosažaljanje…i još mnogo toga.

Kao pisac, imaš na raspolaganju moćan alat da redukuješ ove emocije: jednostavno upotrebi svoje deksriptivne veštine. Efekat je neverovatan i brz!

Evo kako to da uradiš:

Kad god se osećaš loše, identifikuj tu emociju. Posmatraj gde se u telu pojavljuje i kako je osećaš.

Opiši to. Koristi neko poređenje (uporedi to sa nečim drugim).

“Osećam…to je kao…”
“Osećeam…to je kao da ću…”

Evo nekih primera iz mojih beležaka:

“Osećam strah. To je kao neka džinovska gvozdena pesnica koja mi udara u grudi, stiska sav vazduh iz mojih pluća”.

“Strašno se brinem. Osećam to kao neku krastavu žabu koja mi čuči na leđima, između lopatica”.

“Guši me neka bol iznutra. Osećam se kao da mi je neko zario mesarski nož u creva pa okreće i okreće…”.

Kada posmatramo i imenujemo emocije, onda vršimo njihovu objektivizaciju. Tako gube snagu nad nama.

U isto vreme postaješ i bolji pisac. Stvaraš sjajne emocionalne opise koje možeš da koristiš u svojoj prozi ili poeziji. Iznenadiš se kako tvoji likovi doživljavaju i ispoljavaju snažne emocije, i kad pogledaš svoje beleške možeš da uporediš sopsotvene doživljaje u njima. I uvek ćeš imati sveže, originalne deskripcije koje će uzbuditi tvoje čitaoce svojom sirovom i vibrirajućom autentičnošću.

I, za početak, nemoj da brineš što to neće često biti briljantna proza. Samo opiši ono što osećaš.

Moje lično iskustvo

Ovu tehniku sam otkrio nakon seanse sa jednim psihoterapeutom koji me je savetovao da imenujem i posmatram svoj emocije tako da mogu da ih prepoznam.

Za ljude koji se bore sa depresijom, izlazak na kraj sa negativnim emocijama predstavlja podvig jednog Herkula. Depresija se često opisuje kao duboka i neprozirna magla koja zamagljuje rasuđivanje i sprečava izlazak napolje. Osećaš se “loše” ali ne umeš da opišeš svoje emocije, i to te sprečava da imaš bilo kakvu kontrolu nad njima.

Kada koristiš pisanje kao terapeutski alat, iznenadiš se kada vidiš kako tvoje mutne emocije polako počinju da dobijaju oblik, pravo pred tvojim očima.Drugim rečima, ne boriš se više među senkama već na otvorenom polju.

Metaforički rečeno, sam čin stavljanja emocija na papir, simbolizuje pokušaj da se one eskternalizuju, izbace napolje. Čak i samim opisivanjem svake od njih predstavlja pokušaj da se razume koren depresije, što predstavlja i prvi korak ka olakšanju i izlečenju.

Da li se i ti boriš sa depresijom? Da li si pokuša da zapišeškako se osćeaš? Da li je pomoglo?

Kratki saveti za bolje pisanje


Pisanje
vam je u krvi. To je nešto što morate da činite. Celim bićem osećate nenapisane reči koje ključaju u vama. A onda, kada se reči najzad izliju na papir, dogodi se da vas jednostavno preplave. Počinjete da gubite kontrolu nad tekstom. Ne uspevate da naslutite kako bi vaši junaci trebalo da se ponašaju, a da pritom ostanu dosledni i uverljivi. Ne znate kako da povežete delove teksta u smislenu celinu. Zapeli ste i ne uspevate da nastavite. Ili vam možda ono što ste napisali ne zvuči dovoljno ubedljivo.

Tada počinju muke, sumnje i preispitivanje. Pitate se koji je smisao onoga što radite. Zašto pišete? Da li uopšte umete da pišete? Razmišljate da ostavite sve i počnete da radite nešto logično i opipljivo.
Ovo nije nešto što se ne može prevazići i svakako nije nešto zbog čega bi trebalo da odustanete od pisanja. Naprotiv. Jedan od načina na koji možete prevazići teškoće je da poslušate savete iskusnih pisaca i učitelja. U nastavku ću napisati nekoliko korisnih saveta koje sam tokom godina čula od iskusnijih i mudrijih od sebe.

Čitanje naglas

Pročitajte naglas ono što ste napisali. Na taj način ćete osetiti kako tekst „teče“. Onde gde se tekst sliva ravnomerno kao voda, tu je sa rečenicama verovatno sve u redu. Ako počnete da gubite dah i da zastajete, postoji mogućnost da nešto ne štima. Pročitajte taj deo ponovo i razmislite o onome što biste mogli izmeniti.

Podela rečenica

Kad god je moguće, podelite rečenicu. Bolje napišite nekoliko kratkih rečenica, nego jednu dugačku u kojoj ćete se izgubiti. Svakako, to ne mora uvek da bude pravilo, u književnosti postoji mnogo primera izvrsnih složenih rečenica, ali je manje verovatno da ćete pogrešiti ukoliko pišete kraće i jasne rečenice.

Opisi

Ništa nemojte ostaviti neopisano. Kada opisujete, postarajte se da ne koristite reči kao što su neobično, fantastično, neopisivo… Npr. Bio je neopisivo mudar. Ako je neopisiv, kako ga uopšte možete opisati, zar ne?

Jezik

U svim jezicima postoje reči koje su preuzete iz jezika drugih naroda. Ima reči koje danas više i ne osećamo kao pozajmljenice, na primer: sat, violina, kralj… Postoje reči kojima i ne bismo tako lako mogli da pronađemo zamenu, kao što je na primer reč moda. Postoje i pozajmljenice koje odmah osećamo kao reči stranog porekla. Takve reči valja upotrebljavati s merom, odnosno onda kada za njih nema zamene. Kada postoji odgovarajuća domaća reč, nema razloga da je ne upotrebimo.
Na primer, ukoliko pišete na srpskom jeziku, umesto reči naivan, možete napisati prostodušan. Umesto reči inspiracija, bolje napišite nadahnuće. Umesto doza, prisenak. Zvuči lepše, zar ne?

Ako volite da pišete, ali se katkad možda osećate izgubljeno i ne znate kako da nastavite, najgore što možete da učinite je da odustanete.
A najbolje što možete da učinite je da učite od iskusnijih od sebe. Stalno čitajte i uvećavajte znanje.
Upišite neku od radionica Kreativnog pisanja i odvažno zakoračite u čudesni svet pisane reči!

Šta radiš kada je tvoj tekst odbijen ?

Kada je pisanje u pitanju, odbijanja se stalno dešavaju i nije nimalo lakše ni kada te odbiju putem maila. Ako imaš osećaj da se to suviše često dešava, možda postoji dobar razlog za to. Evo šta bi mogao da uradiš po tom pitanju, kako bi se to u budućnosti promenilo.

Zašto si odbijen ?

Tvoj mentor ima drugačije uvide nego tiTekst koji si poslao čini ti si savršen da bi bio objavljen, ali je ipak odbačen. To je zato što urednik poznaje publiku bolje nego ti. Na primer, priča o ukletim kućama neće biti tako popularna u nekom horor magazinu kao tekst na neku drugu, sličnu, temu. Zato i neće biti objavljen.

  Niko ne želi da eksponira „ne testiranog“ pisca– Ukoliko urednik ne poznaje tvoj rad ili tebe, teško ćeš uspeti da ga ubediš da bi trebalo da ti pruži šansu. Iz tog razloga bilo bi pametno da, pored teksta, pošalješ i kratku biografiju o svom pisanju.

Tvoje pisanje ne uklapa se u koncept sajta– To nije nekada fer, ali dešava se. Ako tvoje pisanje ima nešto u šta urednici ne veruju, nešto što je u suprotnosti sa njihovim mišljenjem, bićeš odbijen.

Tekst ti nije čitljiv– Ako je iz bilo kog razloga teško pročitati ono što si napisao, to neće biti objavljeno. To može da se desi kada dokument koji si poslao nije mogao da se otvori ili gramatika i pravopis nisu adekvatni. Ako tvoj tekst ne može da se pročita, odmah će biti diskreditovan.

Nisi pravilno procenio publiku– Tvoji tekstovi mogu biti neverovatno napisani, ali poslao si ih pogrešnim ljudima. Moraš da poznaješ svoju publiku i koja su interesovanja najviše zastupljena. Ne možeš da pišeš o temama koje nisu prihvaćene jer to je onda promašaj.

     Tekst ti nije dovoljno zanimljiv– Urednik možda misli da nije vredno truda da sazna šta se desilo na kraju tvog rada i to je realnost sa kojom treba da se suočiš. Ako urednik sajta nije zainteresovan za tvoj tekst, takođe misli da ni njegovi čitaoci neće biti.

Efekat već viđenog– Možda ne znaš, ali već je uglavnom sve napisano na mnoge teme. To praktično znači da tvoj rad neće biti prihvaćen, iako je dobar i kvalitetan.

Kao što vidiš postoji širok spektar razloga zbog kojih bi mogao da budeš odbijen. Neki od njih nisu tvojom krivicom izazvani, ali neke od njih mogao bi efikasno da ispraviš uz malo truda i znanja.

Kako se nositi sa tim ?

Značaj povratne informacije– Pre nego što čak i pomisliš da pošalješ svoj tekst, potrebno je da imaš neke povratne informacije o njemu. Oslušni reakcije o tekstu u grupi, ako si član neke od njih ili zamoli nekoga ko razume o čemu pišeš da to pročita i proceni. Ako su reakcije pozitivne, samo napred, objavi tekst. Ako reakcije i nisu baš najbolje, vreme je da promeniš nešto u pisanju.

Sledi Orvelov savet– Orvel je bio uspešan pisac i znao je kako da napiše nešto zaista efektno. Pitanja koja je on sebi postavljao prilikom pisanja, trebalo bi svaki pisac da postavi. Može li moje pisanje da bude jezgrovitije ? Da li je napisano ono što sam želeo da prenesem publici ? Prati svoja sopstvena pravila i saznaćeš šta ti je sve potrebno za dobar tekst.

      Nemoj odustati– Lako je razmišljati da naše pisanje nije dovoljno dobro i da treba prestati sa tim, ali odbijanje nije kraj sveta. Kao što je već rečeno, postoji mnogo različitih razloga zašto neki tekst nije prihvaćen. Nisu svi oni odraz tvojih sposobnosti. Nastavi da pokušavaš i da daješ sve od sebe.

Istražuj– Uveri se da pišeš za pravu publiku. Čitaj o objavljivanju pre nego što pošalješ svoj tekst. Na taj način imaš veće šanse da usvojiš sve zahteve publike prilikom pisanja, kao i da zadovoljiš njihove čitalačke kriterijume.

 

*

 

Pobrini se da odgovoriš na zahteve publike i urednika, učinićeš na taj način sebi život lakšim. Prihvati odbijanje kao još jedan korak ka usavršavanju svog pisanja. To ne znači da si ti loš pisac nego da treba da pokušaš ponovo. Sledi navedene korake pre nego što sledeći put pošalješ tekst. A kada napišeš nešto novo, pošalji i nama jer potrebno je da iskoristiš sve on line resurse kako bi bio što više objavljivan.

Šopenhauer, Andrić i Hemingvej o pisanju

 

Čitamo i volimo njihova dela. Da li znate kako su velikani svetske filozofije i književnosti govorili o pisanju?

Artur Šopenhauer

„Sva opširnost i isprepletenost besmislenih zapažanja koja nisu vredna čitanja trebala bi biti izbegnuta. Pisac mora štedeti vreme čitaoca, njegovu koncentraciju i pažnju; na ovaj način on navodi čitaoca da veruje kako je ono što mu izlaže vredno čitanja i da će nadoknaditi trud koji je uložen. Bolje je izostaviti nešto dobro nego napisati nešto što nije vredno pominjanja.“

„Najlepša je ona istina koja je gola, i što je izražavanje jednostavnije to je dublji utisak koji proizvodi; delom je to zbog toga što doživljaj ostaje neometeno zadržan u umu slušaoca bez uplitanja sporednih misli i delom zato što oseća da nije bio potkupljen i prevaren umetnošću retorike, već da je ceo efekat došao od same stvari.“

„Kao što nemar prema odeći odaje prezir prema društvu u kom se čovek kreće, tako i grub, nemaran i loš stil pokazuje sramno nepoštovanje prema čitaocu, koji onda to pravedno kažnjava time što neće pročitati knjigu.“

Ivo Andrić

„Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: “Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujem zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?”

A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam “naš” pisac otkriva. To je spasonosno.“

„Prva rečenica je tu, na hartiji, sama iz sebe nikla, jasna i neizmenljiva. Ali tu gde treba da dođe druga – beli se praznina. Ja stojim pred tom pustinjom, zbunjen i izgubljen. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom, i sad ja treba da pokažem šta umem i mogu.“

Ernest Hemingvej

„Ako prozni pisac dovoljno dobro poznaje stvari o kojima piše, on može i izostaviti ponešto što zna i čitalac će, ako pisac piše dovoljno iskreno, osećati te stvari jako, kao da ih je pisac izričito naveo. Dostojanstvo u kretanju ledenog brega potiče od toga što je samo jedna osmina njegova iznad vode. Pisac koji izostavlja stvari zato što ih ne poznaje stvara šupljine u svom pisanju. Pisac koji nedovoljno ceni ozbiljnost pisanja, nestrpljiv da ljudima pokaže koliko je formalno obrazovan, kulturan ili fino odgojen je samo papagaj. Ozbiljan pisac može biti soko, ili jastreb, ili čak i papagaj, ali zakleti pisac je uvek prokleta sova.“

„Sve dobre knjige imaju jednu zajedničku stvar – realnije su nego da su se zaista i desile u stvarnosti.“

„Ne postoji ništa što se može uporediti sa pisanjem. Sve što radiš jeste da sediš za pisaćom mašinom i krvariš.“

Malo talenta, mnogo rada i stalnog učenja esencija su pisanja. Ukoliko želite da usavršite svoje pisanje i učinite nešto korisno za sebe, pridružite nam se, upišite neku od radionica Kreativnog pisanja.

Pisanje i naracija

Naracija kroz drugo lice jednine je oblik pisanja u kome se tačka gledišta naratora iskazuje kroz percepciju tzv. posmatrača, a to je obično, u većini slučajeva sam čitalac. Percepcija iz drugog lica jednine retko se koristi kada je u pitanju pisanje fikcije na primer, zbog određenih poteškoća koje pri tom mogu da se jave. Prilično je izazovno razviti priču, ali i karaktere u njoj, u kojoj je prikladno i poželjno prisustvo druge osobe.

Pored toga, nije jednostavno održavati tok naracije drugog lica u pisanju neke duže forme. Nešto je drugačije kada je reč o pisanju eseja ili nekog kraćeg sadržaja.

Primeri percepcije „druge osobe“

Uprkos izvesnim izazovima koji mogu da se jave kada je ovaj način pisanja u pitanju, postoje takođe autori koji odlično balansiraju sve elemente pisanja u skladnu celinu kako bi to na kraju zaista i zvučalo kao dobro napisana priča.

Kao primer možeš možda da osmisliš nešto poput ovoga:

„U narednom semstru profesor je bio opsednut pisanjem iz ličnog iskustva. Moraš da pišeš na osnovu onoga što ti je već poznato, na osnovu onoga što ti se dogodilo. Razmisli malo o svojim iskustvima, možda pronađeš neku vrednu ideju, inspiraciju.“

Izbor percepcije baš po tvojoj meri

Nemoj da te zbuni naracija drugog lica jednine, pisac se jednostavno na taj način obraća čitaocu. Mnogi veliki pisci na taj način direktno izražavaju svoje komentare i mišljenja, kroz likove svoje priče.

Autori modernog vremena takođe koriste ovaj tip percepcije kada imaju da poruče nešto korisno i pametno.

Postoji još jedan detalj koji bi eventualno mogao da te zbuni, a koji se takođe razlikuje od percepcije trećeg lica. Kada pisac postavi pitanje čitaocu, on to radi iz perspektive trećeg lica. Na primer: „Da li uživaš u pisanju kao i ja ?“ Ovo pitanje postavlja narator, a on je treće lice jednine.

Kada se to preformuliše da zvuči kao da je pitanje iz druge perspektive onda to zvuči ovako: „Voliš da pišeš tako da možeš da planiraš da radiš neke vežbe pisanja večeras.“

Primetiš li razliku ?!

Zašto da se odlučiš baš za ovaj tip naracije ?

Većini ljudi prirodno je da piše u prvom licu jednine ili eventualno u trećem licu. Za pisanje kroz percepciju druge osobe potrebno je malo truda i iskrena namera da se piše u ovoj formi. Razlozi za to su:

  • Želiš da ubaciš čitaoca u to stanje i iskustvo protagoniste
  • Želiš angažovati publiku kroz razne senzibilitete svoje priče. To se najbolje postiže tako što čitalac zamisli sebe kao deo iskustva o kom pišeš.
  • Želiš da napišeš zaista ubedljiv i zanimljiv tekst koji će postići svoj maksimum kroz percepciju drugog lica.
  • Želiš da probaš novi i drugačiji stil pisanja.

Nema ništa loše u eksperimentisanju sa raznim stilovima pisanja. Možda će ti samo za neku percepciju trebati malo više vremena ili vežbanja. Nema ničeg čudnog ili pogrešnog ako tvoji prvi pokušaji čitaocima budu zvučali konfuzno ili nervozno. Samo usavršavanjem sopstvenih veština i tehnika postaćeš dobar autor čiji trud i rad će drugi itekako da primete. Mi ti možemo pomoći u tome.

 

Talenat kao taština

Može li se pisanje naučiti? Može, isto kao što se može naučiti glumiti, slikati ili pevati. Šta je to ili ko tačno mistifikuje proces pisanja i zašto se još uvek vode polemike oko radionica kreativnog pisanja? Možemo li živeti sa slikom pisca koji uči da piše i razvija se ili nam još uvek, za naš mir i ne uzimanje olovke u ruku, treba suvonjavi Kafka u potkrovlju ?!

Površina je ono što zanima mladog pisca, titranje mesečine na talasima. Svi oni zapravo ostaju do kraja života  pomalo uronjeni u dekadentni impresionizam pa u skladu sa tim, dive se čak i stihovima jednog Šenoe: “nad Lagunom titra mesečina…“

Zašto pišem ?!

Međutim, upravo tada, pre nekih stotinak godina, pisac odlučuje da napravi taj konačni, voljni skok prema angažovanoj umetnosti pisanja, ali to čini na takav način da uprkos višestrukim pokušajima ostaje zarobljen u kamenu dijalektike, koji ne želi i ne može razbiti. Pamet, pamćenje i taština jednog umetnika stvore briljantnog skribomana, sa nikada prežaljenom asimptotom odnosa njegovog stvarnog dela, ma koliko god ono zanimljivo bilo, prema onome što je njegovo delo moglo i moralo biti.

Ovde se uglavnom radi o nadmenom, drčnom i pomalo programiranom pisanju, ne velike vrednosti, što ne znači da ponešto od onoga razbacanog po papiru nije imalo određenu kritičku težinu. Mladi pisci većinom se hrane kritikama i napadima na vlastitu ličnost, ali sa vremenom postaju paunovi abnormalne taštine koji perverzno uživaju u napadima na njihov račun.

Ipak, sačuva se negde zrno skromnosti koje uzdiše uz treperavu muziku Debisija dok se niz kičmu penju nadražaji izazvani cenzurama titranja verlenovske mesečine. Takvi pisci još uvek su sposobni oprostiti i podučiti nove generacije.

 Zrno zrelosti

Tendenciozni tekstovi, sasvim su bezvredni ukoliko se govori o samom delu, a značajni isključivo zbog ukazivanja na devastaciju prouzrokovanu nekom vrstom monohromatskog čitanja književnog dela. Ovaj element napisanog, upada u oči kada tekst sam sebe nastoji organizovati kako bi se čitao u povišenom, kaleidoskopskom stanju svesti.

Pseudo-dijalektičko čitanje jednako je pogubno i jednodimenzionalno baš kao i samo prikazivanje pisca kao drskog piskarala. Ponekad su ionako zanimljivije podzemne vode koje krenu da izbijaju prilikom objavljivanja nekih tekstova.

Oni koji pišu o svojim egzistencijalnim problemima, kako bi ih mahom rešavali on line, uvek su mogli da računaju na podršku interneta i modernih medija, ali od nedavno situacija je nešto drugačija jer na takav prostor danas mogu da računaju i mnogi drugi. Iako su uvek postojali i tzv. pisci u senci, koji svoj prostor nisu mogli da dočekaju, neki sa pravičnim razlogom jer slabo pišu a neki od njih jer nikada nisu bili dovoljno dobro umreženi.

Sve je očiglednije da je solidarnost među piscima postala skoro pa nepoznata kategorija, gotovo na svim društvenim nivoima. Ali ako oni vole umiljavanja tipa da su savest društva, možda ne bi bilo loše da malo deluju u skladu sa tom krilaticom i u okviru sopstvenog ceha, ne nužno samo za svoj interes.

Sa one strane pisanja

Neobičan je to osećaj, mešavina sete i ljutnje, uz istovremeno javljanje nekih novih ideja. Sa vremenom dođe spoznaja da je pisac, baš kao i svaki drugi umetnik, samo instrument a onda ponos zameni taštinu.

*

     Saznaj kako potisnuti osećaji upravljaju pisanjem. Otkrij na koji način spisateljska blokada može da postane žarište novih uvida o sebi i kako pokreće kreativni tok na sasvim neočekivani način. Promeni obrasce ponašanja koji guše glas pisca u tebi i počni da slobodnije izražavaš osećaje kako bi ih što lakše pretočio u likove priče koju pišeš. Kroz vežbe pisanja učimo se nositi sa strahom i sramom od onog napisanog.

Ciljane vežbe pisanja, kao i konkretni psihološki saveti radionice, nude upoznavanje sopstvene kreativnosti iz sasvim nove perspektive. Pisanje je ogledalo unutrašnjeg sveta koje stvara mistične oblike. Uskoči u zečiju rupu i upoznaj sebe sa one strane pisanja.

 

Pisci i ideje

 

Jedno od najčešćih pitanja koje će svako da postavi piscu svakako jeste: Kakvo je to mesto dakle Vi crpite inspiraciju i ideje ? Svi mi volimo da mislimo da briljantne, kompletno oblikovane ideje o tome šta bi se moglo pisati, jednostavno same padnu na pamet. Možda čak i misliš kako je dovoljno da naučiš neku sjajnu tehniku, koja tebi najviše odgovara pa da izvučeš maksimum od svog pisanja, bez puno truda ili napora.

Istina je da ti imaš više odličnih ideja nego što možeš da ih napišeš. To je zaista tako. Samo, ono što predstavlja izazov nije nedostatak fenomenalnih ideja nego to što te niko nije naučio kako da oslobodiš sve te dobre stvari iz svog uma.

Gde je početak ?!

Svaka knjiga o pisanju rećiće ti da moraš početi sa nekom solidnom premisom ili dobrom idejom za svoju priču. Ono o čemu se ređe priča ili piše jeste odakle uopšte dolazi ova ideja, kako doći do nje ?

Ovo je uzrok velike konfuzije pa i frustracije kod autora početnika i dosta je doprinelo u stvaranju mita kako veliku ideju za pisanje ili imaš ili nemaš. Suština ove konfuzije je pogrešno uverenje da je stvaranje dobrih ideja pre svega događaj, a ne proces.

Početnici u pisanju veruju da se do velikih naslova dolazi putem jednog događaja- iznenadnim talasom inspiracije, koja iz njihovih umova izlazi kroz jednu kompletno oblikovanu ideju za dobar tekst. Jedan ovakav, pojedinačni događaj potom dovodi do širenja procesa te ideje u završni deo posla pisanja. Istina je da je samo javljanje jedne plodonosne i produktivne ideje, proces sam po sebi.

Znajući da je ovo ključ, možeš da generišeš više ideja nego što misliš.

Tajna beskonačnih ideja

Ključni detalj generisanja ideja isti je onaj koji rešava i svaki problem u pisanju- to je svakako samo pisanje. Neka stara poslovica koja kaže kako „pisci samo pišu“, tačna je na mnogo načina i nije ništa manje značajna od generisanja ideja.

Ukoliko samo sediš ispred praznog papira i čekaš da se inspiracija sama od sebe pojavi, to ipak nije recept za uspeh velikih pisaca. Odlične ideje dolaze upravo kroz pisanje.

Ipak, ako još uvek nisi dobio onu pravu ideju, o čemu ćeš pisati ?! Zapamti, jednom kada se oslobodiš koncepta same misli o pisanju, kao neke vrste događaja i počneš da posmatraš sve to kao jedan veliki proces, bićeš iznenađen koliko toga ima o čemu možeš da pišeš.

Kako to deluje ?!

Kako bi počeo da pišeš nešto, potrebno ti je samo malo inspiracije i podstreka. Kreni od nečega što ti je zaista zanimljivo. Može to da bude i mesto koje te fascinira, crtež nekog lika, detalji nekog pametnog dijaloga ili samo inspirativan naslov.

Kao autor, počećeš da sakupljaš ovakve detalje tokom svoje svakodnevnice. Počećeš da primećuješ kada čuješ ili vidiš nešto što bi ti eventualno moglo biti zanimljivo da iskoristiš u nekom od sledećih tekstova. Taj mali impuls u pozadini tvog mozga koji kaže da ima nešto vredno u istraživanju nekog detalja, samo ga poslušaj. I kada kasnije sedneš da pišeš, počni od ovog detalja.

O čemu razmišljaš, šta osećaš, koja pitanja sebi postavjaš dok pišeš ?! I piši brzo. Jedan od ključnih detalja za generisanje ideja je i to da pišeš što je brže moguće.

I zapamti, ne želiš ništa da analiziraš još uvek. Samo da napišeš što više reči na svom papiru. Ukoliko u međuvremenu shvatiš da pišeš nešto potpuno drugačije nego kada si krenuo sa pisanjem, počni onda od tog detalja. Ideja nije da se naglasi struktura pa čak ni o tome kuda će te ta priča odvesti. Ti želiš volumen, bogatstvo i različitost misli i mogućnosti koje ćeš da prevedeš u pisanu formu.

Ne donosi nikakve odluke, samo ostani otvoren i prijemčljiv za sve ono što ti bude dolazilo kao inspiracija. Bićeš iznenađen kada otkriješ šta se sve nalazi u tvom mozgu. A u međuvremenu, kada napišeš nešto samo pošalji nama. Znaćemo već da od toga oblikujemo dobru stvar.