Ознака: pisanje

Objavljeno

Zašto je loše pisanje neophodno za dobro blogovanje?

 

Pišem na blogu već 6 godina, i za to vreme sam primetio nešto neobično – svako to može da radi.

U prvom vreme sam mislio da je to odlična stvar. Ali sam posle shvatio da svaka dobra stvar ima i svoju tamnu stranu.

U čemu je loša strana postojanja ovoliko blogova i blogera na njima: blog čini ionako loše pisce još glasnijim.

Postoji gomila blogera u univerzumu.

Kako to može da bude dobra stvar za tebe?

Suviše dugo vremena lestvica je bila postavljena previše nisko za milione blogova koji su doprinosili opštoj kakofoniji, a da pri tom nisu davali nikakav suštinski doprinos raznim temam i diskusijama.

Naša kultura, opsednuta potrošnjom, slavom i fenomenom “biti viđen”, koja je generaciju rođenu uz “Otpisane” i prve Komodor računare, kao i njihove XY generacijske potomke, pronalazak interneta podstakao da kreiraju sopstvene blogove, sve u nadi da će ih neko čuti (i videti). Tako smo stigli u situaciju da gomila sveta piše, slika, snima, i zatrpava blogosferu raznim sadržajima, rame uz rame sa onom nekolicinom koja ima stvarno šta da kaže.

Jer, ako nemaš šta da kažeš, onda svoje primedbe ograniči na vremensku prognozu, kaže stara mudrost.

Ali, avaj, od te mudrosti nema ništa. I tako smo stigli do novog fenomena: preduzetan i agilan bloger – mediokritet.

Ova persona dobro razume neka medijska i maretinška pravila interneta i društvenih mreža, i čak može da privuče pristojnu količinu publike na svoj blog.

Međutim, problem je u sadržaju i kvalitetu toga što piše.

Sve one koji iole umeju kvalitetno da pišu i zaista imaju šta da kažu ovo može da izludi. Ali, možda ipak nije sve tako crno.

Postoji barem tri dobra razloga zašto ovi grozni kovači reči mogu od tebe da naprave zaista dobrog blogera.

[Tweet „Ako nemaš šta da kažeš, onda svoje primedbe ograniči na vremensku prognozu“]

1. Zavist pokreće akciju

Da budemo pošteni: jedan od razloga zašto mrzimo ove mediokritete blogere je – ljubomora.

Svako ko je proveo dovoljno dugo vremena na i oko interneta, video je kako očajno grozni i polupismeni pisci mogu da izgrade sopstveno pleme odanih pratilaca.

Mogao si da vidiš kako kraljice gluposti i kraljevi prostote zarađuju pare i slavu širom sveta, i škrabaju viralne tekstove po fejsu i ostalim mrežama.

I onda te tako nešto izludi (ispravno).

Ono što treba da uradiš je da se pokreneš u akciju. Nema ništa od pasivnog sedenja i lamentiranja nad sudbinom nepravednog sveta. Mislim, možeš i da kukaš, to je ok.

Nama, koji su slični tebi, potrebno je da kreneš da delaš, a ne da kukumavčiš kao Kalimero. Potreban nam je tvoj glas, i to sada i odmah. Bori se odlučno i inteligentno, pobedi očajan kvalitet svojom izuzetnošću. Jer se na kraju, ipak samo to računa. Inaače nam civilizacija nikad ne bi stigla čak dovde.

2. Konkurencija je (uvek) dobra stvar

U društvenim mrežama komunikacija je prilično nalik na neku vrstu uranilovke, gde svi imaju pravo i priliku da nešto kažu. Ali, takva su pravila igre.

I sad, ako imaš dobru priču ili sjajnu ideju, možeš to da podeliš sa mnogima, a da nije potrebno da poznaješ “prave ljude”, ili da poseduješ odgovarajuća znanja i veštine.

Sistem cenzure i mrzovoljnih urednika, sa kojima nisi u kumstvu ili prijateljstvu, o podmićivanju i ulagivanju da i ne govorimo, su srećom na internetu zasad nepoznati. (zasada)

Ovo delom objašnjava i tvoju frustraciju stanjem stvari. Postoje očajno loši pisci, naročito oni sa umetničkom crtom (proza, poezija), ali crta je samo crta, i tu nema pomoći. Oni nemaju šta da kažu, a kad kažu govore MNOGO, i to onda kažu na sirotinjski bedan način.

Oni ti kradu čitaoce i publiku, i zaglupljuju ih iz minuta u minut.

To je u suštini sasvim dobra stvar.

Prisiljava te da se držiš svoje igre, da pridobiješ svoje pristalice za svoje kvalitetne tekstove i svoj dobro osmišljen blog. Jer, blogovanje nije sprint ka dnu, već maraton ka ka vrhu.

Samo oni koji su vrhunski majstori znanja i zanata, i posvećeni puni ljubavi prema pisanju, uvek na kraju pobeđuju.

3. Lošim piscima je potreban trener (ti)

Činjenica da si ti odličan pisac, smoren sa svim tim okolnim mediokritetstvom, može biti moćan unutrašnji motiv da uzvratiš.

Sve više ljudi bloguje, jer prepoznaju koristi od ove aktivnosti, kakve god one bile (materijalne ili duhovne, ili oboje). Ali često krše prvo pravilo pisanja za Blog.

Ti možeš da im pomogneš.

Gledaj to na ovaj način: ako stvarno dobro pišeš postove za blog (a i šire), možeš pomoći drugima da postanu bolji pisci. Umesto da posmatraš ove blogere mediokritete kao pretnju, gledaj na njih kao na – priliku.

Možeš da im organizuješ kurs ili seminar.

Možeš primerom svojih testova i postova da im pokažeš kako se stvarno radi.

Kako da amateri prestanu da zvuče glupo, i počnu da pišu kao profesionalci.

To i ja radim u mojim radionicama kreativnog pisanja. Umesto da kritikujem, ja im pomažem.

Šta misliš o tome? Lako je kiritkovati i osuđivati, bolje je da se uradi nešto kvalitetno i korisno. I ne samo za tebe, nego i za opštu stvar. Budi pozitivan i sa kukanja pređi na dela.

„Nemoj da mu pokloniš ribu, nauči ga da peca“. Tako kaže stara kineska poslovica.

I to je uvek najbolji PUT.

Objavljeno

Kako da postaneš freelance pisac?

 

Za mnoge kreativce je nedosanjani san da postanu frilenseri (freelancer), odnosno slobodni pisci koji zarađuju pisanjem uslužnih tesktova za druge. Sediš i radiš kod kuće, pišući tekstove za marketing, reklame, internet sajtove i blogove…Milina. Sam sebi gazda, i planiraš svoje vreme kako hoćeš. I lepo živiš od svega toga.

Super. Ali, uvek ima neko ali…Biti slobodni pisac, frilenser, uopšte nije lako. To što umeš nešto da napišeš, uopšte nije dovoljno. Jer, gomila ljudi, ako su iole pismeni nešto pišu. Poznavati sva slova i osnove gramatike dakle nije dovoljno. Šta ti sve treba i kako da postaneš frilenser?

Društvo čudnih pesnika

Na ovom svetu postoje stotine hiljada prilika za pisanje. Pretvaranje ovih prilika u zanat, veštinu pisanja je za svakog slobodnog pisca prilika za posao i zaradu. A to znači taj san o kome pisci uvek sanjaju – da živiš od svog pisanja. Opet, za druge ljude koji vole da pišu, to može biti prilika za zabavu da nešto nauče, razviju svoje veštine i oprobaju se u ovoj branši.

Šta ti je sve potrebno da bi bio frilenser?

Moraš biti dobar pisac. To možda zvuči glupo, ili više nego očigledno, ali postoji ogromna količina ljudi koji misle da umeju da pišu. Međutim, kada to počnu stvarno i da rade shvate da im nedostaje originalnost, dobro baratanje rečima, veštine i tehnike zanata, a naročito samodisciplina u pisanju. Moraš da budeš siguran da voliš da pišeš, i da ti ništa nije preče i udobnije od toga. Moraš biti u stanju da jasno i precizno izraziš svoje misli putem reči (a to uopšte nije tako lako).

Ako nemaš iskustva i kvalifikacije u pisanju, razmisli o tome da završiš neku školu koja ima veze sa pisanjem, kurs, ili radionicu zanatskih tehnika pisanja. Pri tom razmisli o donošenju sledećih odluka:

  • x Odluči da li ćeš pisati klasične književne forme (roman, kratka priča, poezija…), ili publicistiku i dokumentarizam, odnosno copywriting tekstove. Ove druge možeš lakše da prodaš, tako da imaj to u vidu. Osim toga, ako pišeš iz zabave, uvek možeš mnogo slobodnije da eksperimentišeš sa stilovima i tehnikama, nego što je to slučaj sa klasičnim formama.
  • x Moraš da odlučiš da li pišeš da bi živeo od pisanja, ili pišeš za neku vrstu dodatne zarade, ili iz zabave. Sve ovo će bitno uticati na kvalitet i uspeh tvoje frilens karijere. Biti slobodan pisac i živeti isključivo od pisanja je mnogo težak posao, zahteva puno odricanja i truda. Mnogi pokleknu već na samom početku.
  • x Ako imaš talenat, iskustvo i zanat, uvek se potrudi da ti te kvalifikacije pomognu kod dobijanja posla. Naročito ako imaš i neku titulu, prestižnu diplomu, ili sertifikat. Ljudi vole da posluju sa ekspertima, dakle, pokaži to što imaš i znaš!

Mora da si komunikativan. Ako ne želiš da budeš pisac čudak, usamljenik koji živi u siromaštvu, moraš da se povežeš sa drugim ljudima kao slobodni pisac – frilenser. Moraš da bude sposoban da reklamiraš samog sebe, budeš sam svoj PR i marketing stručnjak – 3 u 1. Takođe i da si sposoban da pregovaraš sa klijentima, i prilagođavaš njihovim zahtevima i potrebama. Malo psihologije nikada nije na odmet. Srećom, u današnjem svetu veći deo ovoga se odvija preko interneta, pa ne moraš lično da sediš na svim sastancima i glumiš fikus.

Kao deo ovih veština, vrlo je važno da znaš da napišeš pristupno-poslovno pismo. Ovo pismo predstavlja koncept koji predlažeš da pišeš, zajedno sa kratkim opisom tvojih referenci i kvalifikacija. Ovo pismo služi da proda tvoje ideje nekom uredniku, blogeru, marketing direktoru, i sličnim klijentima, i mora da postane deo tvog frilenserskog alata. Što pre to savladaš, to bolje.

Nije sve grožđe slatko. Kreativna strast za pisanjem, kada se pretvori u posao, može da ti ubije entuzijazam. Dakle, bez obzira koliko voleo pisanje, često će biti poslova koje ćeš mrzeti iz dna duše. U ovakvim situacijama, moraš da naučiš umetnost “ćuti i radi” principa. Bez obzira kako se osećaš, moraš da savladaš želju da sve oteraš u materinu, i pregoriš nestrpljenje da se što pre otarasiš ćorava posla. Prosto gledaš na to kao deo posla, pauzu između nečeg zanimljivog u budućnosti. Neki frilenseri se leče od ovoga tako što pišu sa strane za sebe, na svom blogu i sl, prosto da ima mesta i za uživanje.

Disciplina i pare

Ako i posle svega napisanog planiraš da praviš karijeru kao slobodni pisac, znaj da moraš da imaš razvijen osećaj za odogovrnost prema klijentima i samom sebi (čitaj radne navike su pod moranje). I još sledeće:

x Moraš da postaviš finasijski sistem, pre nego što počneš da pišeš. To znači da smisliš način naplate usluga (naročito ako raidš za inostranstvo), otvoren račun u banci, problem sa porezima i taksama, i tome slično. Neće valjati ako ovde budeš aljkav, pa se natežeš sa klijentima oko plaćanja!

  • x Budi organizovan. Pripremi sve sprave i alate za pisanje, potreban materijal, sve na dohvat ruke i ergonomski postalvjeno za celodnevni rad. Grbljenje za tastaruom može da bude ubitačno kada ti pisanje posao!
  • x Postavi sebi rokove i drži se toga. Kalendar, online kalendar, podsetnik, što god da rabiš mora da ima neki sistem gde možeš da imaš pegled šta radiš, kada i za koga. Tako ćeš izbeći zaboravljanje i pisanje u zadnji čas.
  • x Komuniciraj sa svojim klijentima i okruženjem često i kvalitetno. Vrlo je važno da se sa svojim klijentima stalno u kontaktu, da ih podsećaš da postojiš i da vrediš uloženih para i vremena, i drži ih u toku sa svojim pisanjem.
  • x Nemoj nikada da uzimaš više posla nego što možeš da uradiš. Velika je umetnost znati sopstvene limite. Jednom kad počneš da pišeš i radiš kao frilenser, vrlo lako može da ti se desi da upodnaš u lažno samopouzdanje, da možeš da radiš više nego što dozvoljava dan. Seti se ponekad da imaš i privatann život.

Uloži u sebe i svoj posao

I na kraju, suština pisanja za druge i rada kao frilenser su znanje zanata i tehnika pisanja i iskustvo. Iskustvo može da se kompnzira radom,ali talenat i zanat pisanjamora da se krvavo uči. Bolje je da upišeš neki kurs zanata i thenika pisanja, nego da sve to učiš sam. Tako skraćuješ vreme i ulažeš u svoje pisanje na najbolji mogući način.

To je i razlog zašto na sajtu Kreativno pisanje postoje radionice za pisanje, naročito radionica za Copywriting, Pisanje za blog, a od skora i radionica za freelancere. Ako želiš zaista da živiš od pisanja kao slobodan pisac na tržišut kreativnih ideja, onda ti preporučujem da upišeš Radionicu za frilensere na sajtu. Ovde ćeš dobiti osnovna zanatska znjanja i veštine pisanja za druge.

A i to je nešto, barem za početak.

Objavljeno

Kako da postaneš (dobar) pisac?

 

Kad sam bio klinac, imao sam negde 7 godina, odveli su me u muzičku školu da učim da sviram violinu. Bile su to nimalo lake godine. Instrument je bio težak, zagonetan, više muka no zadovoljstvo za dečaka koga su klikeri i fudbal zanimali više nego note.

Moj profesor je bio star čovek, tih, miran, morao si da se napneš da ga čuješ kada govori. I blag, sa dubokim plavim očima koje su sve znale. I sada znam da me nije učio samo muzici, jer pre toga moraš da saznaš još nešto. I gledao me dok se poluzainteresovano mučim, nabadam gudalo i note, a glava mi na nekom drugom mestu. I onda mi je rekao:

“Moraš da se boriš sa violinom”. Odjednom je u učionici postalo tesno, zagušljivo, hteo sam vrisnem od muke i besa. Nešto čudno se uselilo u moju dušu. I onda je dodao: “I moraš da pobediš”.

Čudan savet za dečaka sa violinom. Ali mi je tek mnogo kasnije postalo jasno. I to kada sam violinu zamenio olovkom i slovima.

Moraš da se boriš. I da pobediš.

Pa ipak, za svakog pisca, to je tek početak. I ne samo za pisanje. Jer, prosto to je život. Ali, za jednog pisca, kome u venama teče mastilo umesto krvi, mora da postoji još nešto, što će da ovoj borbi dati meso i smisao. Zar ne?

Evo nešto iz mog iskustva.

Četiri načina da uđeš u legendu

Ne možeš da postaneš dobar pisac, a još manje izuzetan, bez malo strategije, tehnike, znanja i talenta. Ovakav pristup je mnoge pisce zaista učinio slavnim. Ovi sastojci su često ključevi pravog uspeha.

1. Strategija

Uvek započni sa onim – zašto? Zašto želiš da postaneš pisac? Da li imaš ono što je potrebno? Šta je to i šta to zapravo znači?

  • Želja da budeš vrhunski. Dobri pisci veruju da moraju da budu najbolji. Oni imaju osećaj sudbine. Oni će ostaviti otisak u univerzumu. Oni će biti pinoiri, šampioni, majstori. Oni će nacrtati velike vizije i sprovesti rizične poduhvate. Stremiće velikim pobedama i neće se zadovoljiti pažnjom hiljada ljudi. Želeće milione i milijarde duša. I mnogo će češće imati koristi nego štete od tih snova.
  • Kapacitet za samoću.Izuzetni pisci se osećaju vrlo udobno u svojoj samoći. Više vole biblioteku od kafića, radnu sobu od bazena za plivanje. Slabo ih zanima politika, razne društvene ili religijske zajednice. I sve ono što ih odvlači od pisanja. Rad je na prvom mestu.
  • Poseban talenat. Pravi pisci umeju da pišu. Obično je to što i najbolje umeju da rade. Potpuno je prirodno da su oni sluge svog talenta, u stalnom traganju da ga ispolje na najbolji mogući način. Uvek su spremni da uče od boljih od sebe. Čitanje i pisanje im je životna opsesija.

I da se razumemo: činjenica je da mnogo ljudi na ovoj planeti piše. Međutim, to ne znači da to i dobro rade. Jer postoje dobri razlozi zašto ne treba da budeš pisac.

U svakom slučaju, možda ti i ne znaš da treba da budeš pisac. Možda nisi siguran da tome treba da posvetiš ceo svoj život. Zato je najbolje da sebi odrediš neki rok kada ćeš sesti i pisati, pisati i samo pisati. Pa kad prođe rok, opet sedi i razmisli o svojim osećanjima. Možda dođeš do interesantnih zaključaka. Koji mogu da ti spasu život.

3. Tehnika i zanat

Mehaničar za slova ima svoj jedinstveni alat – kucanje po tastaturi.

Ova aktivnost je nešto na šta ćeš potrošiti najviše vremena sve dok ne usavršiš svoju tehniku koja će te učiniti slavnim.

To je težak posao. Svkodnevni. Igranka bez prestanka.

Ako si neki luftiguz ili princeza, onda ovaj način života nije za tebe. Rvanje sa tekstom za blog, esejem, pesmom, poglavljima priče ili romana, ne razlikuje se mnogo od porođaja jednog teleta, na primer. Ovde je život pravi ulog. Tvoj posao je da se preživi.

  • Zagrej stolicu ispred kompjutera.
  • Vežbaj. Čak i kada ne piše, dobar pisac uvek nađe vreme da vežba. Piše skice, beleške, postove na blogu, na tviteru, Fejsu, pa čak i mejlove. Stalno nešto piše i briše u…glavi. Često, ove vežbe imaju sasvim jasnu svrhu: pokušava da poboljša neki od elemenata svog pisanja. To može da bude prvi pasus teksta, ili poziv na akciju u postu na blogu, ili razvoj priče u reklamnom tekstu. I to se stalno ponavlja. Štos je u tome da razne zanatske tehnike vremenom postanu tvoj instinkt.
  • Doterivanje i brušenje. Dobri pisci su najbolji i najgori kritičari sopstvenog pisanja. Stalno izvlače i razvlače neka stara slova ili tekstove na blogu. Večito nešto prepravljaju i poboljšavaju. I stalno se zapitkuju: kako bi ovo mogao još bolje da napišem?
  • Osluškivanje. Vrsni pisci imaju svoje šeme sa kolegama piscima i onima od poverenja, koje mogu da pitaju i dobiju pošteno mišljenje o njihovom pisanju. To je vrlo važno. I uvek su voljni da razumne primedbe usvoje i poboljšaju svoja dela.
  • Eksperiment. Izuzetni pisci uvek tragaju za novim uglom gledanja na stvari i svet oko sebe. Stalno proučavaju liste za najbolje prve i poslednje rečenice. Razmatraju da li bi tekst bio bolji ako se negde ubaci humor, dobra ilustracija za blog, ili neki zanimljivi citat. Bilo šta što će biti sveže i drugačije od uobičajenog.

Postoje brojni načini za vežbanje i usavršavanje tehnike i zanata pisanja. Mašt je jednio ograničenje. Ako si zaista dobar pisac, tvoja mašta će biti tvoje besrkajno, duboko, plavo more.

3. Znanje

Postoje dve vrste znanja: opšte i posebno. Opšte znanje je 5 kilometara široko, i pet santimetara duboko. Posebno znanje je pet santimentara široko, i pet kilometara duboko.

Kao profesor komunikacija i pisanja, predavač, kopirajter i autor više udžbenika i publikacija, moje dubinsko znanje odnosi se na svet pisanja, komuniciranja, izdavaštva, reklamne i PR industrije…

A opet, opšte znanje ima opseg od sitnih popravki po kući, pa sve do opšte psihologije, istorije, politike, alternativne medicine, filozofije, muzike. Ne postoji kraj mojoj radoznalosti. I sve predstavlja dobru duhovnu hrana i uklapanje.

Poenta je u tome kako ti gradiš svoje znanje? Evo kako bih nešto preporučio:

  • Izgradi široki i sadržajan rečnik. Reči su tvoja valuta. Kako se pametno investira u reči? Čitaj knjige, blogove, štampane medije…Čitaj čiroko i nadugačko. I čitaj ne samo klasike već razne stvari, čak i neobične i uvrnute, i gradi svoj stil pisanja i govorenja.
  • Pamti. Kada je pisanje u pitanju, pamćenje je od ključne važnosti. Ja mogu da se pohvalim sa prilično dobrom memorijom. Nije baš fotografska, ali mogu da se setim mnogih sećanja baš u detalje. To je i razlog zašto se trudim da zapamtim delove teksta, rukopisa nekih sjajnih stranica, ili da više puta slušam i prelsušavam razne razgovore.Želim da utisnem kadencu, rečnik i stil u svoj um. Zato, odaberi svog omiljenog pisca i počni.
  • Vrati se u učionicu. Za razliku od nekih prošlih vremena, danas imaš brojne prilike za učenje, uključujući i online radionice kreativnog pisanja. U svetu, brojni univerziteti imaju odseke za kreativno pisanje pri katedrama za studije jezika i književnosti, pa čak i potpuno samostalne škole koje se bave ofline i online učenjem tehnika i zanata pisanja. Više ne moraš da odlaziš na časove u daleke škole, pogotovo ako nisi iz mesta gde škola postoji. Sve je sada na dohvat ruke, digitalno, uz brojne prednosti koju ova vrsta učenja nudi. Da ne govorimo o internetu kao svetskoj riznici informacija.

Kao i kod tehnika pisanja, način na koji možeš da usvajaš znanje ograničen je samo tvojom maštom. Koji ti metod koristiš da izgradiš opšta i posebna znanja?

4. Talenat

„Talenat je dar prirode, prokletstvo univerzuma i umetnikova fatalna ljubavnica. Ta ljubavnica je prelepa, zanosna, prevrtljiva. Kada si sa njom ljudi te gledaju, dive ti se. Ali ona ume da bude i gadna, nezgodna, lupa ti na vrata u gluvo doba noći, i ostavlja te kad to najmanje očekuješ. I uopšte nema strpjenja za ostatak tvog života: tvoju ženu, decu prijatelje, poslove….Kada je sa tobom tada si najveći bog na svetu. Ali jednog dana će te ostaviti…zauvek.Jednog dana, posle mnogo godina, videćeš je u zagrljaju drugog ljubavnika, a ona će se pretvarati da te ne poznaje“.

Da, ovo sam svojevremeno napisao. Samo bih dodao da je jedna od najtežih stvari za pisca da otkrije svoj sopstveni glas, stil i…talenat. Zašto? Nedostatak samopouzdanja, koji nastaje usled manjka iskustva. A najbolji način da se ovo izleči jeste praksa.

Uporno pisanje, stranica za stranicom, svaki dan, vremenom će otkriti ko si ti ustvari.

Najbolje dolazi na kraju…

Imam potrebu da bude otvoren sa tobom. Nakon čitanja ovog teksta, možda ćeš pomisliti da sam ja neki baksuz. Da na pisanje gledam kao na neku vrstu sprtanskog načina života, punog bola i patnje.

Daleko od toga.

Ja volim da pišem. Misim da je to zabavno. Radost. Da, i borba. Ali to nije posao. Volim da pišem svaki dan i igram se sa rečima. Nekad može da bude i mučno, ali nikad ne osećam da patim zbog toga.

Entoni Burdžis (Paklena pomorandža) je svojevremeno rekao:

Onog trentka kad pisanje osetiš kao posao, stani i počni da radiš nešto drugo.

Kako ti stojiš sa tim?

Objavljeno

Kako se piše priča?

 

Većina pisaca iskustveno zna da je pisanje instinktivno. Rođeno u brojnim čitanjima i slušanjem dobrih priča još od detinjstva. I, naravno, rezultat duge i teške prakse. Pa ipak, postoje neke tehnike i alati, koje vežbam sa mojim piscima u online radionicama kreativnog pisanja i koje su vrlo važne za dobro pisanje priča.

Ove tehnike i zanatske veštine su potrebne kako bi tvoje pisanje bilo profesionalno i efikasno. Gramatika i sintaksa se podrazumevaju, i zato o njima neću da govorim. Ono što podrazumevam pod tehnikama su ključni elementi jedne priče: karakteri, zaplet, postavka, tačka gledišta, tema i stil.

Prvi element priče: karakter

Karakteri, odnosno likovi u priči, su na mnogo načina osnov celog tvog rada. Čekajte, pitala me skoro jedna polaznica u radionici…a sukob? Da, sukob u sebe uključje emocionalna i mentalna stanja tvojih likova. A tačka gledišta? Da, a i to je ugao gledanja tvojih junaka. Ključ je u tome da su tvoji junaci ljudi kroz koje tvoja publika doživljava priču, i štos je u tome da oni zaista budu realni, živi, od krvi i mesa.

Kako to da postigneš?

Moraš da znaš životnu priču tvojih junaka, i to u detalje. To ne znači da i čitalac to isto mora da zna, ali razumevanje istorije tvog lika je od ključnog značaja za njegovo ponašanje, razmišljanje i reagovanje na događaje.

Moraš da poznaješ barem neke najosnovnije stvari iz psihologije. Koliko puta si pročitao neke knige u kojima likovi nisu bili “stvarni”? To se često događa kada se ignorišu osnove ljudske psihologije, i kada se likovi ponašaju besmisleno, nerealno, što ih čini ljudima od – papira.

Moraš da razumeš snaga razvojnog luka tvojih junaka. Tvoj lik ne bi trebalo da bude isti na kraju, kao i na početku priče. Ljudi se menjaju, i njihov rast i razvoj je ključni momenat tvoje priče.

Ako su tvoji likovi ravni, čitalac će biti u problemu da razvije neku empatiju sa njima. Ali, ako su tvoji juaci realni i životni, publika će lako progutati priču. Razumevanje šta tvoji karakteri rade i kažu (i kako drugi likovi reaguju na njih), pomažu da se oslika i ispriča duboka priča puna značenja, pa makar se cela rodila samo u tvojoj mašti.

Drugi element: zaplet

Zaplet je kao neka vrsta arhitektonskog plana zgrade. Zaplet, njegove spoljne i unutrašnje veze i struktura, određuju način kako oblikuješ tvoju priču. On uključuje redosled događaja sa kojima se tvoji likovi suočavaju u priči. I ima početak, sredinu i kraj u jednoj narativnoj strukturi.

Generalno, zaplet može da se sastoji od pet delova:

  1. Ekspozicija ili uvod, koja uvodi karaktere i postavlja postavku priče.
  2. Uspon akcije, koji otkriva sukob u priči. Jednom kada su tvoji likovi postavljeni, sada počinješ da ih gnjaviš sukobima, akcijama raznih vrsta i povežavaš njihov ulog u priči.
  3. Sada sledi vrhunac (klimaks), koji se ponekad označava i kao preokret u priči. Ovo bi trebalo da bude momenat najveće napetosti; sve je kritično, sa vrhuncem intereovanja i emocija. Ovo je prelomni trenutak, biti ili ne biti za tvoje glavne junake.
  4. Nakon ovoga dolazi silazna, ili opadajuća akcija, kada stvari počnju da se približavaju kraju i raspletu priče. Sve najvažnije napetosti su sada regulisane. Zato ovd epovedi računa da su svi problemi koje si postavi ranije rešeni.
  5. Konačno, na kraju dolazi rasplet. To ne mora da bude srećan ili tužan kraj. To samo znači da je sada sve razrešeno, jasno i svi događaji i linije priče se sada dovode na jedno mesto. Kada kažem kraj to znači da su sada svi događaji odigrani, jasno se vidi zaključak, ili poenta tvoje priče, likovi su rešili problematiku koja ih je gonila da delaju. To znači i da čitalac doživi olakšanje i ne mora da lista knjigu i vraća sa na neke delove priče jer mu nešto smeta, nije mu jasno ili je zbunjen.

I još nešto: mnogi autori se bore sa zapletom jer imaju problem da kreiraju sukob, ili misle da konflikt kao takav nije važan za zaplet priče. Međutim, svaka dobra priča uvek ima neku vrstu sukoba, čak i ako je on duboko unutrašnje prirode sa puno teških emocija.

Treći element: postavka

Ovo je jedan od mojih omiljenih elemenata priče. Postavka uključuje fizičku lokaciju (stvarnu ili izmišljenu) i društveno okruženje priče (uključujući hornologiju, kulturu, institucije, itd).

Ja volim postavku jer je ona kao neka vrsta karaktera. Iako ona nema osećanja, tvoji likovi su primorani da grade odnos sa njom gde god da idu i šta god da rade. U stvari postavka može snažno da utiče na razvoj tvojih likova.

Imeđu ostalog, ona definiše sledeće stvari:

  • veštine koji likovi imaju ili moraju da razviju kako bi preživeli
  • alate koje koriste (oružje, novac, odeću, prevoz)
  • kulturne norme, običaje i pravila komunikacije (govor, pravila opštenja među ljudima, govor tela, klasne razlike i sl.)
  • predispozicije koje tvoji junaci donose u priču (religija, psihologija, filozofija, obrazovanje, porodica) što je sve jako važno i određuje kako će se ponašati i reagovati u određenim situacijama

Kada stvaraš svoju postavku uvek je korisno da imaš ideju kako sve to funkcioniše. Tvoji likovi moraju da plove i da se snalaze kroz svet koji si im storio, zato neka ti bude zabavno! Kreiranje postavke može da bude možda najzanimljivij deo pisanja!

Četvrti element: tačka gledišta

Ovo je zabavan ali i nimalo lak alat, ili zanatska tehnika pisanja sa kojim moraš da radiš. Tačka gledišta u pisanju određuje stvari kao što su napetost i količina onoga što će čitalac videti u priči. Postoji pričanje u prvom, drugom i trećem licu jednine i množine, kao i u prošlom, sadašnjem i budućem vremenu.

Kombinacina lica i vremena čini tačku gledišta. Kako ćeš odabrati ono što ti najviše odgovara?

Sve zavisi od određenog osećanja kojeg želiš da postigneš i od odluke koliko želiš da tvoj čitalac vidi u priči.

Kakva osećanja želiš da postigneš? Postoje razlozi zašto određeni književni žanrovi koriste različite tačke gledišta.

Na primer, urbane fantazije vrlo često koriste prvo lice jednine i prošlo vreme, zato što žele da postignu osećaj vrlo direktnog i ličnog obraćanja uzbudljivih događaja. To je intiman, neposredan osećaj koji ide ruku po ruku sa bliskom i ličnom tačkom gledišta, kao da gledaš kroz oči i dušu pisca.

Sa druge strane, klasična književnost obično koristi treće lice. Razlog je jednostavan: klasične priče imaju mnogo širi raspon i pogled na događaje nego urbana fikcija, i zato je potrebno da čitoca postave u ptičiju perspektivu, obično kroz oči više likova u priči. Ritam je obično sporiji, ali je zato doživljaj mnogo dublji, sa željom da se istraže mnogobrojne posledice.

Koliko želiš da čitalac vidi? Da li je važno da čitalac vidi događaje izvan tačke gledišta tvog junaka? Da li je potrebno da publika vidi vidi stvari koje tvoj protagonista ne vidi, ili da čuje stvari koje tvoj junak ne čuje? U tom slučaju ti je potrebno treće lice u pisanju.

Ali, ako želiš da tvoj čitalac otkriva stvari iz prve ruke kao i tvoj junak, ako želiš da pati ili besni zajedno sa tvojim junakom, u potrazi za odgovorima, onda je bolje da odabereš prvo lice.

Odabir vremena takođe jeste specifičan začin u pisanju. Ako pišeš u sadašnjem trenutku to ćeš odabrati kao način da direktno uvučeš čitaoce u tok zbivanja, punim ritmom i tempom. Pisanje u prošlom ili budućem vremenu automatski stvara distancu i pruža ti prostor za mnogo šire delovanje. Kombinacija nekih od vremena je takođe ok. Naročito ako voliš da putuješ sa tvojim junacima kroz vreme.

Peti element: tema

Tema je skriveni element, ali izuzetno važan: u suštini, tema je ono o čemu priča tvoja priča.

Dok je zaplet spoljašnji okvir detalja, na primer “Sin želi da nasledi ogromnu očevu poslovnu imperiju, ali samo ako uspe sebi da dokaže da će steći odgovornost odrasle osobe do 25 godine života”. Ali, ova tema će zapravo biti “Odrastanje zahteva pravljenje izbora”. Ili, “Porodica znači više od samog bogatstva”. Ako si stvarno dobar u smišljanju tema, možeš koristiti i samo jednu reč kao što su ljubav, istina, odrastanje, i sl.

Sva književna dela imaju svoje teme, iako to može da bude potpuno nenamerno. Čak i pisci koji nisu svesni postojanja teme je koriste – lična uverenja kako svet funkcioniše (ili bi trebalo) uvek daje ukus priči.

Nezgodna stvar sa temom je što se ona retko kad eksplicitno iskaže u delu. Ako to uradiš, onda se tvoj rad pretvara u pamflet ili propagandu. Bolja je varijanta da to uradiš diskretno, suptilno, bez da stavljaš svoju temu ili ideju kao prst u oko čitaocima. Tvoja publika će to prihvatiti mnogo dublje i bliže srcu.

Razmisli o tome. Na primer: prosto čitanje o nečemu kao neku vrstu statistike o autizmu može da te natera da se zamisliš, ali pisanje priče o borbi tvog junaka koji se bori sa autizmom (seti se filma/knjige “Kišni ljudi”, ili “Lorencovo ulje”), može mnogo više da postigne da čitalac razume i oseti kulturne barijere sa kojima se suočava.

Šesti element: stil

Stil je fantastična stvar! Stil je preko potreban. Stil je ono što tvoje pisanje čini različitim od drugih, zato što u suštini predstavlja “tvoj glas”.

Stil razvijaš predanim radom na tehnikama pisanja. Tvoja sintaksa, izbor reči, i ton doprinosi izgradnji stila. Tvoj stil pokazuje ne samo tvoj glas kao pisca, već je ključna stvar koja ukazuje na detalje o priči i likovima. Stil pokazuje akcent i dijalekt, inteligenciju i moć opažanja junaka, humor ili dramu u tvom delu. Tvoj stil poseduje jedinstveni ukus, i ne samo što obeležava čitavu tvoju karijeru kao pisca, već donosi i brojne slatke plodove prilikom pisanja.

Rad na razvoju tvog stila pisanja zahteva vreme. Za ovo ne postoje prečice i laka rešenja:

Čitaj mnogo. Što više upoznaš različitih stilova pisanja, dobićeš više začina koje možeš da primeniš u svom radu. Čitaj knjige različitih pisaca iz različitih kultura, različite žanrove, čitaj sve živo i uči usput.

Piši mnogo. Nijedno napisano slovo nije uzalud. Vežbaj, vežbaj, i vežbaj još više. I troši vreme čitajući naglas tvoje pisanje. Iako te možda nervira ili ti je neprijatno. Vrlo pomaže.

Slušaj. Osluškuj druge ljude. Slušaj tuđe razgovore. Ton je ključna komponenta stila, i moraćeš da naučiš kako da ga preneseš u tvoje pisanje, ali ti nećeš moći pre nego što znaš kako zvuči.

Umesto kraja…

Znam da sve ovo što sam napisao izgleda prilično mnogo i komplikovano. I u pravi si: jeste mnogo. Međutim, ako si dobar čitalac i dobar pisac, onda ti mnogo šta od ovog napisanog zvuči blisko i razumljivo. Sve velike priče koje si čitao koriste ove elemente, i ako si strastveni ljubitelj priča i pisanja, sve ti ovo neće teško pasti.

Ti to možeš. A sad sedi i piši!

[section title=““]

VEŽBA ZA TEBE

Odvoj 15 minuta, i analiziraj ono na čemu sada radiš. Odaberi neki od ovih elemenata (pre svega onaj koji ti najteže pada), i primeni ga na svoju priču. Svoju vežbu podeli sa nama ovde u komentarima, da i drugi pisci mogu da vide tvoj rad. Srećno pisanje![/section]

Objavljeno

Kako da postaneš bolji pisac u jednom koraku?

 

Želiš da bolje napišeš priču, esej, ili post za blog? Postoji jedan trik kako da lako postaneš bolji pisac.

U proteklih dve godine, od kako sam otvorio online radionice za kreativno pisanje, pročitao sam mnogo radova polaznika radionica i pratilaca sajta, koji su mi slali svoja pisanja. I shvatio sam da postoji jedan savet koji sam često ponavljao, jedna zanatska tehnika koja se od svih saveta izdvaja na prvom mestu.

A to je:

Budi poseban, budi svoj!

Suština ove tehnike, ili saveta kako god, je da ćeš vrlo brzo napredovati od osrednjeg pisca koji piskara pričice i pesmice, do nekoga koji piše priče koje mame uzdah i pitanje – “jesi ovo stvarno ti napisao?”.

Fokusiraj se na detalje.

Većina pisaca početnika ima tendenciju da kada piše priče u prozi, stalno prepričava šta se događa, umesto da to POKAŽU. Ovo zvuči kao hiljadu puta ponovljena zanatska tehnika, što je postalo kao neka vrsta klišea koji se ponavlja piscima uvek iznova.

“Nemoj da mi kažeš kako mesec sija; pokaži mi odsjaj mesečine na parčetu somljenog stakla” – A.P.Čehov

Iako je naravno korisno povremeno i ponešto prepričati, mislim da je citat Čehova moćna poruka i ono o čemu se zapravo ovde u suštini radi: pisanje je u detaljima, koji bude maštu čitalaca.

Ovi detalji se organizuju putem čulnog pisanja na prvo mestu: korišćenje svih pet čula u kvalitetnoj deskrpiciji je ključ upotrebe ove tehnike „pokaži a ne govori“.

Zavisno od vrste postavke ili događaja o kojima pišeš, možda nećeš koristiti svih pet čula, ali proširivanjem svojih opažajnih mogućnosti imaćeš prilike da čitaocu pružiš mnogo bogatije iskustvo. Tada dolazi do onog uzdaha – “Uh, ovaj pisac baš ume da piše”!

Koncentriši se na trenutke.

[Tweet „Život se ne meri brojem udisaja i izdisaja, već trenucima koji su nam oduzeli dah.“]

Veliki pripovedači ne pokušavaju da nam kažu svaki, pa i najmanji delić iz života njihovih likova. Umesto toga, oni odaberu svega nekoliko dragocenih momenata, a onda duboko kopaju po tim trenucima, tako da moćno proživimo sve te trenutke zajedno sa njihovim likovima.

Naravno, to ovako napisano zvuči prilično jednostavno, međutim kada prvi put pišemo priču, moramo znati koji od ovih momenata će biti zaista značajni u njihovim životima.

Zato je u radu svakog pisca najvažnija i najteža stvar ne samo pisanje, već proces uređivanja rukopisa, trenutak razmišljanja i osmišljavanja najvažnijih trenutaka u životima  njihovih junaka, i odbacivanje svega onoga što je višak.

Pisanje dijaloga

Dijalog je vrhunska forma posebnosti, zato što moraš da napišeš tačno ono što tvoji likovi govore. Pa ipak, uvek se iznenadim kada čitam dela pisaca početnika, u kojima oni opisuju šta likovi govore, umesto da koriste dijalog. Lenjost na delu!

Piši dijalog. Nemoj opisivati konverzaciju!

I uvek vodi računa o specifičnostima govora i rečnika tvojih junaka. Izbaci sva neobavezna ćaskanja, i piši samo onu vrstu dijaliga koji gura priču napred.

I što je najvažnije – ne budi nedefinisan!

Kad je tvoje pisanje maglovito, nejasno i nedefinisano, kod tvog čitaoca neće biti nikakve emocionalne reakcije. U stvari, nejasno i maglovito pisanje stvara osećaj čistog gubitka vremena.

Zato, što god i kako god da pišeš, nemoj da budeš nejasan, opširan, dosadan.

A to je i najteže kada je lična procena tvog pisanja u pitanju!

Zato je jako važno da imaš dobrog urednika, savetnika, ili grupu kritičara, koji će ti reći kada treba da budeš svoj, precizan određen, da pustiš svoj glas. Ako ozbiljno želiš da budeš pisac, onda moraš da naučiš da budeš poseban, da budeš svoj.

To nije teško. Ali, zahteva da otvoriš sva svoja čula onome što tvoji likovi iskuse u tvom delu.

Da li si poseban i svoj u pisanju?

Objavljeno

Da li su ti ukrali reč na interentu?

 

Kako da se zašitiš od ove pošasti? Krađa i prepisivanje ideja, tekstova, pesama, priča, postova pa i celih romana na internetu je postala prava epidemija. Kopira se, plagira se, otima i pljačka autorstvo na veliko. I malo. Skoro sam dobio sledeće pismo jednog mog polaznika online radionica za pisanje i pratioca sajta:

„Poštovani prof. Tadiću, intenzivno radim na mom novom romanu, (do sada sam napisala pet poglavlja), i mislim da imam temu i ideju baš originalnu. Glavni likovi su mi jaki, i mislim da ovakva priča zaista nije napisana ranije. To me raduje i vrlo sam uzbuđena pisanjem. Skoro sam pročitala vaš tekst o originalnim i svežim idejama za pisanje, i sviđaju mi se saveti ali me interesuje sledeće:

Moja knjiga još nije završena, ja sam pisac početnik i to mi je prvi roman, ali sam neke delove objavila na mom blogu i bojim se da mi neko ne ukrade ideju, što mi se inače već dešavalo ranije. Interesuje me kako mogu da objavim i zaštitim neke delove romana od krađe, ali i druge tekstove na mom blogu? Za sada je samo dvoje ljudi čitalo rukopis, i nisam ga pokazivala nikom drugom, osim par inserata koje sam objavila. Roman nije završen, a ne bih htela da se neko drugi služi i zakiti mojom idejom. Imate li neki savet u vezi toga?“

I ovo nije prvo pismo slične sadržine koje sam dobio u poslednje vreme. Dakle, pitanje je pravo: može li se autor zaštiti od krađe njegovog dela i na koji način?

Objava o autorstvu je na prvoj liniji odbrane

Nisam advokat, niti imam neka specijalna znanja u zaštiti intelektualne svojine. Verovatno bi pravni savetnici imali drugačiji pgoled na celu ovu stvar. Pored toga, uplitanje advokata u celu priču bi verovatno prilično zakomplikovalo stvari, imajući u vidu domaće zakone o autorskim pravima (koji uopšte nisu loši, ali se teško sprovode u praksi).

Suviše panike i paranoje, opet, mogu biti i prilično kontraproduktvini i zakočiti pisca u stvaranju. Zato mi je cilj da stvar pojednostavim, i podelim informaciju šta možete da uradite ukoliko vas zadesi intelektualni lopovluk, a da vas neko ne premlati u mraku i otme vam novčanik.

Zaštitu svog pisanja i intelektualne svojine (autorsko pravo) možete napraviti na 3 načina:

  1. zaštita vaše ideje
  2. zaštita neobjavljenog dela
  3. zaštita objavljenog dela

Sve ovo možete uraditi zvanično u agenciji za zštitu autorskih prava Republike Srbije. I to je jedini i najbolji način u legalnoj pravnoj proceduri koju je propisao zakonodavac u ovoj oblasti.

Dakle, u autorskoj agenciji možete zaštiti svoju ideju od svake neovlašćene upotrebe i možete lopove goniti sudskim postupkom. Kako će se to na kraju i kada završiti je sasvim druga priča.

Međutim…

Zaštita ideja

Ali morate znati da zaštita ideja kao ideja ide vrlo teško u praksi i teško se dokazuje krađa. Pa čak ni zaštita naslova dela. Zašto?

Zato što sasvim sigurno postoji gomila drugih ljudi koji imaju slične ideje; kada malo bolje pogledate oko sebe to se stalno dešava. Ne kažem da treba da reklamirate svoje ideje na blogu, društvenim mrežama, ali uvek postoje velike šanse da neki vaš pratilac na mrežama, neki pisac, izdavač, urednik ili potpuni stranaca može da…

  1. ukrade vašu ideju
  2. promoviše i realizuje vašu ideju bolje od vas
  3. da je uspešno proda

… I to će verovatno i da se desi. I nije vredno da se o tome mnogo brinete . Ne možete se zaključati u kutiju. Podelite ideje sa svoim prijatlejima, šaljite izdavačima rukopise, promovišite vaš rad na blogu i društvenim mrežama. Sve dok ne postanete poznat i dobro plaćen pisac, male su šanske da ćete postati meta lopova.

Zaštita neobjavljenih rukopisa

Vaš rad ne mora da bude formalno zaštićen da bi bio objavljen, i ne morate da stavljate zaštitni znak za kopirajt na vaš rad (to je jedna zastarela funkcija u međunarodnom autorskom pravu još iz 70tih godina).

S obzirom da je vaš rad već zaštićen od trenutka kada je napisan, po univerzalnom međunarodnom i domaćem autorskom pravu, samo stavljanje pisanih upozorenja i copywright oznaka na rad vas sigurno neće zaštiti od krađe celine ili delova. Čak i kada pronađete da je neko ukrao vaš rukopis ili njegove delove, uvek možete naknado formalno zaštiti rad u autorskoj agenciji.

U svakom slučaju, da bi ste pokrenuli formalne pravne procedure za zaštitu vaših autorskih prava, evo šta sve mora da se desi:

  • Nekom mora da ukrade vaš rad
  • Neko mora da ga pripremi spakuje u formi pogodnoj za prodaju (tako da neko treba da plati za taj rad)
  • Publika mora da ima način da može da plati za to
  • u međuvremenu lopov mora da se potrudi da bude dovoljno nevidiljiv a da ipak napravi novac na osnovu onog što je ukrao

Većina ljudi ne gleda na neobjavljene radove kao ne neki profitabilan zlatni rudnik. Potrebno je prilično truda da bi neko profitirao na nekom rukopisu (naročiro ako je napisan od strane neobjavljenog autora ili pisca početnika), zar ne?

Zaštita objavljenih radova

Ovde stvari često mogu da skliznu u filozofsku debatu. Mnogi veruju da je pokvarensot u kraduckanju tesktova i rukopisa na malo mnogo veća nego klasična piraterija – krađa celih rukopisa, romana, zbirki….Zašto? Zato što klasična piraterija mnogo vše pogađa poznate i popularne autore, nego one koji nisu poznati. Tako da se od ovih prvih kradu cela dela, dok kod manje poznatih poneka ideja, pasusu, pesma, u mraku, tiho, sa nadom da niko neće da prepozna lopova.

Očigledno je da se ovo kraduckanje, plagijatorstvo i klasična piraterija nikada neće iskoreniti. Tako je bilo, a po svemu sudeći i biće dok je sveta i veka. I tu nikakvi zakoni, softveri za plagijate i komisije ne pomažu.

Da bi doskočili ovoj široko rasprostranjenoj praksi, mnogi poznati, ali i manje poznati autori, probali su da doskoče davajući neke svoje tesktove publici – za džabe, potpuno besplatno! Paolo Koeljo je jedan od njih, ili Dmitrij Gluhovski, čiji je prvi roman “Metro 2033” potpuno besplatno objavljen na interentu! Autori ovakvih poduhvata čak tvrde da im ovakvim potezima makreting i publicitet nikada nisu bili bolji!

Kreativno zajedništvo

Dakle, svi mi koji pišemo i objavljujemo svoja dela, priče, romane, pesme, eseje, smo uvek i na prvom mestu autori svojih dela, i nesumnjivo je da nas dosta dobro štite lokakni i međunarodni zakoni u autorskim pravima i intelektualnoj svojini.

Ući u trag krađama i kraduckanjima, a zatim to svoje pravo isterati na sudu, kazniti počinioca i dobiti odštetu je često dug i nezivestan proces. I zato mnogi, naročito nepoznati autori, često odustaje od ove borbe.

Ja, sa druge strane, sve više prihvatam ideju o “Zajedničkoj kreativnosti”. Šta to znači? Evo, ukratko:

Ideja o univerzalnom pristupu istraživanjima, obrazovanju i kulturi je postala moguća pronalaskom Interneta, ali naši pravni i društveni sistemi ne dozvoljavaju uvek ovakvu ideju. Autorsko pravo stvoreno je mnogo ranije, pre pojave Interneta, i jako je teško uzimati zdravo za gotovo i legalno izvoditi akcije koje nam se čine sasvim prihvatljive na Mreži: kopiranje, preuzimanje, uređivanje i objavljivanje na Internetu. Trenutna postavka autorskih prava zahteva izričito odobrenje, dobijeno unapred, bez obzira da li ste učenik, nastavnik, naučnik, bibliotekar, istraživač, političar ili običan korisnik. Da bi se ostvarila ova vizija o univerzalnom pristupu i zajedničkoj kreativnosti, pontrebno je da neko omogući besplatnu, javnu i standardizovanu infrastrukturu, koja će omogućiti ravnotežu između realnosti Interenta i realnosti zakona o autorskim pravima. Taj neko je “Zajednička kreativnost”.

Ja na svom blogu objavljujem besplatno stručne tesktove, bez obzira što vodim plaćenu školu pisanja. Mislim da sam nekako postigao ovu ravnotežu, barem u minijaturi.

A vi?

Objavljeno

Razlika između dobrih i loših pisaca

 

Sad ću sam sebi da skočim u usta. Malo. Ali moram. Možda čačkam mečku, a ne bi trebalo. Dakle, u čemu je razlika između dobrih i loših pisaca?

Razlika između dobrih i loših pisaca ima veze sa zanatom, veštinom, ali najviše sa upornošću. Loši pisci odustaju. Dobri pisci idu dalje.

I to je to.

Šta rade dobri pisci?

Dobri pisci vežbaju. Odvajaju vreme za pisanje, majstorisanje i uređivanje rukopisa sve dok nije kako treba. Provode sate i dane pišći i brišući.

Dobri pisci zahvalno primaju kritiku, sa oba obraza, i kažu hvala na konstruktivnoj pomoći. Slušaju i spoljne i unutrašnje glasove koji ih vode kroz bespuća tuge i suze radosti.I sve to koriste da bi postalo još bolji.

Znaju da njihov svetionik svetli na nebu.

Znaju da je prva verzija rukopisa obično loša i da je zaštitini znak uspeha posvećenost zanatu i veštini. Pisanje nije čekanje da ti muza čučne na rame. Pisanje je posao, muka, rad u rudniku, svaki dan.

Dobro pisci sve ovo rade jer veruju u ono što rade. Znaju da je pisanje više profesija nego hobi. Pisanje je poziv, glas koji te goni i vodi.

Dobri pisci nisu perfekcionisti, ali su naučili disciplinu isporuke, davanja svog dela svima koji žele da ga vide.

Šta loši pisci ne rade

Loši pisci ne razumeju ovo, i to je upravo ono što ih čini lošim piscima. Oni misle da je njihovo pisanje dostiglo određeni stepen vrhunskog kvaliteta, i uopšte ne žele da se bave uređivanjem ili brisanjem i ponovnim pisanjem svojih tekstova. Tako postaju naduveni, arogantni i gordi.

Ali, u suštini to je jedna obična lenjost i strah. Veliki strah.

Zašto ne pretresaju i uređuju svoje tekstove? Zašto ne prave skice? Zašto se udobno baškare u mitu sopostvene genijalnosti? Zato što se boje gotovog rukopisa i neuspeha. Kao rezultat, njihov rad bude konfuzan i nepovezan, ne tako dobar kao što oni misle.

Kako da budeš drugačiji?

Mnogo pristojnih pisaca misle da su veliki. I ja sam nekada bio takav. Tvrdoglav i tašt, nisam želeo da se menjam. Nisam želeo da rastem. To se pokazalo kao vrlo loše po mene kao nekoga ko piše.

Kada tražim od svojih polaznika online radionica pisanja, ili kolega koji me zamole da pročitam njihove rukopise, da ponovo napišu tekst, post ili esej, ili kad im dam neku sugestiju u vezi tehnika pisanja, oni odmah počnu da se brane. Neki me i omrznu. Ili, što je najčešće, nikad više ne čujem ništa o njima. Vrlo mali broj prihvati saradnju i sugestiju, onako iskreno, kao dobru nameru, o kojoj vredi bar razmisliti (kad su me već pitali).

Mnogi od njih hoće da idemo na kafu; svega nekolicina da piše.

Dobar pisac je skroman. Bez obzira na veštinu i znanje, on je posvećen procesu pisanja i njegovom dovršetku. Bez obzira koliko bude mučno i teško, on će pisati. I pisaće sve bolje.

Prema tome, šta ti kao pisac u pokušaju, radiš?

Napravi izbor

Izaberi da budeš drugačiji. Guraj dalje i kada drugi odustanu. Napravi još jedan korak napred, korak koji mnogi neće nikada napraviti. Budi čudesan u svojoj upornosti i izdržljivosti.

Piši one poslove koje niko neće i ne plaća. Ponudi se da budeš nekom pomoćnik i potrčko. Uloži u sebe i svoje obrazovanje. Uči zanat i majstorstvo pisanja. Isplatiće se, uvek. Ali, moraš da sedneš i radiš.

Nemoj da se osloniš samo na talenat. Nikada nemoj da zaboraviš koliku čast predstavlja to što ti je univerzum podario talenat za pisanje. Iako još nisi tako dobar pisac, ima jedna dobra vest: možeš da budeš još bolji.

Možeš da nadmašiš one koji su imali sreće, i da nadvisiš one koji su lenji.

Sve ovo počinje sa poniznošću. Što zapravo znači volja za slušanjem i učenjem. Da radiš svoj posao i postaneš profesionalac.

Ako sve ovo radiš, ako odvojiš vreme da tvoje pisanje postane veliko, a da nikad ne sediš na sopstvenim lovorikama, to će te učiniti drugačijim.

Zato počni sa tim već danas.

Objavljeno

Lekovitost ispovedne poezije

 

Bez čega poezija ne može, to je život i smrt: bez čega život i smrt ne vrede, to je poezija. – Isidora Sekulić

Sećate li se onih pesama što smo ih pisali kao tinejdžeri? U osnovnoj i srednjoj? Mnogi pesnici će danas radije pojesti sopstvene cipele nego što će podeliti svoju tinejdžersku poeziju sa ostatkom sveta. Zašto?

Tinejdž poezija je često sirova, gruba, trapava, piltka, egocentrična i preterano “poetična”. Ali, ona u isto vreme predstavlja vrednu lekciju koju treba obavezno naučiti o tome kako smo pisali pre nego što smo počeli da sanjamo da ćemo postati pisci i pesnici, čiji će se radovati štampati i objavljivati publici.

Vrsta poezije koja se obično povezuje sa pesnikovim ličnim emotivnim putovanjima se obično naziva – ispovedna poezija. Ova vrsta pesništva je naročito omiljena među urednicima i izdavačima književnih časopisa i zbirki, jer odražava i demonstrira intimu i refleksiju.

Pisanje ispovedne poezije je važno za pesnikov put ka poboljšanju sopostvenog pisanja. Pre nego što počneš da razmišljaš o poetskim tehnikama, verovatno te samo i isključivo zanima sam čin stvaranja i pisanja. Pisanje pesme u trenutku kad osećaš snažnu emociju je odličan način da svojim emocijama daš značenje. Poezija može biti terapeutska i katarzična, jer dozvoljava piscu da istraži svoja autentična osećanja u sigurnom prostoru.

Kada se osećaš tužno i nesrećno, kada patiš, zgrabiš olovku. Pisanje leči. Kada pišeš, imaš svo vreme ovog sveta. A to je važno. Ispovedna poezija ti pomaže da prebrodiš sve nevolje ovog sveta. I ne treba da se bojiš da uroniš duboko u intimnu, značajnu ispovest.

[Tweet „Pesnik može sve da preživi, osim štamparske greške.“]

ALI. Pre nego što iskopaš svoju davno napisanu srednjoškolsku poeziju iz nekih starih kutija sa tavana, kako bi ih preradio i objavio, ili pre nego što počneš da misliš da je svaka ispovedna pesma koju si napisao genijalna – razmisli još jednaput.Tebi su možda one životno važne, ali publici mogu biti nezgrapne i dosadne. Čak i neprijatne. Da bi tvoje pesme zaslužile da budu objavljene one moraju da pokažu da je pisac samosvestan, i da ima dubok uvid, moćnu misao, i vešte zanatske tehnike pisanja poezije.

Osim što mogu da budu previše otvorene, plitke i preterano emotivne, ispovedne pesme su često nevešto napisane, nepravilne, lošeg ritma, što sve može da pokvari pesničku sliku, i utiče na umenjeni doživjaj čitalaca. Ovakve pesme moderni pesnici često pišu u slobodnom stihu, što rizik od neuspele poezije još više povećava.

Pesme koje su samo prosute na papir, napisane samo u prvoj ruci, potrebno je odližiti u stranu da malo odahnu neko vreme. Tako ćeš biti u prilici da ih bolje proceniš, onog trentka kad više nisu deo tebe, već počnu da žive svoj život koji si im udahnuo svojm perom. To je prvi i najvažniji savet za pisanje koje polaznici dobiju u online raidonicama pisanja.

Zato, budi pažljiv sa svojim ispovestima. Mogu da se okrenu protiv tebe.

Istina je da papir trpi sve. Da li?

Objavljeno

Kada EGO uništi tvoje pisanje

 

Pritisneš SAVE na računaru, srkneš još jedan gutljaj kafe (može i burbon sa jednom kockom), i zatvoriš Wordov dokument koji sadrži tvoj upravo dovršen Magnum Opus u vidu pesme, priče, romana ili nekakve zbirke koju si dugo vremena mučio, pisao, brisao, i šta sve ne, kako bi pisanje priveo kraju.

THE END. Kraj. Konec. Gotovo.Osećaš se ponosno, ili kao da ti je stena pala s leđa – i da budemo pošteni – nema ništa lepše od završenog rukopisa.

Postoji samo jedan problem: zaljubljen si u njega. U tvoj rukopis. U tvoje delo. I što je još gore – zaljubljen si u samog sebe.

Nije tačno? Možda. Istina? Apsolutno. Kada se zaljubiš u samog sebe kao pisca, dostigao si pijedastal sopstvenog talenta, mreću iz koje je nemoguće pobeći – sve dok ne trenseš na ledinu. Da se tako blago izrazim. I dok se ne izvuče tepih ispod tvog Ega.

Problem kada si umetnik

Naročito ako si umetnik od glagola umetati. Problem sa umetnicima, kako pravim tako i onim nabeđenim, je u tome što se biti umetnik izjednačava sa onim biti – slavan. Mi ljudi smo nezgodni u tome što smo skloni da svaki kreativni proces kojim se bavimo natopimo iluzijom veličine, i očekujemo da naš rad bude prihvaćen univerzalnom aklamacijom.

Ali da se ne zavaravamo: to se neće desiti.

Ono što hoće da se desi je obično sledeće: osećajući se zadovoljno, mi završimo naš “projekat” (staromodno rečeno kratku priču, zbirku pesama, roman…), i to tako da mu se više nikada ne vratimo. Ponovljena čitanja ne postoje, a o objektivnom pristupu sopstvenom pisanju i da ne govorim. Na vrhuncu našeg kreativnog zanosa, osvajajući nove teritorije (u sopstvenoj glavi), uopšte ne marimo da li je naš rad stvarno dobar.

Šta se onda dogodi?

Puni preteranog samopouzdanja, počnemo da šaljemo naše pisanje na razne konkurse, urednicima, izdavačima, kačimo na blog i društvene mreže – kome god i koga god možemo da prisilimo da čita ovo naše neflitrirano čedo, plod našeg Ega.

A oni neće. Neće da čitaju. Odbijaju rukopis. Ignorišu. Zlobno komentarišu. Prave se da ne postoji.

Poniženi i uvređeni, svim ovi pokušajima da impresioniramo druge, povlačimo se u bes, očaj i samosažaljenje. Neki odu da prve društvo depresiji. Drugi se odaju porocima, piću najčešće. Sumnja i osećaj nerazumevanja i niže vrednosti počne da nagriza kao kiselina.

I to je obično mesto gde nas odvede sopstveni Ego.

Nemoj da se zaljubiš u sebe, zaljubi se u pisanje

Tvoja ubeđenje i očekivanja bi trebalo da budu povezana sa činom pisanja, za sam proces, a ne za kulminaciju tvojih napora. Ako se tvoja revnost koncentriše isključivo na rad, onda ćeš biti sledeće:

  • mnogo manje obeshrabren negativnim reakcijama
  • mnogo voljniji da preradiš i urediš svoje delo (zato [to zna[ da ono nikad nije završeno)
  • više ćeš impresionirati svoju publiku zato što stalno unapređuješ svoje pisanje i neguješ svoj talenat

Da li to znači da ne trebaš da budeš nervozan kada negde pošalješ svoj rukopis? Iili da uopšte ne mariš za svoj ulog dok pišeš? Daleko od toga. Ako se zaljubiš u pisanje, ti ćeš pisati svoje strasti za pisanjem. A kada tako pišeš, nemoguće je da stvoriš nešto što je daleko od tvog srca.

Dakle, piši. Zaljubi se u svoje pisanje. Piši svaki dan dok pisanje ne zavoliš kao disanje. I uradićeš sve ono što pisac i jedna umetnik rade.

Da li stvarno tako pišeš?

Objavljeno

Kako da promovišeš (i prodaš) svoju knjigu?

 

Svako ko se barem malo bavio izdavaštvom, ili je sarađivao sa piscima koji su hteli sami da objave knjigu, može da vam kaže sličnu priču. Pisac pozove telefonom, kaže da je odštampao 500 ili 1000 primeraka svoje knjige, koje trenutno čuče u garaži kod tasta, i da li vi imate ideju kako da ih prodate? Ili želi da vas unajmi da vi to uradite umesto njega?

Mnogi pisci nisu zaintersovani za marketing i prodaju bilo čega, a kamoli sopstvenih knjiga, i kao takvi uopšte nisu kandidati za samizdat knjige, odnosno da sami sebi budu izdavači i promoteri. To je ono što se zove marketing.

Pisanje je kreativan, često usamljenički posao. Marketing i promocija znače povezivanje sa velikom mrežom ljudi, i plasman tvog kreativnog rada široj publici. I znači stvaranje tvog imena kao pisca i autora. I prodaju, a to znači pare i život od pisanja.

[Tweet „Vetar ne možeš zaustaviti da duva. Ali, možeš da podesiš jedra.“]

Kako sve to sad da se spoji? Nije sve tako crno, ipak. Ako bar malo imaš dara za komunikaciju, socijalni život, marketing i prodaju, postoje načini da uzmeš svoju sudbinu pisca u svoje ruke i otisneš se u samo izdavaštvo. Prodaj sam svoje knjige. I sve novce uzmi sebi. Danas je to mnogo lakše nego pre samo desetak godina. Kako? I zašto?

U online radionici Marketing za pisce, možeš da naučiš najvažnije stvari u vezi ove teme i sebi olakšaš život. Evo nekih najvažnijih tema:

Počni svoj marketing pre nego što napišeš knjigu

Samizdat pisci, naročito oni koji pišu publicistiku, eseje, i druge slične forme, imaju najbolje šanse za uspeh, ako se fokusiraju na to kako da prodaju, promovišu i reklamiraju knjigu pre nego što su je i napisali. Zašto? Zato što poznavanje problema, potreba i sličnih pitanja koje tvoja knjiga rešava publici kojoj želiš da prodaš knjigu, predstavlja suštinsko pitanje i određuje kako će publika prihvatiti tvoju knjigu.

Prikazi knjige i recenzije

Ovo je jedan od ključeva za uspeh svake knjige. S obirom da je recenzija urednički koncept, mnogo je uspešnije pmromotivno sredstvo nego bilo koja druga forma marketinga. Štos je u tome da nađeš autoritete koji će garantovati da je tvoja knjiga. dobra.

Online marketing

Imajući u vidu da većina pisaca početnika i onih u samzidat varijanti nemaju veliku lovu za klasične masovne medije (radio, štampa, tv, velike promocije…), online marketing preko interneta i društvenih mreža je najbolja opcija za promociju i prodaju tvog dela. Ali i najveći izazov.

Virtuelni svet interneta i društvenih mreža, uključujući i online marketing, predstavlja polje ogromne konkurencije i složenih pravila igre za svakog ko želi da ostvari promotivne, marketinške i prodajne rezultate, uključujući i izdavaštvo i prodaju knjiga.

Imati smisla, veštinu i želju da zagrizeš u svet online prodaje knjiga zaista predstavlja veliki izazov. Želja i volja da se upustiš u tako nešto predstavlja posebnu crtu koju moraš da poseduješ, ako imaš želju da opstaneš u tom svetu. I zaista od sebe i svog pisanja napraviš majstorsko delo.

Veliki svet promocije i marketinga knjiga

Postoji gomila stvari koje moraš da istražiš u vezi marketinga tvojih knjiga, jer te stvari predstavljaju samu suštinu razloga zašto pišemo i objavljujemo knjige. Jer, pored tvojih kreativnih muza, knjige predstavljaju i biznis, ako imaš nameru da živiš od svog pisanja.

Marketinške ideje za tvoju knjigu sadrže i razlog zašto uopšte pišeš i korist koju čitaoci imaju od tvog pisanja. Razumevanje ovog koncepta, učiniće olakšaće da shvatiš kako treba da započneš komunikaciju koja će biti tvoj marketinški napor.

Stvar je u tome da je marketinška informacija suštinska forma komunikacije u kome obe strane imaju korist od ovog procesa.

Kao i sve drugo što je vezano za marketing, promociju i prodaju, svaki uspešan samizdat izdavač rešava marketing svoje knjige različito, a često i na vrlo orginalan način.

Neki pisci koriste online saobraćaj koristeći strategiju ključnih reči. Neki autori prodaju svoje knjige iza scene na prezentacijama i radionicama. Neki postaju zvezde na društvenim mrežama, uz brojne pratioce i fanove, a opet neki odlični eksperti i govornici u skladu sa svojim temama.

Zato, nemoj da budeš sam sebi izdavač koji završi sa garažom punom knjiga, bez ideje šta da radiš sa njima. Pažljivo smisli svoj plan marektinga i promocije, što ranije to bolje. Uči. Prođi obuku u radionicama, prikupi što više znanja i informacija. Pronađi svog idealnog čitaoca i način kako da dođeš do njega. To je početak tvog marketinga kao sopstvenog izdavača tvojih knjiga.

Jer, vetar ne možeš zaustaviti da duva. Ali, možeš da podesiš jedra. Zar ne?