fbpx

Halo? Halo?

Jednom sam otišao na književno veče u jednoj od najvećih mentalnih ustanova. Da se čita poezija. Sedeli smo zajedno mi kao normalni i oni koji to kao nisu. Stanari tužne kuće. Bio je čak i jedan poznati pesnik. Kao gost. Svi su u njega gledali, dok se on onako dobrostivo smeškao. Trebalo je da čitaju pesnici i ovi drugi pesnici (stanari kuće) svoju poeziju. Nisam znao šta da očekujem. A onda sam doživeo prosvetjenje koje neću zaboraviti dok sam živ. I koje je tek sad vidim toliko uticalo na moj život. I pisanje.

Posle onog čuvenog velikog pesnika, i još nekoliko manjih, na scenu je izašla Ona. Na obrazima je imala jarko crvenilo. Na kapcima tešku zelenu šminku. I lepo se obukla na šljokice. Bila je uzbuđena. Svi smo bili uzbuđeni. A onda je pročitala jednu svoju pesmu. Pa još jednu. I još jednu. U sali je nastao muk. Doktori su se nervozno meškoljili, kao da su očekivali da će nešto strašno da se desi. Ne znam šta su očekivali, valjda da ćemo svi postati ludi. A onda se salom prolomio aplauz. Topao od srca. Pesme su bile sjajne. Produkt jedne neverovatne realnosti. I pogleda na svet sasvim drugačijeg od ovih normalnih pesnika, koji su bili dosadni i bavili se rimom umesto pesmom.Njene su bile čiste, prave, direktno iz srca. Kapi ljubavi u obliku reči. Neverovatno. Postideo sam se što sam normalan. I shvatio razliku stvaranja. Tada. U toj tužnoj kući.

Sutradan sam ponovo došao ali ovaj put na odelenje. Čekao sam mog druga psihijatra da nešto popričamo. Njemu se tamo nešto odužilo tako da sam samo sedeo i gledao. Neverovatne životne drame, koje nijedan pisac ne može da osmisli. I tako sam sedeo i buljio u njih. Tamo je bio jedan telefon na pultu kod glavne sestre. Sedeo sam tamo iza stola i gledao. Mogli ste da napišete knjigu o dramama koje su se odigravale na tom telefonu. Dubine ljudske tragedije i visine komedije, sve se odigralo na telefonu.

Prvo je došao stariji čovek koji je imao Alchajmera. Verovatno da je mogao je dobro da funkcioniše u poznatoj kući. Ali dovedete ga na čudno mesto i katastrofa se zadesi. Gledao sam ga kako prilazi telefonu, skida slušalicu sa telefona, a zatim se zbunio i uspaničio. Nije mogao da smisli šta dalje. To je život umro ispred mene. Niko nije mogao ništa da uradi. Nije bilo nade. Za malo vremena više neće prepoznavati svoju decu. Pitanje je samo koliko dugo. Razmišljao sam o tome kako to mora biti, gledati kako voljena osoba postaje sve gore i gore. Demencija. O demenciji sam samo slušao i čitao knjige. Ali na odeljenju je to bila stvarna osoba, stvarni život, radosti, tuge, nade i ostvarenja. Svi umiru. Svi se pripremaju da budu zaboravljeni. Ne od drugih, već od samog sebe. Nadamo se da ćemo živeti u tuđim sećanjima. Nadam se tome. To je jedan od razloga zašto pišem. Zbog toga, delom imamo i decu. Zašto imamo nadgrobne spomenike. Istoriju. Paralelnu istoriju. Mrtve koji žive u našim srcima, umovima, u našem sećanju. Ne samo u knjigama, već u živoj sadašnjosti. Sa demencijom ni ne živiš u sopstvenom sećanju. Umreš pre nego što umreš. To je najstrašnija moguća anonimnost. Ni sami ne znate. Nema je više. Niko tamo ne zna. Video sam to ispred tog telefona.

Onda je na telefon došla sredovečna majka i domaćica, očigledno negde iz unutrašnjosti. Bila je depresivno hipohondrična. Kontrolisala je svoju porodicu kroz bolesnu ulogu. Svi i sve se vrtelo oko nje – bolovi, mučnina i glavobolja. Imala je čudan osećaj da se nešto živo kreće u njoj, oko grudi, poput vetra, hladnoće oko njenog srca, nečega što se kreće u njenim venama, velikog umora i jake glavobolje. „Takva glavobolja, doktore.“ Ne biste mogli da je mrzite. Ali sigurno je ne biste mogli ni da je volite. Za svaki problem, za svaku potrebu, fizički simptom. Nije mogla da radi ili kuva, sigurno ne može da vodi ljubav. Uvek previše umorna, nervozna i bolesna. A lekari su isprobali gomilu lekova. Ništa nije funkcionisalo. Bilo je nuspojava. Ili je zaboravila da uzeme tablete. Ili su ih izbacili. Sa njom nije bilo ništa loše, osim što s njom nije bilo sve u redu. Uglavnom, činilo se da je porodici bila potrebna pauza od nekoliko nedelja. Nisu znali šta da rade sa njom. Postali su opsednuti njenom dijagnozom i lekovima. Ništa se nije promenilo. Zatim je otišla kući. Gledao sam je kako razgovara telefonom, posežući za svojom odsutnom porodicom i priča im priču o fizičkoj bedi. Zamišljam tanki snop zloćudne energije koji putuje telefonskom linijom, u njen dom, kroz slušalicu, u mozak nekog od bližnjih, uspostavljajući parazitsku vezu. Možda je bila vanzemaljac. Mislim da su naučno-fantastični filmovi alegorija.

Zatim se telefona dočepala devojka u kasnim dvadesetim. Ona je bipolarna, kaže sestra dok nezainteresovano prelistava modni časopis. Fina, graciozna, plava, providna, videle su se vene na njenim koščatim rukama. Delovala je vrlo prefinjeno, vrlo otmeno. Gotovo aritoskratski. Onada je počela velika drama. Pozivi roditeljima. Momku sa kojim je u vezi. Ekstravagantne reakcije, vikanje, treskanje telefona. Ponovo poziv ovaj put molećiv, sa dosta jecaja i suza. Manipulacija za posetu ili obrok u Meku koji treba da bude donesen, ili za voljenu osobu koja će reći lekaru da je otpusti. Ponovo se veza prekida.

Čudna situacija. Osećam se kao u nekom teatru apsurda, u kome se ređaju beskrajni monolozi, jer su oni drugi negde tamo. Spaja ih samo ta sprava, samo taj telefon iz koga ne čujem one sa druge strane. Sa druge strane života, u ovom slučaju. Ostali ljudi bili su rekviziti lične melodrame, a ne prava ljudska bića. Telefon je bio još jedan pomoćnik. Kao i medicinske sestre. I doktor. Sve rekviziti u pozorištu apsurda. Nisam mogao da vidim obrazac. Puno pozorišta, ali nema zavere. Nema prave teme. Nema svrhe ili pravca.

Prilazili su i teži slučajevi psihoze i slično. Oni su posebna kaegorija. Teško psihotični ljudi ponekad bi stajali pred telefonom i samo zurili u njega. Imali su sumornu, maglovitu ideju o postojanju tamo nekog stvarnog sveta, nekoga koga bi možda mogli da pozovu. Ali nisu mogli da se povežu. Ne možeš da se povežeš telefonom ili u životu ni sa sobom, ni sa drugima, ni sa sopstvenim mislima. Shvatio sam zašto me podsećaju na mnoge sa one strane zidova. Osoba više nije tu. Oni šetaju, razgovaraju, jedu i uzimaju lekove. Naša kultura ih je puna. Prazninu možete videti na telefonima. Nema fokusa. Nema pravca. Nema motivacije. Nema ni patnje. Samo beskrajna mehanička funkcija, probijanje dana, obavljanje rutina ili haotični nedostatak rutine. Lekovi nisu značili ništa. Nije bilo nikoga da uzme lekove. Oni se nikada ne vrate. Ne kao pre. A ipak, tamo je još uvek bila osoba. Intenzivna, duboka, povučena patnja. Ne biste mogli doći do nje, dodirnuti je ili razgovarate s tim duhom, ali bio je tu negde. Čovek usamljen u gomili sličnih.

Onda je dođao jedan manični pacijent. Divlje euforičan, uzvišen, urnebesan, ekspanzivan. Zrači sjajnom energijom. Pun gestova, života i bujnosti. Oni mnogo vole telefon, kaže sestra. Maničari su bili izuzetni srećni što mogu da telefoniraju. Sa velikom radošću bi objasnili onome ko je slušao kako se sjajno osećaju. Nikad nije bilo bolje. Jednostavno su voleli da telefoniraju. Šta može biti bolje i jednoj mentalnoj ustanovi nego razgovarati telefonom! Kakav život! Kakav dan! Jedan manijačni pacijent objasnio je mom prijatelju doktoru da može da prolazi kroz zidove. Svoju energiju dobio je direktno iz gradske elektroenergetske mreže. Imao je četrdesetih godina i još je živeo sa majkom. Bila je krhka, ljubazna i draga. Znala je da je to manija. I pristao je da dođe u bolnicu iako nije bilo ničeg lošeg i osećao se dobro. On je znao. Ne mogu da kažem. Ali je znao.

Drugi bi samo stajali uz telefon, sa slušalicom u ruci i zurili u brojčanik. Lica mokrih od suza, izgubljeni i usamljeni, posežući za svetom koji se nije vraćao. Nisu napravili predstavu. Nisu bili na pozornici. Bili su samo mali i usamljeni i izgubljeni, tužni i beznadežni.

***

Izašao sam napolje u ono što zovemo normalan svet. Pravu realnost. Paralelni svet. Zapalio sam cigaretu i gledao kako šibica dogoreva do kraja. Oprljila mi prste. Nisam primetio. Upravo sam zavirio u dubinu svetova u beskrajnom svemiru ljudskih duša. Ko sam ja? Ko si ti?

Pričanje (svoje) priče: Content pisanje

Savremeni trendovi u digitalnom svetu, uzrokovani novim ažuriranjima Google-a, kreirali su situaciju u kojoj je teško proceniti koja SEO strategija daje bolje rezultate. Ipak, jedna strategija uvek je aktuelna i verovatno će uvek biti- content marketing.

Zlatno pravilo kod pisanja različitih sadržaja je da objaviš dragoceni, informativni tekst koji će izgraditi veze sa čitaocima, a što će opet dovesti do boljih rezultata i promocije tvog sadržaja.

Ukoliko ono što pišeš nije maksimum onoga što možeš da dosegneš, bilo bi pametno da razmotriš sledeće savete koje će ti drastično unaprediti kvalitet tekstova.

Investiraj vreme u razumevanje potreba publike

Tvoje pisanje može biti izuzetno informativno i zapanjujuće, ali možda neće privući veliki broj publike jer ne zadovoljava njihove prave potrebe i želje.

Kako bi odredio koji su to tipovi tekstova koje tvoji čitaoci žele da pročitaju, prati sve vrste postova koji su najpopularniji u oblasti u kojoj pišeš i koja te interesuje. Identifikuj sadržaj koji se često deli na profilima društvenih mreža ili jednostavno istražuj o omiljenim temama publike. Takođe, ono što možeš da uradiš jeste da pregledaš svoje prethodne postove da bi video koje su to teme koje su izazvale najviše reakcija ili nekih drugih društvenih pokazatelja. Iskoristi zaključke do kojih dođeš kako bi planirao svoje pisanje u narednom periodu.

Definiši izvore sopstvene strategije pisanja

Dobro napisan tekst ne dešava se slučajno. Jednom kada si identifikovao teme koje će biti najinteresantnije za publiku, isplaniraj vreme koje će ti biti potrebno za implementaciju strategije koju si izabrao za ono što ćeš napisati. Čak i ako pišeš odličan sadržaj jer si talentovan pisac i dalje će ti biti potrebno vreme da radiš na svom pisanju.

Postavi visoke standarde

Kako se razvijaš kao autor kroz svoje tekstove i pisanje, vodi računa da obezbediš da ti kvalitet uvek bude na visokom nivou. Kada se suočavaš sa konkurentnim prioritetima, vremenskim ili finansijskimograničenjima, promeni percepciju iz koje kreiraš svoj sadržaj.

Možda ćeš doći u iskušenje da objaviš neki osrednji tekst samo da bi zadovoljio zacrtan plan objavljivanja, ali slab post može naneti štetu tvom kredibilitetu i koštati te i čitaoca i potencijalne karijere. Ako primetiš da čitaoci ne reaguju kao i do sada na tvoje pisanje, to može da bude znak da standardi koje si postavio u pisanju beleže blagi pad. Izgradi neke vlastite kriterijume i pridržavaj se njih, bez obzira da li pišeš za nekoga ili samostalno.

 Izgradi integritet na društvenim mrežama

Uspeh content strategija zavisi od deljenja tvojih tekstova i postova od strane čitaoca po društvenim mrežama. Dakle, nemoj da sediš i čekaš da publika širi sadržaj u koji si ti uložio toliko vremena i truda. Budi proaktivan u izgradnji svoje prisutnosti na popularnim društvenim kanalima.

Da bi ovo radio kako treba, moraćeš da izdvojiš vreme kako bi se povezao sa publikom, ali i drugim autorima na društvenim mrežama pri čemu bi trebalo da izbegavaš previše promotivan pristup svemu tome. Izaberi svoj najbolji tekst jer ćeš na taj način biti u mogućnosti da pružiš jasne i korisne informacije čitaocima, a zatim kreni da ga deliš.

Ukoliko vidiš da se broj čitaoca smanjuje, možda bi trebalo da preispitaš svoju strategiju. Možda ti više forsiraš tekst nego što se on čita i deli online.

Budi dosledan

Neće svaki tekst koji napišeš izazvati značajno interesovanje kod publike. Bez obzira na to koliko si ga dobro koncipirao i osmislio, jednostavno ne možeš i ne moraš svaki put da nađeš put do čitaoca.

Važno je da se ne obeshrabriš. Pokušaj da se držiš doslednog rasporeda pisanja. Redovno piši nešto novo jer tako ćeš povećati verovatnoću da razumeš stvarne potrebe svojih čitaoca. Takođe, možeš da razviješ reputaciju autoriteta u oblasti u kojoj pišeš jer su čitaoci navikli da tvoje ime vezuju za određene teme koje često viđaju na netu. Zato, nemoj odustati kada vidiš da se tvoji standardi menjaju u nekom drugom pravcu. Pošalji svoj tekst nama, a mi ćemo znati da preporučimo prave vežbe za usavršavanje tvojih veština sjajnog pisca.

Pisanje i stil

Dobro pisanje nije stvar primene ispravnih pravila. Dobro pisanje je dobro razmišljanje. I to na prvom mestu. Mnogi pisci početnici misle da će dobrom gramatikom, strukturom rečenice, upotrebom prideva, metafora, analogija, raznih stilskih figura (koje su pročitali kod drugih autora) definisati njihovo pisanje. To je samo delimično tačno, ali nije najvažnije.

Lepom i istinskom izrazu treba da prethodi ispravna misao.

To ukratko rezimira sve korisne savete za pisanje.

Ne postoje saveti za pisanje koji mogu da isprave loše mišljenje i nijedan element stila neće popraviti nedostatak ideja. Umesto toga, najbolji savet za pisanje vas navodi da razmišljate sami.

Razmislite pre pisanja, budite svesni onoga što želite da kažete i da razmislite da li je to ono što ste napisali.

Poznavanje puno pravila neće nam pomoći da dobro pišemo … Ono što bi trebalo lepo reći, zahteva da se prethodno lepo razmisli; inače će to postati šuplja zbrika reči, lepo na oko ali isprazna bombastičnost i igra reči koja nas zavara.

Stilska pravila i naređenja „Ne koristite prideve!“ ili „Izbegavajte pasivni glas!“ „Nema ponavljanja!“ uništiće vaš tekst ako ih sledite bez razmišljanja. Ali oni mogu osloboditi nepoznate pesničke sile ako ih uzmete kao poziv za razmišljanje. Od Orvelovih šest pravila za bolje pisanje, samo 100% se treba pridržavati poslednjeg:

  1. Nikada ne koristite metaforu, simile ili drugu figuru govora koju ste navikli da vidite u štampi.
  2. Nikada ne koristite dugu reč tamo gde će to učiniti kratka.
  3.  Ako je moguće izbaciti neku reč, uvek je izbacite.
  4. Nikada ne koristite pasiv tamo gde možete koristiti aktiv.
  5. Nikada ne koristite stranu frazu, naučnu reč ili žargonsku reč ako mislite na svakodnevni maternji ekvivalent.
  6. Prekršiti bilo koje od ovih pravila je bolje nego izreći nešto varvarsko.

Za dobro pisanje potrebno je dobro razmišljanje. Dobro razmišljanje zahteva veliku brigu i ljubav prema detaljima.

Ako vas ne zanima kako stvari izgovarate, zašto bi neko išao da vas sluša? I čita.

I još nešto: radionice kreativnog pisanja služe da sami otkrijete svoji stil. Tome niko ne može da vas nauči. Ali,može da vas nečemu što je najvažnije: za dobro pisanje je najvažnije vežba. Njabolji način da usavršite pisanje je da pišete. Svaki dan. Uz ponzavanje osnove zanata, to je jedini pravi put.

Esej bez naslova

Stvari se čoveku dešavaju kad se dese. Ne pitaju te da li hoćeš da ti se dogode. Nije im potrebna tvoja dozvola.

Odlučio sam da ovaj esej ostavim bez naslova, jer što god da stavim čini mi se neprikladnim za ovu situaciju u kojoj trenutno živim. Ne znam kako je bilo u vreme kuge, ali ovo vreme straha iznelo je na videlo tamnu stranu života. Strah od smrti u obliku nevidljivog virusa koji preti da zatre čovečanstvu odjedanput je postala glavna tema života ljudi oko mene, pod nizom neobičnih da ne kažem čudnih okolnosti.

Kad sam bio mlad, mislio sam da je za plovidbu svetom dovoljno da naučim da radim dobro tri stvari. Prvo: vezivati pertle na cipelama. Drugo: savesno skidati ženu. I treće: čitati da bi se svakog dana osetio ukus nekoliko stranica sastavljenih s jasnoćom i veštinom. Činilo mi se da čovek koji čvrsto korača, koji zna da miluje i koji nauči da sluša muziku reči živi duže i, pogotovo, živi bolje. Ali, godine su me naučile da to nije dovoljno i da nam život ponekad pruži priliku da težimo ka tome da budemo nešto više od dvonošca koji jede, prazni se i privremeno zauzima prostor na planeti. Najtužnije je kada se ta prilika ne iskoristi.

Ono što su velikani književnost opisali u svojim antiutopijskim romanima – Orvel u Farmi i 1984, Haksli u Vrlom novom svetu, Bredberi u Farenhajtu 451, a neki slikari bogme dobro naslikali, Brojgel recimo, preko noći postade naša stvarnost. Upravljanje putem straha, stara formula koliko i čovečanstvo, dobilo je još jednom priliku da se igra našim sudbinama, svodeći čoveka na nivo plašljivog atoma, zrnce prašine u beskrajnom obrtanju Univerzuma. A mi imamo privilegiju ili nesreću da ovu utopiju živimo upravo sada.

Mislim da će istina, kad sve laži budu ispričane i zaboravljene, i dalje biti istina. I ovo se ne menja od mesta do mesta ili od danas do sutra. Ne možete to da izmenite kao što ne možete da posolite so da bude slanija. Istina se ne da obrisati jer to je to. O tome se radi.

Ujutru kad se probudiš misliš da jučerašnji dan ništa ne znači. Ali juče je sve što imaš. Šta još postoji? Život ti se sastoji od dana koji su u njega ugrađeni. Samo od toga. Ni od čega drugog. Možeš da pomisliš da možeš sve da ostaviš i od svega da pobegneš i da promeniš ime i ne znam šta sve. A onda se jednog jutra probudiš i pogledaš u tavanicu i šta misliš koga ugledaš?

Svako ko teži očuvanju zdravog razuma ima potrebu za nekim mestom na svetu gde može da se izgubi. To mesto, poslednje utočište, mali je dodatak duši kuda, kada svet u svojoj komediji apsurda doživi brodolom, uvek možeš odjuriti da se zaključaš i izgubiš ključ.

Kako prepoznati pravog pisca

Svi mi kojima glava ne služi samo za frizuru, volimo da se igramo detekcije. Pošto smo deduktivne sposobnosti izoštrili na polju literarnog pregalaštva, zamolićemo vas da rešite jednu zagonetku. Pred nama su tri osobe koje se bave pisanjem. Pustićemo ih da vam se predstave, a vas ćemo zamoliti da identifikujete onoga za koga bi ste rekli da ima sve potrebne atribute, da bi se nazvao piscem:

  1. Ja sam pisac, i na kritike reagujem tako što ih ignorišem.
  2. Ja sam pisac, kritike doživljavam vrlo lično.
  3. Ja sam pisac, kritike me inspirišu da stvari pogledam iz drugog ugla.

Da bi smo saznali čiji je identitet pravi, pokušaćemo da raščlanimo motivaciju svakoga ponaosob. Kao i u detektivskim romanima, ponašanje aktera dovešće nas do istine.

 

Kuda nas vodi ignorisanje kritike?

Usudili ste se da ono što pišete podelite sa svojom okolinom, manje ili više stručnom. I dobili ste po njušci. Komentari i ispravke žacnuli su vas tamo gde ne treba. Iscedili ste na jedvite jade masu prideva, konstruisali fabulu tako da je za pravilno razumevanje bilo potrebno dodati uputstvo za upotrebu, i još bili srećni zbog sopstvene domišljatosti. Da bi zaštitili svoje čedo, kritičara ste nazvali naduvenim ignorantom. Pri tom ste propustili da primetite da se zapravo vaš tekst ponaša kao meteorološki balon u sudaru sa nadolazećom olujom. Razumno bi bilo preispitati prototip koji nije preživeo prvi test ispravnosti. Ali ne. Kontrola kvaliteta je neotuđivo pravo samog autora, jer je svaki tekst otisak duše. I nikakva radionica to ne može da unapredi, jer kao pisac se rađaš. Svi vrlo dobro znaju da je ’zavist gangrena pisaca’, pa ćete ignorisati sve savete, nastaviti uhodanim putem, i čekati prava vremena koja će iznedriti odgovarajuću publiku.

 

Kako pravilno investirati emocije?

Proveli ste silno vreme koje nemate nad svojim originalnim tekstom, mučeći se nad svakim zarezom i znakom pitanja. Stopili ste se sa junacima priče, i grejani kreativnim ognjem proizveli jedinstvenu leguru. Očekivani uspeh biće jednostavno neponovljiv u književnom svetu. A onda ste poštom dobili vrlo detaljno obrazloženu odbijenicu. Mnoge vaše originalne misli, koje su vam se u pola noći javljale i zahtevale da odmah slete na papir, bile su krvnički prežvrljane nečijom sadističkom rukom. Tužni događaj ponovio se nekoliko puta. Prokleta sudbina. Svet još nije spreman za delo toliko napredno da ste ga jedva i vi shvatili. Okoreli u izrazu koji je jedinstven samo zato što je vaš, smatraćete za nepotrebno da se tekstom pozabavite na drugačiji način. Suvišno bi bilo očekivati od vas da uvedete neku novinu. Da promenite stil, ili da se oprobate u nekom žanru koji bi bio primereniji vašem iskustvu. Otvorićete vratanca furune i prodžarati žar svežnjevima neshvaćene proze. Svet je na gubitku, a ne vi. Svi dobro znaju da rukopisi ne gore, pa ćete tako i vi, kada vas lepo i pokajnički budu zamolili, uspeti da ga napišete ponovo. Tim pre što je to jedini način na koji znate to da radite.

 

Šta dobijamo od suočavanja sa slabostima svoje veštine?

Davali ste delove svoga teksta na čitanje pismenim ljudima iz svoje okoline, i pre nego što ste ga završili. Bili ste energetski efikasni i štedeli sebi vreme i trud, a drugima živce. Imajući u vidu da svako zauzima posebno gledište, izložili ste svoje delo unakrsnoj vatri raznorodne kritike. Ranjenika ste potom odveli na kurs kreativnog pisanja i ostavili na odeljenju intenzivne nege. Ni sami niste znali dokle se sa tom naukom literarne reanimacije uznapredovalo, dok kura nije počela da daje prve rezultate. Tekst je svakim danom sve više jačao, zahvaljujući transfuziji novih trikova i amputiranju suvišnih gangrenoznih rečenica. Svesni dubine svog neznanja, a lišeni beskorisne sujete, uprli ste kao veseli đak prvak da naučite sve što je učitelj bio u stanju da vam prenese. Tako ste spasili plod svoje muke od razornog podsmeha publike, i dali mu šansu da nesmetano buja pod suncem tuđe profesionalne paske. Ionako mu niko ne može oduzeti onu posebnost kojom ste ga hranili kroz pupčanu vrpcu razapetu između vas. Dali ste svetu primereno delo, a zauzvrat dobili verne čitatelje koji vape za još, s pravom ubeđeni da još niste rekli svoju poslednju reč.

Verujem da su nas ove istražne radnje dovele do istovetnog rezultata. I nadam se da ćete se i vi više baviti svojim pisanjem kao zanatom koji se uči, nego sobom u primamljivoj ulozi pisca.

 

 

 

Kako početi, istrajati i uspeti u pisanju?

pero za pisanje u mastionici. stari sto

Možda mislite da na pitanje: kako početi, istrajati i uspeti u pisanju, sledi komplikovan, dugačak odgovor sa previše fusnota i začkoljica, ali ne. Zapravo, odgovor je prilično prost i kratak.

A glasi: samo počnite.

Toliko. Prosto zar ne?

Pre nego što se razočarate i pomislite kako vam otkrivam toplu vodu, ispričaću vam jednu priču.

Jednog divnog, sunčanog dana osoba X se probudila uz zvuk alarma, veoma rano podešenog kako bi stigao na vreme na posao. Iako je godinama ponavljao rutinu, ovo jutro je bilo drugačije. To jutro je iz kreveta ustala druga osoba, prava, ona koja je bila zarobljena ispod slojeva straha od nepoznatog, kukavičluka da se izađe iz zone komfora i najgore kletve ljudske vrste: ćuti, dobro je.

Ta osoba se bez ustezanja pogledala u ogledalo i uz smešak rekla glasno: neću da ćutim, nije dobro!

Tada se rodio pisac.

Pisac je konačno priznao sebi da želi da bude upravo to – pisac. Sada je otvorio knjigu na novi list, zagledao se u beli papir i sa nesigurnošću se pitao šta sad. Kako početi, šta raditi.

Nije znao i danima je lutao, tražio, malo sebe, malo inspiraciju. Sumnjao je u svoje veštine i sposobnosti, plašio se kritike, zamotavao se sve čvršće u ponor pitanja: šta ako?

I tako je početna hrabrost počela da bledi, krajnji cilj se izgubio na vidiku. Malodušnost je ovladala i malo po malo naš pisac je kopneo. Sve dok jednog sivog jutra iz kreveta ponovo nije ustala osoba X, sa setom u očima se pogledala u ogledalo i rekla: ćuti dobro je i ovako.

Gde je naš pisac pogrešio?

Pogrešio je u tome što i nije bio pisac.

Osim početne želje i odluke, nije uradio baš ništa po tom pitanju.

Nemojte da budete taj pisac. U stvari, nemojte uopšte da budete pisac! Budite osoba koja zapisuje reči u smislenu celinu kojom priča svoju priču ili priču drugih, bilo to istina ili fikcija. Šta god! Piši, piskaraj, švrljaj. Kupi svesku, ili švrljaj na salveti, kuckaj na računaru.

Korak 1: Kako početi sa pisanjem?

Nabavite olovku i neku svesku ili svežanj papira. Može i tastatura i računar, ipak je ovo moderno doba.

Korak 2: Kako istrajati sa pisanjem?

Kada potrošite tu olovku kupite drugu, isto važi i za svesku. Ideje ne možete da potrošite.

Tu su svuda oko vas, ako mi ne verujete evo primer: pogledate kroz prozor i preko puta ulice vidite papirić koji je neko bacio.

Eto priče! Na tom papiru je ljubavno priznanje koje je dotični poneo da baci jer je upravo saznao da se njegova voljena verila. Međutim, deo cedulje je ispao i nošen vetrom i magijom stigao do nje, koja tada konačno uviđa istinu i ostavlja verenika i beži našem protagonisti u zagrljaj.

Ako vam zvuči previše začinjeno, budite slobodni i napišite kako god vi želite. To je lepota ove umetnosti, vi ste tvorac sopstvenog univerzuma.

Korak 3: Kako uspeti u pisanju?

Tako što poslušate sve što piše u koraku jedan i dva. I ne, verovatno prva stvar koju napišete neće biti svetski bestseler, možda ni druga. Kakve veze to ima? Možda bude treća, možda stota, možda hiljadita. Ali vi ćete iza sebe imati stotine priča, likova, događaja. Imaćete istorijat i bićete znate šta?

 Pisac. Bićete pisac.

I zaista je tako jednostavno. Zaista je moguće. Treba samo skupiti hrabrosti, treba biti malo tvrdoglav, morate da znate šta hoćete i onda se stvari malo pokrenu. Ne magično, sve mora na mišiće. Uspeh dolazi sa radom i trudom, napornim i neprestanim. Ne može da dođe brzo i ne može lako. Ne brojite kamenje pa da bude gotovo do sutra u pet. Dajte sebi vremena, u redu je.

I nije uzaludno ništa što ste uradili, sve se računa. Svaka napisana reč vas je približila momentu ostvarenja vašeg sna. Čak i ona na papiriću bačenom u kantu. Verovatno je bila bolja nego što ste mislili.

Zašto treba da čitate?

Verovatno se pitate koje to korisne navike krase jednog pisca? Prva od njih, ako ne i najvažnija je čitanje. Redovno upražnjavanje ove ’discipline’ srećemo kod svih ljudi koji su uspešni u bilo kojim sferama delovanja. Mi ćemo se ograničiti na dobrobiti koje čitanje pruža piscima. Dakle, može se biti ozbiljan čitaoc, a da se ne bude i pisac, ali se nikako ne može biti uspešan pisac ako ne posedujete ovu usamljeničku sklonost.

Za početak, evo nekoliko beneficija koje možemo imati od čitanja:

  • Širenje duhovnih vidika
  • Samoopismenjavanje
  • Razvijanje mašte

 

Širenje duhovnih vidika

Kada kažemo širenje vidika, mislimo na bezgranični duhovni horizont koji nas okružuje. Verovatno ste već primetili da, što više čitate i to raznovrsnu literaturu, bolje razumete svet oko sebe. Iščitavanje knjiga će vam pružiti jasan uvid u ideje i pojave koje vam, možda, na drugi način ne bi bile dostupne jer su karakteristične za neku određenu epohu ili geografsku tačku.

Jer kultura je i vremenska i prostorna odrednica. Tako ćete ujedno vežbati i razumevanje za različitosti koje karakteriše otvoren um. To bi vam , kao piscu, bilo od dragocene pomoći pri obrađivanju izabrane teme.

 

Samoopismenjavanje

Pismenost. Nije dovoljno naučiti kako da od kose i prave crte formirate slova. To je samo početak i osnovni alat, pored olovke. Od tako naučenih slova treba sročiti reči i poređati ih u smisleni red koji će tvoriti dopadljivu rečenicu. Osim toga, čitanjem ćete obogatiti sopstveni fond reči, i to će vas učiniti sposobnim da se pravilno i precizno izražavate. Na taj način ćete lakše i zanimljivije predstaviti bilo koju ideju koja vam se rodi u glavi.

Prilikom gradnje likova ova veština će poslužiti da se bolje istaknu neke njihove osobine koje ne bi ste uspeli da iznesete na videlo bez poznavanja ovih posebnih mehanizama. Ako su vaši likovi obojeni nekim lokalnim karakteristikama, bez proučavanja materije koju obrađujete nećete moći uspešno da dočarate njihove običaje i navike. Ovo će vam koristiti čak i ako ste i sami rasli u okviru određenih lokalizama, jer ćete se još bolje potkovati neophodnim znanjem.

 

Razvijanje mašte

Možda je za uspešnu spisateljsku karijeru ovaj uslov i najbitniji. Koliko ste se samo puta, čitajući roman sa veštim zapletom, upitali kako li je tako nešto piscu uopšte palo na pamet. Pa i on je tu veštinu, ako ne naučio, onda bar do maksimuma razvio neobuzdanim čitanjem. Zato je važno da se bavimo čitanjem različitog štiva, i da budno pratimo tok piščevih misli, koje on polaže u glavu svojih junaka. Ako protagonisti romana neka neobična ideja padne na pamet, nju je prvo pisac smislio, jel’ tako?

Kada budete čitajući ispunili sve ove uslove, stvoriće se potreba da i sami nešto napišete. Nemojte se obeshrabriti ako vaše prvenče od teksta bude zaličilo na rukopis nekog pisca koga ste čitali pažljivije nego ostale. Desiće se da dođemo na istu ideju jer smo ljudi kao i svi drugi i delujemo pomoću istih mehanizama.. Jer da nije tako, nikada ne bi smo mogli da postignemo konsenzus ni oko čega.

Dakle, laktove na sto, dupe na stolicu, naočare na nos i olovku u ruke! Srećno!

Dodeljena prva nagrada u kutku!

Jasminka Nikolic dobitnica nagrade
Jasminka Nikolić

Autorski kutak je mesto koje neguje i pazi ljubitelje pisane reči. To je prostor gde okupljeni mogu da uče, rastu i razvijaju se. Mesto koje nudi sigurno utočište svakoj vašoj zapisanoj ideji, priči, ispovesti. Tu možete naći možda i ono najbitnije, a to je podrška i razumevanje, savet i sugestiju.

A da bi pokazali da nam je veoma stalo do našeg plemena koje voli da čita i piše, rešili smo da nagrađujemo po jednog člana svakog meseca.

I tako smo došli do naše Jasminke Nikolić, pobednice za mesec januar.

Malo smo popričali sa njom, pa sve to lepo zapisali jer kako bi drugačije. U nastavku možete da pročitate šta naša dobitnica misli o Kutku, koji joj je omiljeni pisac, gde nalazi inspiraciju i još dosta toga.

Draga Jasminka, hvala na iscrpnim odgovorima i vremenu koje ste odvojili za nas.

Do sledeceg meseca pozdrav!

Za početak nam kažite kako ste otkrili ljubav ka pisanju?

Još od gimnazijskih dana, a to je kraj osamdesetih prošloga vijeka, kada sam pisala dnevnike, pjesme. Ozbiljnije kratke priče nastale su 2014. godine i uglavnom  su autobiografske.

Da li Vam je pisanje hobi ili posao? Ili, pak, oba?

Pisanje mi je, za sada, hobi. Sva svoja nadahnuća iskazujem pisanjem. Voljela bih da mi je pisanje posao, jer posao treba da se voli.

Kako ste otkrili sajt „Kreativno pisanje“?

Sajt „Kreativno pisanje“ otkrila sam na internetu tako što sam tražila konkurse za pisanu riječ. Tu sam došla  do informacija o raznim kursevima kao što su: pisanje kratkih priča, pisanje pesama, pisanje za blog.

Zapravo sam i pohađala i jednodnevnu radionicu za pisanje kratkih priča kod profesora Darka Tadića. Vrlo stručno nam je približio način pisanja kratkih priča, koje su meni omiljena forma pisanja i čitanja.

Pre nešto više od mesec dana, Kreativno pisanje je otvorilo forum pod nazivom Autorski kutak. Mesto koje okuplja sve ljubitelje pisane reči. To je naše malo ali odabrano pleme koje voli da čita i piše. I upravo tamo Vi ste postali prvi član koji je dobio nagradu za izuzetan angažman. Kakvi su Vaši utisci o „Autorskom kutku“ na sajtu Kreativnog pisanja?

Veoma je lijepo druženje na sajtu “ Kreativno pisanje“. Malo, odabrano pleme sa kojim se družimo, čitamo i pišemo. Osećam se pripadnicom tog plemena. Ukoliko imam vremena, uglavnom ga tu koristim čitajući i pišući.

Moderatori su stručni u oblasti pisane riječi te nam daju lektorske savete .

Prof. Darko Tadić je uvijek konkretan u kritici. Svaka dobra kritika mi daje inspiraciju za dalje pisanje.

Mnogi pisci imaju neke rituale i navike pre ili tokom pisanja. Da li Vi imate neku?

Za sada nemam nikakve rituale tokom pisanja. Ali kada imam ideju šta da pišem, moram to odmah napisati.

Kako prevazilazite kreativnu blokadu – noćnu moru pisaca?

To je ružan osjećaj. Kao da sam  bolesna, nazainteresovana. Kada nemam ideju pronađem neku sliku i počnem da je opisujem. Tako prevazilazim blokadu u pisanju.

Svi smo mi, bar jedanput, maštali da upoznamo naše omiljene pisce i popijemo kafu sa njima. Sa kojim biste Vi piscem otišli u kafić i šta biste ga pitali?

Interesantna mi je Mirjana Bobić- Mojsilović. Rado bih s njom popila kafu u kafiću.

Pitala bih je odakle crpi teme za pisanje romana i da li su joj pjesme autobiografske ?

Kad smo već u svetu književnosti, koji Vam je omraženi, a glavni lik iz beletristike ili klasike? Zašto?

Omraženi lik mi je Đorđe Katić iz romana „Koreni“ Dobrice Ćosića .

Zašto? Mnogo ima loših osobina. Omalovažava ljude kao što je sluga Tole, maltretira ženu jer njegovom krivicom ne može da mu rodi. Prema bratu, ocu, majci i ženi gaji netrpeljivost. Tako i sam postaje nevoljen sin, nevoljen suprug, loš komšija.

Poroci alkohola, i bluda ga uništavaju. Jedna tragična ličnost koja ni sebi ni drugima ne donosi ni trunke radosti.

I za kraj, šta biste poručili budućim piscima koji se još uvek nisu usudili da uplove u divne vode pisane reči?

Poručila bih im da se ne ustručavaju. Neka potraže sajt “ Kreativno pisanje “ dođu  na forum   „Autorski kutak“ i pokažu nam svoje vještine. Tu je stručni tim sa ekipom žena od struke i prof.  Darkom Tadićem.

Postoje i kursevi prema afinitetu  potencijalnog pisca. Ako su ambiciozni mogu da upišu kurs  i dobiju stručno znanje iz  oblasti pisanja kratkih priča, pesama, pisanja za blog  itd.

Meni je svakako pomoglo. Dalo mi ideje i rešilo neke nedoumice o pisanju i podiglo samopouzdanje. Ne treba nikada odustati ako su vam muze naklonjene.

Pišem i (ne) plašim se

Strah od neuspeha prisutan je kod svakog čoveka, u svakom poslu. Zanimljiva je činjenica da se najviše plaše upravo oni koji imaju potencijala za uspeh. Cilj ovog teksta jeste da ohrabri i ukaže na to da je strah pratilac svakog posla, svih pokušaja, pa i pisanja. Strah može biti konstruktivan i destruktivan. Potrudimo se da taj saputnik koga se teško oslobađamo bude neko ko će nam pomoći.

Konstruktivni i destruktivni strah

Destruktivni strah kod pisanja je onaj koji nam ne dozvoljava da pišemo. Strah od neznanja, strah od neoriginalnosti, strah od neuspeha. Taj strah će nas naterati da budemo nepisci koji imaju samo ideju i ništa više, ili, gomile pocepanih dela za sobom, a nijedno objavljeno.

Konstruktivni strah nateraće nas da pišemo oprezno. Opreznost u pisanju nikako ne znači da pišemo samo za sebe. Podelite iskustva sa drugima koji su se prepustili pisanju, više očiju bolje vidi. Kritika može biti podsticajna, pogotovo ako je upućuju oni koji se bave pisanjem. Strah od neznanja ublažićemo čitanjem i kontinuiranim učenjem i usavršavanjem. Ne postoji osoba koja zna sve. Strah od neoriginalnosti takođe otklanja čitanje. Pisanje je drugi pomoćnik koji strah kontroliše i pretvara u konstruktivni i podsticajni strah. Koliko je samo pisaca pisalo o istoj temi na različite načine. U autorskom kutku  ovaj strah smo otklanjali vežbanjem pisanja pesme ili priče na zadatu reč – podsticaj. Koliko različitih i uspešnih radova na istu temu, različitih po žanru, tematici, ideji, poruci. A ljubav je tema o kojoj se pisalo oduvek.

Moć reči

Nama je data moć da se igramo rečima i da ih složimo kako želimo, u tome se ogleda naša originalnost. Igre rečima se ne treba plašiti. Konstruktivni strah je, zapravo, dobar pomoćnik jer će nas uvek terati da što više čitamo, pišemo i razmenjujemo iskustva sa onima koji su uspešni u pisanju. Istina je da je pisanje dar, ali darovan nam je samo talenat, ne i tehnike pisanja i znanja o pisanju. Darovani su nam i strahovi da nas vode i usmeravaju.

Čega se plašio Dučić?

Navešćemo primer našeg pesnika Jovana Dučića. Verujem da ne postiji osoba koja ne zna barem jednu Dučićevu pesmu. Ali, znaju li svi koji se pisanjem bave šta je Dučić uradio sa svojim pesmama? Ovaj velikan srpske književnosti odrekao se svega što je napisao do svoje tridesete godine. Nakon toga nastaju dela o kojima danas govorimo sa oduševljenjem. Strah od nesavršenstva doveo ga je do savršenih formi i motiva. Ali, nijedna bačena pesma nije bila uzalud napisana, svaki je stih bio vežba i korak ka ostvarenju cilja, svevremene lepote njegovih pesama.

Strah od kritike

Mnogo je primera nesigurnosti pisaca. Pored lične nesigurnosti, neshvaćenost pisaca i nerazumevanje književnih kritičara dodatno može obeshrabriti nekog ko tek počinje da piše. Imamo primere autoriteta srpske književne kritike Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Oni nisu razumeli mnoge pesnike koji su nosili nešto novo, drugačije. Sima Pandurović, Dis, Isidora Sekulić, samo su mali deo pisaca koji je kritika osporavala. Danas je često osporavanje rime i strofe, pojedini časopisi odbacuju klasične forme pesama, dajući prednost slobodnom stihu. To, svakako, ne znači da svi treba da se odreknemo strofa i rima zato što trenutno vlada trend slobodnog stiha.

Hvala nesigurnosti

Zaključujemo da je nesigurnost svojstvena piscima. Sve dok nesigurnost ne uguši potrebu za pisanjem, možemo joj biti zahvalni. Strah i nesigurnost teraće nas da budemo što uspešniji. Ne mora svako da prepozna kvalitet onoga što pišemo. Mi i ne možemo pogoditi svačiji ukus. Najbitnije jeste da pišemo i ne odustajemo. Dučić se jeste odrekao mnogih pesama, ali da se odrekao pisanja, mi danas ne bismo znali ko je Jovan Dučić.

Kako da postaneš poznat pisac?

Pisanje nije samo hobi. Iako ljudi veruju da je najneverovatnija stvar u životu da transformišete svoj hobi u profesiju, ono što ne znaju je da pisanje nije komad torte. To nije nešto što možete učiniti tek tako (pojesti tortu). Nije važno da li planirate da budete pisac sadržaja i programer ili autor, jedino što je važno jeste da znate najvažnije stvari sa kojima morate da se suočite da biste bili poznati pisac. I naučite zanat. Jer talenat nije dovoljan.

Potrebna je ogromna hrabrost da pojedinac razmišlja o tome kako da krene u polje pisanja, jer se svi ne bave ovom profesijom.

Čak i kada započnete sa pisanjem svog prvog romana, nije neophodno da ga završite. Polovina pisaca početnika napuštaju svoje knjige na pola puta jer im nedostaje strpljenja, što je potrebno da bi ste postali poznati pisac. Prolazite kroz životni transformacioni proces kad odaberete pisanje kao svoju profesiju.

Kada mislite da ste pisac, nije moguće da radite ono što ste radili kao školarac ili studirali književnost.

Ne možete reći nekom drugom da vam napiše knjigu i onda dobijete kredite za nešto što još niste uradili.

Čak i ako učinite tako nešto, duboko u sebi znali biste da ime i slava koju dobijate od Univerzuma uopšte ne pripadaju vama.
Da biste bili poznati pisac, morate da uradite određene stvari. Smislite priču koja ima smisla. Ako zaista želite da budete poznati pisac, moraćete da imate priču. Ne morate da pišete stvari iz svog ličnog iskustva, osim ako nisu vredne razmene.

Većina autora uvek izmisli svoje likove. Jedino što rade je da likove učine tako živahnim da se čitaoci povežu sa njima i zaljubljuju u njih.

Da biste stvorili likove na ovaj način, potrebno je da izgradite likove koji čitaocima izgledaju obećavajuće. Pokušajte da pročitate neke od najprodavanijih knjiga u svetu i shvatite zašto čitaoci čitaju te knjige.

Jednom kada budete sigurni kakvim likovima dive čitaoci, možete osvojiti njihova srca i postati autor bestselera.

Napravite naslovnu stranu zbog koje će ljudi uzeti vašu knjigu i čitati: iako stara izreka kaže: „Ne sudite knjigu po koricama“, većina ljudi radije kupuje knjige prema korici koju vide.

Ako je korica dobra, rado će je kupiti i pročitati. Ako želite da se vaša knjiga proda, napravite koricu koja će ih prisiliti da pročitaju šta je unutra. Neka slika na koricama bude uticajna i jedinstvena takve vrste.

Ojačajte svoju gramatiku tako da vas niko ne može prozvati da ste nepismeni. Nije lako biti autor; ako sanjate da ste autor najbolje knjige na svetu, prva stvar koju treba da uradite je da radite na svojoj gramatici.

Postoje načini na koje možete improvizovati svoju gramatiku i izvući maksimum iz olovke. Držite se dobre gramatike i videćete kako vaša knjiga čini čuda!

Znajte šta radite u svojoj knjizi: većina pisaca zaboravlja tempo svoje priče jer premeštaju mnogo likova i usložnjavaju njihovu priču.
Ako niste sigurni u ono što stvarate, nemojte se fokusirati na stvaranje previše svega i svačega. U redu je da se priča vrti oko tri do četiri lika.

Sve dok priča ima smisla, niko se neće žaliti da ima više likova za čitanje.

Kreirajte svoj veb sajt i blog.

Ovo vam se možda čini malo neobično, ali ako želite biti ispred ostalih autora, pokušajte da napravite veb stranicu i blog.

Zadržite dva različita imena domena – jedno za vašu veb lokaciju, a drugo za vaš blog – kako bi bilo više sadržaja o vama i od vas.

Ako na internetu postoji puno sadržaja povezanog sa vama, biće vam lakše da steknete popularnost za svoj rad.

Budite pristupačni i odgovorite na pitanja svojih čitalaca: mnogo pisaca prima mejlove i poruke obožavalaca; jedina pogrešna stvar koju čine je da ne reaguju na svoje čitaoce. Ako želite da drugi često čitaju vaše knjige, morate da odgovarate na skoro sve poruke ili mailove ili tekstove koje primite. Obavestite ih da vas mogu ispitivati o vašoj knjizi bilo kada.

Stvarajte fanove i pratioce na društvenim medijima. Ako niste popularni na društvenim mrežama, niste nimalo popularni danas!

Ako želiteda budete autor bestselera, na društvenim mrežama morate imati što više pratilaca i obožavalaca. Objavite delove iz svojih knjiga, nasumičnih fotografija i drugih sličnih stvari da biste stekli popularnost na Facebooku, Instagramu, LinkedInu itd.

Budite iskreni prema svojim čitaocima i pružite im ono što ne očekuju u priči. ucek mislite izvan okvira. Čak i ako je priča jednostavna, dodajte preokrete koji ostavljaju čitaoce u čudu.

Dajte im ono što ne očekuju, a vi možete biti sledeći autor bestselera za nekoliko dana.

Ne ubijajte svoje likove samo zato što mislite da „priče o smrti“ deluju fantastično. Ja lično ne volim autore koji ubijaju svoje likove samo da bi stekli simpatije čitalaca.

Za vas je najvažnije da priču sačuvate što je moguće stvarniju. Većina čitalaca više voli sretan kraj, pa se potrudite da tako i ostane, osim ako nije potrebno ubijanje lika.

Dakle, da biste bili poznati pisac, morate:

  • Ostanite mirni koliko možete jer za uspeh je potrebno vreme
  • Budite strpljivi jer ne možete biti popularan pisac preko noći
  • Verujte u sebe čak i ako to niko drugi ne čini
  • Budite vaša inspiracija da ne budete zavisili ni od koga drugog da biste stvorili novu priču

I pre svega, usavršite svoje zanat kroz neku od radionica pisanja. Onda će vaš talenat dobiti vetar u jedra, i sve će leći prirodno na svojemesto. Ulaganje u sebe je najbolja invesicija života.