Kako da postaneš poznat pisac?

Pisanje nije samo hobi. Iako ljudi veruju da je najneverovatnija stvar u životu da transformišete svoj hobi u profesiju, ono što ne znaju je da pisanje nije komad torte. To nije nešto što možete učiniti tek tako (pojesti tortu). Nije važno da li planirate da budete pisac sadržaja i programer ili autor, jedino što je važno jeste da znate najvažnije stvari sa kojima morate da se suočite da biste bili poznati pisac. I naučite zanat. Jer talenat nije dovoljan.

Potrebna je ogromna hrabrost da pojedinac razmišlja o tome kako da krene u polje pisanja, jer se svi ne bave ovom profesijom.

Čak i kada započnete sa pisanjem svog prvog romana, nije neophodno da ga završite. Polovina pisaca početnika napuštaju svoje knjige na pola puta jer im nedostaje strpljenja, što je potrebno da bi ste postali poznati pisac. Prolazite kroz životni transformacioni proces kad odaberete pisanje kao svoju profesiju.

Kada mislite da ste pisac, nije moguće da radite ono što ste radili kao školarac ili studirali književnost.

Ne možete reći nekom drugom da vam napiše knjigu i onda dobijete kredite za nešto što još niste uradili.

Čak i ako učinite tako nešto, duboko u sebi znali biste da ime i slava koju dobijate od Univerzuma uopšte ne pripadaju vama.
Da biste bili poznati pisac, morate da uradite određene stvari. Smislite priču koja ima smisla. Ako zaista želite da budete poznati pisac, moraćete da imate priču. Ne morate da pišete stvari iz svog ličnog iskustva, osim ako nisu vredne razmene.

Većina autora uvek izmisli svoje likove. Jedino što rade je da likove učine tako živahnim da se čitaoci povežu sa njima i zaljubljuju u njih.

Da biste stvorili likove na ovaj način, potrebno je da izgradite likove koji čitaocima izgledaju obećavajuće. Pokušajte da pročitate neke od najprodavanijih knjiga u svetu i shvatite zašto čitaoci čitaju te knjige.

Jednom kada budete sigurni kakvim likovima dive čitaoci, možete osvojiti njihova srca i postati autor bestselera.

Napravite naslovnu stranu zbog koje će ljudi uzeti vašu knjigu i čitati: iako stara izreka kaže: „Ne sudite knjigu po koricama“, većina ljudi radije kupuje knjige prema korici koju vide.

Ako je korica dobra, rado će je kupiti i pročitati. Ako želite da se vaša knjiga proda, napravite koricu koja će ih prisiliti da pročitaju šta je unutra. Neka slika na koricama bude uticajna i jedinstvena takve vrste.

Ojačajte svoju gramatiku tako da vas niko ne može prozvati da ste nepismeni. Nije lako biti autor; ako sanjate da ste autor najbolje knjige na svetu, prva stvar koju treba da uradite je da radite na svojoj gramatici.

Postoje načini na koje možete improvizovati svoju gramatiku i izvući maksimum iz olovke. Držite se dobre gramatike i videćete kako vaša knjiga čini čuda!

Znajte šta radite u svojoj knjizi: većina pisaca zaboravlja tempo svoje priče jer premeštaju mnogo likova i usložnjavaju njihovu priču.
Ako niste sigurni u ono što stvarate, nemojte se fokusirati na stvaranje previše svega i svačega. U redu je da se priča vrti oko tri do četiri lika.

Sve dok priča ima smisla, niko se neće žaliti da ima više likova za čitanje.

Kreirajte svoj veb sajt i blog.

Ovo vam se možda čini malo neobično, ali ako želite biti ispred ostalih autora, pokušajte da napravite veb stranicu i blog.

Zadržite dva različita imena domena – jedno za vašu veb lokaciju, a drugo za vaš blog – kako bi bilo više sadržaja o vama i od vas.

Ako na internetu postoji puno sadržaja povezanog sa vama, biće vam lakše da steknete popularnost za svoj rad.

Budite pristupačni i odgovorite na pitanja svojih čitalaca: mnogo pisaca prima mejlove i poruke obožavalaca; jedina pogrešna stvar koju čine je da ne reaguju na svoje čitaoce. Ako želite da drugi često čitaju vaše knjige, morate da odgovarate na skoro sve poruke ili mailove ili tekstove koje primite. Obavestite ih da vas mogu ispitivati o vašoj knjizi bilo kada.

Stvarajte fanove i pratioce na društvenim medijima. Ako niste popularni na društvenim mrežama, niste nimalo popularni danas!

Ako želiteda budete autor bestselera, na društvenim mrežama morate imati što više pratilaca i obožavalaca. Objavite delove iz svojih knjiga, nasumičnih fotografija i drugih sličnih stvari da biste stekli popularnost na Facebooku, Instagramu, LinkedInu itd.

Budite iskreni prema svojim čitaocima i pružite im ono što ne očekuju u priči. ucek mislite izvan okvira. Čak i ako je priča jednostavna, dodajte preokrete koji ostavljaju čitaoce u čudu.

Dajte im ono što ne očekuju, a vi možete biti sledeći autor bestselera za nekoliko dana.

Ne ubijajte svoje likove samo zato što mislite da “priče o smrti” deluju fantastično. Ja lično ne volim autore koji ubijaju svoje likove samo da bi stekli simpatije čitalaca.

Za vas je najvažnije da priču sačuvate što je moguće stvarniju. Većina čitalaca više voli sretan kraj, pa se potrudite da tako i ostane, osim ako nije potrebno ubijanje lika.

Dakle, da biste bili poznati pisac, morate:

  • Ostanite mirni koliko možete jer za uspeh je potrebno vreme
  • Budite strpljivi jer ne možete biti popularan pisac preko noći
  • Verujte u sebe čak i ako to niko drugi ne čini
  • Budite vaša inspiracija da ne budete zavisili ni od koga drugog da biste stvorili novu priču

I pre svega, usavršite svoje zanat kroz neku od radionica pisanja. Onda će vaš talenat dobiti vetar u jedra, i sve će leći prirodno na svojemesto. Ulaganje u sebe je najbolja invesicija života.

Blog kao terapija

Da li smatrate sebe osobom pod stresom? Da li se male stvari tokom dana čine kao da ih se ne može kontrolisati? Ako imate bilo kakve osećaje u tom smislu, dopustite mi da kažem … izgleda da imamo mnogo toga zajedničkog.

Ovde sam da vam podignem duh i pokažem vam zašto je blogovanje terapijsko. Samo pomislite, ako vas sitnice uznemiravaju ili ako mislite da stvari ne idu svojim putem … šta obično radite? Pa, oni od nas koji su obično vezani za naše računare vole blog. Zašto? Jednostavno, zato što pisanje, a naročito isanje na blogu može biti vrlo terapeutsko.

Blogovski terapeut

Možda se pitate zašto pišem ovaj post? Ne ulazeći u detalje, danas sam imao porodičnu hitnu situaciju koja me je zaista pogodila. Srećom, sve je u redu, ali stvari su mogle biti gore. I to je razlog zašto pišem ovaj post. Osećam da je blogovanje divan izlaz i odličan način da se ukloni stres (koji sam doživeo danas) i da se osećam slobodno. Ovaj post je primjer da ja pobjegnem iz stvarnog sveta i stupim u interakciju s ljudima koji dele slične interese kao i ja.

Šta može biti bolje od toga da se vaš normalni rutinski dan stavi na policu još neko vreme i napišete samo ono što vas zanima? Mislim da je pisanje za blog ultimativna medicina. Ako još uvek sumnjate da ulazak u blogosferu može biti terapeutsko, evo nekoliko razloga zašto je to tako.

Internet je jedino mesto gde ste vi svoj šef. Slobodni ste da pišete šta god želite u publiku koju želite. Ne postoje pravila o tome šta možete da postavite (u najvećem delu) i u tom trenutku dok pišete, osećate mir.

Spomenuo sam to ranije, ali svima nam je potrebno da se povremeno bavimo stvarnošću, jer svakodnevni život može biti stresan, neki više od drugih. Međutim, bez obzira da li stvari u vašem životu ne idu onako kako ste planirali, kada sednete i pišete, recite mi … šta osećate? Većina ljudi bi rekla mirno, fokusirano, zainteresovano. Može postojati mnogo drugih stvari koje osećate, ali to bježanje od stvarnosti dozvoljava nekim za samoću dok uživate u poslu koji ste sastavili.

Mnogi ljudi ne uživaju u onome što rade, ili nisu zadovljni poslom…

Pa, većina ljudi nije, ali kada radite na postu na blogu …da li ste se ikada osećali srećnijim radeći na nečemu što je VAŠE?

To je velika slika koju pisanje na blogu nudi… mogućnost da radite „za sebe“, jer možda nećete imati tu mogućnost negde drugde. Za mene je to najbolja terapija koju mogu ponuditi sebi. Sposobnost da se kaže „ovo je moje“ je veliki osećaj i nešto što osećam da bi svi trebali da daju sebi. Napravite nešto vaše, tako da se možete opustiti i otrgnuti od ropskog posla koji radite za preživljanje.

Probudite kreativno dete u sebi

To vam možda ne bi imalo smisla, ali zapamtite kada ste bili mlađi i osećali ste se bezbrižni i sve što ste hteli da uradite je da se “igrate”. Blogovanje vam daje priliku da to učinite u drugačijem kapacitetu. Kada pišete postove, onda se “igrate”. Vaša publika su vaši prijatelji (odobreni, ne svi). Možete da se sretnete sa ljudima koji se osećaju važnim i onima sa kojima hoćete da razmenjujete misli i ideje.

Blogovanje vam omogućava da razmišljate kao dete. Tu možete pisati u bilo kom obliku koji vam odgovara i ne
morate da pružite razloge zašto pišete. Zapamtite, niko ne pita decu zašto rade ono što rade. Ako to nije terapija za vas, ne znam šta je.

Ovo može zvučati pomalo otrcano, ali da bi “terapija” funkcionisala ili da bi nešto bilo terapeutsko, verujem da treba da se uključite u ono što će vam pomoći kao pojedincu.

Pisanje na blogu je jedan izlaz i funkcioniše za mene, ali to ne mora biti vaša “terapija”. Međutim, osećao sam da je blogovanje savršeno za ovaj scenario, s obzirom da je većina ljudi ovde na Kreativnom pisanju i Terapiji pisanjem uživa u pisanoj reči i pokušava da se opet “igra”, pronađe smisao u životu i razvije svoje duhovne i lične potencijale.

Ako se osećate kao da vam je potrebna utičnica i niste sigurni kako da je pronađete, pokušajte da pišete o onome što najviše volite.

Povežite sa sljudima koji su slični vama i stvarajte svoje svetove. Blog i Internet u sjajno mesto upravo za tako nešto. Ostvarite svoje potencijale, poradite na svom duhovnom putu, lečite pisanjem sebe i druge….Rezultati će se brzo videti.

Pisanje može biti fantastična terapija za svakog od nas, a pisanje na blogu je jedan od pravih načina da to i ostvarite!

Kako da promovišeš svoje pisanje?

Ako ste pisac, apsolutno morate da vodite blog. Zašto? Zato što su blogovi odličan način da agenti i / ili urednici vide informativno kako pišete i, naravno, vaši fanovi će uživati u čitanju vaših postova na blogu. I što je najvažnije imate priliku da svakondnvnim postovanjem održavata kondiciju za pisanje.

Problem s kojim se suočavaju blogeri je isti s kojim se suočavaju pisci koji dolaze. Kako će vas ljudi naći? Ako još niste objavili knjigu (pa čak i ako imate), teško je postati poznat u ogromnoj Blogosferi.

Srećom, postoji mnogo načina da promovišete svoje postove. Možete  objaviti svoje postove na drugim dobro poznatim stranicama/portalima, na Fejsbuku i drugim društvneim mrežama, možete gostovati sa svojim postovima kod drugih blogera, možete postavljati linkove na vaše postove na različitim platformama.

Nekoliko sajtova vam takođe dozvoljava da reciklirate svoje postove. To znači da možete ponovo objaviti svoje postove na drugoj, većoj platformi.

Kada ponovo postavite poruku, ne zaboravite da uključite poziv na akciju na kraju. Poziv na akciju je jednostavna izjava o tome ko ste i o čemu se radi, zajedno sa linkom. To bi trebalo da inspiriše ljude da provere vaš blog.

Provera stvarnosti?

Jedna od najpoželjnijih emotivnih realnosti sa kojom sam se morao da suočim je da ako želim da ljudi otkriju i pročitaju moj rad, onda je na meni da pronađem načine da se obezbedim da oni čuju o mom pisanju.

Na teži način sam saznao da ako ne želite da sami promovišete svoj rad, onda to čak ne možete ni napisati za javnu potrošnju.

Mislim, ako napišete knjigu koju nameravate da je drugi pročitaju. Jel tako?

Rekao bih da je to obično način na koji to funkcioniše, osim ako naravno ne pokušavamo da spasemo svoja osećanja od povrede, i u tom slučaju verovatno ćemo reći nešto kao da samo pišemo za sebe.

Kako će iko uspeti da pročita vašu knjigu ako je držite u fijoci zato što ste previše posramljeni ili se stidite da je sami promovišete?

Samo-promocija je neophodna

Zanemarite skeptike, mrzitelje i sve neuspele ili kvazi pisce koji ne bi nikad sami promovisali svoje radove (ili bilo koga drugog). Kažem da je to verovatnije zato što oni nikada u stvari ne bi stvorili ništa što bi bilo vredno promovisati.

Samopromocija nije zlo.

Međutim, s tim u vezi, slažem se, postoje pravi načini i pogrešni načini samopromocije vašeg pisanja, ali ja nisam ovde da raspravljam ko to radi na ispravan ili pogrešan način.

Ovde sam da vam kažem dato mora da se uradi i da vam da nekoliko saveta o tome kako da to uradite a da ne budete kreteni u vezi toga. Ako ipak pišete samo za sebe, u tom slučaju, privatna mala (tajna) džepna bilježnica će vam dobro odgovarati i ne morate čitati ništa od ovoga što sam napisao.

I budimo iskreni, vredi raditi. Dakle, molim vas, šta god da radite, nemojte to kriti. Ali, u isto vreme, nemojte se truditi objavljivati svoj rad ako ne želite da ga promovišete.

I naravno, možete upisati radionicu pisanja za blog i videti kako sve to izgleda u stvarnosti. Vreme ne možeš da vratiš unazad, dakle samo napred 🙂

O pisanju

Piše: Ana Jerinić

Dar. Šta je zaista dar? Prava definicija bi glasila ovako: ,, Poklon, nešto što posedujemo , a prethodno nije bilo naše.“ . Za mene je to pisanje.

Danas je uobičajna pojava da neko piše. Sa tog stanovništva moglo bi se reći da na ovom svetu ima više učitelja nego učenika. Da li smo prozborili sa čitaocem stvar koja će mu biti na korist je veliki krst svakog pisca. Reč zna da bude teška , ma koliko mi njenu formu lepo oblikovali. Pak, isprazne reči i nebitne konotacije su loše štivo.

Ja volim ( počeću to sa velikim JA ,kao najveći egoista ) da uplivam u ljudski um jednog naizgled običnog čoveka. Ali on je samo naizgled svakidašnji.

Prostodušnost i jednostavnost odlikuju dete. Ne vidim razlog zašto ne bih bila dete i zaigrala se sa kompozicijom sklapanja suglasnika i vokala, kao sa lego kockicama i kreirala ljudske umove.

Kocka jedna drugu dopunjuje, formira na drugačiji način, menja sliku svaki put kada na postojeću konstrukciju dodamo još jednu kocku. Baš kao i život što kreira nas.

Svi smo danas pomalo lauferi u zabludi kada se konstantno trudimo da budemo originalni. Ne postoje dve iste duše na ovom svetu. Zašto bismo onda jurili nešto što već leži u nama? Naše blago. Individualnost! Čemu svi ti mozaici socijalnih uloga? Da li se neprestano gušimo u delićima tog mozaika i zaboravljamo ko smo zaista? I da li smo se otudjili od nas samih?

Kao deca znali smo jasno šta želimo. Ta nevina,krhka,slatka i mala duša uglavnom zgrčeno leži u nama. Odmara se, za neke možda bolje dane. Splin je otrov sadašnjice, ali odveć poznat istoriji. On je zlo seme otudjenosti.

Kroz pisanje možemo izjaviti ljubav prema svakom čoveku. Svojim perom otvoriti ljudsko srce bez predrasuda na osnovu njegovih mana,a mastilom ostaviti siguran trag na njemu.

Ljubav nije precenjena. Samo se naš laufer negde izgubio. Ipak, šahovska tabla je velika, a boje su dve strane naše duše. Nije lako doći do ljubavi. Samim tim što pišem o tome sam pretenciozna. Ipak, to je najveća istina ovoga sveta. To je večita i najveća borba sa destrukcijom nas samih.

Kada kažemo da smo u sukobu sa sobom možemo slobodno reći ,to naš odraz u ogledalu koji nije stvaran nije naš i mi se inatimo sami sebi.

Ćutanje ima svoje decibele. Odzvanja kao poziv želim mir a ne rat, želim da praštam a ne mrzim, želim da rasudjujem a ne da budem bezuman.

Ali, ipak stavljam pero u ruku i postavljam pitanje za dalji nastavak moje ćutnje.

Kako da napraviš novac od pisanja?

 

Voliš da pišeš. Imaš talenat. Hteo bi da postaneš pisac. Ili, da bar lepo živiš od svojih tekstova. Na blogu. Za neke novine. Da pišeš reklame ili web sadržaje. Možda i da radiš kao “duh pisac” za zvezde i zvezdice…Ko zna? Svašta se može sa ovim zanatom i talentom.

To je lepo. Ali…uvek ma jedno ali…ccc. Da bi to uspelo, moraš da imaš zanat u olovci. Jer pisanje, pogotovo komercijalno pisanje (bestseleri, blog, memoari, reklame, marketing) je u osnovi zanat, kao i svaki drugi. Ne možeš odmah da budeš Pikaso. Nauči prvo da crtaš. Dostojevski je pisao za novine i kratke priče. Godinama. I Hemingvej. I Stiven King.I…mnogi drugi.

Druga važna stvar u ovoj jednačini jeste rad. Veliki rad, upornost, odricanje. RAD JE STVORIO ČOVEKA. Koliko sam samo mrzeo ovu izanđalu maksimu, da bi tek pod stare dane shvatio njenu suštinu. Ne možeš da pišeš a da ne oznojiš dlanove, nažuljaš zadnjicu i cediš mozak do besvesti. To je upravo ono što razlikuje pisce od onih koji se samo tako zovu.

Tek kada pisanje počne da se bavi tobom, a ne ti pisanjem, znaćeš da si spreman i da si na pravom putu.

Šta treba da uradiš?

Prvo dobro izuči zanat profesionalnog pisanja. Uloži u sebe. To je ionako minimalno. Moraš da budeš spreman da imaš alatu ruci da bi pisao brzo i efikasno.

Drugo, otvori svoj blog ili web prezentaciju. To tvoja radnja. Tamo stavljaj svoje tekstove, tvoje pisanje i svoje reference. Napravi mesto za kontakte. Ne Fejs. Ne twiter. Linkedin je odlična ideja. To je profesionalno. Jer ljudi vole da znaju sa kim imaju posla.

Treće, postani ekspert i predstavi samog sebe na najbolji mogući način. To zahteva razmišljanje i strategiju. Jer svaki pisac je sam sebi preduzetnik. To uključuje sopstvenu promociju i lični marketing. Tu može Fejs i Twiter. Čak i Instagram.

Zašto sve ovo? Prošla su vremena kada se čekalo da neko, neki veliki izdavač ili pohotni mecena, otkrije tvoj talenat. Do tada si mogao da umreš od gladi. Uzmi stvar u svoje ruke i iskoristi moderne tehnologije komunikacije, jer su one tvoj najbolji prijatelj.

Tvoj talenat za pisanje je tvoj glavni i jedini alat koji imaš samo ti i niko drugi ga ti ne može pokloniti. Glancaj ga, voli ga, ulaži u njega, on će ti sve to vratiti desetostruko.

Šta čekaš? Uzmi olovku i počni. Tako prosto.

Pisanje i depresija: pobediti demona

 

Oduvek sam bio sklon čestim promenama raspoloženja. Introspekciji. Čudnim nemirima koje sam “lečio” najčešće kroz piće, žene, manični rad, adrenalin… Onda su dolazili duži periodi mrtvila. Depresije. Nije mi bilo ni do čega. Gledaš svoj život kako prolazi pored tebe kao voz, a ti možeš samo da gledaš nikako da se ukrcaš na taj voz…

Knjiga su bile uteha i spas. A onda pisanje. Tada sam shvatio da ako želim da mi bude bolje, da se osećam opet živim, da izađem na svetlo, treba da koristim svoju veštinu sa rečima, kako bih pomogao sam sebi.

Kroz pisanje možeš da budeš sam sebi terapeut i da istovremeno unaprediš svoje veštine pisanja.

Ključ je da opišeš svoje emocije

Kada si depresivan, mozak proizvodi intenzivne negativne emocije: strah, bes, ljutnju, žaljenje, unutrašnju bol, krivicu, brigu, samosažaljanje…i još mnogo toga.

Kao pisac, imaš na raspolaganju moćan alat da redukuješ ove emocije: jednostavno upotrebi svoje deksriptivne veštine. Efekat je neverovatan i brz!

Evo kako to da uradiš:

Kad god se osećaš loše, identifikuj tu emociju. Posmatraj gde se u telu pojavljuje i kako je osećaš.

Opiši to. Koristi neko poređenje (uporedi to sa nečim drugim).

“Osećam…to je kao…”
“Osećeam…to je kao da ću…”

Evo nekih primera iz mojih beležaka:

“Osećam strah. To je kao neka džinovska gvozdena pesnica koja mi udara u grudi, stiska sav vazduh iz mojih pluća”.

“Strašno se brinem. Osećam to kao neku krastavu žabu koja mi čuči na leđima, između lopatica”.

“Guši me neka bol iznutra. Osećam se kao da mi je neko zario mesarski nož u creva pa okreće i okreće…”.

Kada posmatramo i imenujemo emocije, onda vršimo njihovu objektivizaciju. Tako gube snagu nad nama.

U isto vreme postaješ i bolji pisac. Stvaraš sjajne emocionalne opise koje možeš da koristiš u svojoj prozi ili poeziji. Iznenadiš se kako tvoji likovi doživljavaju i ispoljavaju snažne emocije, i kad pogledaš svoje beleške možeš da uporediš sopsotvene doživljaje u njima. I uvek ćeš imati sveže, originalne deskripcije koje će uzbuditi tvoje čitaoce svojom sirovom i vibrirajućom autentičnošću.

I, za početak, nemoj da brineš što to neće često biti briljantna proza. Samo opiši ono što osećaš.

Moje lično iskustvo

Ovu tehniku sam otkrio nakon seanse sa jednim psihoterapeutom koji me je savetovao da imenujem i posmatram svoj emocije tako da mogu da ih prepoznam.

Za ljude koji se bore sa depresijom, izlazak na kraj sa negativnim emocijama predstavlja podvig jednog Herkula. Depresija se često opisuje kao duboka i neprozirna magla koja zamagljuje rasuđivanje i sprečava izlazak napolje. Osećaš se “loše” ali ne umeš da opišeš svoje emocije, i to te sprečava da imaš bilo kakvu kontrolu nad njima.

Kada koristiš pisanje kao terapeutski alat, iznenadiš se kada vidiš kako tvoje mutne emocije polako počinju da dobijaju oblik, pravo pred tvojim očima.Drugim rečima, ne boriš se više među senkama već na otvorenom polju.

Metaforički rečeno, sam čin stavljanja emocija na papir, simbolizuje pokušaj da se one eskternalizuju, izbace napolje. Čak i samim opisivanjem svake od njih predstavlja pokušaj da se razume koren depresije, što predstavlja i prvi korak ka olakšanju i izlečenju.

Da li se i ti boriš sa depresijom? Da li si pokuša da zapišeškako se osćeaš? Da li je pomoglo?

Ko to tamo piše?

 

Postoji još uvek nešto u meni što me uznemiri kad me ljudi pitaju čime se to ja bavim, a ja im kažem profesurom i pisanjem. Nakon te izjave, razgovor obično ode u sledećem pravcu:

“A šta to pišeš?”
“Hoću da napišem knjigu”.

Ubrzo sam shvatio da da svi imaju neku knjigu u sebi. Uključujući i tebe i mene. Pa ipak, što više vremena provodim u mojim radionicama i sa onima koji ćele da postanu pisci, sve više shvatam da postoji vrlo malo onih koji zapravo pišu knjige.

Postoji gomila razloga zašto ljudi koji žele da budu pisci zapravo izbegavaju da jednom i stvarno napišu knjigu. Obično kažu:

…nemam vremena
loš sam sa gramatikom i pravopisom
kucam na tastaturi sa dva prsta
mrzim kompjutere
imam loš rukopis
imam previše ideja
nemam dovoljno ideja
ne znam ko će to da štampa
izdavači neće da objavljuju početnike
niko danas ne čita knjige…

Strava i užas. Horor film ego tripa. Neće da ulažu u sebe u svoje pisanje. Boje se.

Tu je ključ. Strah. Jer uvek postoji mogućnost neuspeha. Više im se sviđa da ćive u nesrećnoj kutiji svakodnevnice.

Odbijanje i nerazumevanje tvog rukopisa je ono što je jedino sigurno u svetu pisanja. I ideja da uvek postoji ono čuveno “šta ako” može da bude kobna umesto da bude oslobađajuća.

Umesto da pustiš da sokovi stvaranja i kreativnosti teku slobodno, da učiš zanat pisanja, čitaš i pišeš i uživaš u svemu tome, ti se baviš naklapanjima o tome akko je ko nešto napisao, zašto je to napisao, kakva mu je frizura, tema, i nbeskrajnim lajkovanjima i hektovanjima tuđeg pisanja.

Umesto toga sedi i piši.

“Ako moraš satima da sediš ispred kompujtera ili zgrbljen nad olovkom tragajući za rečima..nemoj to da radiš. Sve dok pisanje ne izađe iz tvoje duše kao raketa, dok ne počne da te goni u ludilo, samoubistvo ili ubistvo, nemoj time da se baviš”. Bukowski.

Pisac piše

Ako dovoljno visiš po internetu, blogovima i društvenim mrežama, mora da si primetio razliku između ljudi koji su “blogeri” i onih koji “imaju blog”.

Blogeri pišu često, svaki dan, komentarišu na tuđim blgovima i mrežama, dele informacije.

Oni koji imaju blog to ne rade. Oni se povremeno pojavljuju, i vrlo lično uzimaju to što ljudi ne komentarišu njihovo pisanje ili ih ne lajkuju dovoljno na Fejsu.

Slično tome, postoje i oni koji stalno rade na nekom pisanju koje verovatno nikada neće biti nigde objavljeno.

I tu je najvćea grupa onih što bi jako želeli da postanu pisci, ali koji su stalno zauzeti prečim poslom, dopuštajući da im strah uništi život, i koji nikad ne dozvole idejama da ima izađu iz glave.

Dakle umesto da stalno pričaš o pisanju, sedi i piši. Za početak nauči nešto od zanata, biće ti korisno. Zar ne?

 

Zašto hoćeš da postaneš pisac?

Mnogi ljudi žele da postanu pisci i to, na žalost, iz pogrešnih razloga – i onda najčešće odustanu kad shvate da ono što su čitali u knjigama popularnih gurua, ili videli negde na Internetu, uopšte ne odgovara stvarnosti onog trenutka kad su seli da se “bave pisanjem”.

Jer, pisanje se bavi tobom.

Prema tome, ako ne želiš da postaneš deo neslavne statistike, u kojoj završi većina pisaca početnika, odustani od toga da se baviš pisanjem kao karijerom, dopusti da se pisanje bavi tobom, i počni da radiš jedinu pravu stvar: kreni u potragu za svojim snovima.

Kako to? Postoje nekoliko pravih i jedinih razloga da bi uopšte pisao.

[Tweet “Najgora stvar što si napisao je još uvek bolja od najbolje stvari koju nisi napisao.”]

Neuobičajeni stvor

Kada kreneš u potragu za svojim snovima, onda postaješ onaj vrlo mali procenat populacije, neobično stvorenje u carstvu mediokriteta kojim upravljaju psihopate. Većina ljudi traže poslove da bi platili račune, zasnovali porodicu, i tako žive od kolevke do smrti. Možda, tamo pred kraj, i zažale što nisu pronašli svoje snove, onda kad su bili mladi.

Opet, za druge ljude, snovi jesu da postanu doktori, advokati, vatrogasci, policajci, naučnici, itd.

U svoj toj gužvi, ako si pisac koji ima san da se živi od pisanja, zaista si neuobičajeno stvorenje.To je nešto posebno. Jedinstveno. Vrlo za poštovanje, ili nekakva krajnja glupost, u očima mnogih drugih, zato što si odabrao čudnu karijeru gde većina okolnosti stoji protiv tebe. Na samom početku. Dok nisi ispilio iz sebe ni jednu jedinu reč. Većina ide na škole i fakultete i uči za poslove doktora, knjigovođe, vatrogasce, pravnike… koji ih uglavnom čekaju, pre ili kasnije.

Kod pisanja, nema takvih garancija. U stvari, jedina garancija na koju možeš da računaš, bez obzira na talenat, je da većina onih što pišu neće dočekati da im se snovi ostvare. Mnogi će naći nešto drugo da rade, što im je i najbolja opcija.

Ako zaista želiš tako nešto, da budeš pisac, odnosno imaš potrebu za takvi životom, i ako na tome radiš, onda si zaista – neubičajeno stvorenje.

Postaješ bog

Pri tome ne mislim na sumanutu ideju veličine, taštine ili narcizma. Kada pišeš stvarno postaješ – kreator. U svetu knjiga i izdavačkoj industriji, uprkos tome šta svi kažu, sve počinje sa tobom – sa rečju. Imaš slobodu da stvaraš priče, likove i događaje kakve god poželiš. Čak i kada radiš naručene tekstove, bestseler romane i sl, ti si taj koji smišlja koncepte i udahnjuje likovima život.

To je snažno osećanje moći. I nije osećaj koji je ukorenjen u taštini ili pohlepi. To je nešto što ti ispunjava dušu na način koji malo ko zaista razume.

Tako postaješ bog. I to ne bog od ovog sveta ili nekog drugog, nego imaš snagu, strast, i sposobnost da stvaraš reči i da im podariš život.

Adrenalin

Neki ljudi skaču iz aviona, pentraju se po planinama, jedre po morima. Ti sediš ispred kompjutera, pisaće mašine ili parčeta papira i pišeš.

Ne postoji bolji adrenalin za jednog pisca od inspiracije, kad te ščepa. Kada dešifruješ neku priču, sa kojom si se rvao danima i mesecima, kada otkriješ neki novi lik, ili kada preguraš brojne čudne i neočekivane događaje u priči, imaš osećaja kao da nikada pre nisi bio tako živ.

Za doktora je to kad spasi nečiji život, za učitelja kada mu student postane uspešan, za pisca je to pričanje priče i to pričanje dobre priče!

Baviš se magijom

Knjige su magija. Stvari koje možemo da vidimo i doživimo u knjigama su su nešto što niko nije iskusio pre nas. Možeš da stvaraš svetove, izmišljaš priče, i da im udahneš život kroz um i osećanja čitaoca. I sve počinje od tebe.

Za mene nema većeg zadovoljstva da gledam i slušam druge kako čitaju svet koji sam stvorio.

Koliko je drugih ljudi u mogućnosti da stvara ovakvu magiju?

Možeš da menjaš živote

Knjige mogu promene ljudima život. Mogu da nateraju nekoga da se smeje, plače, bude veseo ili tužan, itd. I postaju sredstvo za razumevanje života, ljudi i događaja oko tebe.

Ne moraš da budeš učitelj ili profesor da bi menjao život. Ne moraš da budeš policajac, vatrogasac, doktor ili vojnika da bi sačuvao nekom život. Pisci to rade svaki dan, mesec, godinu.

Imaš besplatnu terapiju

Pisanje je oblik i forma izražavanja. Terapija koja izražava i komunicira tvoje unutrašnje borbe. Sve je to jedno isto.

Teme tvojih priča – čak i kada su suptilno nagovešetene kroz zaplete i likove – mogu biti one želje, frustracije, nožne more, uga i sreća, koje čuče u tebi.

Pisanje je oslobađanje. Može da izleči loš dan, mesec, godinu ili život. Pisanje je izražavanje, izražavanje je terapija.

Radiš kad hoćeš, gde god hoćeš

Obala mora. Koliba u planini. Stan u soliteru. Pidžama. Ćebe, kafa/čaj dok dok kiša rominja napolju. Muzika. Duša.

Šta reći.

Ako želiš da budeš pisac, nikada nemoj sebe da pitaš “Šta ako…?”.Istina je da ne postoje garancije da ćeš ikada postati pisac. U stvari, sve što postoji se urotilo portiv tebe. Mnogo ljudi hoće isto što i ti. I svi oni računaju na talenat, dobre ideje i naporan rad. Imaju sve što treba, ali uzalud.

Pa ipak, neki u tome uspeju. Svake godine neko ugleda kako se njegovi snovi ostvaruju. Zašto to ne bi mogao da budeš ti?

Kako da neguješ sebe pisanjem?

Da li je pisanje oblik ludila, za tzv. “normalni” svet? Za one što te čudno gledaju kad te pitaju šta radiš, a ti kažeš da pišeš.

A onda zaključe: idi bavi se nečim konkrentim, ko sav normalan svet!

Sediš, pišeš, razgovaraš sa svojim likovima, krvariš po papiru…

Kakva je to čudna potreba? Umesto da blejiš u kafiću, dernjaš se u čoporu na utakmicama, kolješ one koje ne misle kao ti, pljačkaš i otimaš da bi punio guzicu hranom koja te pretvara u zombija i gutaš sranja neeog samozvanog gurua o o zdravom i večnom životu?

Ne. Ti si odabrao da izađeš iz kaveza. Ne pristaješ da ti životna filozovija bude “u se, na se, poda se”, kao što živi 90% ljudksih bića.

Svedeni na proste ćelijske organizme, večno roblje u tuđem Matriksu.

Ti si odabrao da pišeš. Stvaraš. Slova su tvoja hrana za um i telo. Reči su strune svemira. ODabrao si da budeš ljudsko biće koje samo stvara svoje svetove.

Jer znaš da je uzrok smrti rođenje, da je sve što je u velikom to je u malom. Da Univerzum ima svoje zakone i da je realnost ono što ti želiš da ona bude.

Kiš je rekao da je odabrao da piše jer mu je dosadno da živi u ovoj realnosti. I tuđim besmisenim materijalnim matriksima. I to je prava stvar kod pisanja: pisac sam pravi svoje svetove. Svoju realnost.

Postane vrlo zanimljivo kada ovu našu “realnost” posmatraš na malo drugačiji način. “Očigledno” je da je sve oko nas stvarno i da sve što nam se dešava ima realan uticaj na nas i da je teško da vidimo bilo šta drugačije od stvari koje opažamo svojim čulima.

Mi svet oko sebe doživljavamo preko svojih pet čula i zato mislimo da je to što vidimo, čujemo i osetimo ono što se stvarno dešava. Pri tom, ne razmišljamo mnogo zbog čega se te sve stvari dešavaju i kako možemo da promenimo to što se dešava oko nas.

Seti se kad si bio klinac. Gledao si mađioničare i iluzioniste. Razum ti govori da je nemoguće da bude stvarno to sve što oni izvode, ali čula ti govore da se to ipak dešava. Ljude seku na pola testerom, zgrade nestaju, ljudi lete, sneg pada u zatvorenoj hali… To su sjajni trikovi da zavaraju naša čula i kada ne bismo imali pređašnje iskustvo, rekli bismo da je to stvarno i da nikako ne može da bude trik.

Zato volimo bajke. Prva i poslednja veza sa Univerzumom u kome je moguće sve što poželiš. A onda te drugi okuju i bace u sopsotvene matrikse, svet materije i pohlepe, praznine, u lance.

Ako je sve što znamo o stvarnom svetu do nas došlo preko čula, onda mi možemo i sami da stvorimo svoj stvaran svet. Mi sami možemo da šaljemo električne impulse našem mozgu i tako da stvaramo nove stvarne situacije. Tu do izražaja dolaze naše imaginacije, odnosno kreiranje nove realnosti.

Počni da stvaraš. Da pišeš. Da praviš svoje svetove. Pišeš svoj blog.

Ti si jači od matriksa i možeš da utičeš na buduće događaje u matriksu. MOžeš da napraviš svoje matriks, svoj sveti. I da on postane stvarnost.

Posmatraj “stvarne” događaje kao da čitaš knjigu. Radnja se dešava likvovima u knjizi, Situacija može da bude teška i dramatična. A da li reaguješ na te događaje? Da li ustaneš, pa se svađaš sa likom koji je načinio neku nepravdu? Da li pokušavaš da preokreneš situaciju? Da li se pravdaš? Da li do besvesti pokušavaš da odbraniš svoje mišljenje? Naravno da ne. Ti si pasivni posmatrač. Možda eventualno zaplačeš ako te ta situacija dotakne na nekom dubljem nivou. Ali nema one strasti i želje da odreagujete, da se branite, da napadate, da se nervirate, da brinete. To su događaji koji se dešavaju nekim drugim likovima, pa neka se oni brinu.

Isto tako možete da se ponašate u životu. Posmatrajte događaj. Ne reagujte, pogotovo ne kao do sada. To je samo matriks. To nije stvarno. Svi ti događaji su rezultat onoga što smo mi poslali u matriks. Ljudi se prema nama ponašaju onako kako smo mi poručili da se ponašaju. Sreća, novac i zdravlje nam dolaze onako kako očekujemo.

U radionici samorazvoja i pisanja, upravo radimo to. Otkrivano i pišemo svoje svetove.

Zato neguj sebe. Piši i stvaraj bolji svet. Za sve nas.

Anatomija Bestselera (Infografika)

 

Šta je ono što čini da jedna knjiga postane najprodavanija u jednoj godini (besteseler), a druga ne? I kakve to veze ima sa našim tržištem?

Gotovo nikakve. Ali su podaci koje je magazin Global English Editing sakupio za američko i evropsko tržište više nego intrigantni. I poučni za one autore koji imaju ambiciju da postanu uspešni (žanrovski) pisci na svetskom tržištu.

Živeti od pisanja knjiga u zemlji Srbiji je gotovo nemoguća misija. Nije stvar samo u kvalitetu. Očigledno je da je stvar u tržištu. U ovom potrošačkom svetu, knjige se prodaju kao i svaka druga roba, svidelo se to nekom ili ne. Pisanje za slavu i sopstvenu fioku je takođe u redu. Sve je stvar izbora i ambicije.

Ali, pod pretpostavkom da imaš moćnu želju da živiš od pisanja, ovo što sledi u maloj infografici može da bude vrlo korisno. I pisanje u žanrovima je očigledno glavni tržišni ključ.  O čemu se radi, ukratko?

  • Postani žanrovski pisac
  • Ljubići i romantične priče apsolutno dominiraju tržištem knjiga
  • Muškarci najviše vole da čitaju romane sa muškim glavnim junacima.
  • Amazon kontroliše 65% svetskog tržišta knjige.
  • Najuspešnije knjige su sa ženskim protagonistima.
  • Glavni likovi u bestselerima su detektivi ili advokati.
  • Prosečan broj strana jednog bestselera je 375 stranica.
  • Tržište samostalnih autora i samoizdavača (samizdat) na Amazonu je u rapidnom porastu.

Dakle, u digitalnoj eri, za pisce i samostalne izdavače, vrata uspeha se sve više otvaraju. Prouči malo ovu infografiku.

Uloži u sebe i svoju veštinu pisanja. Višesturko se isplati.

Pored talenta, važan je fokus, disciplina i mašta. Tada je uspeh vrlo blizu.

Kad bi svi to mogli, onda bi svi bili uspešni pisci i stvaraoci.

Ako je kreativno pisanje tvoj put, onda se osmeli i načini prvi korak. To je uvek najteže!

Srećno pisanje 🙂