Sve do pre desetak godina, pisanje, štampanje i objavljivanje knjige bio je san, ali istovremeno i noćna mora za sve pisce. I razlog da mnogi talentovani ljudi jednostavno odustanu od pisanja. Danas su se vremena drastično promnila. Informatička i digitalna revolucija preko noći su promenile svet. Pa tako i pisanje i objavljivanje knjiga i rukopisa.
Mnogi ljudi koji imaju dara za pisanje, pišu sjajne tekstove za džabe po Fejsu i sličnim društvenim mrežama. Ili su angažovani za bednu siću za razne tekstove koji su im plaćeni nekoliko para po reči. Ili im klijenti nikada ne plate za trud. I suočavaju se sa prezirom i nerazumevanjem profesije pisanja.
Piše: Ivana Živanić Istraživanje kao stil života ne podrazumeva samo put oko sveta za 80 dana. Istraživanje je put u središte sopstvenih želja i talenata. To razmišljanje sasvim slučajno me je dovelo do neka tri pravila koja su me definitivno navela da se pokrenem u pravom smeru. Prvo spomenuto pravilo je: Ako ne kreneš […]
Ljudi obično zamišljaju kako svi oni koji nešto pišu (pisci i oni ostali), imaju neka svoja tajanstvena radna mesta, velike pisaće astale za pisanje, brda olovaka, knjiga, papira i tome sl. Kao mali hramovi u kojima su oni apsolutni bogovi svog kreativnog univerzuma. Što znači da je pisanje po kafanama i salvetama, uz dupli vinjak, manje popularno. I to je tačno. Barem delimično. Ali, da li će flaša burbona pored pisaće mašine napraviti od tebe Hemingveja?
Piše: Ivana Živanić “ Genijalnost se ne može naučiti.” Kratka, svedena forma a opet tako sveobuhvatna. U jednoj jedinoj rečenici može da stane čitav Univerzum jednog pisca. Nekada prođe čitav jedan vek u potrazi za onim originalnim, osvežavajućim dahom luksuza koju nazivamo genijalnost, a koja je imperativ svakog pisca koji bar malo za ozbiljno […]
Dok sam bio u osnovnoj školi, nisam voleo srpski jezik, bilo mi je dosadno da učim gramatiku, pravopis i sva ta suvoparna palamuđenja o jeziku. Tek sam kasnije shvatio važnost svega toga, ali u početku je bilo tako. Više sam voleo da budem preduzetnik, izdavao sam sa drugaricom časopis “Patak pres”, koji smo kucali […]
Kreativni pisci žive i rade u sredini koja je često neprijateljska, ili u najboljem slučaju ravnodušna u priličnoj meri, prema ljudima koji pišu, i uopšte kreativno žive i stvaraju. U takvom okruženju, malo pozitivnog unutrašnjeg razgovora, može biti dragocen alat za opstanak, ublažavanje sumnji i nesigurnosti, kao i efikasna zaštita od straha od neuspeha.
Seo si i napisao kratku priču. Onda su neki tvoji prijatelji i kritičari uhvatili da je pročitaju. Odgovor koji si dobio: Da…dobra je. Stvarno. Baš si lepo to napiso. Nego, daj još dva piva, nek ide život. Najbolji način da se sjebeš, totalno. Odeš kući, sa rupom u glavi. Kakvo sranje. Priča je lepa i..dosadna. Obična. Ima sva slova i pismeno napisana. Ali, fali nešto. Šta?
Ali to nije onako kako inače pišeš. Bez pripreme, iz glave, itd. kao što većina početnika piše. Ovo je nešto sasvim drugo. Asocijativno, ili podsvesno pisanje, iz dubine mozga, je posebna tehnika koju pisci ponekad koriste. Da pročiste karburator, osveže mozak, i razbiju kreativnu blokadu.
“Žao mi je, ali vaša priča nije prošla konkurs, jer je već javno publikovana”. Ili, “Na žalost, rukopis ne možemo da štampamo, jer ste ga već objavili na Internetu”. Da li si se već sreo sa ovakvim pričama? Prokletstvo javnog pisanja na Internetu uteralo je strah u pera mnogim kreativnim piscima.