fbpx

10 načina kako da postaneš bolji pisac

 

Da li voliš da pišeš? Da li to dođe prirodno, onako kao kad dišeš vazduh? Da li ti okolina hvali svaki mejl ili post na blogu, “vala svaka ti je zlatna, ka u Njegoša”, pa ti predlažu da konkurišeš za Pulicera?

Onda, čestitiam, jer si verovatno osoba koja bar četvrtinu svog budnog stanja misli i…PIŠE!

Bez obzira što se sva nova tehnologija zainatila da zatre pisanje kao takvo,pa sad uglavnom stalno nešto piskaramo – mejlove, predloge za posao, spiskove za pijac, komentare na fejsu i tviteru, škrabamo po svojim i tuđim blogovima, trpamo smajlije i skraćenice gde treba i ne treba, to još uvek nije PISANJE. Iako se tako na prvi pogled čini, da je pisanje KRALJ ovog 21.veka, to pravo pisanje ipak nije. Spisak za pijac ili SMS nije kreativno pisanje, kao što je to dobar blog tekst, priča, roman, pesma…SAMO LIČI. I znači da ako ti je domet koment, like ili SMS poruka vrh, pisac svakako NISI.

ALI, ako ti se godišnje omakne pa napišeš, recimo, 40.000 reči, e onda stvari postanu ozbiljne. Znači da si se zarazio bolešću koja se zove KREATIVNO PISANJE. Obuzele su te neke čudne sile, DEMONI, kojih se nećeš otresti do kraja života. I onda nastavi da čitaš ovo, jer je to tekst ZA TEBE.

Ovde sada sledi 10 saveta i sugestija kako da počneš bolje da pišeš. Ili barem da sve to škrabanje ima nekog smisla. Što je dovoljno za početak?

  1. Jasnoća

Pre nego što sedneš da bilo šta napišeš, zapitaj se: zašto pišem? Šta hoću da postignem sa pisanjem?  Da li pišeš da bi obradovao nekog? Postao slavan? Isplakao dušu? Pobedio nepravdu ovog sveta? Ili da se osvetiš profesoru srpskog iz srednje, što nije hteo da ti da više od dvojke?

Najbolje pisanje uvek ima jasnu i zvonku nameru. Razmisli i posveti se tome.

2. Pređi na stvar

Ako tvoje pisanje ne možemo da uhvatimo ni za glavu ni za rep, već se stalno muvaš i muljaš nešto naoko a da ne kažeš odmah i jasno šta si hteo, piši propalo. Ko će da se smara s tvojim nebulozama?

Da to razbistriš, pomoći će ti ako napraviš sledeće odgovore na ova pitanja:

Razlog zašto pišem je….

Ono što želim da znam je…

Ono što želim da ti uradiš je…

Zapiši sam sebi odgovore i drži ih na oku dok pišeš. Stvarno pomaže, garantovano!

3. Hemijsko čišćenje

Albert Ajnštajn je jednom rekao: “Ako ne možeš nešto da objasniš detetu od šest godina, to znači da ne razumeš samog sebe”.

Zamisli da pišeš nešto za decu u vrtiću – nemirnu, “sa deficitom pažnje”, uz razumevanje žargona jednako nuli. Pokušaj da nekom klincu objasniš od čega živiš, za početak. Vežbaj ovo malo, videćeš da će rezultati biti iznenađujući! Pravo hemijsko čišćenje od viša nepotrebnih reči, nerazumevanja, konfuzije – melem za bistre misli.

4. Piši kad nisi ljut

Da li si primetio da ti pisanje ne ide od ruke kad si nervozan, ljut, kad mrziš nekog, i kad pokušavaš da iscediš iz sebe neku smislenu reč po svaku cenu?I da to nikada ne funkcioniše kako treba?

Najbolje stanje za pisanje po zadatku, u vremenskoj stisci, ili iz namere da kažeš nešto u ograničenim rokovima (po zadatku), jeste da opustiš samog sebe. Istuširaj se, lezi u kadu, zatvori se u sobu, idi u šetnju…bilo šta što će te vratiti u balans. Kada je telo mirno, mozak najbolje radi. Meni muzika pomaže. Probaj i ti!

5. Rokovi su čudo

Ne rakovi (mada škampi…hm…), već vremenski rokovi su čudo za svako pisanje! Ivek se pogtrudi da sam sebi odrediš neki rok kada nešto treba da napišeš i završiš. Što duže uzmeš da mrljaviš neki tekst, situacija će biti sve gora. Kada imaš jasan motiv za pisanje i kada si zadovoljan i opušten, prva verzija teksta je uvek najbolja. Nema potrebe da mrcvariš sebe i druge beskrajnim verzijama jednog istog.

6. Šta bi moj junak rekao?

Kada se zaglaviš u preteranim emocijama i ne znaš kuda bi dalje sa pisanjem, zamisli nekoga kome se diviš, nekoga ko je junak i ideal tvog života, šta bi on radio i napisao u takvoj situaciji? Kako bi prevazišao kreativnu blokadu? Na primer, volim Hemingveja…kako bi on razrešio ovu priču?

7. Moćan kraj

Ovo je uvek najosetljiviji deo pisanja. Koliko si romana, priča, eseja…pročitao, a da nikada nisi našao kraj tome? Završi se onako, bezveze, pa budeš ljut i razočaran. Zato uvek prvo zamisli kraj svog pisanja, a onda kreni iz početka. Tako se nećeš izgubiti u bespotrebnim detaljima, prekrajanjima svega i svačega i tome slično. I neka ti kraj uvek bude neobičan, moćan i ….neočekivan!

8. Koristi ovih 7 magičnih reči

Sve što mi treba je sada i odmah.

Sve što je imao izgubio je za noć

Trebalo je da posluša njegov savet.

Sada su se stvari zauvek promenile.

Odmah je znala da on nije čovek za nju.

Što je želeo to je i dobio.

Ovih 7 reči će čitaocu uvek dati neki zadatak i akciju, Uvek možeš da ih obogatiš i dodaš nešto.

9. Reci to glasno

Kada god je moguće, pročitaj svoje pisanje naglas (to ne znači da moraš da se dereš, jer ćeš dobiti uput za neku od onih ustanova). Da li što si napisao zvuči kao govor ljudskog bića ili tekst nekog robota?Da li se mučiš sa beskrajnim rečenica i zaplićeš jezikom? Koliko ima duplih reči i ponavljanja? Ako je tako, preradi i uprosti sve što si napisao.

10. Pročitaj sve ovo ispočetka.

I…srećno sa pisanjem!

Emocije i pisanje: tri tajne

Kad krvariš dok pišeš…

Da li se trgneš kada vidiš nekog kako opeče prste na vreloj ringli? To je zato što postoji nešto što se zove neuronsko ogledalo u akciji! Ovi neuroni predstavljaju virtuelnu simulaciju onoga što opažaš. To je način kako možemo da iskusimo emocije drugih.

Kada neko plače, mi sm tužni. Kada neko vrišti i nama dođe da vrištimo.

Kakve to veze ima sa pisanjem?

Prosto: neuronska ogledala se uvek aktiviraju ne samo kada nešto vidimo ili čujemo, već i kada nešto pročitamo.

Naša neuronska ogledala se aktiviraju podstaknuta emocijama pisca.

Kada pišemo i pustimo naše ogoljene emocije da poteku stranicama, naši čitaoci rezoniraju zajedno sa nama. Ovaj proces se zove emocionalna reznonanca.

Postoje tri tajne koje je potrebno da znaš kako da potpališ neuronska ogledala kod čitaoca.

  1. Osećaj, osećaj, osećaj

Kako bi mogao da preneseš emociju, moraš da je osetiš dok pišeš.

Najgore je da samo sediš mrtav ladan i nadaš se da će tvoje pisanje da zagreje čitaoca.

Kad pišeš kako treba onda se smeješ, plačeš, ljutiš i straši zajedno sa onim ko će to da čita. Ako pišeš nešto što je lično tvoje, zatvori oči i seti se kako je to tvoje iskustvo izgledalo. Podseti se zvih fizičkih osećaja koje si doživeo. Ono što si video, čuo, omirisao.

Ako pišeš roman, pesmu, potrebno je da zamisliš kompletnu scenu sa svim osećajnim detaljima i emocijama.

Samo tad piši svoju priču.

2. Žudnja

Ljudska bića vole da komuniciraju putem priča. Pitaj one oko tebe za najnoviju frizuru, film koji su gledali, ljubavnu vezu, ljubimca kojeg imaju…i za uzvrat će dobiti obično jednu pravu priču.

Priče su univerzalni jezik čovečanstva.

To  je i razlog zašto se pisci kroz svoje priče tako duboko i strasno vezu sa svojim čitaocima. Postoje tri načina putem kojih možeš emotivno obojiti svoje pisanje:

Nagovesti emocije

Ako vešto nagovestiš, najaviš emocje, čitalac će sve više želeti da čita dalje u želji da iskusi potpuno emotivni doživljaj tvoje priče.

Upravljaj tempom

Tempo kontroliše brzinu kojom čitalac prolazi kroz priču. Ako želiš da čitalac doživi strah i napetost, ubrzaj tempo korišćenjem kratkih rečenica i kratkih pasusa.

Suprotno, ako želiš da čitalac doživi relaksaciju i smirenje, uspori tempo dugačkim rečenicama. Dobro pisanje uvek koristi oba elementa, kombinaciju bržeg i sporijeg ritma, uspone i padove radnje, kako bi držao pažnju publike i vodio kroz razičita emotivna stanja.

Postavka scene – osnaživanje emotivnog doživljaja

Ako želiš da pojačaš ili naglasiš emotivni odgovor, napravi postavku za svoju priču u kojoj ćeš da koristiš dinamično opisivanje. Potrebno je da svaka reč u kontekstu provocira određene emocije. Isti princip je vrlo koristan kada pišeš na blogu.

3. Pssst! Nemoj da kažeš!

Kod pisanja emocijama ima ova moćna caka – “Pokaži čitaocu sve, ali nemoj nemoj ništa da mu kažeš” (Hemingvej).

Emotivna rezonanca je mnogo jača ako ne pomeneš emociju. Zašto?

Zato što onog trenutka kada pomeneš emociju tvoj čitalac se prebaci u program za razmišljanje. A kada počne da razmišlja o emocijama, automatski se distancira od stvarnog uskustva u doživljaju.

Zato se dobra zanatska tehnika ogleda u pokazivanju a ne govorenju emocija.

To je dobar način da se izbegne bombastičnost, što je naročito korisno kod pisanja za blog. Emotivna bobmastičnost uvek ostavlja čitaoca hladnim, zašto su emocije imenovane, pobrojane, mnogo ih ima, a ono što uvek nedostaje je posavka i kontekst u kome se sve dešava.

Dobro pisanje priča podrazumeva da pisac duboko oseća ono što piše i na taj način stvara čvrstu vezu sa svojom publikom. I oni tada strasno žele da vide šta će se još tu desiti.

Zato, počni da krvariš…bar se u pisanju isplati?

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywriting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Ako si početnik u pisanju, nauči osnovne tehnike zanata pisanja, osnove dramaturgije izgradnje likova, postavke, tehnike pričanja priče. Možda  želiš da postaneš profesionalni pisac i da živiš od pisanja? Imaš svoj blog i voliš da pišeš?  Nauči sve o copywriting-u, pisanju za  Blog i Interent, freelancer poslu, i pisanju za biznis.

Radionice pisanja će ti u tome pomoći! Sve je u komunikaciji, zar ne?

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

Zašto je kreativno pisanje važno za tebe?

 

Verovatno će mali broj ljudi ući u raspravu oko važnosti i korisnosti neke od akademskih disciplina. Oni što studiraju medicinu uče kako da produže ljudski život. Oni što proučavaju biznis uče kako kako da umnože lovu i zaposle druge ljude. Budući pravnici uče da kako da doprinesu da ljudsko društvo bude bezbedno i sugrno mesto za život. To nije sporno zar ne?

Međutim, učiti se kreativnom pisanju nema tako očigledne koristi, pogotovu što mnogi još uvek misle da se za pisanje moraš roditi kao genije ili – ništa od tog posla. Elem, zato se tako često, čak i među onima koji već nešto piskaraju, uvek može čuti dobro staro pitanje: čemu kreativno pisanja i kakva je vajda od toga?

Znanje je moć

Velika je istina da, osim za malu grupu pisaca koji pišu klaisčne knjževne žanrove kao štu se priče, romani, poezija, od pisanja se ne može živeti, niti se baviti ovakvim pisanje kao nekom vrstom profesije. Međutim, kreativno pisanje ima isvoju, mnogo manje vidljivu,  drugu stranu: u brojnim radionicama i sličnim kursevima, kreativno pisanje za mnoge polaznike predstavlja “poziv u život odraslih”.

To su mesta gde se istražuje i postavljaju pitanja o brojnim ljudskim potrebama, željama, motivima, tajnama i nevoljama u brojnim varijacijama. Ovde se postiže dublje razumevanje šta je to biti ljudsko biće, jedna ličnost, traga se zasmislom postojanja, gleda u sebe i još više u druge, može se biti bilo ko ti padne na pamet, bilo kada i bilo gde…

Od svih ovih zanimljivih i uzbudljivih stvari, polaznik radionica kreativnog pisanja postiže i sledeće ključne stvari:

  1. Bolje razumevanje samog sebe. Zašto? Jedno od ključnih pitanja koje pisac uvek seb postavi kada piše i daje život svojim likovima jeste koja je razlika između priče koju pričaju i žive njegovi likovi i njegove svarn eličnosti i života koji vodi? Pre ili kasnije mora će da traga i daje odgovorena ovakva i slična pitanja. Tako da nema bolje terapijeod sopstvene introspekcije koja rezultira pisanim tekstom u kome i publika prolazi kroz slična zadovoljstva i muke.
  2. Dublje i bolje razumevanje onih “drugih”. Prvo pitanje na koje jedna priča ili pesma postavlja jeste “Ko govori?”. Tehnički gledano, ovo predsavlja zanatsku stvar tačke gledišta i ne bavi se samo mehanikom prvog, drugog ili trećeg lica, niti pozicijom onoga ko govori, vremenom u kome se čitava radnja događa, već i psihološkim pitanjima koja objašnjavaju piščev pogled na svet i značaju teme o kojoj govori. Šta pisac, ili njegov lik žele? Koje su vrednosti, moralna pitanja, predubeđenja, stavovi i motivi koji pokreću pisca? Ono što pisac uči, red po red, izbor po izbor, je jedan angažman sa empatijom, posebno razumevanje uz napor da se “uđe u tuđe cipele”. A to je teško, mnogo je teško, i tako svima nedostaje!
  3. Sukob vremena i istorije. Likovi u priči ili pesmi dolaze u nekom trenutku od nekuda stižu u našu maštu. Vreme i mesta oblikuju naše razumevanje. Vreme igra na promenu mesta. Kada pisac postavi pitanje gde počinjemo, ili gde završavamo, vreme je ključni modulator delanja, nedelanja ili značenja. Pričanje priče postavlja pitanja u samom piscu i on mora da izađe na kraj sa time u svom životu.

Svaka priča, pesma ili najmanji redak koji smo napisali, u najširem smislu, poziva nas da postavimo pitanje: šta bi i nače radili u svom životu?