pisac Archives | Stranica 4 od 5

08/08/201608/08/2016

Kako da postaneš (dobar) pisac?

Kad sam bio klinac, imao sam negde 7 godina, odveli su me u muzičku školu da učim da sviram violinu. Bile su to nimalo lake godine. Instrument je bio težak, zagonetan, više muka no zadovoljstvo za dečaka koga su klikeri i fudbal zanimali više nego note.

Moj profesor je bio star čovek, tih, miran, morao si da se napneš da ga čuješ kada govori. I blag, sa dubokim plavim očima koje su sve znale. I sada znam da me nije učio samo muzici, jer pre toga moraš da saznaš još nešto. I gledao me dok se poluzainteresovano mučim, nabadam gudalo i note, a glava mi na nekom drugom mestu. I onda mi je rekao:

“Moraš da se boriš sa violinom”. Odjednom je u učionici postalo tesno, zagušljivo, hteo sam vrisnem od muke i besa. Nešto čudno se uselilo u moju dušu. I onda je dodao: “I moraš da pobediš”.

Čudan savet za dečaka sa violinom. Ali mi je tek mnogo kasnije postalo jasno. I to kada sam violinu zamenio olovkom i slovima.

Moraš da se boriš. I da pobediš.

Pa ipak, za svakog pisca, to je tek početak. I ne samo za pisanje. Jer, prosto to je život. Ali, za jednog pisca, kome u venama teče mastilo umesto krvi, mora da postoji još nešto, što će da ovoj borbi dati meso i smisao. Zar ne?

Evo nešto iz mog iskustva.

Četiri načina da uđeš u legendu

Ne možeš da postaneš dobar pisac, a još manje izuzetan, bez malo strategije, tehnike, znanja i talenta. Ovakav pristup je mnoge pisce zaista učinio slavnim. Ovi sastojci su često ključevi pravog uspeha.

1. Strategija

Uvek započni sa onim – zašto? Zašto želiš da postaneš pisac? Da li imaš ono što je potrebno? Šta je to i šta to zapravo znači?

Želja da budeš vrhunski. Dobri pisci veruju da moraju da budu najbolji. Oni imaju osećaj sudbine. Oni će ostaviti otisak u univerzumu. Oni će biti pinoiri, šampioni, majstori. Oni će nacrtati velike vizije i sprovesti rizične poduhvate. Stremiće velikim pobedama i neće se zadovoljiti pažnjom hiljada ljudi. Želeće milione i milijarde duša. I mnogo će češće imati koristi nego štete od tih snova.
Kapacitet za samoću.Izuzetni pisci se osećaju vrlo udobno u svojoj samoći. Više vole biblioteku od kafića, radnu sobu od bazena za plivanje. Slabo ih zanima politika, razne društvene ili religijske zajednice. I sve ono što ih odvlači od pisanja. Rad je na prvom mestu.
Poseban talenat. Pravi pisci umeju da pišu. Obično je to što i najbolje umeju da rade. Potpuno je prirodno da su oni sluge svog talenta, u stalnom traganju da ga ispolje na najbolji mogući način. Uvek su spremni da uče od boljih od sebe. Čitanje i pisanje im je životna opsesija.

I da se razumemo: činjenica je da mnogo ljudi na ovoj planeti piše. Međutim, to ne znači da to i dobro rade. Jer postoje dobri razlozi zašto ne treba da budeš pisac.

U svakom slučaju, možda ti i ne znaš da treba da budeš pisac. Možda nisi siguran da tome treba da posvetiš ceo svoj život. Zato je najbolje da sebi odrediš neki rok kada ćeš sesti i pisati, pisati i samo pisati. Pa kad prođe rok, opet sedi i razmisli o svojim osećanjima. Možda dođeš do interesantnih zaključaka. Koji mogu da ti spasu život.

3. Tehnika i zanat

Mehaničar za slova ima svoj jedinstveni alat – kucanje po tastaturi.

Ova aktivnost je nešto na šta ćeš potrošiti najviše vremena sve dok ne usavršiš svoju tehniku koja će te učiniti slavnim.

To je težak posao. Svkodnevni. Igranka bez prestanka.

Ako si neki luftiguz ili princeza, onda ovaj način života nije za tebe. Rvanje sa tekstom za blog, esejem, pesmom, poglavljima priče ili romana, ne razlikuje se mnogo od porođaja jednog teleta, na primer. Ovde je život pravi ulog. Tvoj posao je da se preživi.

Zagrej stolicu ispred kompjutera.
Vežbaj. Čak i kada ne piše, dobar pisac uvek nađe vreme da vežba. Piše skice, beleške, postove na blogu, na tviteru, Fejsu, pa čak i mejlove. Stalno nešto piše i briše u…glavi. Često, ove vežbe imaju sasvim jasnu svrhu: pokušava da poboljša neki od elemenata svog pisanja. To može da bude prvi pasus teksta, ili poziv na akciju u postu na blogu, ili razvoj priče u reklamnom tekstu. I to se stalno ponavlja. Štos je u tome da razne zanatske tehnike vremenom postanu tvoj instinkt.
Doterivanje i brušenje. Dobri pisci su najbolji i najgori kritičari sopstvenog pisanja. Stalno izvlače i razvlače neka stara slova ili tekstove na blogu. Večito nešto prepravljaju i poboljšavaju. I stalno se zapitkuju: kako bi ovo mogao još bolje da napišem?
Osluškivanje. Vrsni pisci imaju svoje šeme sa kolegama piscima i onima od poverenja, koje mogu da pitaju i dobiju pošteno mišljenje o njihovom pisanju. To je vrlo važno. I uvek su voljni da razumne primedbe usvoje i poboljšaju svoja dela.
Eksperiment. Izuzetni pisci uvek tragaju za novim uglom gledanja na stvari i svet oko sebe. Stalno proučavaju liste za najbolje prve i poslednje rečenice. Razmatraju da li bi tekst bio bolji ako se negde ubaci humor, dobra ilustracija za blog, ili neki zanimljivi citat. Bilo šta što će biti sveže i drugačije od uobičajenog.

Postoje brojni načini za vežbanje i usavršavanje tehnike i zanata pisanja. Mašt je jednio ograničenje. Ako si zaista dobar pisac, tvoja mašta će biti tvoje besrkajno, duboko, plavo more.

3. Znanje

Postoje dve vrste znanja: opšte i posebno. Opšte znanje je 5 kilometara široko, i pet santimetara duboko. Posebno znanje je pet santimentara široko, i pet kilometara duboko.

Kao profesor komunikacija i pisanja, predavač, kopirajter i autor više udžbenika i publikacija, moje dubinsko znanje odnosi se na svet pisanja, komuniciranja, izdavaštva, reklamne i PR industrije…

A opet, opšte znanje ima opseg od sitnih popravki po kući, pa sve do opšte psihologije, istorije, politike, alternativne medicine, filozofije, muzike. Ne postoji kraj mojoj radoznalosti. I sve predstavlja dobru duhovnu hrana i uklapanje.

Poenta je u tome kako ti gradiš svoje znanje? Evo kako bih nešto preporučio:

Izgradi široki i sadržajan rečnik. Reči su tvoja valuta. Kako se pametno investira u reči? Čitaj knjige, blogove, štampane medije…Čitaj čiroko i nadugačko. I čitaj ne samo klasike već razne stvari, čak i neobične i uvrnute, i gradi svoj stil pisanja i govorenja.
Pamti. Kada je pisanje u pitanju, pamćenje je od ključne važnosti. Ja mogu da se pohvalim sa prilično dobrom memorijom. Nije baš fotografska, ali mogu da se setim mnogih sećanja baš u detalje. To je i razlog zašto se trudim da zapamtim delove teksta, rukopisa nekih sjajnih stranica, ili da više puta slušam i prelsušavam razne razgovore.Želim da utisnem kadencu, rečnik i stil u svoj um. Zato, odaberi svog omiljenog pisca i počni.
Vrati se u učionicu. Za razliku od nekih prošlih vremena, danas imaš brojne prilike za učenje, uključujući i online radionice kreativnog pisanja. U svetu, brojni univerziteti imaju odseke za kreativno pisanje pri katedrama za studije jezika i književnosti, pa čak i potpuno samostalne škole koje se bave ofline i online učenjem tehnika i zanata pisanja. Više ne moraš da odlaziš na časove u daleke škole, pogotovo ako nisi iz mesta gde škola postoji. Sve je sada na dohvat ruke, digitalno, uz brojne prednosti koju ova vrsta učenja nudi. Da ne govorimo o internetu kao svetskoj riznici informacija.

Kao i kod tehnika pisanja, način na koji možeš da usvajaš znanje ograničen je samo tvojom maštom. Koji ti metod koristiš da izgradiš opšta i posebna znanja?

4. Talenat

„Talenat je dar prirode, prokletstvo univerzuma i umetnikova fatalna ljubavnica. Ta ljubavnica je prelepa, zanosna, prevrtljiva. Kada si sa njom ljudi te gledaju, dive ti se. Ali ona ume da bude i gadna, nezgodna, lupa ti na vrata u gluvo doba noći, i ostavlja te kad to najmanje očekuješ. I uopšte nema strpjenja za ostatak tvog života: tvoju ženu, decu prijatelje, poslove….Kada je sa tobom tada si najveći bog na svetu. Ali jednog dana će te ostaviti…zauvek.Jednog dana, posle mnogo godina, videćeš je u zagrljaju drugog ljubavnika, a ona će se pretvarati da te ne poznaje“.

Da, ovo sam svojevremeno napisao. Samo bih dodao da je jedna od najtežih stvari za pisca da otkrije svoj sopstveni glas, stil i…talenat. Zašto? Nedostatak samopouzdanja, koji nastaje usled manjka iskustva. A najbolji način da se ovo izleči jeste praksa.

Uporno pisanje, stranica za stranicom, svaki dan, vremenom će otkriti ko si ti ustvari.

Najbolje dolazi na kraju…

Imam potrebu da bude otvoren sa tobom. Nakon čitanja ovog teksta, možda ćeš pomisliti da sam ja neki baksuz. Da na pisanje gledam kao na neku vrstu sprtanskog načina života, punog bola i patnje.

Daleko od toga.

Ja volim da pišem. Misim da je to zabavno. Radost. Da, i borba. Ali to nije posao. Volim da pišem svaki dan i igram se sa rečima. Nekad može da bude i mučno, ali nikad ne osećam da patim zbog toga.

Entoni Burdžis (Paklena pomorandža) je svojevremeno rekao:

Onog trentka kad pisanje osetiš kao posao, stani i počni da radiš nešto drugo.

Kako ti stojiš sa tim?

13/06/2016

Kada EGO uništi tvoje pisanje

Pritisneš SAVE na računaru, srkneš još jedan gutljaj kafe (može i burbon sa jednom kockom), i zatvoriš Wordov dokument koji sadrži tvoj upravo dovršen Magnum Opus u vidu pesme, priče, romana ili nekakve zbirke koju si dugo vremena mučio, pisao, brisao, i šta sve ne, kako bi pisanje priveo kraju.

THE END. Kraj. Konec. Gotovo.Osećaš se ponosno, ili kao da ti je stena pala s leđa – i da budemo pošteni – nema ništa lepše od završenog rukopisa.

Postoji samo jedan problem: zaljubljen si u njega. U tvoj rukopis. U tvoje delo. I što je još gore – zaljubljen si u samog sebe.

Nije tačno? Možda. Istina? Apsolutno. Kada se zaljubiš u samog sebe kao pisca, dostigao si pijedastal sopstvenog talenta, mreću iz koje je nemoguće pobeći – sve dok ne trenseš na ledinu. Da se tako blago izrazim. I dok se ne izvuče tepih ispod tvog Ega.

Problem kada si umetnik

Naročito ako si umetnik od glagola umetati. Problem sa umetnicima, kako pravim tako i onim nabeđenim, je u tome što se biti umetnik izjednačava sa onim biti – slavan. Mi ljudi smo nezgodni u tome što smo skloni da svaki kreativni proces kojim se bavimo natopimo iluzijom veličine, i očekujemo da naš rad bude prihvaćen univerzalnom aklamacijom.

Ali da se ne zavaravamo: to se neće desiti.

Ono što hoće da se desi je obično sledeće: osećajući se zadovoljno, mi završimo naš “projekat” (staromodno rečeno kratku priču, zbirku pesama, roman…), i to tako da mu se više nikada ne vratimo. Ponovljena čitanja ne postoje, a o objektivnom pristupu sopstvenom pisanju i da ne govorim. Na vrhuncu našeg kreativnog zanosa, osvajajući nove teritorije (u sopstvenoj glavi), uopšte ne marimo da li je naš rad stvarno dobar.

Šta se onda dogodi?

Puni preteranog samopouzdanja, počnemo da šaljemo naše pisanje na razne konkurse, urednicima, izdavačima, kačimo na blog i društvene mreže – kome god i koga god možemo da prisilimo da čita ovo naše neflitrirano čedo, plod našeg Ega.

A oni neće. Neće da čitaju. Odbijaju rukopis. Ignorišu. Zlobno komentarišu. Prave se da ne postoji.

Poniženi i uvređeni, svim ovi pokušajima da impresioniramo druge, povlačimo se u bes, očaj i samosažaljenje. Neki odu da prve društvo depresiji. Drugi se odaju porocima, piću najčešće. Sumnja i osećaj nerazumevanja i niže vrednosti počne da nagriza kao kiselina.

I to je obično mesto gde nas odvede sopstveni Ego.

Nemoj da se zaljubiš u sebe, zaljubi se u pisanje

Tvoja ubeđenje i očekivanja bi trebalo da budu povezana sa činom pisanja, za sam proces, a ne za kulminaciju tvojih napora. Ako se tvoja revnost koncentriše isključivo na rad, onda ćeš biti sledeće:

mnogo manje obeshrabren negativnim reakcijama
mnogo voljniji da preradiš i urediš svoje delo (zato [to zna[ da ono nikad nije završeno)
više ćeš impresionirati svoju publiku zato što stalno unapređuješ svoje pisanje i neguješ svoj talenat

Da li to znači da ne trebaš da budeš nervozan kada negde pošalješ svoj rukopis? Iili da uopšte ne mariš za svoj ulog dok pišeš? Daleko od toga. Ako se zaljubiš u pisanje, ti ćeš pisati svoje strasti za pisanjem. A kada tako pišeš, nemoguće je da stvoriš nešto što je daleko od tvog srca.

Dakle, piši. Zaljubi se u svoje pisanje. Piši svaki dan dok pisanje ne zavoliš kao disanje. I uradićeš sve ono što pisac i jedna umetnik rade.

Da li stvarno tako pišeš?

16/05/201616/05/2016

Kako da postaneš produktivniji (i bolji) pisac?

“Samo glup čovek uporno i stalno ponavlja jedno te isto, očekujući da će na kraju dobiti drugačiji rezultat”.

Narodna mudrost.

Želiš da postaneš bolji pisac.

Znam to jer pratiš radionice i Kreativno pisanje.

Takođe znam da imaš strah da postaneš bolji pisac.

Ovo znam zato što moraš da se promeniš kako bi postao bolji, a strah od promena je tako ljudska stvar.

Ali, šta ako ti kažem da je samo potrebno da pormeniš jednu stvar – prilično malu – kako bi ostvario svoj cilj i postao bolji pisac?

Mislim da mi ne veruješ!?

Trebalo bi. To nije samo nekakva “guru” teorija. To je nauka.

Jedan mali korak zaista može da te promeni.

Oslobodi moćnu snagu Kajzena.

Šta je Kajzen? To je japanska reč koja predstavlja proces postizanja reano postavljenog cilja, kroz male, uporne, kontinuirane korake.

Ovaj koncept se pojavio u vreme velike ekonomske krize 30-tih godina u Americi, da bi kasnije bio predstavljen u Japanu, nakon završetka Drugog svetskog rata. Koji je, ako do sada nisi znao, prerastao u moćnu svetsku ekonomsku silu, retko viđen uspeh u istorji ljudskog roda.

Isti princip što važi u velikom, važi i u malom. Umesto da menjaš sopstveni život, možeš da se menjaš kao pisac – na mali, ali vrlo značajan način.

Sve što treba da uradiš jeste da napravš jedan mali korak. Evo nekoliko ideja kako možeš odmah i sada da unaprediš svoje pisanje.

[Tweet „Uvek se seti da je najgora stvar koju si napisao uvek bolja od najbolje koju nisi napisao“]

1. Budi razuman sa prilozima

Šta su prilozi? Prilozi su reči koje nam bliže objašnjavaju, i više govore o glagolu.Prilozi određuju i približavaju značenje glagola.

“Čovek trči zaista brzo”.

Prilozi takođe imaju istu funkciju uz prideve.

“Tara je stvarno prelepa reka”.

Stiven King je jednom rekao da prilozi nisu “tvoji prijatelji”. Tako da je put do pakla (jednog pisca) popločan prilozima. Oni su višak. Korov u tvom kreativnom travnjaku. Tamo gde posadiš jedan, ubrzo nikne pet, deset, priloga koji imaju tendenciju da zamagle tvoje pisanje i misao, i postanu prava napast i muka za tebe i tvoje čitaoce.

Zato, piši kao što misliš, i misli kao što pišeš.

Andrić nas je učio da “primenimo jednostavan i koncizan “stil pisanja. Prilozi su sve samo ne to. Oni su najčešće taština od koje čitaoci imaju male, ili nikakve, koristi. Mogu samo da ih dave kao zmija žabu. I da otkriju kako si samo nepismen, prazan i pompezan. Kao kad hoćeš da zaseniš prostotu.

Zato se potrudi da budeš razuman. Pročešljaj strpljivo ono što si napisao. I piši onako da te svi razumeju. Pisanje nije obuka za astronaute. Više je nalik zavođenju lavice: velika muka, malo zadovoljstvo.

2. Piši, nemoj da bloguješ.

Postoje blogeri i postoje pisci.

Blogeri obično pišu, dodaju linkove, slike i video materijale, ubacuju opcije za šerovanje teksta, zveraju na Fejs i Tviter, cunjaju po Guglu ne bi li našli još koji podatak da ubace u tekst…

Reči su važne, ali su samo deo ukupne predstave.

Pisci pišu.

Pisci prave istraživanja, otvore prazan dokument, imaju beleške pri ruci, isključe ostatak sveta, a onda se bace na reči i samo reči.

Pisci ne uređuju, prepravljuju i formalizuju dok pišu. Ne planiraju gde da ubace sliku, listu, ili video. Sve ovo uvek može da se radi posle prve verzije rukopisa.

Ali ono što nikada nećeš moći jeste da kopiraš taj neprekinuti niz osnovnih misli i insipiracije. Po mom iskustvu, jednom kada se prekine, ono nestane i to…zauvek.

I zato, da li bloguješ ili pišeš?

Pokušaj da pišeš dok praviš svoj post na blogu. Koncentriši se isključivo na pisanje i ideje u prvoj skici teksta. Posle idi i radi šta hoćeš.

3. Odredi vreme za pisanje.

Možda u suštini tvoj problem nije pisanje ili blogovanje. Možda je prosto stvar u disciplini.

Nemoj da padneš u bedak. Nisi ni prvi ni poslednji koji ima problem sa ovim.

Ponekad je najteža stvar u pisanju da posadiš zadnjicu na stolicu i počneš da…pišeš. Prosto ko pasulj.

Ako si u stanju da napraviš jednu tako malu promenu, tako što ćeš svakodnevno vremenom povećavati vreme koje ćeš odvojiti za pisanje, proporcionalno ćeš povećavati svoje šanse da zaista postaneš pisac.

Zašto onda ne primeniš jednu prostu tehniku, onu na primer o kojoj sam već pisao, pa sastaviš svojih 750 reči svaki dan? ILi recimo vežba asocijativno pisanje kao kad svaki dan pereš zube? (pereš valjda, ha?)

Ali, kad se već uhvatiš za nešto od toga, onda sedi pa piši. I ništa više ni manje od toga. Čak iako završiš sa praznim ekranom od kog si i počeo, neka bude tako. Na kraju će ti to postati dosadno, pa ćeš onda valjda početi da pišeš. Nešto.

Nešto je bolje nego ništa. Uvek se seti da je najgora stvar koju si napisao uvek bolja od najbolje koju nisi napisao.

4. Promeni perspektivu

Čak i ako se uspeo da se nateraš da sedneš da pišeš, odredio sebo svoje vreme za pisanje, grozota praznog ekrana može toliko da te nervira, da osećaš kako pritisak u tebi stalno raste, sve do tačke ključanja.

Bela praznina i kursor koji uporno blinkuje postaje tvoja noćna mora.

Ako ti se to dešava, vreme je da se okreneš prijatelju.

Ali ne ono ortaku iz detinjstva, drugaru iz kafića, kumu od kad znaš za sebe, mada i oni ponekad mogu da budu korisni. Mislio sam da izmisliš svog virtuelnog prijatelja, nekog ko predstavlja tvoju publiku, onog za koga u suštini pišeš.

Zamisli da mu pišeš, pismo, mejl, i da hoćeš da mu objasniš svoje ideje. Možeš tako i da nasloviš tekst, ako ti se baš hoće. I tako, umesto da pišeš nikome i za sve u isto vreme, ovako ćeš pisati samo jednoj osobi.

Samo pusti da ideje teku same od sebe, bez prisile, kao reka. On će biti strpljiv. Razumeće te. Taj tvoj prijatelj. I kad se volite i svađate, on će uvek biti tu. Samo za tebe. I tvoje pisanje.

Tako ćeš doći u situaciju da pišući njemu, promeniš svoju perspektivu, sagledaš stvari iz drugačijeg ugla. Možda je baš tako nešto što ti treba da bi počeo da pišeš?

5. Kradi od drugih pisaca.

Ne navodim na greh. Ne mislim na bezočnu krađu, na plagijarizam.

Govorim o tome da prostudiraš uspešne pisce, naročito one koje voliš, proučiš kako oni pišu, da nešto od njihove uspešne prakse uključiš u svoj sistem pisanja.

Tvoj mali korak napred čak i ne mora da bude nekakva originalna ideja. Neko je svojevremeno rekao da su sve velike originalne teme odavno iscrpene sa grčkom tragedijom.

Ali, osim sadržaja, ovde je važniji sistem kako su drugi pisci pisali. Ujutro? Uveče? Olovkom ili direktno sa mašinom?Isključivo noću? Vino, burbon ili čista voda? Sa kapom pajaca na glavi? Isključuju telefon, ili zapale cigaretu nakon meseci apstinencije? Možda sve ove male strategije i rituali ipak prosto ne rade kod tebe.

Ali i ako ne rade, možda ćeš samo kad neke probaš, promeniti nešto kod sebe! Započećeš proces promene i poboljšanja, to je sasvim sigurno.

Jer, iako je pisanje usamljenički posao, proces poboljšanja tvog pisanja zaista ne mora da bude.

Jedan mali korak.

Želiš da budeš bolji pisac, i ja ovim malim tekstom ne tražim od tebe da praviš revoluciju od svog života, kako bi postigao to što želiš.

Niti hoću da ti solim pamet praznim frazama, ili privlačenjem atrakcija. Ja nisam tvoj guru sa plavim ćebetom što ti šalje bioenergiju telefonom u gluvo doba noći.

Uradi samo jednu stvar.

Napravi jedan korak.

Možda je to jedan od koraka opisanih u ovom tekstu, ili je nešto sasvim drugo. Ali, kad napraviš samo jedan, prvi korak, u pravcu boljeg pisanja, već si spreman za drugi, pa za treći, i tako redom.

Seti se šta je rekao Lao Ce:

Putovanje od hiljadu milja, počinje sa prvim korakom.

Napravi taj prvi korak.

30/11/201530/11/2015

Male sitnice, VELIKO pisanje

Piše: Ivana Živanić

Istraživanje kao stil života ne podrazumeva samo put oko sveta za 80 dana. Istraživanje je put u središte sopstvenih želja i talenata. To razmišljanje sasvim slučajno me je dovelo do neka tri pravila koja su me definitivno navela da se pokrenem u pravom smeru.

Prvo spomenuto pravilo je: Ako ne kreneš za onim što želiš, nikada to nećeš ni imati.

Drugo pravilo: Ako ne pitaš, odgovor će uvek biti NE.

I treće, jednako fascinantno, pravilo glasi: Ako se ne pokreneš, uvek ćeš biti na istom mestu. Kao kada se odjednom probudiš i osvestiš nešto, a onda kreneš u lov na željeno. Na tom putu vredi se pridržavati nekih “zlatnih“ pravila pa možda još nekom budu zanimljivi i od koristi:

Imaš talenta, smisla, volje…to je super, na pravom si putu

Kada u sebi osetiš neku pritajenu želju da uvek nešto pišeš, kada nesvesno čitaš tekstove i zamišljaš potajno kako bi ti to napisao, onda je to zov koji ti poručuje da se otisneš u kreativne vode umetnosti zvane pisanje. Samo je bitno da prepoznaš taj zov, da bi mogao da te vodi pravim putem. Nemoj ga zanemariti.

Kada se jednom pokreneš, pola posla je urađeno

Čim počneš da istražuješ, uvek ćeš nailaziti na nove ideje, korisne informacije i linkove, ljude koji ti mogu biti zanimljivi i od pomoći na tvom putu istraživanja mogućnosti kako postati što bolji pisac. U svemu tome pronaćićeš nešto što će ti odgovarati i čemu ćeš želeti da se posvetiš i radiš na tome. Uz nezaobilazni kvalitet rada (koji se vrlo brzo otkrije, za to se ne moraš brinuti) važno je ostati uporan, dosledan i pun pozitivnog očekivanja.

[Tweet „Ako ne kreneš za onim što želiš, nikada to nećeš ni imati.“]

Jasno definisan cilj gde želiš biti odvešće te baš tamo

U čitavu avanturu si se i upustio jer si nekada imao nejasnu viziju da želiš baš tim da se baviš, makar to bi i neobavezni, opuštajući hobi. Sa svakim narednim korakom, klikom miša, usvojenom informacijom, bićeš bliži svom cilju. Možda je to želja da uspešno vodiš blog, pišeš knjige ili za neke novine, bitno je da znaš da imaš potencijala za to i da veruješ da možeš da ostvariš to, a sa svakim naporom koji učiniš da što više saznaš o željenom, bićeš i bliži cilju.

Požitivna očekivanja, entuzijazam u radu, volja i trud su dobitna kombinacija za uspeh

To je već postalo klasika. Svi vole i poštuju nečiji trud, kvalitet, informisanost i lepo ponašanje. Kao i u svemu, najvažniji je ispravan stav. To će otvoriti mnoga vrata, između ostalog, i ona kroz koja ti želiš da prođeš.

Bez obzira na okolnosti, uvek postoji nešto odakle bi mogao početi

Možda je vreme pogrešno, ili ga je premalo ili si zatrpan obavezama, svima si potreban…Ali srećna je okolnost što imamo naprednu tehnologiju pa nam je sve uglavnom dostupno. Ako ti neka misao, ideja proleti glavom, uvek možeš da potražiš nešto više o njoj čak i na vlastitom telefonu. Inspiraciju ti mogu doneti svakodnevni kontakti, odnosi koje imaš, novine koje samo usputno pročitaš. Mogućnosti su neiscrpne, samo zastani malo, pogledaj, napravi plan i pokreni se !

[section title=““]

ISKORISTI PRILIKU UPIŠI E-KURS!

E- kursevi su poseban oblik online radionica u kojima možeš da učiš veštine i zanat pisanja potpuno samostalno, bez mentora.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatni-sadrzaj/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE OVDE[/button]

[/section]

Um je važan saradnik na tvom putu do pisca

Iako većina ljudi zanemaruje moć i dejstvo sopstvenog uma, ipak je on taj koji diktira pravila igre. Najbolje je rasterećeno pristupiti svom planu: Ok, mogao bih pisati…što da ne. Hajde da vidimo šta se može učiniti po tom pitanju…najbolji je način. Nema velikih očekivanja, nema velikih otpora u ovakvom pristupu. Kada imaš potpunu sigurnost u svoj intelekt, mogućnosti, potencijale, imaćeš i pozitivna očekivanja, a tvoj um će te voditi pravim putem da i dođeš do toga.

Desiće se da ne ide uvek sve kako si planirao… Pa šta ?! To te samo jača i izgrađuje U

vek će biti iritantnih ljudi, situacija, okolnosti. To neka te ne zabrinjava. Iz svega nešto učiš. Čak i to može biti izvor neke dobre ideje i inspiracije za nešto. Iz svake situacije izvuci najbolje i nikada, ali nikada nemoj da odustaješ ! Da bi ostvario svoj san i radio (tj.pisao) ono što želiš, nema prepreka. Svi mogu biti mentori, od svakog nešto novo naučiš i neka onda ide svojim putem. A ti ćeš još i biti zadovoljan sobom jer si dobio i na samopouzdanju.

Uvek imaj lepo mišljenje o sebi

Pisci su većinom umetničke duše. Imaju dar da iskažu sve ono što drugi ne mogu. Talentovani idealisti kako ih neki nazivaju. Pa zar neko ko ima takve vrednosti može da ima loše mišljenje o sebi ili manjak samopouzdanja ?! Poštovanje ti neće niko pokloniti. Moraš sam da ga imaš. Kao i sa stavom, najvažnije stvari počinju sa tobom.

Ako ipak osetiš da imaš otpor prema svemu i misliš da ti to ne možeš, razmisli zašto tvoja mašta kreira sva ta negativna očekivanja

Podsvest je čudo. Ako si ikada posumnjao u sebe, svoje vrednosti i kvalitete to će se vratiti kao bumerang da te progoni sve dok ga ne osvestiš. Zato posveti malo vremena sebi i svom unutrašnjem stanju. Tamo uvek imaš nešto zanimljivo da otkriješ što će ti pomoći da svoju energiju usmeriš na ostvarivanje svojih ciljeva, a ne na njihovo blokiranje.

Kada i dalje ne ide kako želiš, pusti…To će ti obezbediti pozitivno razrešenje tvojih nedoumica

Uvek kada se isforsira nešto ili čak kad sami sebe isforsiramo da nešto moramo odraditi u nekom vremenskom roku, obavezno neće ići ništa po planu. Tada uradi ono što najbolje možeš u datom trenutku, obično to bude dovoljno. Onda umiri svoj duh, opusti se i kada okolnosti počnu da se slažu, prepoznaj ih i deluj!

P.S. Ove, na prvi pogled tako obične, sitnice nastale su u momentu kada je sve izgledalo nemoguće. Suočavanje sa problematičnim siutacijama i otvorenost za promene naterali su me da se zapitam nad ovim smernicama i da ih isprobam u praksi. Iako deluju kao nešto prilično apstraktno i ne puno primenljivo, vrede uloženog truda.

Caka je u tome da se shvate opušteno i da se primenjuju kao u igri (a ne kao u grču) Afirmativan stav prema promenama čini da se pokrenemo u željenom pravcu i pokažemo da je to što umemo, najbolje što je Svet ikada video!

Ivana Živanić, voli da piše eseje, kratke priče i da rečju opiše sve ono što je zanima. Bavi se lekturom, uređivanjem stručnih i kreativnih tekstova. Voli i brine o životinjama sa kojima je u posebnoj vezi. Živi i radi u Novom Sadu.

01/11/201526/08/2018

Šta sve pisac može da nauči iz bajke?

Svako od nas ima svoju omiljenu bajku. Ko može da odoli priči o heroju koji pobeđuje, opakom zločincu koji se skuva u sopstvenom sosu zla, i tome što se na kraju sve dobro svrši?

Ali. Bajke su mnogo više od prostih priča sa dobroćudnim završecima. I nije čudno što se bajke i sve priče za čitanje deci (i odrasloj deci) pred spavanje, u svim civilizacijama i kulturama, smatraju književnim klasicima bez premca.

Zašto? Zato, jer ovi heroji nisu polusvet sa ulice, koji dominira u današnjim medijima, već su to ljudi, životinje, neobična bića iz mitologije, i slično. I svi oni imaju ono što je ključno i univerzalno za život svakog homo sapiensa: uzvišen duh, magičan intelekt i visoke moralne i etičke kriterijume, koji ljudskom biću daju smisao života i razdvajaju ga od sveta mediokriteta u kome često obitava.

4 ključne bajkovite stvari za pisca

Dobro. I šta sad, da ne širimo priču, može jedan pisac, naročito pisac početnik, da nauči iz bajki?

Kvalitet glavnog junaka

Tvoj glavni junak uvek treba da privuče brigu i razumevenje čitalaca. Uzmi u obzir protagoniste bajki kao što su Pepeljuga, Snežana, cvrčak, mrav i druge. Oni po svojoj karakternoj strukturi, moralu, etici, duhu i inteligenciji, predstavljaju univerzalni obrazac ljudskosti. I ne zaslužuju da budu izdani, mučeni, ostavljeni u šumi, pojedeni, ubijeni, poniženi i sve slično tome. I kako sad da se ne sažališ i empatišeš sa njima? Znači, ugrabi simpatije tvojih čitača za svoj glavni lik, napravi od njega malog ili velikog heroja, ali uvek ČOVEKA, i tvoja priča će uvek imati pravu dimenziju!

Mnogi junaci bajki su snalažljivi, vispreni, i uvek nađu neki pametan način da nadmudre svoje protivnike. Za razliku od jednoćelijskih organizama u ljudskom obliku, koji preživljavaju putem nasilja, pljačke, otimačine i uništavanja tuđih života. Čitači vole da se identifikuju sa običnim likovima, koji pronalaze izuzetne načine da se izbore sa životnim teškoćama. U tome je glavna tajna!

Opaki zločinac

Vrlo je važno da daš svojim čitačima opake antagoniste koje će obožavati da mrze! Zle kraljice mogu da te insipirišu da pišeš o autoritarnim karakterima koji zloupotrebljavaju svoju moć kako bi upravljali ovim svetom. I to u obliku savremenih psihopata na svim nivoima društva (Vidi seriju “Kuća od karata”, ili je dovoljno da odeš na posao u neku kompaniju, ili upališ televizor i vidiš te likove u dnevniku ili nekom rijalitiju).

Štos je u tome da će svaki normalan čovek odmah da omrzne groznu vešticu koja trpa nemoćnu decu u razne nevolje. Uvek možeš da napišeš svoju verziju velikog, zlog vuka (to su oni koji vole da biju žene i sve koji se ne slažu sa njima po nekom osnovu, na primer).

Stavi svog junaka u takve pogibeljne situacije, koje i ti možeš da doživiš kad se nađeš oči u oči sa takvim tipovima. Neuništivi zločinac i neizdržljiva napetost koju on stvara, učiniće da tvoja publika uzbuđeno lista stranice tvoje priče!

[section title=““]

SEMINARI I RADIONICE

Voliš seminare i raidonice pisanja uživo? Prijavi se za jednodnevne seminare /radionice na posebno odabrane teme iz Kreativnog pisanja, Copywritinga i pisanja za blog.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/seminari/“ target=“self“]POGLEDAJ SEMINARE[/button]

[/section]

Fantastična postavka

Umesto da se radnja priče odvija u nekom sivom stambenom bloku (osim baš kad mora, ali i onda može da ima detalje scenografije iz Sunđer Boba), razmotri da tvoju priču smestiš negde u dvorac iz srednjeg veka, fantastično pusto ostrvo, ili zemlju Nedođiju. Tvoja heroina iz kruga dvojke bi mogla da doživi kakvu neobičnu avanturu u nekoj zabranjenoj šumi.

Smeštanje radnje u neku jedinstvenu i neobičnu sredinu, može priči dati sasvim novu i svežu atmosferu, koja može obradovati publiku.

Neočekivani zaokret u zapletu

Ružno pače postane Beli labud. Princeza celu noć prenoći na zrnu graška i ne trepne okom. I tako redom. Ako se potrudiš da tvoj zaplet ime neki neočekivan preokret i rasplet, uhvatićeš svog čitaoca pravo za srce. I to je dobar način da tvoja priča ne može lako da se zaboravi. Postaraj se da tvoj junak, lažno optužen za koješta, na primer, na kraju blista od nevinosti, iako su ga već svi unapred osudili.

Pravda uvek pobeđuje. Seti se. Jer…tako mora. Ili ništa više nema smisla.

[Tweet „Pravda uvek pobeđuje. Seti se. Jer…tako mora. Ili ništa više nema smisla.“]

Jednom davno, preko sedam mora, i sedam brda, bio jednom jedan pisac koji je smišljao kako da napiše priču koja će osvojiti srca njegovih čitalaca. A onda se pojavila mudra dobra vila i savetovala pisca da u svoje priče obavezno uključi ova četiri elementa. Napisao je dobre priče, u kojima su svi uživali, i postigao je veliki uspeh. I svi su živeli srećno i zadovoljno!

Bajke su lekovite. Uvek. Zar ne?

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje.

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywriting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Pridruži nam se na sajtu kreativnog pisanja i uživaj zajedno sa nama!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/register/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

17/08/201517/08/2015

Stefan Megić: Zašto pišem – Vrati mi nebo da stanem!

Autor: Stefan Megić

Težim svom nebu, izmišljenom, surovom. Čovek bez granica tiho korača želeći da ispod usijanog plašta i papira pronađe svoj lik. Ostao je samo odjek; poslednja nota pred novi život. Kažu da muškarac ne zna kako je roditi. Svakoga dana živim u postporođajnoj depresiji. Moja deca su pesme, tekstovi, priče; koje poslednjom tačkom prestaju da budu deo mene.

Sedim u tišini, zavaljen, i razmišljam ’nekada su ljudi ručno ovo radili’. Sedeli ispod sveće, čekali novi trenutak da bi zapisali redove koje ja u trenutku izbrišem, izmenim, izgubim. Pisac je jedan veliki gubitnik, to ljudi ne shvataju. Ne mislim u socijalnom smislu, to da li čovek zarađuje od književnosti zavisi od mnogo faktora, kao što su tržište, kvalitet i želja izdavača da izađe u susret piscu; mislim na to da ja kao pisac svakodnevno gubim delove sebe na taj način što pišem, izbacujem reči koje posle prestaju da budu moje; postaju svačije.

Razvlačite harmoniju koju sam sklepao svojim umrtvljenim umovima; Nekada sam pisao devojkama pesme; jednoj sam čak sonetni venac sklepao. Nemojte to da radite! Ovo je imperativ koji je za vaše dobro, ili bar nemojte da date sve od sebe. Napišite nešto ofrlje, čisto da bi se rimovalo i ćao đaci… Ja sam deliće svoje ljubavi, zaljubljenosti ostavljao na papriu. Papir je ukrao postojanje. Ono što sam bio ja, bile su reči; ono što nisam bio ja, bilo je u meni.

Znate li kako je kada jedini način da prepoznate emociju jeste da pogledate reč. Pre nego što sam je smislio bio sam srećan. Sada vas mrzim jer uzimate ono što je moje i razvlačite me kao životinje. Na kraju šta će ostati? Raspala freska koja ima unutrašnju lepotu! Najlepše stihove sam pisao kada sam bio srećan. Krilatica da je tužan pesnik dobar pesnik, ima drugačiju konotaciju. Postoji samo srećan pesnik i tužan čovek. Srećan pesnik je pre nego što je seo; tužan kada ustane.

I kako da ne volimo svoj ego, kada je on jedini koji je ostao posle svega?

Kako da zaboravimo sopstvene težnje i da ne likujemo nad našim pesmama; to je kao da vidiš sina kako prvi put ljubi devojčicu. Ponosan si i to održava u životu. Podstiče te da ponovo ulaziš u crvotočinu zvanu stvaranje; podstiče da ponovo umreš da bi se ponovo rodio, preporođen. Feniks je mrtav!

Biti u duhu vremena, to je cilj pisca oduvek bio. Biti u duhu sa tradicijom, ali, takođe, znati kako razmišlja publika. Ne kažem da treba pisati za nju, ali treba imati na umu sve oko sebe. Inteligentno funkcionisati. Jer pisanje je zanat; pisanje je posao; naravno pisanje je lepo i podstiče ljude da tragaju, ali ona priča „nemam inspiraciju“, tako razmišljaju amateri. Toman Man je rekao ne treba pisati mnogo, treba pisati često. Svakog dana naterati sebe da ispuniš normu. I videćeš kako izlazi, bez razmišljanja, brzinom kucanja i razmišljanja.

Biti u duhu vremena znači umeti da gledaš u budućnost; da znaš šta će se ljudima dopasti ne sada, nego kada završiš delo.

Biti u duhu vremena znači odbaciti pisaće mašine i olovku i uzeti tastaturu u ruke. Osetiti miris ekrana, kafe i uživati u svom stvaralaštvu.

I možda ponekad spazim koju liniju, pravu, krivu, vijugavu, ispresecanu raznim neravninama, slobodoumnim izmišljotinama, nekadašnjim iscepkanim molekulima sreće koji kao u kristalnoj rešetci usiljeno podupiru jedan drugi dok se veze ne pokidaju i ta sreća ne postane samo izvitopereni deo nekadašnjeg osećanja koji i dalje skriven, kao oganj, čuči u utrobi i izjeda ono što je nekada bilo srce i ponosno naglašava svoje postojanje samo u zanosnim noćima kada tiho tlapi rosa na obližnjem travnjaku; i dok nesuđeni snovi nasumično izbijaju u vidu zasebnih slika koja svaka u sebi od hiljadu reči čuvaju jednu koja me svakodnevno podseća na nekadašnji izgubljeni trenutak, dok je ponos carovao, a razum je bio zaključan i odstranjen samo zbog naboja i proklete strasti, te ja ustajem i upućujem se u tajne ratovanja koje zasigurno smetaju običnim smrtnicima, no ja sebe ionako nikada nisam smatrao običnim, stoga i uzeću pištolj, koji je sada u mojoj ruci i samo čeka na poslednji znak koji će se završiti tačkom u ispovesti jer svaki kraj kažu divan je na svoj način, a ovaj je spreman da zasija jer život je kao linija, a na tebi je da je iskriviš ali dobro znaj sve se, pa i ovo, uvek završava samo tačkom.

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywriting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Ako si početnik u pisanju, nauči osnovne tehnike zanata pisanja, osnove dramaturgije izgradnje likova, postavke, tehnike pričanja priče. Možda želiš da postaneš profesionalni pisac i da živiš od pisanja? Imaš svoj blog i voliš da pišeš? Nauči sve o copywriting-u, pisanju za Blog i Interent, freelancer poslu, i pisanju za biznis.

Radionice pisanja će ti u tome pomoći! Sve je u komunikaciji, zar ne?

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

20/07/201515/08/2015

Zašto NE treba da budeš pisac!

Bio sam pre neko veče na jednoj književnoj večeri u jednoj od gradskih biblioteka. Pozvan od strane prijatelja, pa njegovog prjatelja. Čuli da imam neke veze sa pisanjem. I tako. Skupilo se neko šareno društvo, uglavnom pisaca u pokušaju i rodbina i prijatelji autora.

– Vi ste onaj što ima sajt za kreativno pisanje?

– Taj sam. A vi? Pišete?

– Poezija. Imam knjigu. I blog…I ja imam zbirku, ali nije objavljena…Autoru je ovo druga knjiga, sjajan pesnik, piše i prozu, šteta što je kasno počela da piše…pre par godina su joj objavili jednu u “Politici”, priču…Pa jeste, kad je razvedena, bez dece, pa ima kad da piše…

Uglavnom, bilo je lepo i tužno. Zbog svih tih pesničlih duša. Čija je zajednička mana to što vole pisanje. U plamenu strasti i gluvoći tišine. Zbog svih neprospavanih noći u potrazi za sopstvenim snom koji ne dolazi na oči.

Otišao sam kući, izveo kuče, seo za mašinu i slušao eho njihovih snova što su još uvek zvonili u glavi. Sipam ćilibar u čašu. Hteo bih da nešto reknem. Vrištim. Ćutim. Al me ipak zasvrbe prsti i počeh manifesto. Ili epitaf. Kako ko voli.

…

I tako, rešio si da budeš pisac. Ili da se “baviš” pisanjem, ne razumevajući da se pisanje bavi tobom. Ili ne bavi, ali ti krivo da kažeš. Misliš da si uvek u tome bio dobar. Video si da neko pravi pare od pisanja, pa to i nije neka nauka, misli tvoja siva masa, ne moraš da budeš astronaut da bi nešto škrabao po papiru. Ili blogerisao i postao “uticajan”, čitan, plaćen za sopstvene gluposti.

Trice i kučine.

U osnovnoj si naučio gramatiku. I osvojio drugu nagradu iz srpskog na opštinskom. U srednjoj ti je srpkinja rekla da mnogo lepo vajaš rečenice, i čitao si Dostojevskog i Andrića po celu noć.

Onda si jednog dana, razmišljajući šta bi sa svojim životom, rešio da postaneš pisac. Da budeš kreativan i pronađeš smisao svog kratkog postojanja. Upravo si dobio otkaz, šef ti ja zadigao suknju na radničkim sportskim u Požarevcu, ili si postao beli udovac jer više nije hteo da ti se digne na ženu s kojom si proveo više od decenije u braku. I saznao da ste dva različita sveta. Super. Odlično. Patiš kao magarac. Pisanje je spas.

Međutim, to i jeste problem. Suština tvog problema i tvog pisanja. Sve to, i još štošta slično, a ovde nije pobrojano jer je beskrajno, nije dovoljno da bi trebao da budeš pisac. A evo i zašto.

JEDAN. Nisi dovoljno dobar.

Samo zato što *možeš* da pišeš ne znači *da bi trebalo*. To što umeš da pišeš ne znači da si dobar pisac. Sam sebe možeš da nazoveš olimpijskim maratoncem, ali to ne znači da to i jesi.

Lepo je što povremeno, kad ti dođe, sklepaš po neku pesmu, napišeš post o ženama i muškarcima na blogu, hiljadu puta započinješ novi rukopis, sam izdaš sopstveni roman, mučiš po neki dosadni esej na papiru, hard disku, internetu.

Umesto toga, bolje se zapitaj: Mogu li ja da pišem? Ne doslovno. Ne fizički. Ne tehnički. Jer, svako to može. Da li umeš da napraviš da reči pevaju? Da li tvoja proza ima *to nešto*? Da li imaš dar da pokažeš umesto da prepričavaš, ili da govoriš a ne pokazuješ, ili da kreiraš čitav svet iz ništa, a koji se rodi iznova kada ga neko čita?

Verovatno NE. Većina ljudi ne ume da piše dobro. To je činjenica. I to je vrlo teško da se prihvati.

DVA. Mnogo je teško.

Verovatno misliš da je kopanje kanala teška rabota. I jeste. Al tamo bar znaš kad je kanal iskopan. Zidarski posao takođe je gorak leba. Pa ipak, posle grdne muke, vidiš kada je kuća sazidana, pa ti milo. Verovatno bi pao u bedak da moraš da vrtiš pljeske po celu noć u kiosku, u nekoj nedođiji, ceo život. Ali čak i tamo bi na kraju meseca dobio platu. Kakvu takvu.

Pisanje je nezahvalan posao. Kao kućni poslovi (sad znaš kako je biti domaćica). Kao pranje veša. Sapunska opera. Nema kraja i konca. Priča bez završetka. Uvek ima još nešto da se uradi. Ljudi mogu da ti govore da si dobar, a ti da im veruješ na reč. Ili ne znaš više kome da veruješ. Sebi najmanje. MIsliš da ono što si stvorio je obična gomila slova koja ništa ne valja. Poslednje đubre. Slabašan pokušaj davanja smisla životu, smrti, i svemu onome što se dešava između.

Niko ti ne može pomoći.

TRI. Ne može da se unovči.

A, ne, kažeš. NE ja. Ja ću biti iuzetak od pravila. Biću na vrhu piramide. Lanca ishrane. Napravićeš seriju bestselera, po kojima će se snimati filmovi. Dobićeš NINovu nagradu. Potpisivaćeš knjige obožavaocima koji padaju u nesvest kad te vide. Zaradićeš milione, imaćeš kuću na plaži za pisanje, i jednu u brdima, takođe za pisanje. Inspirisaćeš druge koji će ti pisati biografije. Smeškaćeš se sa naslovnih strana, preveden na pedeset jezika.

Na žalost, to neće da se desi. Jer tvoj život pisca je nalik točku ruleta koji nikada ne izvuče tvoj broj. I shvatićeš da nakon godina rada i pisanja, nisi napravio ništa. Škrabaš po interentu za rođake i prijatelje, i nešto malo onih koji su slični tebi. Sa istog ruleta. Možda si izdao neku knjižicu, podelio familiji, skupio koju hiljadu lajkova i misliš da si uhvatio boga za bradu.

Zašto? Zato što nisi imao “to”. I nisi dovoljno teško radio da bi postao “to”. I shvatićeš da si u životu trebao da odabereš nešto drugo: nešto lakše, manje komplikovano, nešto što nije…pisanje.

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywrting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Ako si početnik u pisanju, nauči osnovne tehnike zanata pisanja, osnove dramaturgije izgradnje likova, postavke, tehnike pričanja priče.

Želiš da postaneš profesionalni pisac i da živiš od pisanja? Imaš svoj blog i voliš da pišeš? Nauči sve o copywriting-u, pisanju za Blog i Interent, freelancer poslu, i pisanju za biznis. Radionice pisanja će ti u tome pomoći!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

11/07/201510/05/2016

GOST PISAC: TAMARA KUČAN – Kako sam počela da pišem?

Piše: Tamara Kučan

Vraćanje u period kada sam poželela da budem pisac me uvek rastuži. Ne znam u kom trenu sam napisala početnu rečenicu svoje prve knjige. Verovala sam da taj tren nije vredan pamćenja. Verovala sam da je okolina u pravu kada je govorila da radim nešto besmisleno. Danas se trudim da ne osuđujem ljude i ne lepim etikete zvane ’besmisleno’. Ipak, verujem da je besmisleno kada neko kaže da želi da piše, ali ne voli da čita. Kod mene je sve počelo zahvaljujući čitanju.

,,Pisma Indiri“ je naziv prve knjige koju sam pročitala. Nikada nisam izabrala ovu knjigu, ona je izabrala mene. Ulični prodavac knjiga, na autobuskoj stanici kod Hrama Svetog Save, kada je video sedmogodišnje dete koje manično pretura po kutijama i žali što ne može sve knjige da kupi, poklonio mi je ovu knjigu. Posle čitanja knjige u kojoj otac Indire Gandi, objašnjava ćerki kako je nastao svet, postala sam redovan posetilac ulične tezge sa knjigama. Prodavac kome sam danas zahvalna čitavim bićem, uvek je imao ideju šta bih mogla da pročitam, šta bi mi se svidelo, često mi je poklanjao knjige. Tako sam zavolela čitanje.

Usledio je period puberteta. Bila sam dete autsajder. Štreberka sa viškom kilograma, budala koja piše kilometarske sastave. Čitala sam tada epsku fantastiku. Knjige o svetu na leđima kornjače, vešticama, čarobnjacima, zmajevima bile su idealan beg od psihičkog vršnjačkog nasilja koje sam trpela. Imala sam trinaest godina, kada sam poželela da izmislim neki svoj svet. Tako sam počela da pišem. Bila sam zaluđena idejom pisanja knjige. Svima sam govorila da pišem. Svi su se smejali. Nesigurna, razorena, tužna, savladana podsmeghom… Iscepala sam dve sveske A4 formata u kojima je bila moja prva knjiga. Tako sam ubila veštice koje dolaze u Srbiju na sajam magije, ali i sebe.Posle tog čina, nastavila sam sa čitanjem, ne i sa pisanjem.

,,Sofijin svet“, ,,Mi deca sa stanice Zoo“, ,,Dnevnik Ane Frank“, ,,Dnevnik Adrijana Mola“… Ove knjige bile su biblija mog odrastanja. Inspirisale su me da počnem sa pisanjem dnevnika. Kada sam se suočila sa praznom hartijom, mašta se probudila, ali i stvaralačka hrabrost. Umesto da pišem dnevnik svojih dešavanja, izmislila sam devojku po imenu Jana. Jana je bila sve ono što nisam ja – lišena stida, hrabra, uporna. Tako je nastala junakinja mog prvog romana Beograđanka. Moja ideja je bila, da kroz Janu, ispričam probleme koji tište današnju omladinu. Koliko sam ja stvarala Janu, toliko je Jana stvarala mene. Jana me je naučila da ne odustajem od svoje ideje. Ona je zaslužna za to što sam uspela da objavim roman, posle dve godine traganja za izdavačem.

Danas sam autorka sedam, uskoro osam romana. Jana Petrov je glavna junakinja tri, uskoro četiri romana. Od tinejdžerskih snova, često sputavanih okolinom i podsmehom, postala sam žena kojoj je dan bez pisanja ravan besmislu. Kako sam od nesigurne kline postala žena koja veruje u svoje pisanje? Ne umem da objasnim. Nisam imala kada da razmišljam, samo sam pisala. Postoji taj tren kada vas ništa ne zanima osim magije koju stvarate. Ipak, pisanje nije lak posao. Nije sve u onome ,,sedeti i pisati“. Potrebno je da ideja bude jača od vas samih, ali i da znate šta želite da ispričate budućem čitaocu. Potrebno je da ne osetite sate koji prolaze dok sedite za tastaturom. Talenat je blagoslov, ali taj blagoslov zahteva predan rad i usavršavanje. Verujem da Vam blog www.kreativnopisanje.org može pomoći u tome.

Nisam od onih koji vole da kukaju. Ne volim da se vraćam na ružne stvari iz prošlosti, ali… Moja moralna dužnost je da govorim koliko je teško bilo u početku. Mnogo je mladih koji dižu ruke od svojih snova. Strah me je da pomislim koliko je iscepanih ili spaljenih svesaka, koliko je budućih sjajnih pisaca ili pak nobelovaca, upokojeno podsmehom i podrugom. Kada razgovaram sa mladim koji pišu, suočavaju se sa gomilom strahova i nedostatkom vere u svoj talenat. Prošla sam to sa vešticama, sa Janom nisam. Verujem da strah ne postoji kada gorite u zanosu stvaranja. Zato, dozvolite sebi da izgorite. Vredi.

Tamara Kučan.

27/05/201502/06/2015

5 razloga da se upropastiš kao pisac

Celog života sam bežao od pisanja za svoju dušu. Nikada nisam imao vremena. Dovoljno samoće. Ideju da od pisanja ne možeš da živiš sam ponavljao kao mantru. Deo potrebe za pisanjem sam zadovoljavao kao profisonalni kopirajter, pisac stručnih knjiga i članaka za novine. A onda me život izmestio naopako. I u pedesetoj počeh da pišem i uživam u pisanju. Greške su bile brojne, ali ovih pet su bile najvažnije.

One predstavljaju 5 uobičajenih iluzija koje će te onemogućiti da postaneš dobar, a po mogućnosti i poznat pisac. Da li se prepoznaješ u njima?

1. Sve je do tebe.

Jedna od najrasprostranjenijih (samo)obmana je da tvoj rad zavisi samo od tebe. Ubeđen si da je pisanje jedna forma samoizražavanja, neka vrsta produžetka tvog mozga, delovi tvoje duše pretočeni na papir. Da bi pisao dobro potrebno je samo da budeš autentičan, a ako se to onima oko tebe ne sviđa, tim gore po njih.

Nevolja je što ovde, kao i kod svih obmana, ima i zrno istine.

Originalnost je naravno dobra stvar, ali samo u meri u kojoj ljudi uživaju u tome što radiš. Ako se prijaviš na neko pevačko takmičenje, iako znaš da kreštiš kao kokoš, to znači da nikada nećeš postati pevač. Verovanto bi na takmičenju za kokoši imao više šansi.

Slično je i kod pisanja. Da bi bio uspešan pisac treba da prestaneš da razmišljaš ko si ti i da razmisliš o tome šta publika želi.

2. Osvajanje publike zahteva vreme

Jedno od posldnji utočišta za pisca koji se bori da preživi jeste ideja da je za sticanje publike (postati poznat) potrebno samo…vreme.

Hmm. Da. Život je sada mnogo zao, ali dovoljno je da izdržiš još malo. Stvari će se pokrenuti pre ili kasnije, prava lavina uspeha i priznanja, i sve će biti u redu (neki idu na “koučing”, meditiraju ili prizivaju afirmacije, što god to značilo).

Ovo zvuči razumno. Niko nije postao poznat preko noći. Čak ni gospodža koja je napisala Hari Potera. Gde god se okreneš, neki poznati ljudi, uspešne priče, koje te uče da opstaneš i kada nema nade, ljudi koji se grčevito drže noktima za svoje snove, živi primer uspeha okupanog u krvi i znoju.

To nadahnjuje ali…i obmanjuje. Da, sticanje publike može biti vrlo spor proces, ali ne zato što ljudi ne znaju ko si ti, ili nisu u stanju da shvate tvoju ingenioznost, posle toliko godina pisanja (i objavljivanja, hvala bogu na interentu).

Ne. Pravi razlog je to što si početnik, žutokljunac, koji sve pogrešno radi, i potrebno ti je vreme da ukapiraš kako stvari funkcionišu.

Drugim rečima, ne treba da čekaš na svet. Svet čeka na tebe.

Naravno, upornost je važna. Da, za učenje je potrebno vreme. I ono je obično bolno i muktorpno sporo. Ali, što pre savladaša životno gradivo, muka će biti manja. Zato se baci na posao.

3. Ubeđen si da znaš šta radiš.

Od kad znaš za sebe, pisao si. Doduše, nisi dobio NINovu nagradu, Pulicera ili slično, ali su ti učitelji u osnovnoj, sa sve familijom i prijateljima, bili zapanjeni kako vešto barataš rečima.

Možda si čak nešto i piskarao za novine, Blog, reklame, pa imaš nešto da staviš u biografiju.

I sad si ubeđen da te to čini različitim. Kada škrabaš na blogu, ili petljaš nešto kao slobodni pisac (novinar ne daj bože), misliš da će ti ići lakše i da imaš prednost u odnosu na one koji to ne rade. Za razliku od njih, *ti znaš* šta radiš.

Hmmm.

Nikad neću prestati da se čudim koliko pisaca živi u ovom uverenju. Oni sasvim iskreno misle da to što znaju sva slova, gramatiku, i izmame ponekad osmeh prijatelja i familije, jeste dovoljno da bi bili dobri pisci.

To prosto nije tako. Razlika u pisanju zasvoju dušu i prijatelje, i pisanja za slavu i priznanje širom sveta, je kao nebo i zemlja. Svako od ovih pisanja ima svoje pro i kontra, a prelazak sa jedno na durgi je kao penjanje na Mont Everest.

Dakle: ozbiljno pisanje se mora shvatiti…ozbiljno!

Potrebno je da posvetiš godine života i rada usavršavajući svoje pero, a čak ni tada nije sigurno da li će ispasti dobar pisac od tebe. Hemingvej je tvrdio da nema dobrog pisca pre pedesete goidne života.

4. Pisanje je stvar ljubavi

Glavni štos kod pisanja i ideje da postaneš pisac jeste da to moraš strašno mnogo da voliš. Pisanje. Ako toga nema, nema ni dobrog pisanja, a ni svega ostalog.

Ako kreneš da cediš lovu iz tvog pisanja, kao i u svakoj promašenoj ljubavi lako sklizneš u perverziju, postaneš komercijalan, neku vrste “dobro skrojenog pisanja”, zanatskog otaljavanja, plaćanja po broju strana….Sve se svede na suštu suprotnost. I onda postaneš “pisac za plažu”: za većinu ni to nije loše, barem može da se solidno naplati.

Ipak, seti se da najbolji pisci strašno vole to što rade. Oni žive to što pišu i zašto pišu. I nije tačno da zato moraš da budeš siromašan a dobar pisac. Lova i umetnost se ne isključuju uzajamno. A i zašto bi? Ne moraš da budeš Dostojevski, ali ni Stiven King nije loše.

5. Ti si pisac (ni manje ni više)

Mnogi pisci su izuzetno ponosni na ono što pišu. I treba da budu.

Mi koristime male tačkice mastila na papiru da komuniciramo sa ljudima širom planete.

Mi kazujemo neiskazivo. Od malih stvari pravimo velike doživljaje. Postavljamo pitanja i tragamo za smislom.

To je fantastično. Uzudljivo.

Ali ako misliš da si samo ti za to zaslužan, grešiš.

Kao što majka posle porođaja ne ostavlja svoje dete (barem u većini slučajeva, hvala bogu), tako i ti moraš stalno da se baviš svojim čedom. Najgore je ako napišeš neko delo, štampaš, objaviš i dalje…ništa. To tako ne ide.

Moraš da radiš i pišeš i brineš o napisanom svakodnevno. Da se boriš a svoje delo i svoje ideje. Da širiš znanje. Da učiš od tvoje publike. Da se ne baviš “projektima” već pisanjem.

To je jedini način da budeš uspešan pisac.

Suština je da radost pisanja nije samo pisanje. Radost je i u gledanju tvojih ideja koje se šire. Kada vidiš da one dotiču druge ljude. Ukorenjuju se i rastu u njima u nešto čudesno i fantastično.

Budi ratnik. Budi jeretik, onaj koji drugačije misli i ne boji se toga. Svetu su potrebni pisci koji su uvek spremni da ga dovedu u pitanje i da ga menjaju. Kovači reči koji imaju hrabrosti da se u takvu avanturu upuste.

Velikim piscima nije dovoljno da te informišu. Niti da te samo zabavljaju. Niti da te besomučno ubeđuju u nešto. Oni te menjaju, čine da postaneš malo drugačija osoba kada pročitaš šta su napisali.

Na svetu ima sasvim dovoljno osrednjih mediokriteta koji besmučno škrabaju nešto, misleći da su veliki umetnosti. Tebi to ne treba.

Zar ne?

Prema tome budi samo…pisac.

Ako te još nešto zanima, ili želiš nešto specifično da pitaš, obrati se za BESPLANTI SAVET. Ništa ne košta, a može da pomogne!

24/03/201522/12/2015

Kako pisati roman? Neki trikovi zanata.

Mnogi pisci, a naročito početnici, vole da pišu “direktno iz muze”, u jednom dahu, kada ih inspiracija obuzme. Drugi, opet, nedeljama i mesecima prave planove i koncepte, pišu i brišu rečenice, pasuse, pa i čitava poglavlja, studiozno mereći svako slovo. Ovde ne postoje neka striktna pravila, uglavnom svako bira način rada kakav mu odgovara. Međutim, za početnike u pisanju nije loša ideja da naprave neki plan za pisanje romana i da se tog plana pridržavaju. Pored discipline i studioznosti u pisanju, dobro urađen plan strukture romana može biti dragocen pomoćnik u trenucima krize i lutanja. Roman je obično dugačka forma, i za razliku od kratke priče, pisac lako može da se izgubi u njemu. Evo nekoliko saveta koji vam mogu biti od koristi u pisanju vašeg prvog romana.

Napišite rezime romana u jednoj rečenici. Probajte da svedete vaš roman na jednu rečenicu. Zamisllite kao da predstavljate vaš roman u reklami na poleđini vaše knjige. Ako niste sigurni kako da to uradite u jednoj rečenici, onda je vrlo verovatno da vam ideja za pisanje još nije dovoljno jasna i precizna.

Treba da znate o čemu pišete. U mnogim priručnicima i seminarima kreativnog pisanja uvek ćete čuti da treba da “pišete o onome što poznajete”. To je dobra strategija, ali ako želite da pišete o nečemu što je izvan vaše društvene i kulturne sredine, onda morate da dobro da se potrudite da uradite odgovarajuće domaće zadatke. Morate se posvetiti istraživanju činjenica i podataka o vašoj temi, osmišljavanju odgovarajućih likova u romanu, sve do trenutka kada savršeno poznajete sve elemente koje ćete koristiti u pisanju.

Vašim čitaocima mora da je stalo o onome o čemu pišete. To je i najjednostavniji način da napišete roman koji će zainteresovati vašu publiku. Tajna nije u tome da pišete o “važnim” temama kao što su rat ili smrt. Vest o nečijoj smrti ne pogađa druge ljude u tolikoj meri sve dok se ne radi o nekome koga lično poznaju. Tako da je tajna u tome da stvorite likove koji će u čitaocima pobuditi emocije i delovati kao pravi ljudi koje poznaju u stvarnom životu. Zatim da postavite vaše junake u situacije koje su visoko rizične i gde postoji opasnost da se mnogo izgubi. Vaš junak može da izgubi posao; da sretne ljubav svog života i za koju mora da se izbori; može da dođe u priliku da dobije ili izgubi bogatstvo i nasledstvo. U svakom slučaju situacija ne mora da bude “važna” u nekom objektivnom smislu. Ali, mora da bude važna vašem junaku u romanu.

Nemojte napisati sve što znate. Mnoštvo informacija o vašim likovima i postavci romana svakako znači da će uverljivije delovati vašim čitaocima. Međutim, vaša publika ne mora da zna, niti da se interesuje za kompletan biografski profil vaših junaka, ili godišnji finansijski izveštaj grada u kome se radnja priče odvija. Ako sve ove informacije imate u svojoj glavi, bićete u prilici da koristite prave detalje u odgovarajućem momentu. Ali ne morate ih ispisati sve odjednom i tako pretrpati roman kojekakvim važnim i nevažnim detaljima. Puštajte ih pomalo, i tako će publika imati osećaj za potrebne detalje i realističnu sliku celine o kojoj pišete.

Kreirajte scenu. Neke informacije je najbolje prikazati zbirno. Na primer, da li vaš junak Milena, koja ima neki težak zdravstveni problem, dolazi posle niza poseta raznim doktorima? Sasvim je u redu reći to u jednoj rečenici, nego da je pratimo u svim tim doktorskim posetama, dan za danom, sa sve laboratrijskim pregledima i rezultatima (osim ako baš to nije predmet vašeg romana). Ali, ako je tema vašeg romana Milenin bračni brodolom, i ona konačno priznaje svom mužu sopstveno neverstvo, vaša publika želi da vidi i čuje ovaj sukob. Nemojte samo pomenuti Milenino priznanje. Pokažite čitaocima to što ona kaže. Pokažite šta njen suprug kaže. Pokažite njihov govor tela. Njihovu ćerku koja povređena odlazi sa mesta sukoba. Pokažite razbijenu čašu soka i tečnost koja se cedi sa zidova, pošto je besan suprug tresnuo punu čašu o zid.

Ne gurajte likove naokolo. Pokušajte da u svakom trenutku znate šta vaši likovi u romanu rade i zašto. Šta će se dogoditi sledeće? I budite racionalni i iskreni sa odgovorima. Ako je vaš junak tip osobe koja posle svađe odlazi u krevet i plače, nemojte da je terate da se dere, urla i razbija stvari po kući, samo zato što je to interesantno za radnju romana. Ili bi se svidelo publici zato što ima više “akcije”. Nemojte na silu gurati stvari da se dese zato što vi želite da se stvari u romanu odvijaju u nekom određenom smeru. Ako to radite, vaša publika će primetiti razliku. Hemingvej je svojevremno rekao da je svakom piscu apsulutno povrmeno potreban dobar detektor laži. Postarajte se da vaš uvek nepogrešivo radi. Ako je, kojim slučajem, vaš junak u romanu neki buntovnik, koji tvrdoglavo neće da ide u određenom smeru, imate dve opcije: ili ga spalite pa napišite roman ponovo, ili promenite pravac romana!