fbpx

O pisanju, ljubavi i smrti

 

Jeste li ikada razmišljali o čemu govori većina književnih dela?
Govori o ljubavi i smrti.

Ljubav i smrt

Ljubav i smrt su univerzalni, sveprožimajući motivi. Setite se knjiga koje ste pročitali i uvidećete da je tako. Ove večne teme opsedaju nas od pamtiveka. To nije neobično, budući da su one i dalje toliko tajanstvene, da nas upravo njihova nedokučivost opija. Otkako je čovek počeo da misli težio je da pronikne u njihove tajne. I pisao je o tome.

Pokušajte i sami. Pišite o ljubavi i smrti. Ali budite oprezni. Ni u kom slučaju nemojte zagaziti u jalovo polje stereotiopa.

Pronicljiv čitalac

Uvek imajte na umu ozbiljnog, pronicljivog čitaoca. Ne mora baš sve da se nacrta. Ostavite nešto i nedorečeno. Neka čitalac sam popuni praznine. Neka u priču ubaci sopstvene delove mozaika.

Edmund Vilson je rekao da ne postoje dve osobe koje su na isti način pročitale jednu istu knjigu. I u tome je vrhunska magija književnosti.

Doslednost

Za sve što pomenete, kasnije u priči mora da postoji pokriće. Budite dosledni. Čitajte tekst iznova i iznova. Tragajte za nedoslednostima. Tragajte za nelogičnostima. Budite uporni i probirljivi. Izbacujte i secite. Kratite sve viškove. Neka vam ne bude žao. Setite se, uvek je bolje da ono što ste naumili kažete sa što manje reči.

Mnogi pisci ostave tekst da „odleži“ pre no što ga konačno objave. Nekoliko nedelja ili meseci. A poneki čak i nekoliko godina. Pohrane ga u ladicu i više ga ne čitaju. Vrate mu se tek posle izvesnog vremena. Tada im se nedostaci i ono što bi valjalo izmeniti jasnije ukažu.

Pokušajte i vi. Pošto ste pročitali tekst mnogo puta, kada mislite da ste najzad završili sa svim prepravkama, odložite ga i zaboravite na njega. Zaključajte ga i bacite ključ. Bar na nekoliko nedelja. A onda mu se vratite i shvatićete da ga gledate drugačijim očima.

Ukoliko već imate nešto napisano, pošaljite svoj rad u Autorski studio. Pošaljite svoj rukopis za knjigu, poeziju, publicistiku i druge autorske tekstove i zatražite profesionalni pomoć i savet. Kroz detaljni pregled rukopisa, dobićete uredničke savete sa sugestijama, predlozima, kako da poboljšate svoj tekst.

Šopenhauer i pisanje

O pisanju i stilu

Do mojih ruku je davno stigla knjiga kojoj se rado i često vraćam. Reč je o delu „O pisanju i stilu“, Artura Šopenhauera.
Ukoliko volite da pišete, ova knjiga će vam, uverena sam, biti od koristi.

U nastavku ću napisati nekoliko pojedinosti koje su mi se posebno dopale.

Oblik iznad predmeta

„Knjiga nikada ne može biti više nego otisak piščevih misli. Vrednost tih misli ili je u predmetu, dakle u onome o čemu je on mislio, ili u obliku, tj. u obradi predmeta, dakle u onome šta je o tome mislio.“

Šopenhauer dalje razrađuje ovu svoju misao tako što navodi da je zasluga pisca koga vredi čitati utoliko veća ukoliko treba manje da bude zahvalan predmetu. Jer ono što daje vrednost onome što pišemo u manjoj meri je predmet o kome želimo da pišemo, već je to sam oblik našeg shvatanja i sadržina našeg mišljenja.

Ponovo dolazimo do jednog od najvažnijih principa pisanja – nije toliko bitno šta, već kako. Od onoga o čemu pišemo, mnogo je bitnije kako pišemo.

Stil kao otisak kvaliteta mišljenja

Da bi se stvorila ocena jednog dela i njegovog tvorca i nije najneophodnije znati o čemu je ili šta on mislio, već je sasvim dovoljno znati kako je mislio. Stil stvaraoca je tačan otisak kvaliteta njegovog mišljenja.

„Stoga je prvo, štaviše, gotovo samo po sebi dovoljno pravilo dobrog stila – da se ima šta reći.“

Šopenhauer govori o tome da misli treba saopštavati što jasnije, sigurnije, čistije i kraće. Treba zadržati naivnost izražavanja, bez suvišnih i pompeznih reči onde gde su one potpuno neprikladne. Jer je stil samo senka misli: nejasno ili loše pisati, znači glupo i konfuzno misliti.

Napravi ga priroda, a on tada razbi kalup

Za kraj, jedna Ariostova izreka, reklo bi se i te kako povezana sa Šopenhauerovim učenjem. Verovatno bi sve bilo bolje ukoliko bismo je se češće pridržavali, kako u stvaranju, tako i u načinu življenja.

„Natura il fece, e poi ruppe lo stampo.“
(Napravi ga priroda, a on tada razbi kalup).

Kakva je vaša priča?

 

Ukoliko pogledate bilo koju knjigu iz samog vrha književnosti, dela Dostojevskog, Gogolja ili Andrića, uočićete da je ključ opijajuće moći njihovih misli, upravo originalnost. Njihova dela su snažna i uverljiva zbog toga što je svaka rečenica isceđena iz najdubljih slojeva duše pisca. Oni su zajedničkom iskustvu sveta doprineli tako što su taj svet sagledavali iz sopstvenih uglova.

Zajedničko iskustvo sveta i vi

Ono što bi svako ko piše odmah na početku trebalo da razume je da je najbolji način da se piše o svetu, upravo pisanje o njemu iz jedinstvene perspektive pojedinca. Ne postoji osoba koja na život gleda istovetno kao vi. Nikoga drugog na svet nisu doneli vaši roditelji, baš u trenutku vašeg rođenja i na mestu vašeg rođenja. Niko drugi nije doživeo vaša iskustva, nikome se nisu dešavale iste stvari kao što su se dešavale vama. Niko drugi nije doživeo vaš prvi susret sa knjigom koja vas je noćima držala budnim, vaš polazak u školu, vaš prvi poljubac. Neprocenjivo blago nalazi se u vama. Imate mogućnost da svetu donesete nešto što niko dosad nije doneo na isti način. Iskoristite to.

Spoznajte sebe

Mnogi će reći da je to lakše reći no učiniti. Posebno budući da smo otkako smo  naučili slova, čitali nečije tuđe misli i na svet gledali kroz stotine tuđih očiju. Zbog toga bi trebalo da zastanemo i da u tišini posmatramo sebe. Da se sprijateljimo sa sobom i dobro se upoznamo. Niko se ne suočava sa svetom na istovetan način i sa istim shvatanjima kao što to vi činite. Što pre utišate buku oko sebe i počnete da osluškujete puls sopstvenog bića, tim pre ćete zakoračiti putem originalnosti.

Zapitajte se koja su vaša ubeđenja. Čega se bojite? U šta verujete? Koji su vaši ciljevi? Kakvi vas motivi pokreću? Dok odgovarate na ova pitanja činite i prve korake ka pisanju o važnim stvarima.

Pogledajte ono o čemu ste dosad pisali. Da li u vašim tekstovima postoji motiv koji se ponavlja? Koja su to pitanja koja vas opsedaju i koja su vama važna? Pratite ih i pišite o njima. Donesite nam sopstveno viđenje sveta. Sopstveno viđenje pokretačkih snaga junaka vaše priče. Pružite nam jedinstveno sagledavanje njihovih odnosa. Rasvetlite nam zbog čega se junaci ponašaju na način na koji se ponašaju. Iskažite sve to svojim stilom. Kada pišete iz samog jezgra ličnosti, vaše delo će imati snagu, istinitost i uverljivost koji su neophodni da bi ono bilo originalno.

Preporuka za čitanje: Ovakve i još mnoge korisne savete možete pronaći u knjizi Doroteje Brend (1893-1948) , “Kreativno pisanje”. Čitajte i učite što više. Upišite neku od radionica kreativnog pisanja. Stalno uvećavajte riznicu znanja.

Autorski studio

Ukoliko već imate nešto napisano, nemojte se bojati da to pošaljete u Autorski studio. Dobićete korisne savete i povratne informacije od iskusnih pisaca i urednika. Spoznaćete snažne strane svog teksta, kao i delove koji bi mogli biti uverljiviji.
Ispričajte nam svoju priču!

Kako da čitanjem unapredite pisanje?

 

Gotovo da je nepisano pravilo da pisci jednostavno obožavaju da čitaju. Vrlo je verovatno da je čovek koji se lati pera, najpre bio strastven čitalac. Mislim da ćete se pronaći među ljudima koji u bibilioteku ulaze kao u hram. Među ljudima koje opija miris knjiga i kojima čitanje predstavlja nepresušni izvor zadovoljstva. Jesam li u pravu?

Ako je odgovor potvrdan, to je dobro i tako bi i trebalo da bude. Još od malih nogu čitanje nam pomaže da se razvijamo i usavršavamo. Možda ćete primetiti da su knjige koje su na vas ostavile najveći utisak upravo one koje ste pročitali dok ste bili deca. I da ih ni dan danas ne zaboravljate.

Verovatno ste uvideli i da vam neke knjige odgovaraju više od drugih. Jednu vrhunsku knjigu čitate sa lakoćom, uživate u svakoj napisanoj reči, dok vam čitanje druge knjige, takođe iz domena vrhunske literature, predstavlja ogroman napor.
Naučite da prepoznate koje su to knjige u koje uranjate sa lakoćom. Zbog kojih knjiga vam duša raste? Koje knjige su vaš stimulans? Često im se vraćajte, koristiće vam.

Seciranje tekstova

Svakome ko uživa u književnosti, seciranje i kritičko analiziranje teksta, verovatno zvuči kao skrnavljenje. Kao užasan napor koji će nepovratno uništiti svu magiju i tajanstvenost koju je delo dotada posedovalo. Međutim, ono što se uistinu dešava kada kritički sagledavamo jedno delo, sasvim je suprotno. Kada tekstu pristupite iz ugla profesionalca, pisca, a ne samo iz ugla čitaoca, magija tog dela će se uvećati. Pred vama će se otvoriti nova dimenzija. Dimenzija samog pisca.

Kritička analiza dela

Ukoliko želite, možete uraditi jednu vežbu. Odaberite delo koje posebno volite. Dosad ste ga sigurno pročitali više puta. Ali najverovatnije uvek kao čitalac koji se prepušta uživanju u rečenicama i koji hita ka kraju. Pokušajte sada da to isto delo pročitate, ali ovoga puta kao profesionalac. Kao pisac i kritičar.

Analizirajte likove. Jesu li ubedljivi i dosledni? Da li vam se čini da je dijalog prirodan ili ne?

Razmislite o tome koji vam se deo ili pasus iz knjige najviše dopao. A onda odgovorite na pitanje zbog čega vam se baš on toliko dopada.

Primetite suptilne stvari koje nagoveštavaju dalja dešavanja. Budući da već znate kako se priča završava, pokušajte mnogo ranije u tekstu da pronađete ključeve koji su nagovestili upravo takav završetak.
Da li je kraj takav kakav jeste možda zbog posebne karakterne crte nekog junaka? Da li je pisac tu karakternu crtu glasno nametnuo ili ju je samo suptilno nagovestio?
Pratite ritam teksta i primetite da li se ubrzava ili usporava kada pisac želi nešto posebno da naglasi.

Čitajte sa kritičkom pažnjom. Neće proći mnogo vremena kada ćete početi da uočavate koristi i podsticaje koje će vam pružiti baš ovakvo čitanje.

Ako pišete, pošaljite svoj rukopis u Autorski studio gde će profesionalni pisci i urednici učinti sa vašim rukopisom upravo ono o čemu sam dosad govorila. Dobićete analizu svog teksta i savete kako da on postane još bolji. Pošaljite svoj rukopis za knjigu, članke za Internet medije, blog, poeziju, publicistiku, knjige za decu i druge autorske tekstove i zatražite profesionalni savet i pomoć. Dobićete detaljni pregled rukopisa, sa sugestijama, predlozima, ispravkama i primerima kako da poboljšate svoj tekst.

8 pravila za pisanje Kurta Vonegata

 

Pisac kultnih dela Klanica pet, Doručak šampiona, Kolevka za macu, Galapagos, Kurt Vonegat rođen je 1922. u Indijanapolisu. Njegovi početni književni napori nisu bili zapaženi i radovi su mu odbijeni od nekoliko izdavača. U Drugom svetskom ratu je, kao zarobljenik na prisilnom radu u Drezdenu, preživeo savezničko bombardovanje. To iskustvo mu je izmenilo pogled na svet. Opisao ga je u knjizi Klanica pet.

Posle rata Vonegat je počeo ponovo da piše i 1950. godine nastao je njegov prvi roman Mehanički pijanino. 1955. godine napisao je roman Sirene sa Titana. Nijedan od ovih romana pisanih po obrascima bliskim naučnofantastičnom žanru, nije bio zapažen od strane javnosti, pa bi se moglo reći da Vonegatovi književni počeci nisu bili obećavajući. Međutim, 1963. godine piše knjigu Kolevka za macu i stupa na svetsku književnu scenu.

Vonegat je sastavio 8 pravila za pisanje, koje je nazvao Kreativno pisanje 101:

1. Trošite vreme potpunog stranca tako da on ili ona ni u jednom trenutku ne pomisle da je vreme protraćeno.

2. Pružite čitaocu makar jednog junaka za koga bi mogao da navija.

3. Svaki junak bi trebalo da želi nešto, čak i ako je u pitanju samo čaša vode.

4. Svaka rečenica mora da radi jednu od dve stvari – da otkriva junaka ili da unapređuje radnju.

5. Počnite što je moguće bliže kraju.

6. Budite sadista. Bez obzira koliko su slatki i nevini vaši glavni junaci, neka im se događaju grozne stvari – kako bi čitalac mogao da vidi od čega su sazdani.

7. Pišite s namerom da zadovoljite jednu osobu. Ako otvorite prozor i vodite ljubav sa čitavim svetom, da se tako izrazim, vaša priča će dobiti upalu pluća.

8. Pružite svojim čitaocima što je moguće više informacija, i to što pre. Dođavola s neizvesnošću. Čitaoci bi trebalo da imaju potpuno shvatanje onoga šta, gde i zašto se nešto događa, kako bi mogli sami da završe priču, u slučaju da bubašvabe pojedu nekoliko poslednjih stranica knjige.

Dalje je dodao:

Najveći američki pisac kratkih priča moje generacije bila je Flaneri O’Konor (1925-1964). Ona je prekršila gotovo svako od mojih pravila, osim prvog. Veliki pisci imaju običaj da to rade.

Ko to tamo piše?

 

Postoji još uvek nešto u meni što me uznemiri kad me ljudi pitaju čime se to ja bavim, a ja im kažem profesurom i pisanjem. Nakon te izjave, razgovor obično ode u sledećem pravcu:

“A šta to pišeš?”
“Hoću da napišem knjigu”.

Ubrzo sam shvatio da da svi imaju neku knjigu u sebi. Uključujući i tebe i mene. Pa ipak, što više vremena provodim u mojim radionicama i sa onima koji ćele da postanu pisci, sve više shvatam da postoji vrlo malo onih koji zapravo pišu knjige.

Postoji gomila razloga zašto ljudi koji žele da budu pisci zapravo izbegavaju da jednom i stvarno napišu knjigu. Obično kažu:

…nemam vremena
loš sam sa gramatikom i pravopisom
kucam na tastaturi sa dva prsta
mrzim kompjutere
imam loš rukopis
imam previše ideja
nemam dovoljno ideja
ne znam ko će to da štampa
izdavači neće da objavljuju početnike
niko danas ne čita knjige…

Strava i užas. Horor film ego tripa. Neće da ulažu u sebe u svoje pisanje. Boje se.

Tu je ključ. Strah. Jer uvek postoji mogućnost neuspeha. Više im se sviđa da ćive u nesrećnoj kutiji svakodnevnice.

Odbijanje i nerazumevanje tvog rukopisa je ono što je jedino sigurno u svetu pisanja. I ideja da uvek postoji ono čuveno “šta ako” može da bude kobna umesto da bude oslobađajuća.

Umesto da pustiš da sokovi stvaranja i kreativnosti teku slobodno, da učiš zanat pisanja, čitaš i pišeš i uživaš u svemu tome, ti se baviš naklapanjima o tome akko je ko nešto napisao, zašto je to napisao, kakva mu je frizura, tema, i nbeskrajnim lajkovanjima i hektovanjima tuđeg pisanja.

Umesto toga sedi i piši.

„Ako moraš satima da sediš ispred kompujtera ili zgrbljen nad olovkom tragajući za rečima..nemoj to da radiš. Sve dok pisanje ne izađe iz tvoje duše kao raketa, dok ne počne da te goni u ludilo, samoubistvo ili ubistvo, nemoj time da se baviš“. Bukowski.

Pisac piše

Ako dovoljno visiš po internetu, blogovima i društvenim mrežama, mora da si primetio razliku između ljudi koji su “blogeri” i onih koji “imaju blog”.

Blogeri pišu često, svaki dan, komentarišu na tuđim blgovima i mrežama, dele informacije.

Oni koji imaju blog to ne rade. Oni se povremeno pojavljuju, i vrlo lično uzimaju to što ljudi ne komentarišu njihovo pisanje ili ih ne lajkuju dovoljno na Fejsu.

Slično tome, postoje i oni koji stalno rade na nekom pisanju koje verovatno nikada neće biti nigde objavljeno.

I tu je najvćea grupa onih što bi jako želeli da postanu pisci, ali koji su stalno zauzeti prečim poslom, dopuštajući da im strah uništi život, i koji nikad ne dozvole idejama da ima izađu iz glave.

Dakle umesto da stalno pričaš o pisanju, sedi i piši. Za početak nauči nešto od zanata, biće ti korisno. Zar ne?

 

Zašto hoćeš da postaneš pisac?

Mnogi ljudi žele da postanu pisci i to, na žalost, iz pogrešnih razloga – i onda najčešće odustanu kad shvate da ono što su čitali u knjigama popularnih gurua, ili videli negde na Internetu, uopšte ne odgovara stvarnosti onog trenutka kad su seli da se “bave pisanjem”.

Jer, pisanje se bavi tobom.

Prema tome, ako ne želiš da postaneš deo neslavne statistike, u kojoj završi većina pisaca početnika, odustani od toga da se baviš pisanjem kao karijerom, dopusti da se pisanje bavi tobom, i počni da radiš jedinu pravu stvar: kreni u potragu za svojim snovima.

Kako to? Postoje nekoliko pravih i jedinih razloga da bi uopšte pisao.

[Tweet „Najgora stvar što si napisao je još uvek bolja od najbolje stvari koju nisi napisao.“]

Neuobičajeni stvor

Kada kreneš u potragu za svojim snovima, onda postaješ onaj vrlo mali procenat populacije, neobično stvorenje u carstvu mediokriteta kojim upravljaju psihopate. Većina ljudi traže poslove da bi platili račune, zasnovali porodicu, i tako žive od kolevke do smrti. Možda, tamo pred kraj, i zažale što nisu pronašli svoje snove, onda kad su bili mladi.

Opet, za druge ljude, snovi jesu da postanu doktori, advokati, vatrogasci, policajci, naučnici, itd.

U svoj toj gužvi, ako si pisac koji ima san da se živi od pisanja, zaista si neuobičajeno stvorenje.To je nešto posebno. Jedinstveno. Vrlo za poštovanje, ili nekakva krajnja glupost, u očima mnogih drugih, zato što si odabrao čudnu karijeru gde većina okolnosti stoji protiv tebe. Na samom početku. Dok nisi ispilio iz sebe ni jednu jedinu reč. Većina ide na škole i fakultete i uči za poslove doktora, knjigovođe, vatrogasce, pravnike… koji ih uglavnom čekaju, pre ili kasnije.

Kod pisanja, nema takvih garancija. U stvari, jedina garancija na koju možeš da računaš, bez obzira na talenat, je da većina onih što pišu neće dočekati da im se snovi ostvare. Mnogi će naći nešto drugo da rade, što im je i najbolja opcija.

Ako zaista želiš tako nešto, da budeš pisac, odnosno imaš potrebu za takvi životom, i ako na tome radiš, onda si zaista – neubičajeno stvorenje.

Postaješ bog

Pri tome ne mislim na sumanutu ideju veličine, taštine ili narcizma. Kada pišeš stvarno postaješ – kreator. U svetu knjiga i izdavačkoj industriji, uprkos tome šta svi kažu, sve počinje sa tobom – sa rečju. Imaš slobodu da stvaraš priče, likove i događaje kakve god poželiš. Čak i kada radiš naručene tekstove, bestseler romane i sl, ti si taj koji smišlja koncepte i udahnjuje likovima život.

To je snažno osećanje moći. I nije osećaj koji je ukorenjen u taštini ili pohlepi. To je nešto što ti ispunjava dušu na način koji malo ko zaista razume.

Tako postaješ bog. I to ne bog od ovog sveta ili nekog drugog, nego imaš snagu, strast, i sposobnost da stvaraš reči i da im podariš život.

Adrenalin

Neki ljudi skaču iz aviona, pentraju se po planinama, jedre po morima. Ti sediš ispred kompjutera, pisaće mašine ili parčeta papira i pišeš.

Ne postoji bolji adrenalin za jednog pisca od inspiracije, kad te ščepa. Kada dešifruješ neku priču, sa kojom si se rvao danima i mesecima, kada otkriješ neki novi lik, ili kada preguraš brojne čudne i neočekivane događaje u priči, imaš osećaja kao da nikada pre nisi bio tako živ.

Za doktora je to kad spasi nečiji život, za učitelja kada mu student postane uspešan, za pisca je to pričanje priče i to pričanje dobre priče!

Baviš se magijom

Knjige su magija. Stvari koje možemo da vidimo i doživimo u knjigama su su nešto što niko nije iskusio pre nas. Možeš da stvaraš svetove, izmišljaš priče, i da im udahneš život kroz um i osećanja čitaoca. I sve počinje od tebe.

Za mene nema većeg zadovoljstva da gledam i slušam druge kako čitaju svet koji sam stvorio.

Koliko je drugih ljudi u mogućnosti da stvara ovakvu magiju?

Možeš da menjaš živote

Knjige mogu promene ljudima život. Mogu da nateraju nekoga da se smeje, plače, bude veseo ili tužan, itd. I postaju sredstvo za razumevanje života, ljudi i događaja oko tebe.

Ne moraš da budeš učitelj ili profesor da bi menjao život. Ne moraš da budeš policajac, vatrogasac, doktor ili vojnika da bi sačuvao nekom život. Pisci to rade svaki dan, mesec, godinu.

Imaš besplatnu terapiju

Pisanje je oblik i forma izražavanja. Terapija koja izražava i komunicira tvoje unutrašnje borbe. Sve je to jedno isto.

Teme tvojih priča – čak i kada su suptilno nagovešetene kroz zaplete i likove – mogu biti one želje, frustracije, nožne more, uga i sreća, koje čuče u tebi.

Pisanje je oslobađanje. Može da izleči loš dan, mesec, godinu ili život. Pisanje je izražavanje, izražavanje je terapija.

Radiš kad hoćeš, gde god hoćeš

Obala mora. Koliba u planini. Stan u soliteru. Pidžama. Ćebe, kafa/čaj dok dok kiša rominja napolju. Muzika. Duša.

Šta reći.

Ako želiš da budeš pisac, nikada nemoj sebe da pitaš “Šta ako…?”.Istina je da ne postoje garancije da ćeš ikada postati pisac. U stvari, sve što postoji se urotilo portiv tebe. Mnogo ljudi hoće isto što i ti. I svi oni računaju na talenat, dobre ideje i naporan rad. Imaju sve što treba, ali uzalud.

Pa ipak, neki u tome uspeju. Svake godine neko ugleda kako se njegovi snovi ostvaruju. Zašto to ne bi mogao da budeš ti?

Bol i slava pisanja

 

Koliko puta ti se desilo da odvratiš pogled od scene koju pišeš jer ti nanosi nepodnošljiv bol?

Zato što ti okine sećanja koja bi najradije da zaboraviš?

Ponovo se vraćaš među svoje demone i traume: ostavljanja, raskidi, poniženja, odbacivanja…ili neki drugi strašan događaj.

Pa ipak, ako izaciš takve scene, upropastićeš priču. Čak i kad je tvoje iskustvo potpuno fiktivno, ipak i dalje boli.

Sva velika pisanja su proživljena iskustva autora. Prava ili izmišljena, svejedno. Proživljena su.

Teramo sebe na neka čudna mesta, padamo u drame koje nikad nismo sreli, slikamo umove nekih ljudi koje nikad nismo, i verovatno ni nećemo sresti, ali…ipak pišemo.

To ume da boli.

I tako i treba.

Sve dok ne primoramo sebe da osetimo bol našeg junaka, neće ga ni čitalac osetiti. Odložiće knjigu u stranu i izgubićemo ga zauvek. I junaka i čitaoca.

To nije realno, mnogi će ti reći. I biće u pravu.

[Tweet „Sve što treba radiš jeste da sediš za pisaćom mašinom i krvariš.“]

To sam i sam otkrio pišiću priču o liku koji otkriva fleke svuda po telu. Koje ne može da skine. Postaje prljav. Raspada se. Fleke ga progone. A fleke su njegovi sopostveni demoni, grehovi duše, koje traže put napolje. Na kraju mora de se ritualno opere i udavi samog sebe.

Da li je mogao da spase svoju dušu? Nije znao kako. Shhvatio je suštinu tek kad se udavio.

Plakao sam kao kiša dok sam pisao ovu scenu. Zašto? Jer pored mene ima mnogo takvih duša na ovom svetu, iako su sigurno potpuno drugačiji od mene. Ali je imanje duše zajednička stvar za sve žive ljude. U suprotnom, fleke i demoni ne bi imali smisla. Plakao sam i za njih.

Suoči se sa bolom

Ne samo što će tvoja priča imati snagu već će ti pomoći da odrasteš kao ličnost.

Aristotel je ovo govorio pre 2400 godina. Kada živimo kroz naše iskustvo zamišljene tragedije – na pozornici ili u našoj glavi – pročišćeni smo sažaljenjem i užasom.

Katarza. To je isceljujuće iskustvo. Unutrašnje priznanje koje nas drži na okupu i podseća da smo ljudska bića.

Nijedan pisac koji ume da priča priče ne piše da bi promenio čitaoca već da menja sebe.

Svaka naša priča koju pišemo sa osećanjima predstavlja ličnu katarzu, otpuštanje napetosti.

Ako to uradiš totalno i bez izuzetka, tvoj čitalac će se takođe promeniti.

Da li smeš da ogoliš svoju dušu? I d aje pustiš da tako luta naokolo? I da tvoje priče otkrivaju tvoja osećanja svetu oko tebe?

Da! Evo tri način kako to da uradiš sa što manje bola:

Prihvati da ljudi mogu da osete skoro sve emocije

Postoji vrlo malo toga što možeš da kažeš a da oni ne mogu to da osete.

Dani kada su čitaoci bili “šokirani” otkrićima u literaturi završili su se krajm 19.veka.

Čak i onda, njihov šok je uglavnom bio lažan. U zapadnoj književnosti, viktorijanski čitaoci gutali su indiskrecije Madam Bovari, Moli Flanders ili Toma Džonsa.

Zato piši strašne, užasne, škakljive i skandalozne priče i piši ih dobro. I to će ostaviti utisak na tvoju publiku. Zato što postoje dobre šanse da su i sami doživeli tako nešto. Ili neko koga poznaju.

Jer, ove scene su istinite.

Nemoj da misliš da tvoje privatno otkrivanje u pisanju jeste nešto loše po tebe

Čitaoci se zaljubljuju u autora koji, kroz likove i događaje, otkriva sopstvene slabosti.

Stiven King je jednom javno priznao da piše jezive trilere kako bi isterao demone iz sopstvene duše.

Da li o njemu najgore mislimo? Ne. Čitaoci žure da dograbe njegovu novu knjigu i knjige su mu bestseleri.

Koristi bolne događaje kao priliku za lični rast i razvoj

Kreativno pisanje se uvek prepisuje kao terapija za one koji su pod stresom.

Zašto?

Kada pišemo o teški iskustvima stičemo kontrolu. Pravimo strukturu. Unosimo red u nasumični bol.

Na taj način ga posedujemo.

Tajna je da ne ostane da se koprca u sećanjima. Barem ne u prvoj ruci rukopisa.

Vrati mu se. Prekrajaj ga i uređuj nemilosrdno. Grč za grčom može da smori čitoca. Da ga udavi Zato ga čisti i pročisti dok ne bude kako treba.

Spakuje sve te traume u samo jednu elokventnu rečenicu, ili pasus. Tada bol postane metafora. Sa njima se uvek lakše izborimo.

A onda idi dalje.

Tako radimo u životu, nakon stresa. Kreativno pisanje će ti pomoći da to uradiš.

Nemolosrdan rad na tekstu je ključ. Budi sam sebi najbolji prijatelj. Ispljuni sve to. Izbori se sa njim i povedi.

A onda, idi dalje.

Strahovi jednog pisca

 

Pisanje je nezgodan posao. Zaronimo u reči, ščepamo strasno ideje i potrebu da progovorimo o njima. Uporni smo i tvrdoglavi kad nam dušmani govore da treba da prestanemo, guramo dalje i kad nam se sopstvena ograničenja čine kao ograde od bodljikave žice, i uporno čitamo, pišemo i proučavamo kako da postanemo bolji pisci.

U sred tog haosa, uopšte nije čudno što se ponekad osećamo očajni, izgubljeni u prostoru i vremenu. I okolina nas gleda kao čudake s one strane normalnog. Kolokvijalno rečeno – ludake.

[Tweet „Pisanje je društveno prihvatljiv oblik šizofrenije.“]

Strah od pisanja je normalna stvar

Ovaj tekst nije namenjen zanatu i tehnikama pisanja. Namenjen je onima što pišu, onima što su slični tebi i meni.Zato, gledaj na ova slova kao na jednu vrstu rada na sebi.

U jednom trenutku verovatno si se mnogo uplašio od ideje da budeš pisac, šta sve ovo tebi treba, čemu sve to, itd. Možda uspevaš da, na kratko, oteraš taj strah svako jutro kad napišeš stotinak reči. Ili prosto nisi u stanju da sedneš za pisaći sto i tastaturu nedeljama, zato što te strahovi dave za gušu i misli o besmislu svega i svačega jure kroz glavu. Strah od neuspeha, prosečnosti, zalud bačenog truda i nerazumevanje okoline prete da te udave u kapi vode. O tome da bi trebalo da jedeš i plaćaš račune da i ne govorimo.

Postoji čitava džumla strahova koji opsedaju svakog pisca.

Po mom iskustvu, strahovi izgube dosta snage kada se izvuku na dnevno svetlo. Tako se lakše vidi sva njihova toksičnost po tvoje pisanje. Tada njihovi strašni zubi postanu magični marker koji piše po papiru. Njihove optužujuće oči, koje ti sa toliko prezira i krivnje govore da praviš budalu od sebe, na svetlu dana postaju dugmenca na smešnom licu dečije igračke.

Kada izvučeš svoje strahove na dnevno svetlo, suočiš se sa njima, postaneš svestan njihove prisutnosti, onda se desi nešto čudesno: drugi pisci ih odmah prepoznaju, što pomaže tvom sopstvenom ekvilibrijumu. Nema ništa utešnije nego spoznaja da nisi sam, da si na pravom putu, i da sve što radiš nije uzalud. Tada sve dobija svoj smisao.

Na pravom si putu

Postoji jedna jednostavna istina: kada se nalaziš na pravom putu, sasvim je normalno da se ponekad osećaš “kao ludak”.

Ili, da obrnemo stvar: ako si na pogrešnom putu, isključivo ćeš da osećaš samopouzdanje, uopšte ne sumjnaš da ćeš postati bestseler pisac od milion dolara, kao i da niko ne može da piše tako dobro kao ti.

Ako imaš i zrno zdravog razuma kao pisac, uvek ćeš sumnjati u sebe i svoje pisanje. To znači da će biti dana kada si sumanuto ljubomoran na one koji bolje pišu, ili imaju bolje šanse za uspeh, ili su odmakli dalje od tebe u svom pisanju.

Ako imaš i zrno zdravog razuma, biće dana kada misliš da sve što si napisao ne vredi ništa, i da samo provodiš vreme uzalud zavaravajući samog sebe.

Kako sam došao na tu ideju? Zato što i sam ponekad imam zrno zdravog razuma. I svi koji su slični tebi i meni.

Uobičajeni strahovi pisca

Ovi strahovi obično mogu da se svrstaju u nekoliko jednostavnih kategorija: strah od neuspeha, sramote ili gubitka iluzija. Pa da krenemo redom:

Strah od neuspeha

Ova vrsta straha ima veze sa posebnim standardima i ciljevima koje si sam sebi postavio. To može bit strah da nećeš završiti knjigu; da je nikada nećeš ugledati na policama knjižara; da nikada nećeš biti objavljen; da nećeš moći da napraviš dovoljeno novca da živiš od pisanja; da nikada nećeš dobiti nekakvu nagradu ili priznanje; strah da nikada nisi dovoljno dobar.

Strah od sramote

Ovaj strah ima veze za sa ciljevima i standardima koje su drugi ljudi postavili tebi. Sramota dođe onda kad porediš sebe sa “idealnim” društvenim standardom; drugim rečima kada pišeš može da ti se desi da drugi ljudi oko tebe otkriju da ti nisi jedan od njih. Strah do sramote znači da se plašiš da budeš odbačenzbog onog što misliš ili imaš da kažeš.

Strah od samoobmane

Strah od samoobmanjivanja je onaj koji mene naročito žulja. Potpuno je bizarno da sve vrećem osećaš da lažeš samog sebe, ili da nikada nećeš savladati veštine pisanja i postati pisac. Ovaj strah je bizaran utoliko što nema nikakvo uporište u u realnom životu ili logici.

Možeš da dobiješ Andrićevu nagradu ili Pulicera a da još uvek osećaš da nisi “stvaran” pisac. Možeš da dobije Gonkurovu nagradu a da već sledeće nedelje osećaš da si lažnjak. Strah od samoobmane (varaš samog sebe toliko dugo), može da bude smrtonosan i da te večno zaglavi u petlju neuspeha i kreativne blokade.

Isteraj demone na čistinu

Skoro svi strahovi upadnu u jednu ili više ovih kategorija. Ako si u tom loncu, vreme vreme je da ih isteraš iz pećine. Vreme je da ove male rogate mučitelje razotkriješ, a najbolji način da to uradiš jeste da se udružiš sa drugima koje muče isti problemi.

Izvuci svoju muku napolje i podlei je sa nama. Hajde da pridavimo ove demone zajedno. Evo jedna zgodna vežba:

VEŽBA: odvoj 15 minuta i daj glas svojim strahovima koji te progone kao pisca. Bićeš iznenađen da uopšte nisi sam u tome. Kada završiš srtavi u komentare tvoje demone i podeli sa nama i ohrabri druge pisce!

Proces pisanja

 

Bez obzira da li je čovek svestan toga ili ne, postoji sasvim jasan proces pisanja koji mnogi pisci prirodno slede. Ako si pisac tek na početku karijere, ili ako se još uvek mučiš da napraviš esej, kratku priču ili blog, poznavanje nekih osnovnih stvari o procesu pisanja, sigurno ti može pomoći.

Ovde ću objasniti šta svaka faza procesa pisanja uključuje, kao i neke savete za svaku fazu, u slučaju da se negde zaglaviš u prenosu mašte na papir koji život znači!

1.Pre pisanja

Da li se ikad desilo da uzalud zuriš u groznu belinu praznog papira, ili svetlucavog praznog dokumenta na kompjuterskom ekranu? To je zato što si propustio vitalnu fazu procesa pisanja: predpisanje. A ona podrazumeva sve što treba da uradiš pre nego što počneš prvu ruku ili skicu za pisanje. Kao minimum, i prvo i osnovno, predpisanje znači da dođeš do neke ideje!

Ideja i inspiracija

Ideje su svuda oko tebe. Ako želiš da pišeš, ali ti nikakve ideje ne padaju na pametu, probaj sledeće:

  • Iskoristi gotove ideje za pisanje
  • Piši o nekim incidentima iz svakodnevnog života ili detinjstva
  • Napravi beležnicu za ideje – sveščicu u kojoj ćeš zapisivati sve ideje koje ti padnu na pamet tokom svakog dana
  • Smisli i kreiraj neki neobičan lik, junaka o kome ćeš pisati

Savet: Jednom kad se dočepaš neke dobre ideje, moraš da je zalegneš, proširiš, izbrusiš, kao komad zlata. Nemoj da napraviš grešku i da skočiš odmah u pisanje – završićeš sa vrlo loše strukturisanim rukopisom!

Izgradnja ideje

Postoji nekoliko dobrih načina uz pomoć kojih dodaješ “meso” tvojoj ideji:

Asocijativno pisanje – Otvori novi dokumument, ili započni novu stranicu, i zapiši sve što ti padne na pamet. Nemoj ništa da uređuješ i doteruješ, čak i kad pravi gramatičke greške. Zamo zapisuj misli onako kako ti dolaze.

Mozganje u društvu (brainstorming) – Napiši ideju, ili temu, na sredini praznog papira, a onda pusti da se brojne ideje povezuju i umrežavaju okolo glavne ideje – podnaslovi, poglavlja, preokreti, zaokreti i završeci…Funkcioniše odlično!

Za detalje i pomoć uvek možeš da posetiš nek od seminara iz asocijativnog pisanja za pisce. Iskustva nikad nije previše!

Nakon što si završio ovu fazu, možeš da počneš sa pravljenjem prve skice.

Plan i struktura

Neke vrste pisanja zahtevaju više planiranja od drugih. Na pirmer, duži rukopisi i akademski papiri zahevaju više razmišljanja u ovoj fazi.

Prvo, odluči koje ideje ćeš koristiti. Tokom asocijativnog pisanja i mozganja, na pamet će ti pasti mnogo zanimljivih idjea i misli. Neke ćeš iskoristiti, a neke ne.

Zatim, odluči kako ćeš poređati ideje. Pokušaj da napraviš neki logičan napredak. Nekada će ti to biti lako: na primer, u ovom tekstu sasvim je smisleno da se faze pisanja poređaju po logičkom redosledu. Slično tome, u kratkoj priči, klasična narativna struktura identična je i za roman, novelu i druge priče koje pišeš u prozi.

2.Pisanje

Sedi pred spravu za pisanje sa planom pored sebe, i počni da pišeš prvu ruku teksta. U ovoj fazi nemoj da razmišljaš o broju reči, gramatici, pravopisu, i sl. Ne sekiraj se ni ako skreneš sa teme, ili ako se neki delovi ne uklapaju u plan. Samo nastavi da pišeš!

Ako si pisac početnik, uvek imaj na umu da profesionalni pisci prolaze kroz nekoliko skica i verzija rukopisa, sve dok ne budu zadovoljni rezultatom. To je sastavni deo procesa pisanja – niko, ili retko ko, uradi pravu stvar iz prvog puta.

Neke od stvari koje ti mogu biti korisne prilikom pisanja prve ruke teksta su sledeće:

  • Sedi negde s mirom barem pola sata pre nego što počneš s pisanjem: teško je da se koncnetrišeš na rad između pijace, televizora, mobilnog telefona i frižidera svakog časa.
  • Smesti se negde gde te niko neće prekidati: biblioteka ili kafić mogu biti dobra mesta, ako već nemožeš da pišeš kod kuće.
  • Ako pišeš na računaru, isključi sve moguće programe koji ti mogu ometati pažnju. Isključivanje interneta se može pokazati kao čudesno koristan korak. Dobar program za pisanje takođe: ja koristim program iA Writer koji ima vrlo zgodne opcije za pisanje.

Može se desiti da napišeš nekoliko verzija rukopisa, naročito ako pišeš dugačke forme (roman, publicistika…). Ove verzije će verovatno stopiti u sebe prethodne skice, sa uređivačkim delom rada na rukopisu.

Savet: Pisanje zahteva koncentraciju i energiju. Ako si pisac početnik, bolje nemoj da pokušavaš da pišeš satima, bez prestanka. umesto toga, odredi sebi neki vremenski limit, (na primer pola sata), kako bi se zaista koncentrisao – i nemoj svaki čas da proveravaš mejl i fejsbuk!

3.Uređivanje teksta

Uređivanje rukopisa je neophodan posao gde zapravo praviš promene u “velikoj slici” tvog rada. Ponekad ćeš hteti da promeniš čitave delove, preradiš pojedine pasuse, ili dodaš neke informacije za koje smatraš da će čitaocu biti od koristi. Svima je urednički posao vrlo koristan – čak i najtalentovanijim piscima!

Poslovi uređivanja mogu se sumirati na sledeći način:

Dodavanje

Šta je još potrebn da čitalac sazna? Ako nisi ograničen brojem reči u svom rukopisu, gde bi tekst onda još mogao da se proširi? Ovo je zgodan trenutak da se vratiš svojim skicama i beleškama – pogledaj ideje koje već nisi iskoristio!

Preraspodela

Čak i kada si precizno isplanirao svoje delo, obično će biti potrebno da se nešto ponovo prespodeli, aranžira, promeni mesto. Ako si, recimo, pisao neki esej, iznenada shvatiš da bi se neki argument bolje pokazao u ranijem ili kansijem pasusu, drugačije postavljen. Ili si napisao kratku priču gde preokret suviše kasno stigne, pa priča gubi na zanimljivosti.

Brisanje

Ponekad, neke od ideja koje su ti se prvobitno veoma dopale, jednostavno ne funkcionišu. Možda si prebacio količinu reči u tekstu, i moraš da izbaciše neke pasuse. Možda se neka duhovita epizoda, ili pasaž, jednostavno ne uklapa sa ostatkom priče.

Savet: pisci često za ove poslove koriste usluge urednika, odnosno neutralne osobe od poverenje i iskustva, koje im pomaže u sređivanju dužih rukopisa.

4.Lektura i korektura

Ovai lektorski i korektorski procesi razlikuju se od uređivanja teksta i rade se tek što je uređivački posao na rukopisu završen. Ova vrsta dirinčenja nad tekstom zahteva pažljiv pregled pojedinačnih rečenica i reči. I to mora da se radi kada su sve krupne izmene već izvršene. Inače ćeš završiti sa stalnim brisanjem i pisanje novih pasusa.

Lektorske korekciju sa naročito važne, pogotovo u dužim rukopisima, i moraju se raditi red po red, pasus po pasus. Sve dok ne budeš siguran da su sve rečenice, fraze i pojedinačne reči jake, moćne, i baš onakve kakve treba da budu. Neke od stvari koje moraš da proveriš su:

  • Da li si koristio istu reč više puta u rečenici ili pasusu? Iskoristi rečnik da nađeš alternative.
  • Da li su ti neke rečenice teške za razmevanje? Ponovo ih napiši i razjasni.
  • Koje reči možeš da izbaciš da ti rečenica bude jača? Na primer, reči kao što su “upravo”, “prilično”, “veoma”, “zaista” ili “mislim” uvek mogu da se bezbedno izbace.
  • Da li su sva slova napisana korektno? Uvek ima izgutanih ili zamenjenih slova, to je Marfijev zakon. Pročitaj tekst 100 puta!
  • Da li su rečenice gramatički korektne? Proveri i da li si lica za pisanje i vremena doslodeno sproveo kroz rukopis.
  • I obavezno: sve znake interpukcije proveri još jednom!

Savet: Kada radiš ovu vrstu uređivanja rukopisa, uvek tekst odštampaj na papiru. Tako je mnogo lakše da se sve greške uoče.