Šta moraš da promeniš da bi postao pisac?

Ovo je moja mantra kako da prekineš iluzije i dopustiš da pisanje počne da se bavi sa tobom, a ne ti sa pisanjem. Probaj, može biti korisno.

  1. Ne znam ništa o pisanju. Sve što treba mogu da naučim – Postoji puno grupa kojima se mogu pridružiti i kursevi pisanja koje mogu pohađati. Na tone knjiga mogu da pročitam. Širom Interneta postoji hiljade korisnih sadržaja. A u mojoj glavi je beskrajna zaliha ideja koje su donete tokom celog života iskustava i osećanja.
  2. Preteško je da mogu da radim šta god želimništa me ne može zaustaviti ako želim da budem pisac. Sve što trebam mogu naučiti od drugih ljudi. Da, neću uspeti. Da, biće teško. Sve što moram da uradim je da se vratim gore.
  3. Previše sam zauzet životom da bi mogao da stvorim svo vreme koje mi trebamogu da naučim da ne gubim vreme. Za to mogu iskoristiti svaku dragocenu minutu koju mogu da otkinem iz svog rasporeda. Spavaću malo manje ako moram.
  4. Nikome se neće svideti o čemu pišem. Nateraću ljude da vole moje stvari – naučiću kako da pišem tako dobro da će se svideti svakom ko pročita moje pisanje. Povezaću se sa drugim piscima i zajedno ćemo privući mase. Naučiću da napišem buket reči.
  5. Previše je pisaca. Svetu je potrebno više pisaca – urednici se stalno žale da ne mogu pronaći dovoljno istinski talentovanih pisaca. Svet je počeo pričama. Svet se hrani pričama. Ja ću oblikovati svet.
  6. Biti pisac nije ‘posao’. Biti pisac je stil života – neću o tome razmišljati kao o poslu, već o načinu života. Život u kojem mogu naučiti svet onome što sam naučio. Život u kojem mogu da pričam priče koje slamaju srca i podstiču strasti ljudi.
  7. Previše sam neiskusan da da bilo šta kažemNišta me neće zaustaviti. Kad dođem do tačke kada kažu da sve prestaje, moje pisanje će živeti i dalje.
  8. Sve je to prevara kojom mogu da razbijem sve stereotipedokazaću da pisanje ne mora biti teško. Dokazaću da pisci ne gladuju.
  9. Ti nisi pisac.  Ja sam pisac – I od danas će moje reči nadahnjivati nebrojene duše lutalice. Iskoristiću novi posao. Učiniću da se svet ponovo zaljubi u reči.
  10. Prestrašno je biti hrabarmogu da pobedim svoje strahove i krenem napred da potražim sredstva za život koja želim.

Jednostavno. Sedi i piši.

5 saveta za kratku priču

Kada je u pitanju drama i intenzitet, ostaju li vaše kratke priče… kratke? Da li čitaoci reaguju sa „hm-hm“ umesto na „oh Bože!“? Dobra vest je da je lako dati kratkim pričama uzbuđenje – ako znate trikove.

Kako da pišete dramatične i uzbudljive kratke priče

Ostavite nešto mašti. Hoćete da izludite vaše čitaoce? Dražite ih govoreći da znate tajnu, ali im nećete reći. U pričama i u stvarnom životu, često se nešto namerno ne kaže da se ljudi zaintrigiraju. Ali nemojte preterivati: previše odugovlačenja, i vaš apriča će postati pre smetnja umesto iskušenje.

Recite više sa manje. Kratke priče koje se vuku sa opširnim rečenicama i preteranim opisom obično loše zvuče. Uređivanjem (skraćivanjem) svojih kratkih priča sve do osnovnih detalja, stvorićete veći osećaj drame.

Neka čitaoci rade za vas. Nemojte previše lako darovati publici najsočnije elemente vaše kratke priče: naučite čitaoce da malo rade kako bi sastavili delove i videli veliku sliku. Nagoveštaji o padovima koji aludiraju na sporednu priču, te predstojeće završetke, kao i pojačavanje karakterizacije likova su dobre tehnike. Upotreba insinuacija može omogućiti snažno pričanje priča i dodatnu maštu čitaoca.

Počnite blizu kraja. Ako je kraj vaše kratke priče trenutak najveće drame i napetosti, počnite što je moguće bliže tom centru gravitacije – onda neka vas ostatak vaše priče neizbežno povuče unutra. Napravićete priču ispunjenu intenzitetom i naizgled nezaustavljivim procesom događaja.

Ne zaboravite na sudbinu. Kada likovi rade sa osećajem za sudbinu – ili kada se osvrnu i osete da su došli do svoje sadašnje sudbinske teškoće – priča će imati više urođene gravitacije i važnosti (zvana drama). Da li vaši likovi iskušavaju sudbinu?

Napišite kratku priču u jednom velikom potisku

Možda ćete poželeti da odvojite malo vremena kada napišete kratku priču, zagledate se u svemir, ustajete i kasnije se vraćate na posao, itd. Ili dajte sebi vremensko ograničenje i pokušajte da pišete koliko god možete što brže možete. Ovaj pristup može dati vašoj priči iskru drame i puno napretka.

Zapamtite: vaš prvi nacrt ne mora da bude lep. Pustite da se vatra koja vas prisiljava da pišete razgori što brže i jače kada prvi put sednete da sastavite svoju priču. Nakon toga možete (i najverovatnije ćete) uzeti sporiji i detaljniji pristup dok vršite revizije. I onda se vaša priča pojavi u svoj svojoj lepoti!

Ko to tamo piše?

 

Postoji još uvek nešto u meni što me uznemiri kad me ljudi pitaju čime se to ja bavim, a ja im kažem profesurom i pisanjem. Nakon te izjave, razgovor obično ode u sledećem pravcu:

“A šta to pišeš?”
“Hoću da napišem knjigu”.

Ubrzo sam shvatio da da svi imaju neku knjigu u sebi. Uključujući i tebe i mene. Pa ipak, što više vremena provodim u mojim radionicama i sa onima koji ćele da postanu pisci, sve više shvatam da postoji vrlo malo onih koji zapravo pišu knjige.

Postoji gomila razloga zašto ljudi koji žele da budu pisci zapravo izbegavaju da jednom i stvarno napišu knjigu. Obično kažu:

…nemam vremena
loš sam sa gramatikom i pravopisom
kucam na tastaturi sa dva prsta
mrzim kompjutere
imam loš rukopis
imam previše ideja
nemam dovoljno ideja
ne znam ko će to da štampa
izdavači neće da objavljuju početnike
niko danas ne čita knjige…

Strava i užas. Horor film ego tripa. Neće da ulažu u sebe u svoje pisanje. Boje se.

Tu je ključ. Strah. Jer uvek postoji mogućnost neuspeha. Više im se sviđa da ćive u nesrećnoj kutiji svakodnevnice.

Odbijanje i nerazumevanje tvog rukopisa je ono što je jedino sigurno u svetu pisanja. I ideja da uvek postoji ono čuveno “šta ako” može da bude kobna umesto da bude oslobađajuća.

Umesto da pustiš da sokovi stvaranja i kreativnosti teku slobodno, da učiš zanat pisanja, čitaš i pišeš i uživaš u svemu tome, ti se baviš naklapanjima o tome akko je ko nešto napisao, zašto je to napisao, kakva mu je frizura, tema, i nbeskrajnim lajkovanjima i hektovanjima tuđeg pisanja.

Umesto toga sedi i piši.

“Ako moraš satima da sediš ispred kompujtera ili zgrbljen nad olovkom tragajući za rečima..nemoj to da radiš. Sve dok pisanje ne izađe iz tvoje duše kao raketa, dok ne počne da te goni u ludilo, samoubistvo ili ubistvo, nemoj time da se baviš”. Bukowski.

Pisac piše

Ako dovoljno visiš po internetu, blogovima i društvenim mrežama, mora da si primetio razliku između ljudi koji su “blogeri” i onih koji “imaju blog”.

Blogeri pišu često, svaki dan, komentarišu na tuđim blgovima i mrežama, dele informacije.

Oni koji imaju blog to ne rade. Oni se povremeno pojavljuju, i vrlo lično uzimaju to što ljudi ne komentarišu njihovo pisanje ili ih ne lajkuju dovoljno na Fejsu.

Slično tome, postoje i oni koji stalno rade na nekom pisanju koje verovatno nikada neće biti nigde objavljeno.

I tu je najvćea grupa onih što bi jako želeli da postanu pisci, ali koji su stalno zauzeti prečim poslom, dopuštajući da im strah uništi život, i koji nikad ne dozvole idejama da ima izađu iz glave.

Dakle umesto da stalno pričaš o pisanju, sedi i piši. Za početak nauči nešto od zanata, biće ti korisno. Zar ne?

 

Zašto hoćeš da postaneš pisac?

Mnogi ljudi žele da postanu pisci i to, na žalost, iz pogrešnih razloga – i onda najčešće odustanu kad shvate da ono što su čitali u knjigama popularnih gurua, ili videli negde na Internetu, uopšte ne odgovara stvarnosti onog trenutka kad su seli da se “bave pisanjem”.

Jer, pisanje se bavi tobom.

Prema tome, ako ne želiš da postaneš deo neslavne statistike, u kojoj završi većina pisaca početnika, odustani od toga da se baviš pisanjem kao karijerom, dopusti da se pisanje bavi tobom, i počni da radiš jedinu pravu stvar: kreni u potragu za svojim snovima.

Kako to? Postoje nekoliko pravih i jedinih razloga da bi uopšte pisao.

[Tweet “Najgora stvar što si napisao je još uvek bolja od najbolje stvari koju nisi napisao.”]

Neuobičajeni stvor

Kada kreneš u potragu za svojim snovima, onda postaješ onaj vrlo mali procenat populacije, neobično stvorenje u carstvu mediokriteta kojim upravljaju psihopate. Većina ljudi traže poslove da bi platili račune, zasnovali porodicu, i tako žive od kolevke do smrti. Možda, tamo pred kraj, i zažale što nisu pronašli svoje snove, onda kad su bili mladi.

Opet, za druge ljude, snovi jesu da postanu doktori, advokati, vatrogasci, policajci, naučnici, itd.

U svoj toj gužvi, ako si pisac koji ima san da se živi od pisanja, zaista si neuobičajeno stvorenje.To je nešto posebno. Jedinstveno. Vrlo za poštovanje, ili nekakva krajnja glupost, u očima mnogih drugih, zato što si odabrao čudnu karijeru gde većina okolnosti stoji protiv tebe. Na samom početku. Dok nisi ispilio iz sebe ni jednu jedinu reč. Većina ide na škole i fakultete i uči za poslove doktora, knjigovođe, vatrogasce, pravnike… koji ih uglavnom čekaju, pre ili kasnije.

Kod pisanja, nema takvih garancija. U stvari, jedina garancija na koju možeš da računaš, bez obzira na talenat, je da većina onih što pišu neće dočekati da im se snovi ostvare. Mnogi će naći nešto drugo da rade, što im je i najbolja opcija.

Ako zaista želiš tako nešto, da budeš pisac, odnosno imaš potrebu za takvi životom, i ako na tome radiš, onda si zaista – neubičajeno stvorenje.

Postaješ bog

Pri tome ne mislim na sumanutu ideju veličine, taštine ili narcizma. Kada pišeš stvarno postaješ – kreator. U svetu knjiga i izdavačkoj industriji, uprkos tome šta svi kažu, sve počinje sa tobom – sa rečju. Imaš slobodu da stvaraš priče, likove i događaje kakve god poželiš. Čak i kada radiš naručene tekstove, bestseler romane i sl, ti si taj koji smišlja koncepte i udahnjuje likovima život.

To je snažno osećanje moći. I nije osećaj koji je ukorenjen u taštini ili pohlepi. To je nešto što ti ispunjava dušu na način koji malo ko zaista razume.

Tako postaješ bog. I to ne bog od ovog sveta ili nekog drugog, nego imaš snagu, strast, i sposobnost da stvaraš reči i da im podariš život.

Adrenalin

Neki ljudi skaču iz aviona, pentraju se po planinama, jedre po morima. Ti sediš ispred kompjutera, pisaće mašine ili parčeta papira i pišeš.

Ne postoji bolji adrenalin za jednog pisca od inspiracije, kad te ščepa. Kada dešifruješ neku priču, sa kojom si se rvao danima i mesecima, kada otkriješ neki novi lik, ili kada preguraš brojne čudne i neočekivane događaje u priči, imaš osećaja kao da nikada pre nisi bio tako živ.

Za doktora je to kad spasi nečiji život, za učitelja kada mu student postane uspešan, za pisca je to pričanje priče i to pričanje dobre priče!

Baviš se magijom

Knjige su magija. Stvari koje možemo da vidimo i doživimo u knjigama su su nešto što niko nije iskusio pre nas. Možeš da stvaraš svetove, izmišljaš priče, i da im udahneš život kroz um i osećanja čitaoca. I sve počinje od tebe.

Za mene nema većeg zadovoljstva da gledam i slušam druge kako čitaju svet koji sam stvorio.

Koliko je drugih ljudi u mogućnosti da stvara ovakvu magiju?

Možeš da menjaš živote

Knjige mogu promene ljudima život. Mogu da nateraju nekoga da se smeje, plače, bude veseo ili tužan, itd. I postaju sredstvo za razumevanje života, ljudi i događaja oko tebe.

Ne moraš da budeš učitelj ili profesor da bi menjao život. Ne moraš da budeš policajac, vatrogasac, doktor ili vojnika da bi sačuvao nekom život. Pisci to rade svaki dan, mesec, godinu.

Imaš besplatnu terapiju

Pisanje je oblik i forma izražavanja. Terapija koja izražava i komunicira tvoje unutrašnje borbe. Sve je to jedno isto.

Teme tvojih priča – čak i kada su suptilno nagovešetene kroz zaplete i likove – mogu biti one želje, frustracije, nožne more, uga i sreća, koje čuče u tebi.

Pisanje je oslobađanje. Može da izleči loš dan, mesec, godinu ili život. Pisanje je izražavanje, izražavanje je terapija.

Radiš kad hoćeš, gde god hoćeš

Obala mora. Koliba u planini. Stan u soliteru. Pidžama. Ćebe, kafa/čaj dok dok kiša rominja napolju. Muzika. Duša.

Šta reći.

Ako želiš da budeš pisac, nikada nemoj sebe da pitaš “Šta ako…?”.Istina je da ne postoje garancije da ćeš ikada postati pisac. U stvari, sve što postoji se urotilo portiv tebe. Mnogo ljudi hoće isto što i ti. I svi oni računaju na talenat, dobre ideje i naporan rad. Imaju sve što treba, ali uzalud.

Pa ipak, neki u tome uspeju. Svake godine neko ugleda kako se njegovi snovi ostvaruju. Zašto to ne bi mogao da budeš ti?

Bol i slava pisanja

 

Koliko puta ti se desilo da odvratiš pogled od scene koju pišeš jer ti nanosi nepodnošljiv bol?

Zato što ti okine sećanja koja bi najradije da zaboraviš?

Ponovo se vraćaš među svoje demone i traume: ostavljanja, raskidi, poniženja, odbacivanja…ili neki drugi strašan događaj.

Pa ipak, ako izaciš takve scene, upropastićeš priču. Čak i kad je tvoje iskustvo potpuno fiktivno, ipak i dalje boli.

Sva velika pisanja su proživljena iskustva autora. Prava ili izmišljena, svejedno. Proživljena su.

Teramo sebe na neka čudna mesta, padamo u drame koje nikad nismo sreli, slikamo umove nekih ljudi koje nikad nismo, i verovatno ni nećemo sresti, ali…ipak pišemo.

To ume da boli.

I tako i treba.

Sve dok ne primoramo sebe da osetimo bol našeg junaka, neće ga ni čitalac osetiti. Odložiće knjigu u stranu i izgubićemo ga zauvek. I junaka i čitaoca.

To nije realno, mnogi će ti reći. I biće u pravu.

[Tweet “Sve što treba radiš jeste da sediš za pisaćom mašinom i krvariš.”]

To sam i sam otkrio pišiću priču o liku koji otkriva fleke svuda po telu. Koje ne može da skine. Postaje prljav. Raspada se. Fleke ga progone. A fleke su njegovi sopostveni demoni, grehovi duše, koje traže put napolje. Na kraju mora de se ritualno opere i udavi samog sebe.

Da li je mogao da spase svoju dušu? Nije znao kako. Shhvatio je suštinu tek kad se udavio.

Plakao sam kao kiša dok sam pisao ovu scenu. Zašto? Jer pored mene ima mnogo takvih duša na ovom svetu, iako su sigurno potpuno drugačiji od mene. Ali je imanje duše zajednička stvar za sve žive ljude. U suprotnom, fleke i demoni ne bi imali smisla. Plakao sam i za njih.

Suoči se sa bolom

Ne samo što će tvoja priča imati snagu već će ti pomoći da odrasteš kao ličnost.

Aristotel je ovo govorio pre 2400 godina. Kada živimo kroz naše iskustvo zamišljene tragedije – na pozornici ili u našoj glavi – pročišćeni smo sažaljenjem i užasom.

Katarza. To je isceljujuće iskustvo. Unutrašnje priznanje koje nas drži na okupu i podseća da smo ljudska bića.

Nijedan pisac koji ume da priča priče ne piše da bi promenio čitaoca već da menja sebe.

Svaka naša priča koju pišemo sa osećanjima predstavlja ličnu katarzu, otpuštanje napetosti.

Ako to uradiš totalno i bez izuzetka, tvoj čitalac će se takođe promeniti.

Da li smeš da ogoliš svoju dušu? I d aje pustiš da tako luta naokolo? I da tvoje priče otkrivaju tvoja osećanja svetu oko tebe?

Da! Evo tri način kako to da uradiš sa što manje bola:

Prihvati da ljudi mogu da osete skoro sve emocije

Postoji vrlo malo toga što možeš da kažeš a da oni ne mogu to da osete.

Dani kada su čitaoci bili “šokirani” otkrićima u literaturi završili su se krajm 19.veka.

Čak i onda, njihov šok je uglavnom bio lažan. U zapadnoj književnosti, viktorijanski čitaoci gutali su indiskrecije Madam Bovari, Moli Flanders ili Toma Džonsa.

Zato piši strašne, užasne, škakljive i skandalozne priče i piši ih dobro. I to će ostaviti utisak na tvoju publiku. Zato što postoje dobre šanse da su i sami doživeli tako nešto. Ili neko koga poznaju.

Jer, ove scene su istinite.

Nemoj da misliš da tvoje privatno otkrivanje u pisanju jeste nešto loše po tebe

Čitaoci se zaljubljuju u autora koji, kroz likove i događaje, otkriva sopstvene slabosti.

Stiven King je jednom javno priznao da piše jezive trilere kako bi isterao demone iz sopstvene duše.

Da li o njemu najgore mislimo? Ne. Čitaoci žure da dograbe njegovu novu knjigu i knjige su mu bestseleri.

Koristi bolne događaje kao priliku za lični rast i razvoj

Kreativno pisanje se uvek prepisuje kao terapija za one koji su pod stresom.

Zašto?

Kada pišemo o teški iskustvima stičemo kontrolu. Pravimo strukturu. Unosimo red u nasumični bol.

Na taj način ga posedujemo.

Tajna je da ne ostane da se koprca u sećanjima. Barem ne u prvoj ruci rukopisa.

Vrati mu se. Prekrajaj ga i uređuj nemilosrdno. Grč za grčom može da smori čitoca. Da ga udavi Zato ga čisti i pročisti dok ne bude kako treba.

Spakuje sve te traume u samo jednu elokventnu rečenicu, ili pasus. Tada bol postane metafora. Sa njima se uvek lakše izborimo.

A onda idi dalje.

Tako radimo u životu, nakon stresa. Kreativno pisanje će ti pomoći da to uradiš.

Nemolosrdan rad na tekstu je ključ. Budi sam sebi najbolji prijatelj. Ispljuni sve to. Izbori se sa njim i povedi.

A onda, idi dalje.

Strahovi jednog pisca

 

Pisanje je nezgodan posao. Zaronimo u reči, ščepamo strasno ideje i potrebu da progovorimo o njima. Uporni smo i tvrdoglavi kad nam dušmani govore da treba da prestanemo, guramo dalje i kad nam se sopstvena ograničenja čine kao ograde od bodljikave žice, i uporno čitamo, pišemo i proučavamo kako da postanemo bolji pisci.

U sred tog haosa, uopšte nije čudno što se ponekad osećamo očajni, izgubljeni u prostoru i vremenu. I okolina nas gleda kao čudake s one strane normalnog. Kolokvijalno rečeno – ludake.

[Tweet “Pisanje je društveno prihvatljiv oblik šizofrenije.”]

Strah od pisanja je normalna stvar

Ovaj tekst nije namenjen zanatu i tehnikama pisanja. Namenjen je onima što pišu, onima što su slični tebi i meni.Zato, gledaj na ova slova kao na jednu vrstu rada na sebi.

U jednom trenutku verovatno si se mnogo uplašio od ideje da budeš pisac, šta sve ovo tebi treba, čemu sve to, itd. Možda uspevaš da, na kratko, oteraš taj strah svako jutro kad napišeš stotinak reči. Ili prosto nisi u stanju da sedneš za pisaći sto i tastaturu nedeljama, zato što te strahovi dave za gušu i misli o besmislu svega i svačega jure kroz glavu. Strah od neuspeha, prosečnosti, zalud bačenog truda i nerazumevanje okoline prete da te udave u kapi vode. O tome da bi trebalo da jedeš i plaćaš račune da i ne govorimo.

Postoji čitava džumla strahova koji opsedaju svakog pisca.

Po mom iskustvu, strahovi izgube dosta snage kada se izvuku na dnevno svetlo. Tako se lakše vidi sva njihova toksičnost po tvoje pisanje. Tada njihovi strašni zubi postanu magični marker koji piše po papiru. Njihove optužujuće oči, koje ti sa toliko prezira i krivnje govore da praviš budalu od sebe, na svetlu dana postaju dugmenca na smešnom licu dečije igračke.

Kada izvučeš svoje strahove na dnevno svetlo, suočiš se sa njima, postaneš svestan njihove prisutnosti, onda se desi nešto čudesno: drugi pisci ih odmah prepoznaju, što pomaže tvom sopstvenom ekvilibrijumu. Nema ništa utešnije nego spoznaja da nisi sam, da si na pravom putu, i da sve što radiš nije uzalud. Tada sve dobija svoj smisao.

Na pravom si putu

Postoji jedna jednostavna istina: kada se nalaziš na pravom putu, sasvim je normalno da se ponekad osećaš “kao ludak”.

Ili, da obrnemo stvar: ako si na pogrešnom putu, isključivo ćeš da osećaš samopouzdanje, uopšte ne sumjnaš da ćeš postati bestseler pisac od milion dolara, kao i da niko ne može da piše tako dobro kao ti.

Ako imaš i zrno zdravog razuma kao pisac, uvek ćeš sumnjati u sebe i svoje pisanje. To znači da će biti dana kada si sumanuto ljubomoran na one koji bolje pišu, ili imaju bolje šanse za uspeh, ili su odmakli dalje od tebe u svom pisanju.

Ako imaš i zrno zdravog razuma, biće dana kada misliš da sve što si napisao ne vredi ništa, i da samo provodiš vreme uzalud zavaravajući samog sebe.

Kako sam došao na tu ideju? Zato što i sam ponekad imam zrno zdravog razuma. I svi koji su slični tebi i meni.

Uobičajeni strahovi pisca

Ovi strahovi obično mogu da se svrstaju u nekoliko jednostavnih kategorija: strah od neuspeha, sramote ili gubitka iluzija. Pa da krenemo redom:

Strah od neuspeha

Ova vrsta straha ima veze sa posebnim standardima i ciljevima koje si sam sebi postavio. To može bit strah da nećeš završiti knjigu; da je nikada nećeš ugledati na policama knjižara; da nikada nećeš biti objavljen; da nećeš moći da napraviš dovoljeno novca da živiš od pisanja; da nikada nećeš dobiti nekakvu nagradu ili priznanje; strah da nikada nisi dovoljno dobar.

Strah od sramote

Ovaj strah ima veze za sa ciljevima i standardima koje su drugi ljudi postavili tebi. Sramota dođe onda kad porediš sebe sa “idealnim” društvenim standardom; drugim rečima kada pišeš može da ti se desi da drugi ljudi oko tebe otkriju da ti nisi jedan od njih. Strah do sramote znači da se plašiš da budeš odbačenzbog onog što misliš ili imaš da kažeš.

Strah od samoobmane

Strah od samoobmanjivanja je onaj koji mene naročito žulja. Potpuno je bizarno da sve vrećem osećaš da lažeš samog sebe, ili da nikada nećeš savladati veštine pisanja i postati pisac. Ovaj strah je bizaran utoliko što nema nikakvo uporište u u realnom životu ili logici.

Možeš da dobiješ Andrićevu nagradu ili Pulicera a da još uvek osećaš da nisi “stvaran” pisac. Možeš da dobije Gonkurovu nagradu a da već sledeće nedelje osećaš da si lažnjak. Strah od samoobmane (varaš samog sebe toliko dugo), može da bude smrtonosan i da te večno zaglavi u petlju neuspeha i kreativne blokade.

Isteraj demone na čistinu

Skoro svi strahovi upadnu u jednu ili više ovih kategorija. Ako si u tom loncu, vreme vreme je da ih isteraš iz pećine. Vreme je da ove male rogate mučitelje razotkriješ, a najbolji način da to uradiš jeste da se udružiš sa drugima koje muče isti problemi.

Izvuci svoju muku napolje i podlei je sa nama. Hajde da pridavimo ove demone zajedno. Evo jedna zgodna vežba:

VEŽBA: odvoj 15 minuta i daj glas svojim strahovima koji te progone kao pisca. Bićeš iznenađen da uopšte nisi sam u tome. Kada završiš srtavi u komentare tvoje demone i podeli sa nama i ohrabri druge pisce!

Proces pisanja

 

Bez obzira da li je čovek svestan toga ili ne, postoji sasvim jasan proces pisanja koji mnogi pisci prirodno slede. Ako si pisac tek na početku karijere, ili ako se još uvek mučiš da napraviš esej, kratku priču ili blog, poznavanje nekih osnovnih stvari o procesu pisanja, sigurno ti može pomoći.

Ovde ću objasniti šta svaka faza procesa pisanja uključuje, kao i neke savete za svaku fazu, u slučaju da se negde zaglaviš u prenosu mašte na papir koji život znači!

1.Pre pisanja

Da li se ikad desilo da uzalud zuriš u groznu belinu praznog papira, ili svetlucavog praznog dokumenta na kompjuterskom ekranu? To je zato što si propustio vitalnu fazu procesa pisanja: predpisanje. A ona podrazumeva sve što treba da uradiš pre nego što počneš prvu ruku ili skicu za pisanje. Kao minimum, i prvo i osnovno, predpisanje znači da dođeš do neke ideje!

Ideja i inspiracija

Ideje su svuda oko tebe. Ako želiš da pišeš, ali ti nikakve ideje ne padaju na pametu, probaj sledeće:

  • Iskoristi gotove ideje za pisanje
  • Piši o nekim incidentima iz svakodnevnog života ili detinjstva
  • Napravi beležnicu za ideje – sveščicu u kojoj ćeš zapisivati sve ideje koje ti padnu na pamet tokom svakog dana
  • Smisli i kreiraj neki neobičan lik, junaka o kome ćeš pisati

Savet: Jednom kad se dočepaš neke dobre ideje, moraš da je zalegneš, proširiš, izbrusiš, kao komad zlata. Nemoj da napraviš grešku i da skočiš odmah u pisanje – završićeš sa vrlo loše strukturisanim rukopisom!

Izgradnja ideje

Postoji nekoliko dobrih načina uz pomoć kojih dodaješ “meso” tvojoj ideji:

Asocijativno pisanje – Otvori novi dokumument, ili započni novu stranicu, i zapiši sve što ti padne na pamet. Nemoj ništa da uređuješ i doteruješ, čak i kad pravi gramatičke greške. Zamo zapisuj misli onako kako ti dolaze.

Mozganje u društvu (brainstorming) – Napiši ideju, ili temu, na sredini praznog papira, a onda pusti da se brojne ideje povezuju i umrežavaju okolo glavne ideje – podnaslovi, poglavlja, preokreti, zaokreti i završeci…Funkcioniše odlično!

Za detalje i pomoć uvek možeš da posetiš nek od seminara iz asocijativnog pisanja za pisce. Iskustva nikad nije previše!

Nakon što si završio ovu fazu, možeš da počneš sa pravljenjem prve skice.

Plan i struktura

Neke vrste pisanja zahtevaju više planiranja od drugih. Na pirmer, duži rukopisi i akademski papiri zahevaju više razmišljanja u ovoj fazi.

Prvo, odluči koje ideje ćeš koristiti. Tokom asocijativnog pisanja i mozganja, na pamet će ti pasti mnogo zanimljivih idjea i misli. Neke ćeš iskoristiti, a neke ne.

Zatim, odluči kako ćeš poređati ideje. Pokušaj da napraviš neki logičan napredak. Nekada će ti to biti lako: na primer, u ovom tekstu sasvim je smisleno da se faze pisanja poređaju po logičkom redosledu. Slično tome, u kratkoj priči, klasična narativna struktura identična je i za roman, novelu i druge priče koje pišeš u prozi.

2.Pisanje

Sedi pred spravu za pisanje sa planom pored sebe, i počni da pišeš prvu ruku teksta. U ovoj fazi nemoj da razmišljaš o broju reči, gramatici, pravopisu, i sl. Ne sekiraj se ni ako skreneš sa teme, ili ako se neki delovi ne uklapaju u plan. Samo nastavi da pišeš!

Ako si pisac početnik, uvek imaj na umu da profesionalni pisci prolaze kroz nekoliko skica i verzija rukopisa, sve dok ne budu zadovoljni rezultatom. To je sastavni deo procesa pisanja – niko, ili retko ko, uradi pravu stvar iz prvog puta.

Neke od stvari koje ti mogu biti korisne prilikom pisanja prve ruke teksta su sledeće:

  • Sedi negde s mirom barem pola sata pre nego što počneš s pisanjem: teško je da se koncnetrišeš na rad između pijace, televizora, mobilnog telefona i frižidera svakog časa.
  • Smesti se negde gde te niko neće prekidati: biblioteka ili kafić mogu biti dobra mesta, ako već nemožeš da pišeš kod kuće.
  • Ako pišeš na računaru, isključi sve moguće programe koji ti mogu ometati pažnju. Isključivanje interneta se može pokazati kao čudesno koristan korak. Dobar program za pisanje takođe: ja koristim program iA Writer koji ima vrlo zgodne opcije za pisanje.

Može se desiti da napišeš nekoliko verzija rukopisa, naročito ako pišeš dugačke forme (roman, publicistika…). Ove verzije će verovatno stopiti u sebe prethodne skice, sa uređivačkim delom rada na rukopisu.

Savet: Pisanje zahteva koncentraciju i energiju. Ako si pisac početnik, bolje nemoj da pokušavaš da pišeš satima, bez prestanka. umesto toga, odredi sebi neki vremenski limit, (na primer pola sata), kako bi se zaista koncentrisao – i nemoj svaki čas da proveravaš mejl i fejsbuk!

3.Uređivanje teksta

Uređivanje rukopisa je neophodan posao gde zapravo praviš promene u “velikoj slici” tvog rada. Ponekad ćeš hteti da promeniš čitave delove, preradiš pojedine pasuse, ili dodaš neke informacije za koje smatraš da će čitaocu biti od koristi. Svima je urednički posao vrlo koristan – čak i najtalentovanijim piscima!

Poslovi uređivanja mogu se sumirati na sledeći način:

Dodavanje

Šta je još potrebn da čitalac sazna? Ako nisi ograničen brojem reči u svom rukopisu, gde bi tekst onda još mogao da se proširi? Ovo je zgodan trenutak da se vratiš svojim skicama i beleškama – pogledaj ideje koje već nisi iskoristio!

Preraspodela

Čak i kada si precizno isplanirao svoje delo, obično će biti potrebno da se nešto ponovo prespodeli, aranžira, promeni mesto. Ako si, recimo, pisao neki esej, iznenada shvatiš da bi se neki argument bolje pokazao u ranijem ili kansijem pasusu, drugačije postavljen. Ili si napisao kratku priču gde preokret suviše kasno stigne, pa priča gubi na zanimljivosti.

Brisanje

Ponekad, neke od ideja koje su ti se prvobitno veoma dopale, jednostavno ne funkcionišu. Možda si prebacio količinu reči u tekstu, i moraš da izbaciše neke pasuse. Možda se neka duhovita epizoda, ili pasaž, jednostavno ne uklapa sa ostatkom priče.

Savet: pisci često za ove poslove koriste usluge urednika, odnosno neutralne osobe od poverenje i iskustva, koje im pomaže u sređivanju dužih rukopisa.

4.Lektura i korektura

Ovai lektorski i korektorski procesi razlikuju se od uređivanja teksta i rade se tek što je uređivački posao na rukopisu završen. Ova vrsta dirinčenja nad tekstom zahteva pažljiv pregled pojedinačnih rečenica i reči. I to mora da se radi kada su sve krupne izmene već izvršene. Inače ćeš završiti sa stalnim brisanjem i pisanje novih pasusa.

Lektorske korekciju sa naročito važne, pogotovo u dužim rukopisima, i moraju se raditi red po red, pasus po pasus. Sve dok ne budeš siguran da su sve rečenice, fraze i pojedinačne reči jake, moćne, i baš onakve kakve treba da budu. Neke od stvari koje moraš da proveriš su:

  • Da li si koristio istu reč više puta u rečenici ili pasusu? Iskoristi rečnik da nađeš alternative.
  • Da li su ti neke rečenice teške za razmevanje? Ponovo ih napiši i razjasni.
  • Koje reči možeš da izbaciš da ti rečenica bude jača? Na primer, reči kao što su “upravo”, “prilično”, “veoma”, “zaista” ili “mislim” uvek mogu da se bezbedno izbace.
  • Da li su sva slova napisana korektno? Uvek ima izgutanih ili zamenjenih slova, to je Marfijev zakon. Pročitaj tekst 100 puta!
  • Da li su rečenice gramatički korektne? Proveri i da li si lica za pisanje i vremena doslodeno sproveo kroz rukopis.
  • I obavezno: sve znake interpukcije proveri još jednom!

Savet: Kada radiš ovu vrstu uređivanja rukopisa, uvek tekst odštampaj na papiru. Tako je mnogo lakše da se sve greške uoče.

Kako da postaneš (dobar) pisac?

 

Kad sam bio klinac, imao sam negde 7 godina, odveli su me u muzičku školu da učim da sviram violinu. Bile su to nimalo lake godine. Instrument je bio težak, zagonetan, više muka no zadovoljstvo za dečaka koga su klikeri i fudbal zanimali više nego note.

Moj profesor je bio star čovek, tih, miran, morao si da se napneš da ga čuješ kada govori. I blag, sa dubokim plavim očima koje su sve znale. I sada znam da me nije učio samo muzici, jer pre toga moraš da saznaš još nešto. I gledao me dok se poluzainteresovano mučim, nabadam gudalo i note, a glava mi na nekom drugom mestu. I onda mi je rekao:

“Moraš da se boriš sa violinom”. Odjednom je u učionici postalo tesno, zagušljivo, hteo sam vrisnem od muke i besa. Nešto čudno se uselilo u moju dušu. I onda je dodao: “I moraš da pobediš”.

Čudan savet za dečaka sa violinom. Ali mi je tek mnogo kasnije postalo jasno. I to kada sam violinu zamenio olovkom i slovima.

Moraš da se boriš. I da pobediš.

Pa ipak, za svakog pisca, to je tek početak. I ne samo za pisanje. Jer, prosto to je život. Ali, za jednog pisca, kome u venama teče mastilo umesto krvi, mora da postoji još nešto, što će da ovoj borbi dati meso i smisao. Zar ne?

Evo nešto iz mog iskustva.

Četiri načina da uđeš u legendu

Ne možeš da postaneš dobar pisac, a još manje izuzetan, bez malo strategije, tehnike, znanja i talenta. Ovakav pristup je mnoge pisce zaista učinio slavnim. Ovi sastojci su često ključevi pravog uspeha.

1. Strategija

Uvek započni sa onim – zašto? Zašto želiš da postaneš pisac? Da li imaš ono što je potrebno? Šta je to i šta to zapravo znači?

  • Želja da budeš vrhunski. Dobri pisci veruju da moraju da budu najbolji. Oni imaju osećaj sudbine. Oni će ostaviti otisak u univerzumu. Oni će biti pinoiri, šampioni, majstori. Oni će nacrtati velike vizije i sprovesti rizične poduhvate. Stremiće velikim pobedama i neće se zadovoljiti pažnjom hiljada ljudi. Želeće milione i milijarde duša. I mnogo će češće imati koristi nego štete od tih snova.
  • Kapacitet za samoću.Izuzetni pisci se osećaju vrlo udobno u svojoj samoći. Više vole biblioteku od kafića, radnu sobu od bazena za plivanje. Slabo ih zanima politika, razne društvene ili religijske zajednice. I sve ono što ih odvlači od pisanja. Rad je na prvom mestu.
  • Poseban talenat. Pravi pisci umeju da pišu. Obično je to što i najbolje umeju da rade. Potpuno je prirodno da su oni sluge svog talenta, u stalnom traganju da ga ispolje na najbolji mogući način. Uvek su spremni da uče od boljih od sebe. Čitanje i pisanje im je životna opsesija.

I da se razumemo: činjenica je da mnogo ljudi na ovoj planeti piše. Međutim, to ne znači da to i dobro rade. Jer postoje dobri razlozi zašto ne treba da budeš pisac.

U svakom slučaju, možda ti i ne znaš da treba da budeš pisac. Možda nisi siguran da tome treba da posvetiš ceo svoj život. Zato je najbolje da sebi odrediš neki rok kada ćeš sesti i pisati, pisati i samo pisati. Pa kad prođe rok, opet sedi i razmisli o svojim osećanjima. Možda dođeš do interesantnih zaključaka. Koji mogu da ti spasu život.

3. Tehnika i zanat

Mehaničar za slova ima svoj jedinstveni alat – kucanje po tastaturi.

Ova aktivnost je nešto na šta ćeš potrošiti najviše vremena sve dok ne usavršiš svoju tehniku koja će te učiniti slavnim.

To je težak posao. Svkodnevni. Igranka bez prestanka.

Ako si neki luftiguz ili princeza, onda ovaj način života nije za tebe. Rvanje sa tekstom za blog, esejem, pesmom, poglavljima priče ili romana, ne razlikuje se mnogo od porođaja jednog teleta, na primer. Ovde je život pravi ulog. Tvoj posao je da se preživi.

  • Zagrej stolicu ispred kompjutera.
  • Vežbaj. Čak i kada ne piše, dobar pisac uvek nađe vreme da vežba. Piše skice, beleške, postove na blogu, na tviteru, Fejsu, pa čak i mejlove. Stalno nešto piše i briše u…glavi. Često, ove vežbe imaju sasvim jasnu svrhu: pokušava da poboljša neki od elemenata svog pisanja. To može da bude prvi pasus teksta, ili poziv na akciju u postu na blogu, ili razvoj priče u reklamnom tekstu. I to se stalno ponavlja. Štos je u tome da razne zanatske tehnike vremenom postanu tvoj instinkt.
  • Doterivanje i brušenje. Dobri pisci su najbolji i najgori kritičari sopstvenog pisanja. Stalno izvlače i razvlače neka stara slova ili tekstove na blogu. Večito nešto prepravljaju i poboljšavaju. I stalno se zapitkuju: kako bi ovo mogao još bolje da napišem?
  • Osluškivanje. Vrsni pisci imaju svoje šeme sa kolegama piscima i onima od poverenja, koje mogu da pitaju i dobiju pošteno mišljenje o njihovom pisanju. To je vrlo važno. I uvek su voljni da razumne primedbe usvoje i poboljšaju svoja dela.
  • Eksperiment. Izuzetni pisci uvek tragaju za novim uglom gledanja na stvari i svet oko sebe. Stalno proučavaju liste za najbolje prve i poslednje rečenice. Razmatraju da li bi tekst bio bolji ako se negde ubaci humor, dobra ilustracija za blog, ili neki zanimljivi citat. Bilo šta što će biti sveže i drugačije od uobičajenog.

Postoje brojni načini za vežbanje i usavršavanje tehnike i zanata pisanja. Mašt je jednio ograničenje. Ako si zaista dobar pisac, tvoja mašta će biti tvoje besrkajno, duboko, plavo more.

3. Znanje

Postoje dve vrste znanja: opšte i posebno. Opšte znanje je 5 kilometara široko, i pet santimetara duboko. Posebno znanje je pet santimentara široko, i pet kilometara duboko.

Kao profesor komunikacija i pisanja, predavač, kopirajter i autor više udžbenika i publikacija, moje dubinsko znanje odnosi se na svet pisanja, komuniciranja, izdavaštva, reklamne i PR industrije…

A opet, opšte znanje ima opseg od sitnih popravki po kući, pa sve do opšte psihologije, istorije, politike, alternativne medicine, filozofije, muzike. Ne postoji kraj mojoj radoznalosti. I sve predstavlja dobru duhovnu hrana i uklapanje.

Poenta je u tome kako ti gradiš svoje znanje? Evo kako bih nešto preporučio:

  • Izgradi široki i sadržajan rečnik. Reči su tvoja valuta. Kako se pametno investira u reči? Čitaj knjige, blogove, štampane medije…Čitaj čiroko i nadugačko. I čitaj ne samo klasike već razne stvari, čak i neobične i uvrnute, i gradi svoj stil pisanja i govorenja.
  • Pamti. Kada je pisanje u pitanju, pamćenje je od ključne važnosti. Ja mogu da se pohvalim sa prilično dobrom memorijom. Nije baš fotografska, ali mogu da se setim mnogih sećanja baš u detalje. To je i razlog zašto se trudim da zapamtim delove teksta, rukopisa nekih sjajnih stranica, ili da više puta slušam i prelsušavam razne razgovore.Želim da utisnem kadencu, rečnik i stil u svoj um. Zato, odaberi svog omiljenog pisca i počni.
  • Vrati se u učionicu. Za razliku od nekih prošlih vremena, danas imaš brojne prilike za učenje, uključujući i online radionice kreativnog pisanja. U svetu, brojni univerziteti imaju odseke za kreativno pisanje pri katedrama za studije jezika i književnosti, pa čak i potpuno samostalne škole koje se bave ofline i online učenjem tehnika i zanata pisanja. Više ne moraš da odlaziš na časove u daleke škole, pogotovo ako nisi iz mesta gde škola postoji. Sve je sada na dohvat ruke, digitalno, uz brojne prednosti koju ova vrsta učenja nudi. Da ne govorimo o internetu kao svetskoj riznici informacija.

Kao i kod tehnika pisanja, način na koji možeš da usvajaš znanje ograničen je samo tvojom maštom. Koji ti metod koristiš da izgradiš opšta i posebna znanja?

4. Talenat

“Talenat je dar prirode, prokletstvo univerzuma i umetnikova fatalna ljubavnica. Ta ljubavnica je prelepa, zanosna, prevrtljiva. Kada si sa njom ljudi te gledaju, dive ti se. Ali ona ume da bude i gadna, nezgodna, lupa ti na vrata u gluvo doba noći, i ostavlja te kad to najmanje očekuješ. I uopšte nema strpjenja za ostatak tvog života: tvoju ženu, decu prijatelje, poslove….Kada je sa tobom tada si najveći bog na svetu. Ali jednog dana će te ostaviti…zauvek.Jednog dana, posle mnogo godina, videćeš je u zagrljaju drugog ljubavnika, a ona će se pretvarati da te ne poznaje”.

Da, ovo sam svojevremeno napisao. Samo bih dodao da je jedna od najtežih stvari za pisca da otkrije svoj sopstveni glas, stil i…talenat. Zašto? Nedostatak samopouzdanja, koji nastaje usled manjka iskustva. A najbolji način da se ovo izleči jeste praksa.

Uporno pisanje, stranica za stranicom, svaki dan, vremenom će otkriti ko si ti ustvari.

Najbolje dolazi na kraju…

Imam potrebu da bude otvoren sa tobom. Nakon čitanja ovog teksta, možda ćeš pomisliti da sam ja neki baksuz. Da na pisanje gledam kao na neku vrstu sprtanskog načina života, punog bola i patnje.

Daleko od toga.

Ja volim da pišem. Misim da je to zabavno. Radost. Da, i borba. Ali to nije posao. Volim da pišem svaki dan i igram se sa rečima. Nekad može da bude i mučno, ali nikad ne osećam da patim zbog toga.

Entoni Burdžis (Paklena pomorandža) je svojevremeno rekao:

Onog trentka kad pisanje osetiš kao posao, stani i počni da radiš nešto drugo.

Kako ti stojiš sa tim?

Kada EGO uništi tvoje pisanje

 

Pritisneš SAVE na računaru, srkneš još jedan gutljaj kafe (može i burbon sa jednom kockom), i zatvoriš Wordov dokument koji sadrži tvoj upravo dovršen Magnum Opus u vidu pesme, priče, romana ili nekakve zbirke koju si dugo vremena mučio, pisao, brisao, i šta sve ne, kako bi pisanje priveo kraju.

THE END. Kraj. Konec. Gotovo.Osećaš se ponosno, ili kao da ti je stena pala s leđa – i da budemo pošteni – nema ništa lepše od završenog rukopisa.

Postoji samo jedan problem: zaljubljen si u njega. U tvoj rukopis. U tvoje delo. I što je još gore – zaljubljen si u samog sebe.

Nije tačno? Možda. Istina? Apsolutno. Kada se zaljubiš u samog sebe kao pisca, dostigao si pijedastal sopstvenog talenta, mreću iz koje je nemoguće pobeći – sve dok ne trenseš na ledinu. Da se tako blago izrazim. I dok se ne izvuče tepih ispod tvog Ega.

Problem kada si umetnik

Naročito ako si umetnik od glagola umetati. Problem sa umetnicima, kako pravim tako i onim nabeđenim, je u tome što se biti umetnik izjednačava sa onim biti – slavan. Mi ljudi smo nezgodni u tome što smo skloni da svaki kreativni proces kojim se bavimo natopimo iluzijom veličine, i očekujemo da naš rad bude prihvaćen univerzalnom aklamacijom.

Ali da se ne zavaravamo: to se neće desiti.

Ono što hoće da se desi je obično sledeće: osećajući se zadovoljno, mi završimo naš “projekat” (staromodno rečeno kratku priču, zbirku pesama, roman…), i to tako da mu se više nikada ne vratimo. Ponovljena čitanja ne postoje, a o objektivnom pristupu sopstvenom pisanju i da ne govorim. Na vrhuncu našeg kreativnog zanosa, osvajajući nove teritorije (u sopstvenoj glavi), uopšte ne marimo da li je naš rad stvarno dobar.

Šta se onda dogodi?

Puni preteranog samopouzdanja, počnemo da šaljemo naše pisanje na razne konkurse, urednicima, izdavačima, kačimo na blog i društvene mreže – kome god i koga god možemo da prisilimo da čita ovo naše neflitrirano čedo, plod našeg Ega.

A oni neće. Neće da čitaju. Odbijaju rukopis. Ignorišu. Zlobno komentarišu. Prave se da ne postoji.

Poniženi i uvređeni, svim ovi pokušajima da impresioniramo druge, povlačimo se u bes, očaj i samosažaljenje. Neki odu da prve društvo depresiji. Drugi se odaju porocima, piću najčešće. Sumnja i osećaj nerazumevanja i niže vrednosti počne da nagriza kao kiselina.

I to je obično mesto gde nas odvede sopstveni Ego.

Nemoj da se zaljubiš u sebe, zaljubi se u pisanje

Tvoja ubeđenje i očekivanja bi trebalo da budu povezana sa činom pisanja, za sam proces, a ne za kulminaciju tvojih napora. Ako se tvoja revnost koncentriše isključivo na rad, onda ćeš biti sledeće:

  • mnogo manje obeshrabren negativnim reakcijama
  • mnogo voljniji da preradiš i urediš svoje delo (zato [to zna[ da ono nikad nije završeno)
  • više ćeš impresionirati svoju publiku zato što stalno unapređuješ svoje pisanje i neguješ svoj talenat

Da li to znači da ne trebaš da budeš nervozan kada negde pošalješ svoj rukopis? Iili da uopšte ne mariš za svoj ulog dok pišeš? Daleko od toga. Ako se zaljubiš u pisanje, ti ćeš pisati svoje strasti za pisanjem. A kada tako pišeš, nemoguće je da stvoriš nešto što je daleko od tvog srca.

Dakle, piši. Zaljubi se u svoje pisanje. Piši svaki dan dok pisanje ne zavoliš kao disanje. I uradićeš sve ono što pisac i jedna umetnik rade.

Da li stvarno tako pišeš?

Kako da postaneš produktivniji (i bolji) pisac?

 

“Samo glup čovek uporno i stalno ponavlja jedno te isto, očekujući da će na kraju dobiti drugačiji rezultat”.

Narodna mudrost.

 

Želiš da postaneš bolji pisac.

Znam to jer pratiš radionice i Kreativno pisanje.

Takođe znam da imaš strah da postaneš bolji pisac.

Ovo znam zato što moraš da se promeniš kako bi postao bolji, a strah od promena je tako ljudska stvar.

Ali, šta ako ti kažem da je samo potrebno da pormeniš jednu stvar – prilično malu – kako bi ostvario svoj cilj i postao bolji pisac?

Mislim da mi ne veruješ!?

Trebalo bi. To nije samo nekakva “guru” teorija. To je nauka.

Jedan mali korak zaista može da te promeni.

Oslobodi moćnu snagu Kajzena.

Šta je Kajzen? To je japanska reč koja predstavlja proces postizanja reano postavljenog cilja, kroz male, uporne, kontinuirane korake.

Ovaj koncept se pojavio u vreme velike ekonomske krize 30-tih godina u Americi, da bi kasnije bio predstavljen u Japanu, nakon završetka Drugog svetskog rata. Koji je, ako do sada nisi znao, prerastao u moćnu svetsku ekonomsku silu, retko viđen uspeh u istorji ljudskog roda.

Isti princip što važi u velikom, važi i u malom. Umesto da menjaš sopstveni život, možeš da se menjaš kao pisac – na mali, ali vrlo značajan način.

Sve što treba da uradiš jeste da napravš jedan mali korak. Evo nekoliko ideja kako možeš odmah i sada da unaprediš svoje pisanje.

[Tweet “Uvek se seti da je najgora stvar koju si napisao uvek bolja od najbolje koju nisi napisao”]

1. Budi razuman sa prilozima

Šta su prilozi? Prilozi su reči koje nam bliže objašnjavaju, i više govore o glagolu.Prilozi određuju i približavaju značenje glagola.

“Čovek trči zaista brzo”.

Prilozi takođe imaju istu funkciju uz prideve.

“Tara je stvarno prelepa reka”.

Stiven King je jednom rekao da prilozi nisu “tvoji prijatelji”. Tako da je put do pakla (jednog pisca) popločan prilozima. Oni su višak. Korov u tvom kreativnom travnjaku. Tamo gde posadiš jedan, ubrzo nikne pet, deset, priloga koji imaju tendenciju da zamagle tvoje pisanje i misao, i postanu prava napast i muka za tebe i tvoje čitaoce.

Zato, piši kao što misliš, i misli kao što pišeš.

Andrić nas je učio da “primenimo jednostavan i koncizan “stil pisanja. Prilozi su sve samo ne to. Oni su najčešće taština od koje čitaoci imaju male, ili nikakve, koristi. Mogu samo da ih dave kao zmija žabu. I da otkriju kako si samo nepismen, prazan i pompezan. Kao kad hoćeš da zaseniš prostotu.

Zato se potrudi da budeš razuman. Pročešljaj strpljivo ono što si napisao. I piši onako da te svi razumeju. Pisanje nije obuka za astronaute. Više je nalik zavođenju lavice: velika muka, malo zadovoljstvo.

2. Piši, nemoj da bloguješ.

Postoje blogeri i postoje pisci.

Blogeri obično pišu, dodaju linkove, slike i video materijale, ubacuju opcije za šerovanje teksta, zveraju na Fejs i Tviter, cunjaju po Guglu ne bi li našli još koji podatak da ubace u tekst…

Reči su važne, ali su samo deo ukupne predstave.

Pisci pišu.

Pisci prave istraživanja, otvore prazan dokument, imaju beleške pri ruci, isključe ostatak sveta, a onda se bace na reči i samo reči.

Pisci ne uređuju, prepravljuju i formalizuju dok pišu. Ne planiraju gde da ubace sliku, listu, ili video. Sve ovo uvek može da se radi posle prve verzije rukopisa.

Ali ono što nikada nećeš moći jeste da kopiraš taj neprekinuti niz osnovnih misli i insipiracije. Po mom iskustvu, jednom kada se prekine, ono nestane i to…zauvek.

I zato, da li bloguješ ili pišeš?

Pokušaj da pišeš dok praviš svoj post na blogu. Koncentriši se isključivo na pisanje i ideje u prvoj skici teksta. Posle idi i radi šta hoćeš.

3. Odredi vreme za pisanje.

Možda u suštini tvoj problem nije pisanje ili blogovanje. Možda je prosto stvar u disciplini.

Nemoj da padneš u bedak. Nisi ni prvi ni poslednji koji ima problem sa ovim.

Ponekad je najteža stvar u pisanju da posadiš zadnjicu na stolicu i počneš da…pišeš. Prosto ko pasulj.

Ako si u stanju da napraviš jednu tako malu promenu, tako što ćeš svakodnevno vremenom povećavati vreme koje ćeš odvojiti za pisanje, proporcionalno ćeš povećavati svoje šanse da zaista postaneš pisac.

Zašto onda ne primeniš jednu prostu tehniku, onu na primer o kojoj sam već pisao, pa sastaviš svojih 750 reči svaki dan? ILi recimo vežba asocijativno pisanje kao kad svaki dan pereš zube? (pereš valjda, ha?)

Ali, kad se već uhvatiš za nešto od toga, onda sedi pa piši. I ništa više ni manje od toga. Čak iako završiš sa praznim ekranom od kog si i počeo, neka bude tako. Na kraju će ti to postati dosadno, pa ćeš onda valjda početi da pišeš. Nešto.

Nešto je bolje nego ništa. Uvek se seti da je najgora stvar koju si napisao uvek bolja od najbolje koju nisi napisao.

4. Promeni perspektivu

Čak i ako se uspeo da se nateraš da sedneš da pišeš, odredio sebo svoje vreme za pisanje, grozota praznog ekrana može toliko da te nervira, da osećaš kako pritisak u tebi stalno raste, sve do tačke ključanja.

Bela praznina i kursor koji uporno blinkuje postaje tvoja noćna mora.

Ako ti se to dešava, vreme je da se okreneš prijatelju.

Ali ne ono ortaku iz detinjstva, drugaru iz kafića, kumu od kad znaš za sebe, mada i oni ponekad mogu da budu korisni. Mislio sam da izmisliš svog virtuelnog prijatelja, nekog ko predstavlja tvoju publiku, onog za koga u suštini pišeš.

Zamisli da mu pišeš, pismo, mejl, i da hoćeš da mu objasniš svoje ideje. Možeš tako i da nasloviš tekst, ako ti se baš hoće. I tako, umesto da pišeš nikome i za sve u isto vreme, ovako ćeš pisati samo jednoj osobi.

Samo pusti da ideje teku same od sebe, bez prisile, kao reka. On će biti strpljiv. Razumeće te. Taj tvoj prijatelj. I kad se volite i svađate, on će uvek biti tu. Samo za tebe. I tvoje pisanje.

Tako ćeš doći u situaciju da pišući njemu, promeniš svoju perspektivu, sagledaš stvari iz drugačijeg ugla. Možda je baš tako nešto što ti treba da bi počeo da pišeš?

5. Kradi od drugih pisaca.

Ne navodim na greh. Ne mislim na bezočnu krađu, na plagijarizam.

Govorim o tome da prostudiraš uspešne pisce, naročito one koje voliš, proučiš kako oni pišu, da nešto od njihove uspešne prakse uključiš u svoj sistem pisanja.

Tvoj mali korak napred čak i ne mora da bude nekakva originalna ideja. Neko je svojevremeno rekao da su sve velike originalne teme odavno iscrpene sa grčkom tragedijom.

Ali, osim sadržaja, ovde je važniji sistem kako su drugi pisci pisali. Ujutro? Uveče? Olovkom ili direktno sa mašinom?Isključivo noću? Vino, burbon ili čista voda? Sa kapom pajaca na glavi? Isključuju telefon, ili zapale cigaretu nakon meseci apstinencije? Možda sve ove male strategije i rituali ipak prosto ne rade kod tebe.

Ali i ako ne rade, možda ćeš samo kad neke probaš, promeniti nešto kod sebe! Započećeš proces promene i poboljšanja, to je sasvim sigurno.

Jer, iako je pisanje usamljenički posao, proces poboljšanja tvog pisanja zaista ne mora da bude.

Jedan mali korak.

Želiš da budeš bolji pisac, i ja ovim malim tekstom ne tražim od tebe da praviš revoluciju od svog života, kako bi postigao to što želiš.

Niti hoću da ti solim pamet praznim frazama, ili privlačenjem atrakcija. Ja nisam tvoj guru sa plavim ćebetom što ti šalje bioenergiju telefonom u gluvo doba noći.

Uradi samo jednu stvar.

Napravi jedan korak.

Možda je to jedan od koraka opisanih u ovom tekstu, ili je nešto sasvim drugo. Ali, kad napraviš samo jedan, prvi korak, u pravcu boljeg pisanja, već si spreman za drugi, pa za treći, i tako redom.

Seti se šta je rekao Lao Ce:

Putovanje od hiljadu milja, počinje sa prvim korakom.

Napravi taj prvi korak.