Ознака: pisac

Objavljeno

O JEZIČKOM KOLONIJALIZMU

Jezik koristimo gotovo nesvesno, osim kada unapred malo promislimo o onome što želimo da kažemo. Pošto ga učimo od majke, on nam služi i da se identifikujemo sa narodom kojem pripadamo. Danas je smislen govor svačija povlastica, dok je nekada bio privilegija uskog kruga obrazovanog plemstva i sveštenstva.

KAKO JE BILO NEKADA

U ne tako dalekoj prošlosti, svakodnevni govor je mogao biti i odraz starešinstva u porodici. Glava kuće slušala se pomno i ne daj bože da mu se upadalo u reč. Ili još gore negiralo ono što je pater familias imao da kaže. Mlađi su čekali na svoj red, žene uglavnom ćutale, a najmlađi bulaznili o koječemu.

Tako se uspostavljao red i pravac kretanja porodice, užljebljivanje u nivoe društvene piramide koji su se postepeno sužavali od dna prema vrhu. Posmatrano sa današnje tačke gledišta, liči na diktaturu povlašćenih u samom vrhu lanca ishrane.

Ali prevarićemo se ako se povedemo za tim utiskom. I pored neograničene vlasti onih koji stoluju na vrhu, bilo porodice, bilo države, samovolja nije bila dozvoljena. Čak je svaka odluka morala biti detaljno pretresena od strane veća najmudrijih. A nakon toga potvrđena kroz opštu saglasnost oko cilja delovanja. Tako se predupređivala anarhija ili bilo kakvo zastranjenje povedeno za novotarijama koje su mamile svojom egzotičnošću. Ionako je njihov šarm najviše ležao u nedovoljnoj ispitanosti svih mogućnosti, a samim tim i posledica trasiranja novih pravaca u svakodnevnom i kulturnom životu porodica, naroda.

DANAŠNJA VAVILONSKA POMETNJA

Naravno jezici su se menjali pri susretima predstavnika udaljenih, pa i komšijskih krajeva. Naročito ako strana reč koju bi čuli ne bi zapremala pojam koji je trebala da označi. Ako kod nas nisu rasle urme, onda nismo mogli ni da imamo domaće ime za to. Ako nismo upražnjavali određene običaje (pada mi na pamet sunećenje!) takođe nismo mogli ni da ih imenujemo.

Reč nosi u sebi smisao i koristimo je da obeležavamo stvari oko sebe. U Markesovom romanu Sto godina samoće, lik koji počinje da zaboravlja imena predmeta ne zna više ni da ih koristi i njegov svet se nepovratno sužava. Gubitak prevazilazi svoju lingvističku skučenost i raste do ontološke osakaćenosti.

Ako želite da potrete nečiji identitet i kolektivno sećanje – ukinite mu reč. Danas smo svedoci jedne pojave koja suptilno radi upravo to. Neselektivno usvajamo strane kovanice iz novogovora jer nam je tako lakše da obeležimo izvesnu pojavu.

LINGVISTIČKI KOLONIJALIZAM

Tako su se pojavile nove reči i u našem jeziku. S obzirom na to da današnjim svetom vladaju anglosaksonci, pojmove prepoznajemo i govorimo o njima tek kada ih oni krste, zarad neke svoje agende. Uzmimo npr. reč kao što je mansplaining. Pojam koji ona pokriva implicira patrijarhalni način gledanja na stvari koji pojave objašnjava sa muške tačke gledišta i ne dozvoljava nikakvu sumnju u objektivnost strane koja izlaže temu.

Nešto kao u drami Plinsko svetlo koju je 1938. napisao Patrick Hamilton. Muž obmanju je ženu i uverava je da ludi manipulišući gasnom svetiljkom čiji plamen krišom povećava ili smanjuje, tako da ona misli da se to dešava samo od sebe, tj. ne vidi pozadinu scene čija je žrtva.

Don’t gaslighting me je sintagma koja je nastala oslanjajući se na ovaj vid manipulacije i u širokoj je upotrebi na anglosaksonskom govornom području, što je sasvim u redu. Ali zamislite sada upotrebu ovog izraza u originalu kod nas. Nije li to rogobatno? Pri tom termin je neprevodiv na naš jezik tako da zadrži zvučnu jezičku konstrukciju i puno značenje onoga što se želi reći: Ne obmanjuj me!

Kao i whataboutism, kovanica koja se koristi za diskreditovanje sagovornika, više služi za napad ad hominem nego da bi tačno objasnila nešto. Na taj način ne samo da se uvode tuđice u maternji jezik već one imaju za cilj da nas podsvesno skrenu sa puta logičkog mišljenja. Služe nam više da se obračunavamo sa drugima nego da dođemo do konsenzusa oko neizbežnih pojava.

A kolonijalizam u bilo kom vidu upravo to i radi. Skreće nam pažnju sa bitnih stvari na nebitne i baca nam kosku oko koje ćemo da se gložimo dok nam gospodari neprimetno uzimaju malo po malo slobode (a bogami i teritorije!).

Na kraju se više i ne prepoznajemo.

 

Objavljeno

KAKO SAM ČITALA ANA IN SILAZI U DONJI SVET

Ako želite da vas ova knjiga momentalno uvuče u svoje, poput lavirinta organizovane hodnike, nemojte je čitati iz udobnosti kućne fotelje. Zbog njene konstruktivističke prirode, doživljaj napisanog se može potpunije postići ukoliko se prilikom konzumiranja ovog štiva čitalac izmesti iz sebi poznatog i intimnog okruženja. Značaj ovog dela biće lakše spoznati ako se kao podloga za razumevanje prostre nepatvoreni osećaj bačenosti u svet koji ne zavisi od nas, već upravo suprotno – mi zavisimo od njega.

JA ČITAM KNJIGU

Sledeći sopstvenu intuiciju, rođenu na pozadini dnevnog rasporeda obaveza, nađoh se sa ovom knjigom u svom elektronskom čitaču na trećem spratu klinike za ORL, Kliničkog centra u Beogradu. Već samo ovo mesto koje je stvoreno da leči naša čula opažaja, nosilo je sa sobom neskrivenu simboliku. Osim toga, zaputih se tamo u proleće, u vreme kada se životni ciklus ovoga sveta i svih njegovih stanovnika (biljaka, životinja i drugih organizama) obnavlja. Kao i moja alergija, zvanično na iritantne polenske čestice u vazduhu, a po mom amaterskom mišljenju i na sve što u svetu ne razumem, pa samim tim ne mogu ni da prihvatim bez posredstva dobro formulisane mitologije koja priča priču.
Vreme, mesto i medij za čitanje sam potrefila i ne znajući da se u knjizi radi o modernoj reinterpretaciji jednog od najstarijih mitova ljudskog roda čija je junakinja Inana, sumerska boginja ljubavi i rata, koja silazi u podzemni svet. Autorka kaže da je to najstariji od poznatih mitoloških narativa o bogu koji redovno umire, ali se posle nekog vremena vraća u život. S obzirom da sve otežanije dišem zbog problema koji me je ovde i doveo, lako mogu da razumem glavnu ideju ovog dela.
Ana In (Inana) sišla je u donji svet da bi srela svoju sestru Ereškigal, vladarku podzemnog sveta, po mom skromnom mišljenju – u pokušaju da svet učini celovitim. Pre silaska upućuje svoju poslanicu Ninšubur (Ninu Šubur) da traži pomoć od bogova otaca ako se odatle ne vrati za tri dana. Inana usput prolazi kroz sedam kapija na kojima ostavlja svoje božanske atribute i potpuno naga staje pred svoju sestru, vladarku mrtvih, Ereškigal. Neti, podzemni čuvar kapije je pušta da uđe smekšan njenim molbama. Inana pokušava da svrgne sestru sa trona, za šta biva kažnjena smrću. Posle tri dana čekanja, Ninšubur udara u kuknjavu i kreće put bogova za pomoć.
Bogovi je isprva odbijaju krajnje neljubazno, da bi na kraju ipak pomogao bog Enki, uz posredstvo Enheduane, ćerke kralja Sargona i pazite sad! – „prve svetske autorke“ koja je napisala uzbudljive poeme Himna Inani, Inana i Ehib i Vladičica najvećeg srca. Ova poslednja poema je prvo imenom potpisano književno delo u istoriji ljudske civilizacije. Prvi put u književnosti čuje se glas jedinke. Itd, itd, ovo je najkraće što mogu da opišem a da ne zapetljam nepotrebno, jer priča ima mnogo slojeva i nosi kompleksna značenja…
„Priča o silasku u podzemni svet, priča o smrti i vaskrsenju, to je misterijski mit. U njemu je tajna koju razum uzalud proniče. Pa ipak, saznati za nju je mogućno, a to povlači oslobađanje od straha od smrti (i postizanje besmrtnosti). Pronicanje te velike, najveće religijske tajne, odigrava se zahvaljujući inicijaciji.“ – tako kaže autorka knjige Olga Tokarčuk.

KNJIGA ČITA MENE

A evo šta ja kažem: kao individualni čitalac, morala sam u oslobođenoj mašti da pratim u stopu sve likove ove priče. Tako sam, pošto sam sišla u donji svet (koji se u mom slučaju odnosi na sopstvenu bolesnu unutrašnjost) da se povežem sa sestrom (svojim negativom), nisam više mogla da izađem (tj. da budem zdrava kao pre), te sam glatko uskočila u ulogu Nine Šubur i krenula po pomoć kod belih otaca bogova. U malo perverznom redosledu, svog Netija sam srela na šalteru ove medicinske ustanove u liku sestre koja me je skrozirala pogledom i u kompjuter (tu vrhovnu evidenciju) upisala sve podatke koji za birokratiju čine moju ličnost, tj. skinula me golu.
Zatim naravno sledi tri dana čekanja na prijem i spas. Hodnik potmulo odjekuje zaposednut zlim duhovima bolesnih koji se najpre oglašavaju očajnim jaucima i plačem. U međuvremenu belom bogu ocu stižu ponude sa raznih strana iz molećivih ruku sapatnika, a u vidu poklon kesa sa viskijem i kafom, dok ja sa elektronskim čitačem na razvaljenoj stolici u neposrednoj blizini podjednako razvaljenog toaleta, nastavljam da u nozdrvama gajim gljive, polipe i ostalu mahovinu koja buja na mračnim i vlažnim mestima.
Konačno dolazi mojih pet minuta i raspevana sestra (Enheduana) me uvodi u specijalističke odaje gde me izbode na nekoliko mesta da bi utvrdila da sam alergična na korov. Setim se svog profesora cvećarstva na Pejzažnoj arhitekturi koji je govorio kako je korov sve ono što nismo posadili. Beli bog otac u međuvremenu telefonira svojim podređenima i ugovara operaciju koja će se izvršiti preko reda i nigde neće biti zavedena. Potom mi prepisuje lek u vidu spreja čiji će aerosol mojim disajnim organima doneti olakšanje poput onih muva što se roje oko glave mrtve Inane, a koje joj je poslao u pomoć da je ožive. Odlazim sa višestrukim olakšanjem i na putu široko zaobilazim psihijatrijski deo klinike.
Još par reči autorke: „Najneobičniju, paradoksalnu i zabavnu definiciju mita koju znam formulisao je Karol Kerenji: Mit je božanska epifanija u kontrolnom centru za jezik čovekovog mozga. Može se reći da je mit realan na istom principu prema kojem realan znači vidljiv. Dok god bogove pratimo na njihovim putovanjima, u pustolovinama, preobražajima, u njihovim kreacijama i apokalipsama – dotle oni postoje. Kao što postoji Inana.“
Eto tako je protekla moja avantura sa Anom In, In Anom.
Objavljeno

ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA – Italo Kalvino

Zamak ukrštenih sudbina

„Zamak ukrštenih sudbina“ je uslovno rečeno zbirka priča jer se sve nadovezuju se jedna na drugu, pa može ličiti i na roman, ili pre na novelu. Knjiga je podeljena na dva dela, pod nazivima Zamak ukrštenih sudbina i Krčma ukrštenih sudbina. Planiran je bio i treći deo koji bi se zvao Motel ukrštenih sudbina, ali kako sam pisac kaže – nije odmakao daleko od oblikovanja osnovne ideje jer se jednostavno iscrpeo, kako svoje teorijsko, tako i izražajno bavljenje tim eksperimentom.

Prvi tekst, Zamak ukrštenih sudbina inspirisan je špilom tarot karata koje je, sredinom XV veka minijaturama oslikao Bonifacio Bembo za vojvode od Milana. Drugi tekst, Krčma ukrštenih sudbina, komponovana je pomoću špila tarot karata koji se danas najčešće sreće, a to je Marseljski tarot. Samu ideju da koristi tarot karte kao pripovedačku kombinatoriku dobio je godinama pre nego što će objaviti ovu knjigu. Silno vreme posvetio je proučavanju tuđih napisa o pripovedanju pomoću karata i jeziku simbola, što su prvi analizirali M.I. Lekomčeva i B.A. Uspenski ( „Gatanje kartama kao semiotički sistem“), kao i B.F. Jegorov („Najjednostavniji semiotički sistemi i tipologija književnih zapleta“).

Ipak, sam pisac kaže da se nije mnogo oslanjao na metodološki doprinos ovih istraživanja. Od njih je prihvatio ideju da značenje svake pojedinačne karte zavisi od mesta na kome se ona nalazi u nizu karata koje joj prethode ili slede. Pročitavši sve te „materijale“, pisac ih odbacuje i pušta mašti na volju oslanjajući se na lične sugestije i asocijacije, pokušavajući da ih tumači na osnovu zamišljene ikonografije.

Asocijacije koje su mu se rađale stvarale su niz scena piktografske priče, ali nikako mu nije polazilo za rukom da karte poređa u niz koji bi sadržavao mnoštvo priča. Bio je prinuđen da stalno menja pravila igre, opštu strukturu, pripovedačka rešenja, jednom rečju – kombinatorika se otimala. Potom je shvatio da je svet sa minijatura iz petnaestog veka sasvim drugačiji od onoga koji se vidi na popularnom marseljskom tarotu. Ali ne toliko zbog toga što su neke arkane drugačije naslikane, pa su iz korena menjale priču na koju se odnose, koliko stoga što su ove priče pretpostavljale drugačiji senzibilitet i jezik.

Zatim je pokušao, referišući na Besnog Orlanda na šta su ga vizuelno podsećale, da pomoću viskontskih tarot karata sastavi nizove inspirisane ovim Ariostovim epom. Tako mu je bilo lakše da sagradi svoj „magični kvadrat“ i osnovne priče koje se u njemu ukrštaju. Potom je samo pustio da se oblikuju ostale međusobno ukrštene priče, pa je dobio neku vrstu ukrštenice, sačinjene od slika umesto od reči, čiji se svaki red mogao čitati u oba smera. Za nedelju dana završio je Zamak ukrštenih sudbina.

Krčma ukrštenih sudbina

Priče su naišle na dobar prijem i to ga je ohrabrilo da zaviri u Krčmu i pokuša da je pridruži zamku. Misleći da će ovaj poduhvat lakše ići jer su marseljske karte popularnije, pa stoga imaju i mnoštvo pripovedačkih sugestija, iznenadio se kada je shvatio da mu ne polazi za rukom da sagradi okosnicu za ukrštene priče. Nikako nije uspevao da ih uklopi u jedinstvenu šemu, priča se stalno komplikovala, negirajući druge kojih nije želeo da se odrekne.

Tako je provodio dane i dane mučeći se i gubeći se u šemama i konstrukcijama koje nisu bile izvodljive. Sve više su se umnožavale prinude i prepreke o kojima je morao da vodi računa. Kada je pokušao da preradi stranice s kojima se već srodilo mnoštvo literarnih aluzija, one su počele da se opiru i blokiraju ga. Vraćajući se godinama u ovaj lavirint koji ga je iscrpljivao, počeo je da se pita da nije poludeo. Da nije potpao pod zlokobni uticaj ovih tajanstvenih slika koje ne dopuštaju da se njima nekažnjeno poigrava?

Odlučio je da odustane. Prošlo je prilično vremena a da o tome uopšte više nije razmišljao. Onda bi mu odjednom sinula ideja da tome pristupi na drugi, jednostavniji, brži način, prepravljao je šeme, budio se noću da brzo označi neku konačnu ispravku, ponovo legao s osećanjem olakšanja što je našao savršenu formulu, da bi ujutru, čim bi se probudio, sve pocepao.

„Krčma ukrštenih sudbina“ plod je tegobnog rađanja. Odlučio je da objavi Krčmu prevashodno da bi je se oslobodio. Tek kada bude odštampana, pisac će jednom zauvek (nada se) biti daleko od nje.

Kada čitamo ovu knjigu čini nam se da je pisac vrlo lako izgradio strukturu oslanjajući se isključivo na svoju maštu. Međutim mnogo uloženog rada i vremena dovelo je prvobitnu ideju do savršenstva. I tu se očituje koliko je zanat bitan, kao i da bez znoja i ceđenja mozga nema prave vanvremene i svevremene priče. Ovaj tekst se u velikoj meri oslanja na piščevo svedočenje o tome kako je knjiga nastala. Njegov pogled u ogledalo omogućuje nam da prozremo šta se sve krije iza fasade, kao i da se sami suočimo sa sopstvenom istrajnošću i poštenjem pred belim papirom.

 

 

Objavljeno

Preporuka za čitanje u duge zimske dane

Tomas Man

ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA

Ovakvi se romani više ne pišu. Pa se stoga i ne čitaju. Zato mi je posebno zadovoljstvo, ali i važna obaveza, da sa korica ove knjige skinem prašinu i oslobodim njene stranice natopljene najfinijim spisateljskim umećem od nepravedne tame zaborava.

Roman je autor pisao decenijama i, poslužiću se paradoksom – na kraju ga ipak nije završio. To nikako ne znači da osnovna ideja ovog dela nije jasno uobličena. Zamišljen kao autobiografija jednog pustolova ima malo elemenata pikarskog romana, koji će se otkriti čitaocu ukoliko svoje simpatije nedvosmisleno veže za mladića čije su se egzistencijalne bravure, zahvaljujući njegovoj srećnoj nadarenosti, graničile sa umetničkim preživljavanjem.

Napravivši od svoje oku ugodne pojave virtuoza dopadanja, Feliks Krul, junak ovog obimnog i ništa manje interesantnog romana, pomerao je granice mogućeg večito igrajući na ivici moralnog šesnaesterca. Iako je pisan tokom XX veka, ličnost sama je prototip junaka našeg vremena, ne toliko po ljupkom stilu kojim izvodi svoje šarmantne male i velike predstave, koliko zbog motiva koji ga nagone na takvo lepršavo delovanje.

Svi u nekom kutku glave nosimo zavodljivu ideju o tome da ako smo talentovani kao što mislimo da jesmo, onda ovozemaljska pravila za nas ne važe. Ali nemamo hrabrosti da tu ideju i iznesemo na svetlost dana i prikažemo se volu kao Jupiter. Feliks Krul ne pati od ovog nedostatka i dosledan je u sprovođenju svoje „misije“. Oslanjajući se na svoja izoštrena čula i do krajnosti razvijene empatije, što svaki manipulator neizostavno poseduje, ovaj atletski građen plavooki blondin nepogrešivo oseća šta njegov sagovornik želi da čuje, te ga time i časti i neprimetno osvaja prednost na komplikovanom poligonu zvanom život.

Čitalac je hipnotisan i ni najmanje mu ne zamera u suštini egoistične motive, jer je ovaj mladić osetljivog srca retko koga ostavio nezadovoljenog. Moglo bi se reći da su njegove transakcije poštene jer svojim napola artističkim delovanjem oplemenjuje emocionalnu valutu kojom se trguje. Srećni smo što pobuđujemo interesovanje takve osobe i na nas pada jedan mali trun plemenitosti svaki put kad nam se obrati.

Iza ove pitke radnje kriju se slojevi najfinijih opservacija na različite teme koje umetnost i literatura obrađuju ne bi li duhu čitaoca osvetlili put. Čitajući, zaboravićete da čitate i uhvatićete sebe u dijalogu, čas sa piscem, čas sa neobičnim junakom ove knjige ispisane probranim rečima koje oplemenjuju dušu.

Nije potrebno opisivati radnju jer je ona u odnosu sa značenjem koje sa sobom nosi kao tehnički nacrt izuzetno komplikovane i sadržajne mašine. Ali je potrebno istaći majstorski stil Tomasa Mana koji je u odnosu na načine kojima se moderna literatura izražava isto što i stilski nameštaj u odnosu na Ikeine proizvode.

Dva su za mene velikana stila, a to su Tomas Man i Žoze Saramago. Zamišljam njihov dijalog u mekanim prevojima oblaka (gde se možda sada nalaze) i čujem najfiniju muziku koju reči mogu da istkaju. Mojoj sreći nema kraja…

Objavljeno

Avetinjski pisac

Poštovani Gospodine Pišče,

Uzimam slobodu da Vam se obratim sa velikim poštovanjem, koje sam postepeno sticao, pomno iščitavajući sva Vaša dela. Pokušao sam da Vas upoznam preko reči koje ste odabrali da zapisujete, sledeći unutrašnju logiku svetova koje ste, na moju radost, neštedimice stvarali. Jednim sam budnim okom pratio radnje Vaših maštovitih serijala, a drugim kopao po praznini između redova, ne bih li bar naslutio o kakvom se čoveku radi.
Pitao sam se, i još uvek ne mogu da dokonam, kakvoj slojevitoj strukturi pripada Vaša unutrašnja priroda, osim da se, bez sumnje, radi o biću raznovrsnog emocionalnog bogatstva. Osim toga, ne mogu a da se, sa ushićenošću jednog deteta, ne divim istrajnosti kojom vodite svoje pero u galop po beskrajnim belim stepama onih listova na koje se drveće na kraju svede, bez obzira na aktuelno godišnje doba. Kao da spisateljski zanat zahteva jednu večnu jesen ubiranja zrelih plodova, koja bi potom svoj obnoviteljski ciklus započela lelujanjem opalog lišća.
Kao što možda slutite, prateći ovaj uvod, ni meni ne nedostaje osećaja za poetsko, i moje srce povremeno zavibrira na toj povlašćenoj frekvenciji. Oči mi hvataju one tople senke boja, rastopljene u letnjem sfumatu, a duša je u stanju da shvati tanane nijanse koje stvaraju razlike između punoće privida i privida punoće, dva pola između kojih lebdi svaka samoobmana, tako svojstvena čoveku.
Ali to što sam u stanju da doživim nešto tako neuhvatljivo, kao što i sami znate, nije preduslov veštine kojom bih uspešno zalepio reč na papir. U mojoj neveštoj izvedbi to najviše liči na pribadanje insekta čiodom na ploču; reč mi posle sletanja na papir naprosto umre, i mogu samo da joj posmatram prosuta creva lupom, dok se ne osuše i postanu prah.
Upravo je to razlog zbog koga sam se najzad osmelio da Vam pišem. Mene život nije štedeo, ali sam se uvek grčevito držao borbe kao odgovora na sve nedaće. Tako sam i postigao sve što sam sebi zacrtao, vinuvši se iz kaljuge jednog neperspektivnog porekla obeleženog siromaštvom, i duha i materije. Prvo sam otkrio u sebi velika očekivanja, a onda sam ih i ispunio. Mogao bih za sebe da kažem da sam čovek zadovoljan postignutim, i slika bi bila savršena, da nije jedne malenkosti, tanke pukotine kroz koju mi zadovoljstvo sporo ali sigurno otiče. Naime, voleo bih da detalje svog života pretočim u književno delo dostojno svetske literature, jer moj život to zavređuje, a i sama literatura bi se tim činom oplemenila.
Postoji samo taj jedan problem, ne znam u koje to sfere ispari sva ona autentičnost koja pripada događajima, na putu od moje glave do papira. Ne bih stigao ovako daleko u životu da nisam u stanju da uočim svoja ograničenja, u ovom slučaju u pogledu metoda, ili stila, ili kako god da se zove ta veština kojom nedovoljno vladam.
Već slutite, moja molba se odnosi na Vašu spremnost da, pošto se upoznate sa materijalom koji Vam u prilogu šaljem, pokušate da ga u moje ime uobličite i učinite poželjnim i pogodnim za čitanje širokoj publici. Nudim vam priliku da ukrstimo magiju kojom vi raspolažete, i sredstva koja su meni na raspolaganju, a koja nisu mala, i da zajedničkim snagama stvorimo čedo koje bi nam obojici bilo na ponos i diku.
Željno čekam Vaš odgovor i, poput kockara sa samo jednim preostalim žetonom, uzdam se u proviđenje i Vašu dobru volju.
S velikim poštovanjem,
Gospodin Vaš Čitalac
***

Dragi Gospodine Čitaoče,

Vaše me je pismo, moram priznati, prilično zateklo. Svojom ste me ponudom stavili u poziciju o kojoj nikada nisam razmišljao. Pa dobro, možda sam se tu i tamo bavio sličnom idejom u vreme kada sam bio mlad i gladan pisac, iscrpljen nepriznatošću i teškim počecima svojstvenim svim velikim poduhvatima. Tada bi me ophrvale halucinantne misli o bogatom meceni koji me pokroviteljski sklanja sa ulice i, nakon raznovrsnog obroka upućuje u tajne tog drevnog odnosa naizmenične subordinacije.
Ali to je sada daleka prošlost koja mi, kada je se spomnim, rađa duboku nelagodu, jer, da budem iskren, nisam siguran kako bih postupio da se takva situacija postvarila. Ostaću sam sebi večita tajna, nikada neću doznati da li bih bio dovoljno jak da ne pokleknem pred zahtevima stomaka, i prinesem svoj dar na oltar zlatnom žrecu.
Sada smatram da je svaki takav odnos duboko nepravedan prema najmanje jednoj zainteresovanoj strani. Ne sumnjam ni najmanje da je vaša biografija zaslužila da je na svetlost dana iznese jedan rolerkoster reči ogrnutih smislom koji je, pre svega vama prirođen. Upravo ovo zapažanje će iskopati dubok šanac oko zamka vaše sudbine, i učiniti problem spajanja moje tehnike i vaše životnosti nepremostivim.
Ako bismo prekršili sve zakonitosti po kojima se uspešno piše, jedna bi se ipak otela tom pokušaju kidnapovanja, i bežeći koliko je noge nose, preživela torturu. A to je pravilo po kome da bi ispravno pisao prvenstveno treba ispravno da misliš. Dakle, spajati dela koja su jednog čoveka stvorila, sa mislima nepoznatog čoveka, znači iznova stvarati golema od vode i blata, a potom mu udahnuti jedan život koji mu nipošto neće služiti na čast. Bojim se da bih, u žaru sopstvene kreacije, pao u iskušenje da vaš život obojim onim spektrom boja koje vaše unutrašnje oko nije u stanju da sagleda. I ne bi bilo iznenađenje da se, sledeći zakon relativiteta i energiju stvaranja koja nastaje kada se umnože masa ideje i ubrzanje misli, osećaji koji su generativno bili vaši, pretoče u imaginarna dela junaka koga ću stvoriti potkovan željom da opišem nešto što se nikada nije desilo.
Zato je, sa moje tačke gledišta, ovaj poduhvat jednostavno neizvodljiv. Zato što ste vi preduzimač, a moja malenkost je prokleti pisac, i radi uobičajenog funkcionisanja ove stvarnosti koja nam je data, neophodno je da naša polja delovanja ostanu zauvek razdvojena kao ulje i voda. Taj rascep ne umanjuje potrebu za postojanjem takvih jedinki kao što ste vi, a takođe ne utiče negativno na pojave meni srodnih duša, zaogrnutih plaštom fantastičnih ideja.
Zahvaljujem vam se na ukazanom poverenju, i u prilogu vam vraćam stranice vašeg života, sa željom da ih još dugo ispisujete svojim svrsishodnim delovanjem.
Srdačno vaš,
Gospodin Pisac
Objavljeno

Kako napisati i objaviti svoju knjigu?

Da bi nešto uradili kako treba, pre toga treba da uradimo nešto drugo. Tako je i sa ovim pitanjem. Da bi odgovorili na njega, pre toga treba da odgovorimo na pitanje zašto uopšte pisati? Pogotovo sad kad svako ko ume da drži olovku piše.

Zašto pisati?

Pre svega da bi smo pokazali sebi i drugima da, osim što smo pismeni imamo šta i da kažemo. Pored toga, ako u vama čuči pisac, tj. imate iskustvo koje želite da podelite sa drugima, biće vam teško ako to ne izbacite iz sebe.

Često se dešava da u sebi nosimo zanimljive priče, iako mislimo da je to što smo prošli i doživeli uobičajena stvar kod svih. Uzimamo ta iskustva zdravo za gotovo i pitamo se kome to uopšte treba. Pri tom smetnemo sa uma da je naš talenat nekom drugom lekcija koju je spreman i da plati.

Reči oduvek nekontrolisano iskaču iz vaše glave na papir, i sada, posle toliko godina rada i brušenja talenta, odlučite da ih kontrolišete tako što ćete ih pretvoriti u knjigu.

Ako uđeš kajaćeš se, ako ne uđeš kajaćeš se!

Ono na šta ćete prvo naići spustiće vas na zemlju – većina izdavača će vas odbiti. Jer koliko god vaša knjiga bila dobra, njena je sudbina neizvesna. Ipak, neizdavanje knjige ne dolazi u obzir. Morate biti uporni. Svoj rukopis ste poslali izdavačima koji su vas ili odbili, ili nisu ni odgovorili. Prijavili ste se na nekoliko konkursa na kojima su pobedile bolje knjige. Ali i dalje mislite da vaša knjiga zaslužuje da bude objavljena. Naravno i da će jednom kad je odštampate, pronaći put do svoje publike.

Tada odlučite da objavite knjigu o svom trošku. Za početak, dobro je da ga pročita jedna objektivna glava, po mogućstvu urednička. Ona će uraditi redakturu teksta, formirati poglavlja, izdvojiti pasuse, skrenuti nam pažnju na „rupe“ u radnji. Potom rukopis mora na lekturu pa u prelom.

Kako do prve knjige?

Put do vaše prve knjige pratiće saveti da je bolje da potražite neki „normalan“ posao jer se pisanje ne isplati. Utešićete se time da nikada niste ni bili normalni, pa ćete te reči doživeti kao izazov. Jer danas je pored talenta koji je svakako najbitniji, autoru potrebno i ono što mu ranije možda nije trebalo ili što je za njega radio sam izdavač. Pri tome se misli na lično angažovanje autora, njegovu viziju, fokus, i na kraju, strpljenje i rad.

Mnogi autori su shvatili da im je dosta lakše da objave knjigu u autorskom izdanju, nego da čekaju nekog izdavača da prepozna njihov rad i talenat. Zahvaljujući internetu možemo da svoju robu u najkraćem mogućem vremenu plasiramo na tržište i krajnjem čitaocu. Knjiga koja nema „pravog“ izdavača ne vredi manje. Svako ima pravo da se oproba kao autor i vidi kako njegov rad deluje na druge i ima li on u pisanju svoju budućnost.

Nove tehnologije mnogima daju priliku da objave svoju knjigu. Danas svako ko je dovoljno kreativan, uporan i talentovan za pisanje može da skrati put do svoje knjige. Na taj način prvenstveno kontroliše put svoje knjige do čitalaca, ali i naknadu za sopstvenu kreativnost.

Ona strana reč marketing

Pisac koji o svom trošku objavljuje knjigu treba da bude talentovan, kreativan, originalan i prepoznatljiv. Osim toga treba da bude pomalo i sam svoj menadžer, poslovan i organizovan, jer je knjiga velikim delom i biznis.

Ako želite da ona dođe do što većeg broja ljudi morate biti proaktivni. Važno je da budete prisutni na društvenim mrežama,  zgodan tizer najave nove knjige stvara interes, a ako zamolite i svoje pratioce da podele informaciju, dospećete do velikog broja ljudi.

Današnje tržište zahteva multidisciplinarna znanja i veštine iza čega neosporno stoji veliki rad. To je zapravo to – ako vi ne verujete u svoje delo, neće ni drugi. Zato treba gurati sebe kao lični brend prepoznatljivog autora iza kojeg stoji nesporno kvalitetno delo i puno učenja i istraživanja.

Originalnost sadržaja, ali i pristupa promociji sebe i svog dela, igraju veliku ulogu u stvaranju sopstvenog brenda. Publiku autor može da privuče sam, doduše ne preko noći. Ali kad se put do nje jednom čvrsto utaba, teško da će spremnost ili nespremnost izdavača imati ikakav uticaj.

 

 

 

Objavljeno

Kopirajter – karika u poslovnom lancu bez koje se ne može

Sigurno ste bar jednom u životu kupili nešto što vam možda i nije preko potrebno. Ali to vas nije sprečilo da sebe obradujete prepuštajući se osećaju kompletnosti. Kao da vam je samo taj deo falio da bi ste konačno uživali u celovitoj slici sopstvene samobitnosti.

Čoveka koji vam je objasnio kako da to postignete, kao i zašto je to prava stvar za vas,najradije bi ste proglasili za doživotnog prijatelja. On je onaj iluzionista u realnom vremenu, plemeniti saigrač uz čiju asistenciju ste uspešno poentirali sa same ivice ofsajda.

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Gospodin Kopirajter – igrač za sva vremena

Pitate se kako mu polazi za rukom da bolje od vas poznaje vašu pravu prirodu. Kada bi ste pokušali da sklopite fotorobota po njegovom liku, bili bi ste svedok savršenog uklapanja međusobno naizgled nespojivih delova. Jer, neprimetna a uspešna transformacija je njegovo srednje ime.

Za početak bi uzeli prstohvat oštroumnog psihologa u čijoj doktorskoj torbi uvek ima ampula ispunjenih raznim delovima kolektivno nesvesnog. Njegov seizmograf nepogrešivo reaguje na najtananije pomeranje tektonskih ploča koje u slojevima ispunjavaju vaše nesvesne nagone. Baveći se ljudskim potrebama naučio je u kom trenutku i na koju treba da stane da bi izazvao zapljuskujući talas želje u vašem srcu.

Zatim se u adekvatnoj razmeri dodaje određena količina analitičkog uma vrhunskog detektiva. Bez njegove surovo logične dedukcije ne bi smo mogli da dokučimo iz čega se vaša želja sastoji. To će mu omogućiti da vas nežno usmerava u odgovarajućem pravcu, koji je uvek najkraći put do cilja.

Ako je vam je došao na vrata sa gajbicom paradajza koji vi ne želite da kupite jer ga već imate, skromno će vam, polako se spremajući da vas kulturno ostavi na miru, natuknuti da on eto paradajz prodaje da bi skupio pare za školarinu. Vaše pljuvačne žlezde će mirovati i dalje, ali će plemenito srce zadrhrtati pred epskom slikom borbe Davida protiv Golijata, i odrešićete kesu da bi ste učestvovali svojim skromnim prilogom u njegovom trijumfu nad životnim preprekama. I to je već drugi poen na gostujućem terenu.

Ogledalce kaži mi, kaži…

Ova osoba ima jedan strastveni hobi pomoću koga donosi  kvalitetnije  zaključke o svetu koji je okružuje. Taj hobi je statistika. Količine i odnosi koji se mogu brojčano izraziti dozvoljavaju joj da pravilno adresira svaku strategiju koju smisli. Reč je o jednoj živoj materiji koja se stalno menja i preko koje ovaj, pre svega naučnik, prati promene u tkivu ponude i potražnje.

Statistika mu kaže da će Eskimu teško prodati frižider u svrhu hlađenja hrane, ali da je moguće do cilja doći zaobilaznim putem. Jer on ne vidi samo frižider, on vidi deo onog sna koji svi sanjamo, a to je da se ničim ne izdvajamo iz kapitalističkog čopora, i da svoje biti isprojektujemo preko imati. Tako na snežno belu površinu ovog dela planete utiskuje logo poznatog brenda koju ni najljuća vejavica ne može da izbriše.

I na kraju, vezivno tkivo i tetive koje ove delove organizma spajaju u neraskidivu funkcionalnu celinu, čini njegova empatija. Kada se pogleda u ogledalo on vidi vas. Njegove potrebe su i vaše potrebe jer smo svi napravljeni na isti kalup. On sanja tvoje snove i gaji tvoje želje. Jer da nije tako nikakavo razumevanje između nas ne bi postojalo, i društveni ugovor bi bio automatski poništen.

Kako do cilja?

Sada vam je sigurno krivo što se niste rodili ovako nadareni. Ne upadajte u zamku malodušnosti. Ovu osobu nisu proizveli ni geni, ni naučna laboratorija. Proizveo se sam uvek spremno učeći  i radeći na sebi. Jer on ne poznaje izgovore tipa „ nemam sad vremena“, „ evo sledeći put“, „ kad budem imao više para“…

Odavno je shvatio da je svako ulaganje u znanje investicija, a ne trošak. I evo ga, sada je na korak ispred vas, čeka da vam uhvati pogled i objasni vam šta je to što zaista želite.

Objavljeno

Šta moraš da promeniš da bi postao pisac?

Ovo je moja mantra kako da prekineš iluzije i dopustiš da pisanje počne da se bavi sa tobom, a ne ti sa pisanjem. Probaj, može biti korisno.

  1. Ne znam ništa o pisanju. Sve što treba mogu da naučim – Postoji puno grupa kojima se mogu pridružiti i kursevi pisanja koje mogu pohađati. Na tone knjiga mogu da pročitam. Širom Interneta postoji hiljade korisnih sadržaja. A u mojoj glavi je beskrajna zaliha ideja koje su donete tokom celog života iskustava i osećanja.
  2. Preteško je da mogu da radim šta god želim – ništa me ne može zaustaviti ako želim da budem pisac. Sve što trebam mogu naučiti od drugih ljudi. Da, neću uspeti. Da, biće teško. Sve što moram da uradim je da se vratim gore.
  3. Previše sam zauzet životom da bi mogao da stvorim svo vreme koje mi treba – mogu da naučim da ne gubim vreme. Za to mogu iskoristiti svaku dragocenu minutu koju mogu da otkinem iz svog rasporeda. Spavaću malo manje ako moram.
  4. Nikome se neće svideti o čemu pišem. Nateraću ljude da vole moje stvari – naučiću kako da pišem tako dobro da će se svideti svakom ko pročita moje pisanje. Povezaću se sa drugim piscima i zajedno ćemo privući mase. Naučiću da napišem buket reči.
  5. Previše je pisaca. Svetu je potrebno više pisaca – urednici se stalno žale da ne mogu pronaći dovoljno istinski talentovanih pisaca. Svet je počeo pričama. Svet se hrani pričama. Ja ću oblikovati svet.
  6. Biti pisac nije ‘posao’. Biti pisac je stil života – neću o tome razmišljati kao o poslu, već o načinu života. Život u kojem mogu naučiti svet onome što sam naučio. Život u kojem mogu da pričam priče koje slamaju srca i podstiču strasti ljudi.
  7. Previše sam neiskusan da da bilo šta kažem – Ništa me neće zaustaviti. Kad dođem do tačke kada kažu da sve prestaje, moje pisanje će živeti i dalje.
  8. Sve je to prevara kojom mogu da razbijem sve stereotipe – dokazaću da pisanje ne mora biti teško. Dokazaću da pisci ne gladuju.
  9. Ti nisi pisac.  Ja sam pisac – I od danas će moje reči nadahnjivati nebrojene duše lutalice. Iskoristiću novi posao. Učiniću da se svet ponovo zaljubi u reči.
  10. Prestrašno je biti hrabar – mogu da pobedim svoje strahove i krenem napred da potražim sredstva za život koja želim.

Jednostavno. Sedi i piši.

Objavljeno

Čemu pisanje može da nauči pisca?

Pisanje je interaktivna disciplina. Kada se bavi ovom delatnošću, stvaralac je u relaciji sa čitaocem. Ali isto tako je i u interaktivnom odnosu sa samim sobom.  Zidajući svoju priču, on se obogaćuje slojevima novousađenih osobina. Za takav linearni razvoj može da bude zahvalan prvo sebi. Potom i imaginarnom čitaocu koga pokušava da impresionira ili samo obavesti o saznanjima do kojih je, prilikom pisanja došao.

Čovek je kompleksan i ima neograničen kapacitet za učenje iz takve višeslojne strukture. Stoga je lista onoga što na tom putu može da zapati neograničena. Vođeni prirodom ovog prostora za izražavanje, ali i potaknuti potrebom da vas motivišemo da i sami malo istražite svoje iskustvo, sada ćemo pomenuti samo neke:

  • Strpljenje
  • Metodičnost
  • Empatija

 

Strpljenje ili kako zauzdati zanos

Da li ste nekada videli pisca rastrzanog između potrebe da nešto napiše i bujice ideja koje ga nadahnjuju. On sedi za stolom sa gorućom glavom u rukama, i korpom za otpatke pored njega, punom izgužvanih i iscepanih listova. E to je onaj lik koji nije uspeo da zauzda želju da brzo i bez mnogo napora napiše bestseler. Nemojte biti kao on.

Svakom ozbiljnom poslu je neophodno pristupiti hladne glave i poštujući pravilo malih koraka. Ne očekujte da je dovoljno nadahnuće koje ste usput dobili, prateći asocijativni niz misli. Jer on je možda diktiran više vašim trenutnim raspoloženjem, a ne onim mikrosvetom oko vas. Ne razmišljajte u podnožju planine kako ćete, kada stignete na vrh pobosti zastavicu sa svojim imenom tako da je ceo svet vidi.

Strpljivo krenite od samog početka i polako gradite priču, bez obzira na rokove koje ste sebi zadali. Tako će vaša priča živeti u svakom trenutku u kome ste je pisali, a kada je konačno budete podelili sa svetom, nastaviće svoje nepokolebljivo bivstvovanje.

 

Metodičnost ili zidanje kuće od temelja

Svi imamo različite pristupe pisanju, u zavisnosti od sklonosti, temperamenta, stepena razvoja kao pisca, i još mnogo drugih karakteristika. Ali za proizvodnju teksta koji će zadovoljiti i najoštrije kriterijume, neophodno je da u našim postupcima postoji logičan sled. To ne znači da pisac nije prvo napisao ono što se dešava na početku, zatim svoju početnu ideju razradio, da bi je na kraju, jel’ te doveo do samog kraja.

Nikakvi ispremeštani postupci vas neće dovesti bliže cilju da vam priča bude koherentna, osim što ćete i sami povremeno imati utisak da ne znate šta radite. Pa ako vi koji stvarate ne znate, zamislite samo sa kakvom će se enigmom tek čitalac sresti, i da li će uopšte imati dovoljno pažnje i solidarnosti sa vama da prati takav haotičan sled misli ili događaja. Poštedite ga zato nepotrebnog napora i uzaludne potrage za smislom i krenite da slažete priču onako kako bi se ona i u realnosti desila. Budite konzistentni i koristite logiku kao glavni princip delovanja.

Ako pišete neku fantastičnu priču i ona mora imati svoju logiku koja štima unutar izgrađenog sistema. Inače će biti, jednostavno, budalaština. A toga u svetu ima i previše, pa poštedite bar stranice kojima ste vi gospodar.

 

Empatija ili (u)poznaj svoje junake

Empatija možda i najdragocenija osobina koju ćete tokom bavljenja pisanjem razviti, a bez koje i nema kvalitetnih dela. Jeste, vi ste i inače kao emocionalni sunđer koji usput hvata i upija i najtananija raspoloženja. Zato ste i postali pisac. I to je u redu dok vaše knjige nastanjuju likovi koji su bazirani na ljudima iz svog okruženja koje ste kroz život sretali. Ali šta ćemo sa svim onim negativcima, ili za vas čudnovatim pojedincima koji zbog svoje specifičnosti izmiču vašem uobičajenom definisanju. E pa, moraćete da se stavite u njihov položaj.

Kako ćete prepoznati prirodu osećanja koje doživljava čovek koji vezanih ruku na leđima i sa kukuljicom na glavi, čeka svoj red za giljotiniranje? To je nešto što ćete morati da zamislite onako iz sebe. Kao kad dobijete blanko ispisan ček za svoju uslugu, pa morate savesno da odredite vrednosnu sumu. Baveći se na ovaj način sobom, a sve u službi prepoznavanja i najstranijih misli i osećaja, s vremenom ćete proširiti sopstveni izražajni dijapazon. Na sreću vašu, a posebno vaših vernih čitalaca, čija brojka može samo da raste.

 

I na kraju, kažu da je boks plemenita veština zato što u toku duela u ringu čovek istroši svu potencijalnu i stvarnu agresiju koju u sebi nosi, pa je posle dinamičnog meča toliko ispražnjen od nasilnog elementa da se oseća pitomo kao jagnje i u stanju je da voli ceo svet.

Tako je i sa pisanjem. U toku ovog alhemičarskog procesa, duša pisca protrči kroz toliko mnoštvo željenih doživljaja i emanacija njega samog, da na kraju samog putovanja, kada siđe sa te poludele kompozicije, može samo da uzdahne i prepusti se bestežinskom stanju lakog bivstvovanja.

I naravno, da posegne za novom knjigom koju će čitati…

 

 

 

Objavljeno

Kako početi, istrajati i uspeti u pisanju?

pero za pisanje u mastionici. stari sto

Možda mislite da na pitanje: kako početi, istrajati i uspeti u pisanju, sledi komplikovan, dugačak odgovor sa previše fusnota i začkoljica, ali ne. Zapravo, odgovor je prilično prost i kratak.

A glasi: samo počnite.

Toliko. Prosto zar ne?

Pre nego što se razočarate i pomislite kako vam otkrivam toplu vodu, ispričaću vam jednu priču.

Jednog divnog, sunčanog dana osoba X se probudila uz zvuk alarma, veoma rano podešenog kako bi stigao na vreme na posao. Iako je godinama ponavljao rutinu, ovo jutro je bilo drugačije. To jutro je iz kreveta ustala druga osoba, prava, ona koja je bila zarobljena ispod slojeva straha od nepoznatog, kukavičluka da se izađe iz zone komfora i najgore kletve ljudske vrste: ćuti, dobro je.

Ta osoba se bez ustezanja pogledala u ogledalo i uz smešak rekla glasno: neću da ćutim, nije dobro!

Tada se rodio pisac.

Pisac je konačno priznao sebi da želi da bude upravo to – pisac. Sada je otvorio knjigu na novi list, zagledao se u beli papir i sa nesigurnošću se pitao šta sad. Kako početi, šta raditi.

Nije znao i danima je lutao, tražio, malo sebe, malo inspiraciju. Sumnjao je u svoje veštine i sposobnosti, plašio se kritike, zamotavao se sve čvršće u ponor pitanja: šta ako?

I tako je početna hrabrost počela da bledi, krajnji cilj se izgubio na vidiku. Malodušnost je ovladala i malo po malo naš pisac je kopneo. Sve dok jednog sivog jutra iz kreveta ponovo nije ustala osoba X, sa setom u očima se pogledala u ogledalo i rekla: ćuti dobro je i ovako.

Gde je naš pisac pogrešio?

Pogrešio je u tome što i nije bio pisac.

Osim početne želje i odluke, nije uradio baš ništa po tom pitanju.

Nemojte da budete taj pisac. U stvari, nemojte uopšte da budete pisac! Budite osoba koja zapisuje reči u smislenu celinu kojom priča svoju priču ili priču drugih, bilo to istina ili fikcija. Šta god! Piši, piskaraj, švrljaj. Kupi svesku, ili švrljaj na salveti, kuckaj na računaru.

Korak 1: Kako početi sa pisanjem?

Nabavite olovku i neku svesku ili svežanj papira. Može i tastatura i računar, ipak je ovo moderno doba.

Korak 2: Kako istrajati sa pisanjem?

Kada potrošite tu olovku kupite drugu, isto važi i za svesku. Ideje ne možete da potrošite.

Tu su svuda oko vas, ako mi ne verujete evo primer: pogledate kroz prozor i preko puta ulice vidite papirić koji je neko bacio.

Eto priče! Na tom papiru je ljubavno priznanje koje je dotični poneo da baci jer je upravo saznao da se njegova voljena verila. Međutim, deo cedulje je ispao i nošen vetrom i magijom stigao do nje, koja tada konačno uviđa istinu i ostavlja verenika i beži našem protagonisti u zagrljaj.

Ako vam zvuči previše začinjeno, budite slobodni i napišite kako god vi želite. To je lepota ove umetnosti, vi ste tvorac sopstvenog univerzuma.

Korak 3: Kako uspeti u pisanju?

Tako što poslušate sve što piše u koraku jedan i dva. I ne, verovatno prva stvar koju napišete neće biti svetski bestseler, možda ni druga. Kakve veze to ima? Možda bude treća, možda stota, možda hiljadita. Ali vi ćete iza sebe imati stotine priča, likova, događaja. Imaćete istorijat i bićete znate šta?

 Pisac. Bićete pisac.

I zaista je tako jednostavno. Zaista je moguće. Treba samo skupiti hrabrosti, treba biti malo tvrdoglav, morate da znate šta hoćete i onda se stvari malo pokrenu. Ne magično, sve mora na mišiće. Uspeh dolazi sa radom i trudom, napornim i neprestanim. Ne može da dođe brzo i ne može lako. Ne brojite kamenje pa da bude gotovo do sutra u pet. Dajte sebi vremena, u redu je.

I nije uzaludno ništa što ste uradili, sve se računa. Svaka napisana reč vas je približila momentu ostvarenja vašeg sna. Čak i ona na papiriću bačenom u kantu. Verovatno je bila bolja nego što ste mislili.