Ознака: ljubav

Objavljeno

TEST: Da li junaci tvog ljubavnog romana mogu da izdrže test vremena?

Za sve one koji vole da pišu romane, naročito ljubavne, evo jednog malog testa iz Master Class radionice za pisanje romana.

Ovaj vodič za pitanja i odgovore treba da vam pomogne da steknete perspektivu o tome kako se vaša ljubavna priča slaže sa velikim, nezaboravnim ljubavnim pričama svih vremena.

Kopirajte ga i nalepite u dokument (ili lični post na blogu) i zapišite svoje odgovore. Ako želite, možete da kopirate i nalepite pitanja u naš odeljak za komentare i tamo odgovorite na njih!

Ako već niste, pročitajte naš članak JEDNA stvar svim zajedničkim velikim ljubavnim pričama. Možda će vam pomoći kada učestvujete u ovom kvizu!

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Test

1. Šta je postavka vaše ljubavne priče? (Savet: U idealnom slučaju postavka je zanimljiva, neočekivana, neobična ili fascinantna. Koristite li svoju postavku za uvećavanje radnje vaše ljubavne priče?)

2. Da li su ciljevi / želje vaših likova jasni – čitaocu, ako ne i samim likovima? Zašto ovi likovi žele da budu zajedno? (Savet: Privlačnost ne mora uvek biti razumna, ali mora imati razloge.)

3. Kako će uspešna veza koristiti svakom liku (praktično, emocionalno, finansijski, itd.)? (Savet: Što više lik bude stekao, veća je verovatnoća da će čitalac navijati za to da se veza veže – i teže će plakati ako ne bude.)

4. Koji problemi komplikuju vezu? Koji su razlozi što NISU zajedno? (Savet: Bolje da to budu dobri razlozi … zaista dobro razgovaramo. Konkretni problemi preovlađuju nejasne, maglovite predodžbe „ne možemo biti zajedno samo zato što se nekako tako osećam.“), Što je jači razlog da likovi budite odvojeni, veća je verovatnoća da će ih čitalac iskoreniti! Pogledajte kako poznati autori komplikuju svoje ljubavne priče.)

5. Da li u vašoj ljubavnoj priči postoji osećaj sudbine, slučajnosti ili neki drugi osećaj neizbežnog delovanja – bez obzira da li je ljubavnicima suđeno da uspeju ili ne? (Savet: Ne morate ravno reći da je na delu kosmička struja; imati snažan podtekst sudbine ponekad je jači izbor.)

6. Šta vaši likovi gube ili kako će patiti ako veza propadne? (Savet: Ako je odgovor „oni će imati slomljena srca“, vaša priča možda neće imati dovoljno udaraca. Zašto? Jer slomljena srca su činjenica života kao i žitarice za doručak. U nekom trenutku svi trpe slomljeno srce – tako da samo po sebi možda neće biti dovoljno da izvrne srčani niz čitalaca. Ako želite da vaša ljubavna priča odjekne, vaši likovi će morati da trpe više od tipičnog slomljenog srca: moraće da rizikuju da im život slomi život , promena duše, „Pridružit ću se samostanu / skočiti s mosta / nikad više, nikad više ljubav“ slomljeno srce).

Poslednji savet: Želite li dublje proučiti velike romantične priče? Razmislite o svom omiljenom, a zatim odgovorite na ova pitanja o njemu. Videćete kako autori podižu ulog za (potencijalno) slomljeno srce!

PITANJE: Šta mislite? Recite nam kako su ova pitanja osvetlila vašu trenutnu ljubavnu priču ili romantični zaplet.

Slobodno podelite ovaj test sa svojim grupama za pisanje, drugim piscima na društvenim mrežama (kliknite na dugmad za deljenje u nastavku) i sa čitaocima blogova.

 

Objavljeno

Svršetak

Moja cura ima male grudi i bradavice veličine trešnje. Kada svršava dere se kao divlja mačka i stenje kao da će da umre. Mislim, to je u redu, kada su zatvorena vrata sobe i terase. Meni je u suštini svejedno, mada bih ponekad voleo da vikne nešto drugo, bilo šta. “Ljubavi”. “Pocepaj me svinjo”. “Prestani ne mogu više”. Čak i ono otrcano “Nemoj da staneš, ne sad” bi bilo dovoljno. Hoću da kažem da bi bilo lepo povremeno da se čuje nešto drugo, primereno situaciji – neki osećaj koji ima više veze sa onim što se događa. A to kako svršava, to je tek posebna priča. Nikada u životu nisam video ništa slično. Baca se na sve strane, celo telo joj je u pokretu. Kao da gledaš nekog koga trese struja. Proždiru je valovi grčeva, protiv njene volje, duboko iznutra. Valjaju se preko stomaka i grudi sve do vrata i golicaju tabane. Kao da cela njena anatomija hoće da kaže hvala, a ne zna kako.
Osim toga, ta moja cura pravi fantastične kolače. Ima zlatne ruke. I bistra je kao planinski potok. Možda je malo neobično što joj ne pominjem ime, a pričam o njoj. Ali nije. Da me probudite usred noći, njeno ime bi mi prvo palo na um. Te njene crne oči i pogled “šta sam ti rekla” kad hoće nešto važno da mi kaže, ili podeli sa mnom nešto što ju je zaista ganulo. Ili kad pametuje i priča o knjigama iz psihologije koje je čitala i uvek pronašla sebe u njima. I kad smo već kod toga, više nisam siguran da će ta cela priča dobro da se svrši. Kada se nađeš u takvim knjigama, onda je to zajebana stvar.
Problem sa tom mojom fantastičnom curom je što je uvek sama. U glavi. I što voli da se jebe i sa drugima. Jednom mi je predložila da probamo u trojku sa još jednim muškarcem. Tad sam znao da joj nisam dovoljan. A nisam hteo ni da delim. Mislim, jednom kad je iznad mene i počne njena vriska, nisam bio siguran kome je namenjena – meni ili onom trećem.
Rezultat toga je da mi kaže da joj se svarno sviđam, ali da je više ne privlačim i to je rastužuje, iskreno. Jer, zaista bi htela da je privlači neko kao ja. Neko pametan, neko nežan, neko ko je zaista voli. Neko ko ume da priča tako zanimljive priče.
I našla je nekog novog. Zbog te glavate samoće. Taj je oženjen i u vezi je sa njim već godinu dana. To mi je skoro rekla onako, kao usput, iako sam sumnjao već duže vreme. Onda kad smo prestali da spavamo i živeli skoro pa kao brat i sestra. Ali on joj je privlačan. To je surovo. Surovo prema meni i surovo prema njoj. Život bi bio mnogo jednostavniji da je ja privlačim. Jedan deo nje je toliko hteo da stvari između nas funkconišu, onako kao na početku, ali se nešto između nas jednostavno nije poklapalo. To da njen um to tako silno želi, ali telo jednostavno odbija da sarađuje.
Mnoge je stvari rastuže. Sa mnom može da sedi satima, i da razgovara o svemu. Može da spava u istom krevetu sa mnom (čak i kad hrčem), može da me vidi bez odeće, da bude gola preda mnom. Ne mora ni da se redovno depilira i može da ide u trenerci po kući. Ne smeta joj čak nikada se samozadovoljavam pored nje u krevetu. Kaže da je to pomalo rastužuje, ali i da joj laska da je od svih devojaka na svetu baš ona ta o kojoj tada razmišljam.
Oduvek je imala taj problem sa pravim muškarcima koji su joj se dopadali.Jer kad god bi nekog upoznala i dopustila mu da joj se prilbiži, taj bi posle nekog vremena ubrzo nestao bez traga i glasa. Kao da su u zemlju propadali. Nije znala zašto i da li njoj nešto fali. Ali su svi bili seksi, barem za nju. I ovaj novi ljubavnik je seksi. Dlakav je i niži od mene, malo sirov, a ona to voli. I ne traži od njega da pričaju. Ali kad ju je poslednji put sreo na ulici, bio je sa ženom i gledao je kroz nju kao da je ne vidi. Ona mu se osmehnula samo malo, značajano, krajičkom usana. Ali je on okrenuo glavu. Naravno, jer je žena stajala pored njega. Nju je to jako rastužilo i posle je gorko plakala u jednoj poslastičarnici u centru.
Problem sa mojom devojkom je ipak u tome što je i kada je bliska sa mnom, uvek sama. Tako je provela i detinjstvo. Sama. Nije imala nikoga ko bi je razumeo i tešio. Kaže da je samo sa još dvojicom muškaraca u životu bila tako bliska kao sa mnom. Bili su joj kao braća. Ponekad, kada je sama kod kuće, oseća da je gledamo. Mene i tu dvojicu. Kada se to dogodi, na početku se malo uplaši, ali je istovremeno i usrećuje. Jer zna da ipak nije potpuno sama.

Objavljeno

Jeftina tuga za jedan burbon i jedan viski.

Stigli smo rano, još dok su poslednji autobusi puštali roktave uzdahe smrdljivim gradskim ulicama. Nisi htela da palimo svetlo da ne bih video tvoje izgrebane cipele sa slomljenom štiklom i jeftinu tesnu haljinu kupljenu kod kineza. Rekla si da ne palimo svetlo. Ćutao sam i pogledom lovio tvoje lice. Izvadila si bocu iz svoje torbe i ispili smo je; prvo si pila ti, a onda ja. Kada se boca ispraznila, sišao sam do kioska i kupio drugu, veliku bocu. Ćitavu noć smo plakali i pili, i pijan sam mogao da kažem sve što mi leži na hladnom srcu, sve te blistave reči, sve te nenapisane priče, lucidna poređenja, zato što si plakala za drugim i nisi čula ni reč od onog što sam rekao.

Ali, bio sam prilično dobar te noći, jer sam bio ljut. I govorio sam svojoj pravoj ljubavi, a to nisi bila ti, nije bila ni ona mala dve ulice ispod, sa pegavim kerom bez jedne noge. Osećajući tvoju znojavu težinu na sebi rekao sam ti: rastvori svoje duge prste i vrati mi moju umornu dušu. Poljubi me svojim usnama jer žudim za hlebom šumadijskih brda. Udahni grozničavim nozdrvama miris izgubljenih gradova i pusti da umrem ovde, s rukom na nežnom obrisu tvog grla, tako sličnom belini neke poluzaboravljene rečne obale. Uzmi čežnju tih nemirnih očiju i nahrani njime usamljene laste što kruže jesenjim poljima. Jer tvoje ime je sveto kao ime neke hrabre princeze što je umrla sa osmehom zbog ljubavi koja nikad nije uzvraćena. Držao sam te u naručju i spavao, smiren usred tvojih jecaja, a ipak ozlojeđen kad su vrele suze iz tvojih očiju kanule na moje usne i kad sam osetio njihov slani ukus. Bio sam pijan te noći, ženo, pijan od jeftinog burbona, a ti si bila pijana od viskija i tuge. I dobro je što je bila noć, jer ne bismo znali da se jedan dan okončao, a drugi započeo.

Kad smo se probudili bilo je jutro i bilo nam je muka, i tvoja otečena usna bila je groteksnija nego ikad, a tvoje crno oko bilo je sada zeleno. Ustala si, oteturala se do kupatila i umila se. Čuo sam kako stenješ. Posmatrao sam te kako se oblačiš. Osetio sam poljubac na mom čelu dok si me pozdravljala i od toga mi je isto pripala muka. Onda si izašla i čuo sam te kako se lomataš stepenicama, štikle su neravnomerno lupale pod tvojim nesigurnim stopalima. I znao sam da je kraj. Jer svemu uvek dođe kraj. Čak i hladnom zakrpljenom srcu punom štepova, koje je umelo jednom ludo da kuca.

Objavljeno

Ah, ta ljubav

 

Imam jednog prjatelja, Mihajla, koji sebe smatra piscem a naročito pesnikom, i koji pati od adolescentske bolesti zaljubljivanja u hroničnom stanju. On je jedan od onih ljudi čiste duše, koju može da iskoristi čak i neki svetac. Pri tom, da stvar bude još gore, ima oblik kegle, kao da je majka priroda htela da se našali sa njim dodelivši mu izgled naivka.

Živeo je sa majkom u susednoj zgradi i radio kao raznosač porudžbina u nekoj piceriji, mada je najveći do svog rada posvećivao sastavljanju pesama visokog lirskog poleta posvećnih jednoj Zozi, u kojoj je video neodoljivo ukrštanje dame sa kamelijama i zle kraljice Snežane, ali sa malo više erotike. Jednom prilikom, uspeo je da ugrabi priliku i susretne Zozu sa samim sobom, u haustoru zgrade u kojoj živi, gde je njegova nesuđena heroina došla da obiđe bolesnu tetku. Tom prilikom, drhtavog glasa i gledajući nekud pored nje, izjavio joj je svoju večnu ljubav, svoju spremnost da izrode petoro dece, uz božje posredovanje (on je odani vernik), i obećao da će njegovo telo, njegova duša i sav ostali pribor uvek biti njeni, sve u zamnu za jedan poljubac.

Nije mi poznato šta mu je Zoza tačno rekla, ali to očigledno nije bilo povoljno za njegovu sudbinu. Tako smo završili u kafani na železničkoj stanici, uz više tura burbona, gde sam ga odveo da popričamo o ovom usudu neuzvraćene ljubavi. Uhvatio sam sebe da meljem bez kraja i konca, dok iz mene teku misli dubine šoljice za kafu, koje obično seremo po internetu u obliku jeftine životne filozofije ,zamućene dejstvom ćilibarske tečnosti, adrenalina, gorkog ukusa izgubljenih iluzija i mirisa staničnog vecea iza susednih vrata.

Rekao sam Mihajlu da treba da bude muško, žene su takve, neuhvatljive, da je sudbina kurva i da, pored svog hobija da zaskače nevine ljude s leđa i, ako je moguće spuštenih pantalona, voli da trpa ljude u pogrešne vozove. U pogrešnom vozu sve su stanice pogrešne, a Zoza je bila tvoj pogrešni voz sa koga treba da se siđe. Razumeš?

Pogledam svog neutešnog prijatelja i vidim da je zaspao glave položene na sto, uz hrkanje blaženog teleta, dok mu se sline iz uglova usana cede na kockasti čaršav.

Jebi ga. Život je takav. Metalno olovno jutro počeo je da prosipa svojeprve zrake po peronima i vozovima koji su bljuvali ljude na perone, dok su se koferi poput teške sudbe vukli i kotrljali za njima. Posmatrao sam ih neko vreme poput nekog brzinskog biografa, njihove pokret i odeću, razmišljajući i pogađajući njihove sudbine. Kad ti sudbina deli karte, ne valja da blefiraš. Uvek te zajebe na kraju. Kao i u ljubavi.

Objavljeno

Kada EGO uništi tvoje pisanje

 

Pritisneš SAVE na računaru, srkneš još jedan gutljaj kafe (može i burbon sa jednom kockom), i zatvoriš Wordov dokument koji sadrži tvoj upravo dovršen Magnum Opus u vidu pesme, priče, romana ili nekakve zbirke koju si dugo vremena mučio, pisao, brisao, i šta sve ne, kako bi pisanje priveo kraju.

THE END. Kraj. Konec. Gotovo.Osećaš se ponosno, ili kao da ti je stena pala s leđa – i da budemo pošteni – nema ništa lepše od završenog rukopisa.

Postoji samo jedan problem: zaljubljen si u njega. U tvoj rukopis. U tvoje delo. I što je još gore – zaljubljen si u samog sebe.

Nije tačno? Možda. Istina? Apsolutno. Kada se zaljubiš u samog sebe kao pisca, dostigao si pijedastal sopstvenog talenta, mreću iz koje je nemoguće pobeći – sve dok ne trenseš na ledinu. Da se tako blago izrazim. I dok se ne izvuče tepih ispod tvog Ega.

Problem kada si umetnik

Naročito ako si umetnik od glagola umetati. Problem sa umetnicima, kako pravim tako i onim nabeđenim, je u tome što se biti umetnik izjednačava sa onim biti – slavan. Mi ljudi smo nezgodni u tome što smo skloni da svaki kreativni proces kojim se bavimo natopimo iluzijom veličine, i očekujemo da naš rad bude prihvaćen univerzalnom aklamacijom.

Ali da se ne zavaravamo: to se neće desiti.

Ono što hoće da se desi je obično sledeće: osećajući se zadovoljno, mi završimo naš “projekat” (staromodno rečeno kratku priču, zbirku pesama, roman…), i to tako da mu se više nikada ne vratimo. Ponovljena čitanja ne postoje, a o objektivnom pristupu sopstvenom pisanju i da ne govorim. Na vrhuncu našeg kreativnog zanosa, osvajajući nove teritorije (u sopstvenoj glavi), uopšte ne marimo da li je naš rad stvarno dobar.

Šta se onda dogodi?

Puni preteranog samopouzdanja, počnemo da šaljemo naše pisanje na razne konkurse, urednicima, izdavačima, kačimo na blog i društvene mreže – kome god i koga god možemo da prisilimo da čita ovo naše neflitrirano čedo, plod našeg Ega.

A oni neće. Neće da čitaju. Odbijaju rukopis. Ignorišu. Zlobno komentarišu. Prave se da ne postoji.

Poniženi i uvređeni, svim ovi pokušajima da impresioniramo druge, povlačimo se u bes, očaj i samosažaljenje. Neki odu da prve društvo depresiji. Drugi se odaju porocima, piću najčešće. Sumnja i osećaj nerazumevanja i niže vrednosti počne da nagriza kao kiselina.

I to je obično mesto gde nas odvede sopstveni Ego.

Nemoj da se zaljubiš u sebe, zaljubi se u pisanje

Tvoja ubeđenje i očekivanja bi trebalo da budu povezana sa činom pisanja, za sam proces, a ne za kulminaciju tvojih napora. Ako se tvoja revnost koncentriše isključivo na rad, onda ćeš biti sledeće:

  • mnogo manje obeshrabren negativnim reakcijama
  • mnogo voljniji da preradiš i urediš svoje delo (zato [to zna[ da ono nikad nije završeno)
  • više ćeš impresionirati svoju publiku zato što stalno unapređuješ svoje pisanje i neguješ svoj talenat

Da li to znači da ne trebaš da budeš nervozan kada negde pošalješ svoj rukopis? Iili da uopšte ne mariš za svoj ulog dok pišeš? Daleko od toga. Ako se zaljubiš u pisanje, ti ćeš pisati svoje strasti za pisanjem. A kada tako pišeš, nemoguće je da stvoriš nešto što je daleko od tvog srca.

Dakle, piši. Zaljubi se u svoje pisanje. Piši svaki dan dok pisanje ne zavoliš kao disanje. I uradićeš sve ono što pisac i jedna umetnik rade.

Da li stvarno tako pišeš?

Objavljeno

Ljubav ne pobeđuje…

 

-Kako znaš da je to sad ona prava ljubav? Kako znaš da nije opet samo dobro ‘upakovana’ obmana, iluzija, zaslepljenost? Kako znaš ovog puta da je to ‘ono’ pronalaženje drugog dela tvoje duše, ta jaka, nevidljiva a neraskidiva povezanost? Kako?

– I nemoj mi samo molim te reći da se to oseti i da to se vidi, jer mi ljudi smo stvoreni takvi da težimo i želimo da nas neko bezuslovno voli, pa nekad sami sebe ubedimo u to, jer ‘Sizifima’ treba podstrek i pomoć, makar bila imaginarna da izguramo svoj kamen na vrh?

-Upravo tako i znam. Pođi od reči ‘stvoreni’ smo. Takve nas je Bog stvorio. Slabe, željne ljubavi, milovanja, podrške, pomoći. A to sve možeš i naći u njemu. Međutim to nama nije dosta, jer opet nismo stvoreni da bi bili sami dok dišemo. Neko bira Njega za životnog saputnika, neko bira drugo ljudsko biće, no to je već druga priča… Koliko nas On voli? Bezuslovno, bezgrešno i beskonačno! Toliko da nam je dao čak i slobodnu volju i slobodu da sami stvaramo i biramo kome ćemo se krstiti i klanjati, svejedno ti je to… Naravno, ta ljubav prema nama i takva ljubav je najčistiji i nijedna joj nije ravna i nikada neće ni biti…

[Tweet „Ljubav ne pobeđuje, ali je zato nepobediva.“]

-Ali, ja sam te pitala nešto drugo, ovo mi je jasno, da ne postoji takva ljubav na zemlji i da ne može poticati od ljudi, takva jačina osećanja…

-To si u pravu! I ne postoji ali prekinula si me. Moraš krenuti od početka da bi shvatila. Dakle, iako zna jedini ON šta će biti, kako, kada i gde ćemo zastraniti, izdati ga, pokleknuti, pa čak ga i proklinjati, opet nam ostavlja tu slobodu izbora i obraćenja kad mi to želimo.

-Da, jasno mi je to, u potpunosti, ali kakve veze to ima sa mojim pitanjem?

-Nestrpljiva si mnogo. Moraš znati i naučiti čekati… No, da ja sad tebe pitam;  Kada te neko voli, želi, ima potrebu za tobom, da ti bude zauvek u blizini, da provodi sa tobom dane i noći, voli tvoje mane, ljubi tvoje vrline, ističe ih, neguje i pazi na njih i na tebe celu, šta radi?

-Pa ne znam, ne pušta te više nikada da odeš od njega? Čuva te, poštuje i pazi da te ne izgubi? Trudi se oko tebe? Svaki put te poljubi i oprosti ti kada pogrešiš?

-Tačno delom, ali i pogrešno!

-Kako pogrešno? Sad tek ništa ne razumem? Pa zar nije to dokaz da te voli?

-Jeste i nije.

-Molim?

-Vidi, sve to jeste istina što si navela kako neko se ponaša kad mu je stalo do tebe, ali ne i ono prvo! Naprotiv! Daje tí i slobodu izbora!

-Ne razumem?! Zašto bi te neko pustio od sebe ako ne može bez tebe, ako te zaista, iskreno voli?

-Zato što je prevazišao svoju sebičnost. Zato što je spreman da živi s tom boli bez tebe, jer tebe stavlja na prvo mesto, tvoju sreću, tvoju odluku i tvoj izbor. Voli te, to je neosporno, ali toliko te voli da ti daje slobodan izbor, da ako odlučiš da odeš od njega, da nisi vezana i da nisi pod prisilom da protiv svoje želje deliš postelju s njim. Naravno, ne dopušta da je on kriv za mogućnost razlaska, ne čini ti zlo, ne tera te, ali ti ostavlja prostor slobodnog izbora iako bi mu srce od boli ostarilo i puklo. Da li sada shvataš kako znam? Ljubomorno me čuva, ne da me nikome, tu je uvek kada mi je potreban, najnežnije ali i najstrastvenije stvorenje me ljubi, poštuje me kao sebi ravnu, ceni sve što činim za njega, vezani smo nekim nevidljivim nitima duše, jer možemo osetiti misli jedno drugome… Vezao me za sebe, a opet pružio mi je slobodu… Zar to nije onda nešto najpribližnije i najsličnije ‘onoj’ iskonskoj i bezuslovnoj ljubavi?

-Sad shvatam. Nisam do sada nikada tako o tome mislila.

-Ne zaboravi, ljubav ne pobeđuje, ali je zato nepobediva!

 

Autor: Mala Škoripija

(Mala Škoripija http://www.malaskorpija.com)

Objavljeno

Kako sam napravio uspešan blog?

“Kada su studenti jedne Tai-Chi škole iz Kine pitali svog majstora koja je tajna njegove dugovečnosti i zdravlja (imao je blizu 100 godina), on se samo nasmejao i pokazao ljude na ulici oko sebe: Vidite sve ove ljude ovde? E, radio sam sve suprotno od onoga što oni rade”.

Dakle, kako napraviti uspešan blog? Mnogi prijatelji i pratioci sajta mi postavljaju ovo pitanje. I sam sam napisao više članaka na ovu temu, baveći se različitim aspektima poslova koje jedan bloger mora da ima na umu kada otvara blog i počinje da piše na njemu. Pogotovo ako imaš na umu blog koji je posvećen kreativnom pisanju, što mene pre svega interesuje. Nije me zanimalo da napravim protočni bojler škrabanja o svemu i svačemu koje niko zapravo i ne čita, samo da bi zadovoljio svoj ego (većina blogova danas), niti me zanimaju teme kao što su dnevna politika, kuvanje, astrologija, popularna psihologija i slične teme. Kao ni vođenje ličnog dnevnika u formi mudrovanja tuđim citatima. Što većina voli. Ja nisam hteo da budem većina. Oduvek sam pišao uz vetar. Ako nisi takav, onda nemoj dalje da čitaš. Ovaj tekst sigurno nije za tebe.

Hteo sam da napravim blog i radionicu kreativnog pisanja za ljude koji vole da pišu, koje interesuje pisanje kao forma kreativnog izražavanja, i koji žele time ozbiljno da se bave. Izgledalo je kao besmislen zadatak u svetu u kome se čini da svako ko ima olovku i tastaturu piše, otvara blog, ili hoće da izda knjigu. I za inat interentu gde postoji gomila besplatnih saveta, alata, škola, radionica i čega sve ne na ovu temu.

Zašto sam tako naopak? I kako sam to sve uspeo, uprkos brojnim savetima i trikovima? Evo kako.

Prvo pravilo: posećenost sajta (saobraćaj ili “traffic”). Ovo je bila najveća enigma. Oči mi ispadoše od čitanja saveta raznh gurua na ovu temu. Gomila nesposobnih blogera napisala je još veću gomilu besmislenih tekstova o tome kako napraviti uspešan (čitan i posećen) blog, uz pregršt kojekakvih čudesnih marketinških trikova (SEO, …EO,), uz pomoć raznih gurua i uticajnih ovih-onih likova, bla, bla…

I onda sam ukapirao: sve je to manje više besmisleno. Rat sa vetrenjačama. Nikakav marketing ti ne može pomoći ako to što pišeš ne valja ni pet para. Kao i u životu, ljudi uvek sami nađu ono što ime treba. Pre ili kasnije. Ako ti sajt nije od nekih gore pomenutih tema za masovnu mediokritetsku konzumaciju, onda shvatiš da je i tvoja publika onakva kakav si i ti. Prosto ko pasulj. To je prva dilema koju sam morao da rešim. Piši kvalitetno i usmeni marketing će dalje odraditi svoje. Možda ti to zvuči glupo, ali rekoh ranije: jesam naopak možda i staromodan, ali ne postoji nikakav marketing koji će prodati lošu robu. Moja publika to radi umesto mene. Ne zato što ih varam nekom čudesnom tehnikom, već zato što to jednostavno žele.

Drugo pravila: sadržaj. Najbolji marketing za povećanje saobraćaja i sticanje publike koji možeš da imaš su tvoji tekstovi. Sadržaj. Kvalitet tvog pisanja na odabrane teme koje te interesuju. Da li oni vrede da ih čitaju milioni ljudi? Uvek zapamti da svrha sadržaja jeste da on obezbedi vrednost za druge ljude. Da li si u stanju da obezbediš takav sadržaj?

Kada sednem da pišem uvek zamislim kako stojim na bini ispred miliona ljudi. I onda se zapitam: Šta ja imam da kažem ovim ljudima? Ako njih milion provede 5 minuta na mom sajtu, to znači skoro 10 ljudskih života godišnje. Da li je to vredno mog pisanja? Iskreno verujem da ovakav način razmišljanja pomaže da napravim dobar sadržaj.
Zato uvek piši iz sebe, budi svoj, čak i kada te hejtuju, tako ćeš uvek biti originalan, što god to značilo.

Uvek misli na efekat koji tvoje pisanje ima na druge ljude. S obzirom da pišem o kreativnom pisanju, imam svoju školu pisanja u obliku raidonica, želim da moje pisanje menja ljude na bolje. Želim da i oni otkriju kreativnost i dar za pisanje u sebi, da prošire svoju svest, i da im pomognem da eliminišu strah iz njihovih života. Ako moje pisanje ne menja način na koji misle, delaju i pišu, onda vrednosti u mom pisanju nisu prenete adekvatno.

Kada se fokusiraš na pružanje pravih vrednosti, umesto da gubiš vreme na piskaranje o svemu i svačemu, i što će većina da zaboravi istog trenutka (ako uopšte i pročita), tvoji čitaoci će to primetiti. Zašto? Zato što su kvalitete i prave vrednosti univerzalna stvar. Vrlo je teško da ih napraviš, ali će se zato dugoročno uvek isplatiti i povećati posećenost tvom blogu. Ako se to ne dogodi, onda verovatno tvoje pisanje to i ne zaslužuje. Zato se uvek potrudi da daš najbolje od sebe.

Treće pravilo: stvaraj univerzalno i večno.

Iako i sam ponekad pišem o aktuelnim događajima, većina onoga što pišem ima svrhu da bude bezvremenski. Svestan sam da sve što napišem danas možda će se čitati sutra kad više ne budem na ovoj planeti. Ljudi još uvek citiraju Aristotela zato što su njegove ideje večne i uniberzalne, iako on već 2300 godina nije živ. Razmišljam kako moj rad može uticati na buduće generacije, da li će to nešto značiti mojim potomcima?

Trudim se da izbegnem trendove i aktuelne događaje u mom pisanju. Ratovi, katastrofe, i korumpirani političari su sa nama već hiljadama godina. Ima mnogo onih koji već pišu o tome, ne da mi se da budem još jedan od njih.

U smislu povećanja publike na blogu, ovakav bevremenski sadržaj stvara dublje veze nego trendovsko pisanje o aktulenostima i zanimljivim trivijalnostima. Ovo poslednje će brzo biti zaboravljeno. Mi zaboravljamo jučerašnje vesti, ali uvek pamtimo stvari koje nam nešto znače. Zato se uvek trudim da pišem o značenjima a na o događanjima.

Četvrto pravilo: na prvom mestu pišem za ljude, a tek onda za kompjutere. Mnogo je toga napisano o optmizaciji bloga za pretraživače na netu. Kao, to je struka koja ti pomaže da te drugi nađu u okeanu informacija na Mreži. Moja strategija je da sam uglavnom ignorisao sva ta mudrovanja. Zašto? Zato što pišem za ljudska bića, a ne kompjutere.

Pišem onda kada imam nešto važno da kažem. I pišem onoliko dugačko koliko je potrebno da to kažem, na jasan, kocizan i razumljiv način. Neki blogeri kažu da je bolje da pišeš kraće postove (500-700) reči i da ih objavljuješ 20x nedeljno. Moj tipičan post je uglavnom duplo duži. I objavljujem 4-5 puta nedeljno.Šta reći? Mada se u načelu slažem sa nekim od strategija ovih stručnjaka, to se kosi sa mojom koncepcijom i idejom pisanja. Nemam nameru da piskaram koješta u malim dozama da bi zadovoljio kompjuter. Oni koji stvarno žele da nešto saznaju uvek čitaju vredne postove, bez obzira na dužinu, ili ih sačuvaju za kasnije čitanje.

Peto: Neka tvoja publika zna ko si ti. Moj život i moje pisanje su tesno isprepleteni tako da ih je nemoguće razdvojiti. Kada me neko čita na mom sajtu/blogu, on će sasvim sigurno ubrzo doznati ko sam ja u stvari. Iako se svaka osoba uvek menja, zri i raste, ona osnovna slika o meni je tačna. Kada znaju ko sam ja, moja publika može lakše da razume kontekst mog pisanja, što znači i veću vrednost tekstova za moje čitaoce.

Uz svo poštovanje privatnosti, ne marim mnogo za to, jer kada pišeš uvek pišeš javno. Poštujem tuđe pravo na privatnost i motive koji stoje iza takve odluke. Ipak, mislim da ovakva potreba za blogerskom privatnošću svoj koren ima u želji da se zaštiti ego i potreba da se prikrije strah. A strah je nešto što ne želim u svom životu. Mislim da je sasvim u redu da publika voli li ne voli moje tekstove. Pokušaj da budeš perfektan nije ništa drugo nega kuća od karata, koja će se pre ili kasnije sigurno srušiti.

Mislim da mogućnost da me publika upozna, pruža mnoge dragocene prednosti. A najviše da izgradi bliske veze sa mojim čitaocima i ljudima koji slično misle. Prijateljstvo i razumevanje, čak i kada različito mislimo je ključna stvar. Komunikacija među jednakima je uvek najbolja vrsta komunikacije. A to uvek znači i veća čitanost i posećenost na blogu.

Šest. Novac ima svoje mesto. Oni koji žele da naprave profi blog i da žive od svog pisanja, uvek misle kako da zarade novac, I to je u redu. Novac je koristan jer ti daje jednu vrstu slobode u ovom materijalnom svetu u kome živimo. I ja moram da jedem i plaćam račune. Ali, novac je vrlo slab motivator za svakog ko stvarno želi da se bavi pisanjem. Ja novac vidim samo kao način da ostvarim svoju potrebu da nešto korisno podelim sa drugima.

Mnogi žele da se obogate, postanu slavni i žive udobno od pisanja i bloga. I onda upregnu čitav marketing oko toga. I tako postave koncept “ja i oni”. Ja sam uspešan, a ti nisi. Bogat sam a ti nisi. Ako ne radiš ono što i ja onda si idiot koji zaslužuje da bude na dnu lanca ishrane. Sve je to loše, jer publika to pre ili kasnije vidi. Ne može sve da se naplati. Na mom sajtu dosta toga ima i za džabe, jer ljudi žele da vide tvoje iskrene namere da im pomogneš, pre svega.

I na kraju, šta je suština uspešnosti svakog bloga?

Napraviti uspešan blog ili sajt, je vrlo izazovna misija. Naročito ako nemaš iskustvo sa računarskim tehnologijama i internetom. Srećom, ove veštine se vremenom nauče. Da bi bio dobar i uspešan bloger, stvarno ne moraš da budeš astronaut.

Za uspešan blog, naročio ako misliš da ti on donosi novac, potreban je pre svega jeziv fokus, ogroman rad, čelična disciplina i vera u sebe.

Druga ključna stvar bez koje nema uspešnog bloga jeste – ljubav. Učini najbolje što možeš da pomogneš drugima, iskreno, iz srca, i oni će te razumeti. Postati tvoji prijatelji, pratioci, poštovaoci tvog rada i zajedničkog rasta i učenja.

Ako uopšte i postoji kakv valjan savet posle sveg ovog što sam napisao, onda je ovo najvažniji. “Kucaj, i otvoriće ti se”, zapisano je davno negde tamo.

Pokucaj, ne oklevaj.

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywrting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Ako si početnik u pisanju, nauči osnovne tehnike zanata pisanja, osnove dramaturgije izgradnje likova, postavke, tehnike pričanja priče.

Želiš da postaneš profesionalni pisac i da živiš od pisanja? Imaš svoj blog i voliš da pišeš?  Nauči sve o copywriting-u, pisanju za  Blog i Interent, freelancer poslu, i pisanju za biznis. Radionice pisanja će ti u tome pomoći!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

Objavljeno

TEST: Da li likovi u tvojoj ljubavnoj priči mogu da izdrže test vremena?

Ljubavne priče, pored onih o tragičnim umiranjima širom planete, oduvek su zaokupljale maštu pisaca i čitalaca (za mnoge imale su epilog u stvarnom životu, ovako ili onako). Ako voliš da čitaš, pišeš i živiš strasne ljubavne priče, a nisi Ana Karenjina ili Grof Vronski, onda je ovaj test za tebe kao pisca prava stvar!

Test je napravljen tako da proveriš i stekneš uvid kako tvoja ljubavna priča (pisana, pre svega!), može da se nosi sa nekim od najlepše napisanih ljubavnih priča svih vremena. Ako želiš, možeš da ova pitanja iskopiraš u poseban dokument ili ga okačiš na tvom blogu i komentarišeš ga sa svojim prijateljima do mile volje!

Ako nisi siguran kako to treba da izgleda, ili šta treba da radiš, pročitaj moj tekst “Jedna zajednička stvar za sve ljubavne priče”, na sajtu kreativnog pisanja. To će ti sigurno pomoći!

Postavka tvoje ljubavne priče. (Pomoć: idealno bi bilo kada bi postavka, konktekst ili okruženje bilo interesantno, neobično, neočekivano, ili fascinantno. Da li koristiš ovakvu postavku da podstakne i pojača akciju tvoje ljubavne priče?)

Da li su želje, motivi i ciljevi tvojih junaka jasni čitaocu, ako već nisu njima samima? (Pomoć: privlačnost ne mora uvek da bude razumna, ali mora da ima neke razloge, kakvi god da su).

Kakvu korist tvoji likovi imaju od uspešne veze? (Pomoć: što se više junaci upinju da ih ostvare, to će čitaoc više biti uvučen u priču – sa srećom ili suzama na kraju balade).

Šta je to što komplikuje njihove odnose? Koji su razlozi da oni NE BUDU zajedno? (Pomoć: ovde ti je mudro da razlozi budu uverljivi i STVARNO dobri. Izbegavaj uopštavanja tipa “mislim da ne možemo da budemo zajedno, jer ja tako osećam…”. Potrudi se da razlozi budu objektivni, moćni, tragični…što snažniji. Tako će se publika još više vezati za tvoje likove).

Da li postoji nešto sudbinsko, uticaj više sile, karme, ili neki drugi osećaj nesuđenog, što utiče na tvoju ljubavnu priču? (Pomoć: ne treba da odmah otvoreno i na početku kažeš za ove okolnosti, ili da pravdaš događaje kosmičkim silama s početka. To je suviše ogoljeno i lako predidivo. Bolji je izbor da sudbina bude moćna sila, kao neka tajna koja deluje iz pozadine).

Šta tvoji likovi imaju da izgube, kako će da pate ako im ljubavna veza propadne? (Pomoć: ako je odgovor “srca će im biti slomljena”, tvoja priča verovatno nema dovoljno snage. Zašto? Zato što su slomljena srca životna činjenica isto kao i jaja na oko za doručak. U nekom trenutku, svako od nas je polomio svoje (i tuđe srce), tako da to nije dovoljno da izuje publike iz cipela. Ako ćeliš da tvoja ljubavna priča bude moćna, tvoji likovi moraju da pate mnogo više nego kad im se tipično slomi srce: moraju da mnogo rizikuju, uđu u neku pogibeljnu situaciju, dožive duhovnu katarzu, “skočiću sa mosta ako me ne voliš”, “nikad više neću voleti” i sl.

I na kraju: duboko zaviri u svoje srce i uporedi tvoju priču sa najvećim ljubavnim pričama svih vremena. Samo je jedan korak do savršenstva: iskrenost i mašta koja nema granica!

Objavljeno

Ljubavne priče – ne, ne umem ja to!

Piše: Olja Ristić

Niko ne može bolje razumeti muškarca od žene koja ga voli, tako me je naučio Dostojevski. Ustvari to sam samo pročitala kao devojčica, još nezrela za takvu literaturu. Nešto, par meseci pošto me je dobrano izdrmusao pubertet.

Mnogo je tu suza, srušene romantike i ideala prošlo dok nisam ukapirala da su mi instikti ta energija koju ludački sledim i kroz nju učim. Auh, koliko lomljava, pa ljutnje, pa to pršti od strasti u pomirenjima a posle opet bacanje stvari ma kroz prozor, kroz prozor! Iskakanje iz auta, bežanje na motobajku. Jednog momka sam gađala najdražim, otmenim mantilom iz Londona, dugo željenim i čekanim, dok me je on samo priupitao „Da ti nisam nešto dužan?“ Nisam ja agresivna, ma jok ali poklonila sam mu priču, onako filozofsku ali u suštini ljubavnu a on me je na to pogledao tupo i upitao „A ti baš voliš da filozofiraš, a?“ . I kako da mi bude žao mantila!

Prva ljubav bila je kao najbolje drugarstvo. Potom sledeća, tip glavna faca u gradu a mene obasipa cvećem, vodi me po pozorištima, koncertima, pravimo žurke jeah, glavni smo u gradu. I to se završilo…suviše smo bili mladi, tada je sramota bilo da se udaješ pre tridesete. Kao da si neobrazovana. Posle su usledili neki mamini sinovi. Ima njih poprilično. Valjda su od mene hteli da pozajme tu snagu da se suprotstave svojim mamicama. Ali samo sam im izvređala bolesne keve i otišla. Jer nisu sigurno bolesni ti muškarci tek tako, problem je u odgajanju.

Dalje …dalje idu luda putovanja…ma, nije ni važno. Uvek sam govorila da ljubavne priče ne umem da pišem. Ni da izmišljam. O ljubavi mogu koju reč da kažem ali te zaplete, jao da li će se poljubiti, da li će se porodice Romea i Julije pomiriti, ne znam, teško to meni ide.

Volim one neobične, tanane odnose gde ljubav lebdi negde u predmetima koji se dele tokom dana, sto, kauč, metla, usisivač, andoli, ferveksi, poliva on mene pa ja njega rakijom u kadi dok nas trese temperatura od 40 stepeni. I tako se grlimo goli u kadi, kijamo i smejemo se. Meni prorade, drugi kažu leptirići, ja ih zovem „mali monstrumi“ , posle deset godina, da li od gripa, rakije ili pogleda njegovog dok se smeši i dok uglovi njegovih usana titraju. Znam i zašto. Do te bliskosti je mnogo, mnogo promašenih ljubavi bilo potrebno proći i imati sreće da smo sada baš on i ja tu. Uvek sam zahvalna na tom trenutku. Nikad se ne zna, sve je prolazno. U meni uvek nešto kaže, kao glas iz nekog podzemlja : “Hvala ti na ovome sad“.

I tek sada znam na šta je to mislio Dostojevski. Ljubav izoštrava ta čula i saosećanje je ustvari ta inteligencija koja „čita“ muškarca i kada se ćuti. I kad on luta. I kada budali, greši. I kada je bolno u pravu. I kad me previše steže, i kad je nežan bez povoda. I kada on laje, dok ja kreštim. I u slučajevima kad zacvrkućem a on ne sluša. Ma ne osvrnem se a on ispričao sve o poslu…i tada. Pet onih dana kada ne govorimo i sve vikende koje smo jedva dočekali, i tada sam bila ta žena Dostojevskog. Svakodnevno dok ga izazivam na najrazličitije dvoboje jer ženama sve vrvi u mozgu a muškarci imaju mirne hormone i samo me začuđeno gleda tim “blago njemu” hormonima. Nekad bi da se menjamo sa količinima tih estrogena, i raznim “ronima” i “monima” da napravimo razmenu na jedan dan. Da se ja malo čudim koliko se čuje dok mu zuji u glavi. On tvrdi, dok hodam, čuje mi se kako mi šišti u glavi! A ja mislila samo ja to čujem, eh naivnosti!

Osvestila sam se ja, nije da nisam, i prihvatila da sam bila retko nežna. Možda sam samo jednom bolovala od ljubavi. Posle sam verovala u sebe i smatrala da je život suviše zanimljiv da ne bih uživala u slobodi dok me opet neko muško čeljade ne saplete.

Ma super su ta saplitanja. A sada…u srednjim godinama imam groznice, povremena zapaljenja, temperature u naletima. Nekad su to plaže i dva gmizavca. Pa nedelje u kojima kao da neko snima ubrzani film gde se mimoilazimo na vratima, sudaramo u sobama i ne čujemo i ne vidimo, brige, obaveze, drugi su u nama. Potom usporimo, popadamo, zakucamo se u jastuke, pa se negde u sred noći razbudimo i pričamo, ćaskamo što nam dan nije dozvolio. Magične noći uz promenljivi mesec koji se kači na orah ispred prozora. Evo sad ponovo merimo stopala, on tvrdi da su mi porasla za koji centimetar a ja se ljutim …gasi mi lap top…ništa, izgleda kraj ove priče…

Pauza – autorka – opravdano odsutna

Olja Ristić

Objavljeno

Šta je zajedničko svim velikim ljubavnim pričama?

Kako napisati ljubav? Jedan od načina na koji ćete biti sigurni da će vaša ljubavna priča osvojiti srca publike, jeste da dobro proučite čuvene ljubavne parove iz literature. Evo kako su neki pisci velikih ljubavnih priča vredno radili kako bi njihovi junaci postali nezaboravni likovi najvećih ljubavnih romana!

Ali, šta je to što je zajedničko svima njima? Kada dođemo do dobrih ljubavnih priča, odmah se vidi da tu nema mesta polovičnim emocijama i pisanju reda radi. Po šablonu, ili dobro proučenom i predvidljivom zapletu. Čak ni neki interes nije važna stvar. Ono što jeste važno je da je jedinstveno i nezaboravno, pod punim gasom, do kraja bez obzira na posledice. Likovi kada padaju, padaju tvrdo, do kraja.

Strast je ključni sastojak svake ljubavne veze, i mora da bude vrela kao lava i moćna kao vulkan. Nije dovoljno da tvoji junaci samo žele ljubav. Mora da postoji neka vrsta emotivnog ludila, opsesije, koja likove goni na neviđen dela, podvige ili…zločine. To je ono što velike ljubavne priče čini nezaboravnim. Strast mora biti toliko važna za vaše likove, kao što je vazduh koji udišu.

Ljubav je  priča bez kraja

Iako ne postoje tvrda pravila za strasne priče, evo kako su neke velike ljubavne priče ispričane i zašto:

Džejn i Ročester, u romanu “Džejn Er”, Šarlote Bronte. Ove besmrtna romansa za sva vremena nudi zanimljiv obrazac za sve buduće pisce ljubavnih priča: čovek i žena dolaze iz različitih društvenih i ekonomskih miljea, i moraju da prebrode ogromne prepreke kako bi živeli srećno i zadovoljno do kraja života. Strast je pojačana samom činjenicom da postoje ove klasne razlike (između ostalih stvari). Situacija da junaci moraju da prevaziđu sve ove razlike samo govori snazi njihovih osećanja i dubini emocija. Osim toga, Bronte priča priču iz ugla jednog od junaka (setimo se prednosti pričanja u prvom licu), umesto da koristi treće lice sve prisutnog naratora, što pitanje “Šta to Ročester krije”, čini još dubljim, interesatnijim i značajnijim.

Njuland Arčer i Elen Olenski u “Doba nevinosti”, Edit Vorton. Zaljubljeni par može očigledno biti “stvoreni jedno za drugo”, ali to ne znači da će stvari u životu funkcionisati na taj način. Jedno od ljubavnika može imati drugu vezu i obavezu, ili ljubavni par može biti izložen snažom negativnom pritisku sredine.Važna lekciju koju Vorton kazuje je da pisac može slomiti srca čitalaca a da ih ipak ostvavi zadovoljne što čitaju jednu ovakvu srceparajuću priču. U ovoj priči, dugotrajna strast (koja traje celog života), nije nikada ostvarena, ali ipak ne umire. To je ono što ovu ljubavnu priču čini tako moćnom.

Adam i Keti Trask u “Istočno od raja”, Džona Štajnbeka. Naravno, ljubavne priče ne bi bile ljubavne kada se nešto što je idealno vremenom ne pokvari i pretvori u katastrofu. Tako je i čuveni rimski pesnik Katul, pisao svom prijateju Tibulu: “Dragi moj Tibule, kada nešto jednom počne da propada, propašće sigurno!”. Traskov brak je primer primer katastrofe kada su ljubav pretvori u jednostranu priču. Ovde odani i posvećeni Adam voli Keti (barem u početku), ali zla Keti nije sposobna nikoga da voli. Ovo je odlična tema i materijal za velikog Štajnbeka, ali i svakog pisca koji voli da piše ovakve priče. Tema je nezaboravna jer nas upoznaje sa svim opasnostima od zaljubljivanja sa ovakvim osobama.

O Ani Karenjinoj nećemo ovog puta. Dakle, čak i iz ovih nasumice odabranih romana (mojih omiljenih, al šta ću ja sam pisao ovaj tekst), šta je to što je zajedničko svim velikim ljubavnim pričama? Strast. Moćna, velka strast koja pokreće planine i svetove! Bez strasti, sve je mlako, obično, dosadno. Strast je jača od para, seksa, brda i dolina, aviona i kamiona. Naročito onda kada je nedostižna, tu na dohvat ruke, ali nikada tvoja. Neko je nekad rekao da su prave ljubavi uvek one neostvarene.

Možda je bio u pravu. Iluzije i neostvareni snovi uvek umiru poslednji. Setite se toga kad pišete SVOJU ljubavnu priču!