fbpx

ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA – Italo Kalvino

Zamak ukrštenih sudbina

„Zamak ukrštenih sudbina“ je uslovno rečeno zbirka priča jer se sve nadovezuju se jedna na drugu, pa može ličiti i na roman, ili pre na novelu. Knjiga je podeljena na dva dela, pod nazivima Zamak ukrštenih sudbina i Krčma ukrštenih sudbina. Planiran je bio i treći deo koji bi se zvao Motel ukrštenih sudbina, ali kako sam pisac kaže – nije odmakao daleko od oblikovanja osnovne ideje jer se jednostavno iscrpeo, kako svoje teorijsko, tako i izražajno bavljenje tim eksperimentom.

Prvi tekst, Zamak ukrštenih sudbina inspirisan je špilom tarot karata koje je, sredinom XV veka minijaturama oslikao Bonifacio Bembo za vojvode od Milana. Drugi tekst, Krčma ukrštenih sudbina, komponovana je pomoću špila tarot karata koji se danas najčešće sreće, a to je Marseljski tarot. Samu ideju da koristi tarot karte kao pripovedačku kombinatoriku dobio je godinama pre nego što će objaviti ovu knjigu. Silno vreme posvetio je proučavanju tuđih napisa o pripovedanju pomoću karata i jeziku simbola, što su prvi analizirali M.I. Lekomčeva i B.A. Uspenski ( „Gatanje kartama kao semiotički sistem“), kao i B.F. Jegorov („Najjednostavniji semiotički sistemi i tipologija književnih zapleta“).

Ipak, sam pisac kaže da se nije mnogo oslanjao na metodološki doprinos ovih istraživanja. Od njih je prihvatio ideju da značenje svake pojedinačne karte zavisi od mesta na kome se ona nalazi u nizu karata koje joj prethode ili slede. Pročitavši sve te „materijale“, pisac ih odbacuje i pušta mašti na volju oslanjajući se na lične sugestije i asocijacije, pokušavajući da ih tumači na osnovu zamišljene ikonografije.

Asocijacije koje su mu se rađale stvarale su niz scena piktografske priče, ali nikako mu nije polazilo za rukom da karte poređa u niz koji bi sadržavao mnoštvo priča. Bio je prinuđen da stalno menja pravila igre, opštu strukturu, pripovedačka rešenja, jednom rečju – kombinatorika se otimala. Potom je shvatio da je svet sa minijatura iz petnaestog veka sasvim drugačiji od onoga koji se vidi na popularnom marseljskom tarotu. Ali ne toliko zbog toga što su neke arkane drugačije naslikane, pa su iz korena menjale priču na koju se odnose, koliko stoga što su ove priče pretpostavljale drugačiji senzibilitet i jezik.

Zatim je pokušao, referišući na Besnog Orlanda na šta su ga vizuelno podsećale, da pomoću viskontskih tarot karata sastavi nizove inspirisane ovim Ariostovim epom. Tako mu je bilo lakše da sagradi svoj „magični kvadrat“ i osnovne priče koje se u njemu ukrštaju. Potom je samo pustio da se oblikuju ostale međusobno ukrštene priče, pa je dobio neku vrstu ukrštenice, sačinjene od slika umesto od reči, čiji se svaki red mogao čitati u oba smera. Za nedelju dana završio je Zamak ukrštenih sudbina.

Krčma ukrštenih sudbina

Priče su naišle na dobar prijem i to ga je ohrabrilo da zaviri u Krčmu i pokuša da je pridruži zamku. Misleći da će ovaj poduhvat lakše ići jer su marseljske karte popularnije, pa stoga imaju i mnoštvo pripovedačkih sugestija, iznenadio se kada je shvatio da mu ne polazi za rukom da sagradi okosnicu za ukrštene priče. Nikako nije uspevao da ih uklopi u jedinstvenu šemu, priča se stalno komplikovala, negirajući druge kojih nije želeo da se odrekne.

Tako je provodio dane i dane mučeći se i gubeći se u šemama i konstrukcijama koje nisu bile izvodljive. Sve više su se umnožavale prinude i prepreke o kojima je morao da vodi računa. Kada je pokušao da preradi stranice s kojima se već srodilo mnoštvo literarnih aluzija, one su počele da se opiru i blokiraju ga. Vraćajući se godinama u ovaj lavirint koji ga je iscrpljivao, počeo je da se pita da nije poludeo. Da nije potpao pod zlokobni uticaj ovih tajanstvenih slika koje ne dopuštaju da se njima nekažnjeno poigrava?

Odlučio je da odustane. Prošlo je prilično vremena a da o tome uopšte više nije razmišljao. Onda bi mu odjednom sinula ideja da tome pristupi na drugi, jednostavniji, brži način, prepravljao je šeme, budio se noću da brzo označi neku konačnu ispravku, ponovo legao s osećanjem olakšanja što je našao savršenu formulu, da bi ujutru, čim bi se probudio, sve pocepao.

„Krčma ukrštenih sudbina“ plod je tegobnog rađanja. Odlučio je da objavi Krčmu prevashodno da bi je se oslobodio. Tek kada bude odštampana, pisac će jednom zauvek (nada se) biti daleko od nje.

Kada čitamo ovu knjigu čini nam se da je pisac vrlo lako izgradio strukturu oslanjajući se isključivo na svoju maštu. Međutim mnogo uloženog rada i vremena dovelo je prvobitnu ideju do savršenstva. I tu se očituje koliko je zanat bitan, kao i da bez znoja i ceđenja mozga nema prave vanvremene i svevremene priče. Ovaj tekst se u velikoj meri oslanja na piščevo svedočenje o tome kako je knjiga nastala. Njegov pogled u ogledalo omogućuje nam da prozremo šta se sve krije iza fasade, kao i da se sami suočimo sa sopstvenom istrajnošću i poštenjem pred belim papirom.

 

 

Preporuka za čitanje u duge zimske dane

Tomas Man

ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA

Ovakvi se romani više ne pišu. Pa se stoga i ne čitaju. Zato mi je posebno zadovoljstvo, ali i važna obaveza, da sa korica ove knjige skinem prašinu i oslobodim njene stranice natopljene najfinijim spisateljskim umećem od nepravedne tame zaborava.

Roman je autor pisao decenijama i, poslužiću se paradoksom – na kraju ga ipak nije završio. To nikako ne znači da osnovna ideja ovog dela nije jasno uobličena. Zamišljen kao autobiografija jednog pustolova ima malo elemenata pikarskog romana, koji će se otkriti čitaocu ukoliko svoje simpatije nedvosmisleno veže za mladića čije su se egzistencijalne bravure, zahvaljujući njegovoj srećnoj nadarenosti, graničile sa umetničkim preživljavanjem.

Napravivši od svoje oku ugodne pojave virtuoza dopadanja, Feliks Krul, junak ovog obimnog i ništa manje interesantnog romana, pomerao je granice mogućeg večito igrajući na ivici moralnog šesnaesterca. Iako je pisan tokom XX veka, ličnost sama je prototip junaka našeg vremena, ne toliko po ljupkom stilu kojim izvodi svoje šarmantne male i velike predstave, koliko zbog motiva koji ga nagone na takvo lepršavo delovanje.

Svi u nekom kutku glave nosimo zavodljivu ideju o tome da ako smo talentovani kao što mislimo da jesmo, onda ovozemaljska pravila za nas ne važe. Ali nemamo hrabrosti da tu ideju i iznesemo na svetlost dana i prikažemo se volu kao Jupiter. Feliks Krul ne pati od ovog nedostatka i dosledan je u sprovođenju svoje „misije“. Oslanjajući se na svoja izoštrena čula i do krajnosti razvijene empatije, što svaki manipulator neizostavno poseduje, ovaj atletski građen plavooki blondin nepogrešivo oseća šta njegov sagovornik želi da čuje, te ga time i časti i neprimetno osvaja prednost na komplikovanom poligonu zvanom život.

Čitalac je hipnotisan i ni najmanje mu ne zamera u suštini egoistične motive, jer je ovaj mladić osetljivog srca retko koga ostavio nezadovoljenog. Moglo bi se reći da su njegove transakcije poštene jer svojim napola artističkim delovanjem oplemenjuje emocionalnu valutu kojom se trguje. Srećni smo što pobuđujemo interesovanje takve osobe i na nas pada jedan mali trun plemenitosti svaki put kad nam se obrati.

Iza ove pitke radnje kriju se slojevi najfinijih opservacija na različite teme koje umetnost i literatura obrađuju ne bi li duhu čitaoca osvetlili put. Čitajući, zaboravićete da čitate i uhvatićete sebe u dijalogu, čas sa piscem, čas sa neobičnim junakom ove knjige ispisane probranim rečima koje oplemenjuju dušu.

Nije potrebno opisivati radnju jer je ona u odnosu sa značenjem koje sa sobom nosi kao tehnički nacrt izuzetno komplikovane i sadržajne mašine. Ali je potrebno istaći majstorski stil Tomasa Mana koji je u odnosu na načine kojima se moderna literatura izražava isto što i stilski nameštaj u odnosu na Ikeine proizvode.

Dva su za mene velikana stila, a to su Tomas Man i Žoze Saramago. Zamišljam njihov dijalog u mekanim prevojima oblaka (gde se možda sada nalaze) i čujem najfiniju muziku koju reči mogu da istkaju. Mojoj sreći nema kraja…

Kopirajter – karika u poslovnom lancu bez koje se ne može

Sigurno ste bar jednom u životu kupili nešto što vam možda i nije preko potrebno. Ali to vas nije sprečilo da sebe obradujete prepuštajući se osećaju kompletnosti. Kao da vam je samo taj deo falio da bi ste konačno uživali u celovitoj slici sopstvene samobitnosti.

Čoveka koji vam je objasnio kako da to postignete, kao i zašto je to prava stvar za vas,najradije bi ste proglasili za doživotnog prijatelja. On je onaj iluzionista u realnom vremenu, plemeniti saigrač uz čiju asistenciju ste uspešno poentirali sa same ivice ofsajda.

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Gospodin Kopirajter – igrač za sva vremena

Pitate se kako mu polazi za rukom da bolje od vas poznaje vašu pravu prirodu. Kada bi ste pokušali da sklopite fotorobota po njegovom liku, bili bi ste svedok savršenog uklapanja međusobno naizgled nespojivih delova. Jer, neprimetna a uspešna transformacija je njegovo srednje ime.

Za početak bi uzeli prstohvat oštroumnog psihologa u čijoj doktorskoj torbi uvek ima ampula ispunjenih raznim delovima kolektivno nesvesnog. Njegov seizmograf nepogrešivo reaguje na najtananije pomeranje tektonskih ploča koje u slojevima ispunjavaju vaše nesvesne nagone. Baveći se ljudskim potrebama naučio je u kom trenutku i na koju treba da stane da bi izazvao zapljuskujući talas želje u vašem srcu.

Zatim se u adekvatnoj razmeri dodaje određena količina analitičkog uma vrhunskog detektiva. Bez njegove surovo logične dedukcije ne bi smo mogli da dokučimo iz čega se vaša želja sastoji. To će mu omogućiti da vas nežno usmerava u odgovarajućem pravcu, koji je uvek najkraći put do cilja.

Ako je vam je došao na vrata sa gajbicom paradajza koji vi ne želite da kupite jer ga već imate, skromno će vam, polako se spremajući da vas kulturno ostavi na miru, natuknuti da on eto paradajz prodaje da bi skupio pare za školarinu. Vaše pljuvačne žlezde će mirovati i dalje, ali će plemenito srce zadrhrtati pred epskom slikom borbe Davida protiv Golijata, i odrešićete kesu da bi ste učestvovali svojim skromnim prilogom u njegovom trijumfu nad životnim preprekama. I to je već drugi poen na gostujućem terenu.

Ogledalce kaži mi, kaži…

Ova osoba ima jedan strastveni hobi pomoću koga donosi  kvalitetnije  zaključke o svetu koji je okružuje. Taj hobi je statistika. Količine i odnosi koji se mogu brojčano izraziti dozvoljavaju joj da pravilno adresira svaku strategiju koju smisli. Reč je o jednoj živoj materiji koja se stalno menja i preko koje ovaj, pre svega naučnik, prati promene u tkivu ponude i potražnje.

Statistika mu kaže da će Eskimu teško prodati frižider u svrhu hlađenja hrane, ali da je moguće do cilja doći zaobilaznim putem. Jer on ne vidi samo frižider, on vidi deo onog sna koji svi sanjamo, a to je da se ničim ne izdvajamo iz kapitalističkog čopora, i da svoje biti isprojektujemo preko imati. Tako na snežno belu površinu ovog dela planete utiskuje logo poznatog brenda koju ni najljuća vejavica ne može da izbriše.

I na kraju, vezivno tkivo i tetive koje ove delove organizma spajaju u neraskidivu funkcionalnu celinu, čini njegova empatija. Kada se pogleda u ogledalo on vidi vas. Njegove potrebe su i vaše potrebe jer smo svi napravljeni na isti kalup. On sanja tvoje snove i gaji tvoje želje. Jer da nije tako nikakavo razumevanje između nas ne bi postojalo, i društveni ugovor bi bio automatski poništen.

Kako do cilja?

Sada vam je sigurno krivo što se niste rodili ovako nadareni. Ne upadajte u zamku malodušnosti. Ovu osobu nisu proizveli ni geni, ni naučna laboratorija. Proizveo se sam uvek spremno učeći  i radeći na sebi. Jer on ne poznaje izgovore tipa „ nemam sad vremena“, „ evo sledeći put“, „ kad budem imao više para“…

Odavno je shvatio da je svako ulaganje u znanje investicija, a ne trošak. I evo ga, sada je na korak ispred vas, čeka da vam uhvati pogled i objasni vam šta je to što zaista želite.

Inspiracija – o čemu se tu radi

Znate ono kad vas zasvrbi glava, ali ne zato što niste oprali kosu, već vam nešto grebucka lobanju iznutra? Pri tom ne bira ni vreme ni mesto da se razvije u punoj veličini. To je ona misao koja osvetljava i najzabitije kutke našeg bića. Izašla je iz skrovite pećine i poziva sve ostale misli na vaseljenski sabor reči. Čini da se ponašate zaposednuto i protivno svim zakonima opstanka.  Taj duh iz lampe se odaziva na ime inspiracija.

Iskra svetlosti

Koliko puta vas je ova inicijalna kapisla nepogrešivo pogodila pravo u centar sopstva? Zatekla vas razoružane, sa pogledom koji bludi okolo. Niste očekivali udarac sa te strane. Mislili ste da je stvaranje proces koji počinje namerom rođenom iz nekakve potrebe. Kao kada ribar zabaci mrežu u onoj hladnoj jutarnjoj tami, jer su mu deca gladna. A ulov mu zavisi od gustine okaca od kojih se mreža sastoji. Naravno, i od količine ribe u moru. Jer očekivanje je snažna sila privlačenja…

Ipak, nastajanje neke ideje direktno zavisi od intenziteta strasti koju vaša mašta poseduje. Zanos je taj zamajac koji idejama uliva pokretačku snagu. Tada ona preuzima vođstvo i vrti kormilo naše volje po svom manijačkom nahođenju. Nama ne preostaje ništa drugo nego da joj se povinujemo, štiteći slobodnom rukom meke delove tela. To je u stvari onaj svetionik obavijen maglom prema kome se stari ribar upravlja. Ona luča koja svojim sjajem omogućava da senke dobiju telo, a boje zaplešu pred očima.

Vučna sila

E sad, nije baš sve toliko provizorno u ovom lovu na reči. Da nema i svesne namere, ribar bi ostao u plićaku i pućkajući lulu uživao u rumenilu zore. Ali, kod kuće deca plaču. Zato se ribar seti da je u stvari nešto hteo. I krene da navigira krećući se prema severnjači koju je uhvatio u raskoraku sekstanta. Sad može da razvije mrežu i ispuni svoj plan.

Obuzet je idejom i motivisan da ode tamo gde treba da bi je ostvario. Jer inspiracija nas traži, nalazi ili odbacuje kao nepredvidiva ljubavnica. Motivacija je pak kao lovac koji sve to radi svom plenu. Najgore što se sa ljubavnicom može desiti je da se predomisli i ode. Lovcu – da ode na pijacu i kupi tuđi ulov jer ne sme kući praznih ruku.

Svi pravimo gibanicu od istih sastojaka, ali svakome ispadne drugačije. Motivaciju čine osnovni sastojci, ali inspiracija je aromatični začin. Služeći se proverenim receptom zaista ćemo je napraviti, ali ako smo inspirisani opčinićemo sve koji je budu probali.

Inspirisati nas može bilo šta, u zavisnosti od oblika koji je muza uzela. S druge strane, motivacija nije stvar sudbine ni naučne fantastike – ako nešto zaista želimo, i ako pritom imamo pred sobom jasno definisane ciljeve, neće nam biti teško da se motivišemo za njihovo ostvarivanje.

I da parafraziram Salvadora Dalija :“ Inspiracija bez ambicije je ptica bez krila.“

 

Šampita 3.deo

tužni dečak, crno-belo,pogled na dole,šampita

Imao je jasan plan. Na kraju radnog dana, otići će u poslastičarnicu na ćošku i poješće najveći kolač koji može da dobije za te pare.  Cilj je bio da se dobro najede.

Najednom, dan je dobio boju, sinje kamenje smešne oblike, kolica su bila bicikl i ništa nije bilo teško, čak ni ranjena stopala, bosa u malim čizmama. Bio je veseo, onako detinje, prosto, iskreno.

Vreme je proletelo, i za tili čas već je licem bio pripijen uz staklo izloga poslastičarnice. Ustručavao se da kroči unutra. Iako je imao pare i svako pravo da se zove mušterijom, oklevao je, valjda iz navike.

,,Negoslave, ulazi unutra, sve si ali nisi kukavica, ne kvari sam sebi ovaj dan!“ – besno je korio samog sebe. Udahnuo je duboko i prišao vitrini sa poslasticama.

Devojka koja je tu radila, sumnjičavo ga je gledala iza pulta. Prešla je tek 20-tu ali je bila ogorčena na ceo svet, njeni snovi da bude nešto više, ili da se pak dobro uda, raspršeni su činjenicom da je njen otac vlasnik poslastičarnice i da njena neizvesna budućnost ne prelazi taj isti pult sa kog je zlobno posmatrala jednog usamljenog dečaka.

,,Da li si siguran da imaš čime da platiš kolač balavče? Ili si samo došao da mi umusaviš staklo?“ – primeti zajedljivo.

Nega je nije čuo, opijen slatkim mirisima kolača, podlegao je himeri da je ovo njegova majka, mlada i lepa, spremila mu je kolače, a on nije nadničio za njih, već su mu zbog ljubavi pripadali. Čeznuo je za tim udubljenjem između vrata i ramena, da spusti umornu glavu, da oseti zagrljaj majčinih ruku, da oseti utehu, da ga te ruke zaštite od straha, samoće i hladnoće sveta, da više ne bude sam. Pribrao se sa naporom, nehajno protrljao oči i gledajući u najveći kolač, pročitavši da se zove šampita, pokazao prstom i samo promucao: ,, ovaj, moliću.“

Namrgođena prodavačica je uzela jedan komad, spustila na papirni tanjir, i pre nego što mu je pružila, upitala: ,, prvo da vidim čime ćeš da ga platiš, ovaj košta 10 dinara.“ Predao joj je novčanicu, uzeo kolač i otišao u ćošak, do izloga da sedne i na miru pojede ovaj nenadani dar.

Bio je srećan i pun nade, iako je sve bilo samo proviđenje, na tren kao da je znao kako je to ne biti siroče. A sve što je trebalo da se desi  je da ovaj slatkiš bude najbolji koji je ikada pojeo. A to nije bio težak zadatak, jer sve što je znao, bila je retka kocka šećera. Odlagao je trenutak da načne to savršenstvo. Želeo je još malo da uživa u čežnji, u fantaziji da mu je majka šampitu napravila. Naposletku, uzeo je kašiku, zahvatio veliki komad i halapljivo ga strpao u usta.

Ali avaj! Zagrcnuo se i zgrožen ispljuvao sve. Magije je nestalo, sve je bilo isto kao i njegov život. To veliko parče kolača je bilo nešto najodvratnije što je probao, bljutavo, vodenkasto, bezlično. Veliko na oko, a prazno za usta. Lažna slika raskoši, šargarepa na štapu. Nije bila jestiva ta smesa loše umućenih belanaca bez šećera, sa malo dodatog goveđeg želatina kako bi se učvrstilo i prevarilo gladne, naivne oči.

Nega nije krio suze. Lagano su klizile niz obraze. Nikada se nije osećao usamljenijim nego sad. Glad ga nije brinula, na to je navikao. Bilo mu je žao što je izneverio retku sreću koju je dobio, želeo je da oda omaž majci tako što će se najesti i biti srećan, zamišljao je da ona stoji iza pulta i gleda ga blagim, plavim očima, boje neba kakve su i njegove, sada uplakane. Držao je lično opelo nad propalim kolačom. Slegao je ramenima, obrisao suze i podigao glavu; ,, Ne budali, ovo si dobio, nisi zaradio, samim tim nisi ništa izgubio. Emocije su za žene što bi rekao deda, a onaj ko mašta umre od gladi ili od Nemca.“  – bodrio je sebe Nega i ustavši letimice bacio poslednji pogled ka prodavačici.

,,A sad, valja stići do železničke na voz, malo smrzavanja pa konačno odmor, bar do sutra.“ – pomislio je za sebe dok se užurbanim koracima stapao sa masom radnika-nadničara, umornih od rada, sebe i života.

Kraj.

Šta nas motiviše da pišemo?

kreativno pisanje, priče od davnina

Sigurno ste se nekad zapitali, ili makar pomislili, šta pisce motiviše da pišu?

I to ne samo odakle crpe inspiraciju, već koja je tajna plamena koji tinja i nezasito ih vodi da zapisuju reči u smislenu celinu buduće priče. Ja bar jesam…

Oduvek sam volela priče od davnina, predivni omaž minulim vremenima. Često sam, u mislima, bežala ka njima, toj sigurnosti koju pružaju kao već svršen čin. Neprekidni izvor čudesa i fantastičnih sudbina običnih ljudi.

Nisam mogla, a da se ne zapitam, šta se desilo sa vremenskom linijom, zašto više nema heroja o kojima bi moglo da se piše. Kako to da ima samo običnih ljudi i nimalo fantastičnih sudbina.

Sve dok, nenadano, pričajući sa svojim dekom, nisam čula priču o šampiti. Tužna storija sa istim takvim krajem. Jedna povest o mračnom, posleratnom vremenu, kada su i deca morala da nadniče za komad tvrde, suve proje. Vremenu kada je detinjstvo bilo luksuz. Tada je moj deka dao poslednji groš za vodenkasti kolač, koji nije mogao da jede i naposletku ostao gladan.

Slušajući to sa mrenom od suza u očima i dubokom tugom pod kožom, shvatila sam da isrpred mene sedi onaj izgubljeni heroj. Običan čovek sa tužnom sudbinom, koji je snagom svoje volje ispisao fantastičnu sagu koju još niko nije ispričao. Još jednu odu iz davnina.

I ja sam počela da pišem.

Poletna i preplavljena emocijama, tako lako sam slagala reči i plela tapiseriju jednog života.

I to je sve što je bilo potrebno – moj motiv i vetar u leđa. Ideja koja čeka da dođe na svet i moja odgovornost da je na isti dovedem.

Tako sam naučila da je inspiracija umeće da se u običnom vidi neobično.

Želja da oživim jednu istoriju je ono što mene pokreće. A vas?

Mada, nije naročito ni važno šta vas motiviše, sve dok želite da pišete. O koncu, bitno je samo ono ispričano i hrabrost da se počne. Samim tim što imate potrebu da pišete znači da ste malo drugačiji od običnog sveta i prigrlite to. Pomislite samo koliko li je nekih Džekija džumara spavalo po grobovima preminulih vlasnika ili cvilelo ispred zatvorenih vrata okrutnih. Koliko li je tvrdih proja ostalo nepojedeno. Koliko priča čeka da se rodi na papiru.

Pitajte deku ili baku, tetku, strinu, usamljenu komšinicu staricu, slušajte ih dok govore. Magija se krije u običnom danu, a motiv često iznenađujuć, pa čak i sam, možda, priča.

Kako nastaje dobra priča

„Ono što pustinju čini lepom je saznanje da se u njoj negde skriva Izvor.”

 

Jednom je neki nepoznati kreativac rekao da je Božansko pravo ludila ne biti sposoban da vidiš negativnu stranu sveta koji leži pred tobom. Možda je i bio u pravu jer su naporan rad i rizik, visoka cena ljudskih apetita. Samo pojedinci žive hrabro, ostavljajući za sobom svetlucavi trag večne pobede. Neki bi to nazvali Večna Svetlost.

Svetlost koja putuje milijardama kilometara noseći sećanja na sam nastanak zvezda na svodu. Tu, na tom mestu, utkane su pulsirajuće sile života i to na najdubljem nivou postojanja, na onom nesvesnom.

Oduvek smo opčinjeni ovom misterijom. To je deo karaktera, da ga privlači sve što je daleko i nedostižno ali vremenom otkrije se duboka povezanost sa tamnim nebeskim sagom.

Iako to znanje ne pripada nikom jer, bilo je tu pre svih i biće tu i posle nas. Dovoljno je znati da nam pomaže da spoznamo suštinu svega.

Veliki put, kako bi ga neki nazvali, nije uopšte težak. Zato što ne trebaš raditi apsolutno ništa. Nemoj se upuštati u neku borbu, nemoj ni misliti. Samo budi. I sam prizvuk borbe stvara slabost u Umu.

***

 Možda je došlo vreme otvoreno progovoriti o duhovima prošlosti, o virtuozima koji pomažu čoveku da pretražuje stalno po njoj. Običan čovek stalno ispituje prošlost. Valjda zato ne bi li se bolje snašao.

Trebalo je da osetim studen do kostiju pošto je vrlo hladno. Ali bilo je toplo. Shvatam da je taj osećaj toplote po gotovo ledenom vremenu, zapravo poznat od nekuda. Nije dolazio od udobne odeće. Unutrašnja tišina je grejala, a kaput je bio samo sredstvo da uhvati moju pažnju i da je drži u žiži.

Duh je bezuspešno pokušavao da otkrije povezanost sa mnom. Koristeći svoj unutrašnji glas, odavao je tajne dok je običan čovek bio isuviše zauzet svetom da ne uspeva da shvati i da razmotri taj dar. Svako ima svoju sopstvenu priču o ispoljenju Duha.

Ako je i jedan ratnik svestan ovakvih priča, onda si to ti. Konačno, ti pišeš, znaš sve o apstraktnom. Ako ne primetiš odmah apstraktna jezgra to je zato što si i praktičan. Sve činiš da bi uvećao svoju praktičnost.

Kada baratamo svojim pričama do iscrpljenosti, nemamo pojma da svaka od njih krije svoje apstraktno jezgro. Kako prepoznati svog vodiča u svemu tome ?! Iako zvuči apsurdno, ali odgovor je: U zavisnosti od individualnih potreba. Mogao bi biti mlad, ali isto tako i star. Privlačan ili ružan, iscrpljen ili bolestan…nikakvih pomagala tu nema.

Stvar je u tome da je on sposoban da se preobrazi i da postane svaka od tih potpuno suprotnih ličnosti. Pošto je to i veliki glumac, mogao je da podražava sve i najmanje pojedinosti u ponašanju zbog kojih je svaka od tih osobina bila stvarna. Svaka promena bića lako pada pravom majstoru.

Konačno, kada postane nemoguće da veruješ u kontinuitet mojih misli, tvoje ogledalo počeće da se lomi. Od tog momenta pa na dalje, zaokretanje tvoje stvarnosti bilo je samo pitanje vremena. Jedina stvar koja nije sigurna je da li će ona stići do mesta gde prestaje žaljenje…

Stvari koje se nauče na radionici kreativnog pisanja

Na radionici nećeš naučiti da pišeš, a neke stvari su ti svakako poznate i od ranije.

U nekom trenutku inspiracije ili trenutku ludila, prijavićeš se na radionicu i tek onda  će ti jedno biti jasno- bez neke jasne slike svega toga ili bez očekivanja, sigurno nećeš zažaliti.

Vidljiva je forma, ali za suštinom treba tragati

Toga ćeš postati svestan čim krene predavanje. Može da se desi da počneš da se kolebaš između upijanja informacija i stečenih utisaka jer sada si već korak bliže tome da postaneš pisac i instinkt krene da radi i kad ne bi trebao i pri tom moguće je da si verovatno malo i zatvoren prema svemu tome novom što te okružuje pa te upoznavanje sa  novom sredinom ispunjava mešavinom teskobe i uzbuđenja.

Nerado pričaš o sebi, a na prvi pogled jedino što deliš sa ljudima na radionici je sam trenutak i činjenica da u privatnosti svog doma svi nešto piskarate i ne znate šta biste dalje sa tim. Ipak, tu ste, to nešto znači – a i samo slabići odustaju. Takođe, prvi stečeni utisci mogu da budu i pogrešni, a do kraja uvodnog dela zapitaćeš se: Šta mi je ovo trebalo? barem nekoliko puta.

Bez muke nema nauke

Ako si prihvatio kako stvari stoje i novo (nepoznato) okruženje, sledi uvodni razgovor, uglavnom o tvojim omiljenim likovima i knjigama koje si pročitao ili onima koje nisi, a trebalo bi. Zatim sledi ono zbog čega si tu, a to je pisanje. Zvuči jednostavno, ali baš i nije. Za početak, pisanje je možda nešto što si poslednji put radio u srednjoj školi, a naglas čitao pred zainteresovanom publikom- možda i nikad. I da, tvoj rođeni glas zvuči ti grozno, za šta niko osim tebe ne brine, ali svejedno, imaćeš malu tremu.

Dalje, neki te zadaci jednostavno ne inspirišu i osećaš da nemaš volje da ih izvršiš onako kako treba  i možda se čak osećaš promašeno dok pokušavaš osmisliti nešto zanimljivo u predviđenom roku.

Pobedi unutrašnjeg neprijatelja

Kada se izboriš sa samo- sabotažama, napišeš i pročitaš svoj tekst, čeka te iznenađenje. Možda čak neprijatno. Ako očekuješ da će ti neko reći šta zaista misli, varaš se. Svi su pristojni, što znači– u rukavicama. Nećeš čuti ni “ovo je katastrofa, ostavi se pisanja i nađi nešto što ti ide”, a verovatnoća da će publika ostati bez daha zbog tvog nebrušenog talenta, takođe je slaba. Umesto gole istine, dobićeš poneki smešak ili prilično mlake potvrde tvog rada.

Što se samog zanata tiče, do kraja radionice najviše koristi imaće oni koji su na početku pisali malo lošije pa kroz par serija vežbi naučili pisati bolje. Ljudi koji pišu solidno i imaju potencijala, čuće za neki novi pojam iz teorije književnosti, naslov ili autora, ali to je u principu sve. Srećom, ti isti ljudi najčešće i sami znaju što ih blokira, a radionica će im samo potvrditi sopstvene sumnje. U kriznim trenucima, a biće i njih, obuzdaj svoju malodušnost, ali i  provale smeha jer zbog ravnoteže među stvarima, biće i njih i to dosta.

Ništa te ne sme iznenaditi

Na radionici možeš da upoznaš ljude iz različitih sredina, koji žive drugačijim stilom života nego ti ili vole neke sasvim drugačije stvari. Ovo je prava igra na sreću, Razlog tome je što ćeš možda biti okružen divnim ljudima, moguće je da se sa svojom ličnošću savršeno uklopiš sa drugima, a moguće je i da se većinu vremena osetiš izolovano, neshvaćeno ili ozlojeđeno. Sve je moguće.

Nekome ćeš otvoriti poneka vrata poverenja, a neko će to učiniti tebi. Sudar svetova je neizbežan, a svako je pri tom priča za sebe. Sa druge strane, ako si sasvim mlad i neiskusan, na ovoj radionici možeš da čuješ razne informacije i naučiš ponešto novo o svetu, stvari koje bi ti mogle biti korisne u budućnosti, ako ne praktično, onda bar da se informišeš.

Romantične ideje o tome kako ćeš jednog dana živeti od svog pisanja, možeš okačiti tamo gde i svoju jaknu. Zaključak je da je za pisanje potrebno imati volju i disciplinu i po mogućnosti stalan posao. Ljudi koji pišu, pišu kada imaju vremena za to i pišu zato što to vole, a ljudi koji rade ono što vole imaju ono nešto zbog čega je druženje sa njima sasvim prijatno iskustvo. Dođi na radionicu i uveri se u sve napisano.

 

Prestani da dosađuješ publici

Sledi jednostavne smernice kako bi se fokusirao na sopstveni sadržaj

Konfuzno pisanje samo će da učini da izgubiš svoje dragoceno vreme, ali i pažnju publike. Dakle, pobrini se da tvoja publika nikada ne oseti da u onom što pišeš, nedostaje kreativnosti i da je to što si napisao u stvari dosadno.

Jedna od grešaka koja često može da se javi jeste izazov da se napiše nešto što je zanimljivo i dobro koncipirano. Mnogi od nas dugo lutaju i istražuju dok ne pogode suštinu, ako je i pogode.

Pisanje teksta koji nema istaknutu poentu, oduzima ti produktivno vreme. Što je još gore, pažnja publike takođe će biti smanjena.

Čitaoci žele sadržaj koji će da ima solidnu poentu i koji će brzo da te dovede do nje. Kada se potrudiš da poboljšaš sve one elemente koji će ti pomoći da efektno pišeš, uspećeš da na najbrži način usavršiš svoje veštine pisanja i postaneš još bolji u tome. Evo i kako

Počni sa završetkom na umu

U idealnim uslovima, pre nego što počneš da pišeš, postavi sebi dva pitanja o tome što planiraš da napišeš. Bilo da je u pitanju blog post, infografika ili bilo koji rukopis koji planiraš da pišeš.

  1. Koji su tvoji ciljevi, kada je taj sadržaj u pitanju ?
  2. Šta bi to trebalo tvoju publiku da obori s nogu ?

Objavljivanje nekog kvalitetnog teksta, može da ti donese brojne benefite i mnogo sjajnih stvari. Možeš da privučeš više publike, možeš i da ih inspirišeš da preduzmu neku akciju povodom napisanog, takođe možeš i da pronađeš nove saradnike i ljude koji dele ista interesovanja kao i ti i koji će da ti pomognu da dalje širiš i promovišeš svoj rad.

Vrlo je izvesno da sve navedeno nećeš uspeti da postigneš samo sa jednim objavljenim tekstom. Umesto što ćeš pisati o nečemu što i nije toliko relevantno i zanimljivo, potrudi se da razumeš onu tačku u pisanju koja te najbolje predstavlja publici.

Još važnije je da postaviš sebi pitanje: Šta sadržaj koj sam napisao može da učini za publiku ?

Šta čitaoci mogu da postanu, promene ili imaju nakon što pročitaju ono što si napisao ? Da li ih podstičeš na bilo koju vrstu transformacije ? Naravno da ne možeš očekivati da jedan tekst napravi dramatične životne promene, ali ako publika na primer pronađe kod tebe jednu osnovnu ideju, svaki put kada im bude trebao savet ili mišljenje koje uvažavaju, uvek će se vraćati onome što napišeš. To je nezaboravno iskustvo, čak i ako ne menja nikome život.

Možeš takođe da pomisliš i na koji način ovaj tekst može da utiče na tebe i na neke značajne promene u tvom životu ?

Uvek idi napred i piši !

Bilo bi dobro da znaš odgovore na sva ova pitanja pre nego što počneš sa pisanjem. I tek onda, mentalno otpusti sva pitanja na neko vreme i samo zapiši reči koje ti se jave u umu. Verovatno će ti se tokom ovog procesa dešavati i da odlutaš malo, da postavljaš pogrešne ciljeve ili donosiš krive odluke. Sve je to u redu. Prvo se prepusti svojim mislima i kreativnom razmišljanju pa tek onda kreni da pišeš.

Prebaci bilo koju ideju u reči na papiru čak i ako te reči nisu savršeno formulisane. Što više pišeš, imaćeš više materijala za sređivanje, što je uvek dobra vest jer ćeš tako uvek imati neki novi uvid u sve to, što će uticati na tvoj tekst, odnosno, istaknuće ono najbolje u njemu.

Napiši jednu takvu verziju i pošalji je nama kako bi dobio prave smernice i kako bi znao da si na pravom putu.

 

Koliko često pisati?

Pisanje, kao i bilo koja druga aktivnost u kojoj želiš da budeš izuzetan, zahteva mnogo napora, vežbe, vremena i odricanja. Pored umne, koja se svakako podrazumeva, pisanje sadrži i dimenziju čistog fizičkog napora. Nije lako satima sedeti na jednom mestu (ili ležati na sofi i pisati, ako si drugi Truman Kapote). I sama fizička strana pisanja zahteva vežbu. Onda možeš samo da zamisliš kako je sa onom drugom, umnom.

Rutina pisanja nije ništa drugačija od rutine spavanja

Najbolje bi bilo ukoliko bi mogao svaki dan da pišeš u isto vreme.
Stiven King kaže da piše uvek u isto vreme i tu svoju naviku upoređuje sa spavanjem. Navodi da „rutina pisanja nije ništa drugačija od rutine spavanja.“ Na njegovom pisaćem stolu čak su i novine, papiri i knjige uvek raspoređene na istim mestima.

Kontinuitetom do izvrsnosti

Piši redovno. Tako ćeš najbolje izvežbati ruku i um. Konstantnim pisanjem brusiš stil, učiš mudrije da barataš rečima, širiš vokabular. Samim tim počinješ lakše da uviđaš greške i da se usavršavaš.

Kako je pisao Rej Bredberi?

Piši čak i kada ti se učini da nemaš o čemu. Iskoristi primer Reja Bredberija. On je više od sedamdeset godina pisao svakodnevno. Dan je počinjao tako što bi odmah po buđenju ispisao jednu ili nekoliko reči koje bi mu tog jutra došle u um. Onda je u toku dana od tih reči stvarao i zapisivao priču. Za života Rej Bredberi je objavio preko pet stotina pripovedaka, romana, komada i pesama.

Beleži sve što ti se učini zanimljivim. Neka od najgenijalnijih dela napisana su na kafanskim salvetama.

Upiši radionicu kreativnog pisanja.  Pored mnoštva fantastičnih stvari koje ćeš naučiti, u radionici ćeš početi i da stičeš naviku da pišeš svaki dan.

Kroz vežbe u radionicama dobićeš desetine izvrsnih ideja od kojih se svaka može izroditi u dobru priču.

Neka ti pisanje postane kao hrana, voda, vazduh i san. Neophodno da bi živeo.