fbpx

10 pravila za pisanje brojeva

 

Kako izražavaš brojeve u tvom pisanju? Kada koristiš cifre (brojeve), a kada pišeš brojeve slovima? Odnosno, kada napišeš 9 a kada pišeš devet?

Ovo može da izgleda malo i beznačajno, ali na žalost u današnjoj (ne)pismenoj kulturi, ima svega i svačega, pa tako vlada i opšti haosu prilikom izražavanja brojeva u tekstovima mnogih pisaca.

Pravilo i odluka kako ćeš izraziti brojeve u tvom pisanju, može mnogo da utiče na doživljaj tvojih čitalaca. Pre svega da vide da si pismen. A onda i na nivou ukupnog utiska, jer nije isto kada broj pišeš cifrom ili slovima. Naročito kada su u pitanju kreativni tekstovi (priče, pesme, eseji) ili kada je pitanju reklamno, marketinško, ili poslovno pisanje.

Da onda malo razmotrimo situaciju:

  1. Brojevi ili cifre. Na prvom mestu treba da se kaže da postoji razlka između brojeva i cifara. U čemu je stvar? Broj je apstraktni koncept, dok je cifra simbol koji koji se koristi kako bi se izrazio taj broj. “Tri”, “3” ili “III”, su simboli koji se koriste da izraze isti broj (ili koncept “trojstva”). Može da se kaže da je razlika između brojeva i njihovih cifara kao razlika između neke osobe i njenog imena.
  2. Mali brojevi se pišu slovima. Mali brojevi, kao što su oni manji od deset, trebalo bi da se speluju, odnosno pišu slovima. Ako ih ne pišeš slovima, izgledaće kao da pišeš kratku poruku, i želiš da budeš formalan, što može da odudara od tvog pisanja (kada pišeš neku književnu formu, na primer).
  3. Ne postoje druga standardizovana pravila. Stručnjaci se ne slažu uvek sa ovim pravilima. Neki kažu da se svaki broj koji stane u jednu reč piše slovima. Brojevi koji se iskazuju sa dve reči bi, po njima, trebalo da se pišu ciframa. To znači da bi uvek trebalo da pišeš dvanaest ili dvadeset. Ali ne i 24.
  4. Upotreba zareza i tačke). U srpskom jeziku pravilo nalaže da se veliki brojevi odvajaju tačkom, a decimale zarezom, kako bi se veliki brojevi lakše čitali. Tako je na primer veličina Srbije 77.474 kvadratnih kilometara. U SAD je sasvim suprotno. Tako da pažljivo vodi računa u pisanju zareza i tačke kod pisanja cifara.
  5. Ne počinji rečenicu sa cifrom. Napiši “Četiri veka i sedam godina ranije”, a ne “4 veka i 7 godina ranije”. Isto tako, kada napišeš, na primer, “čitaoci su kupili 400.000 kopija prvog dana”, to bolje zvuči nego “400.000 kopija je prodato prvog dana”. To znači da rečenice sa brojevima i ciframa uvek pažljivo oblikuj, kako bi bile maksimalno razumljive.
  6. Vekove i dekade bi uvek trebalo pisati slovima. Koristi osamdesete, i devetnaesti vek.
  7. Procenti i recepti. U svakodnevnom pisanju, u žurnalistici, pisanju eseja, anegdota iz života ili kuvarskih recepata, možeš da koristiš cifre slobodnije – na primer, “4% dece”, ili “Dodaj 2 šoljice brašna”. U formalnom, ili kreativnom pisanju, trebalo di procente pišeš slovima kao, “12 procenata stanovništva” (ili “dvanaest procenata stanovništva”, zavisi od namera opisnaih u tački tri).
  8. Ako je broj okrugao ili približan, uvek piši slovima. Okrugli brojevi preko milion pišu se kao broj plus reč. Tako ćeš, na primer, uvek pisati “oko 400 miliona ljudi govori španski jezik kao maternji”, umesto “oko 400.000.000 ljudi govori španski kao maternji”. Ukoliko koristi precizno tačne brojeve, onda ćeš svakako pisati cifru brojevima.
  9. Dva broja jedan do drugog. Ovakvo pisanje može biti prilino zbunjujuće, na primer ako napišeš “ 7 13to godišnjaka”, tako da uvek jedan od dva susedna broja izrazi rečima “sedmorica 13to godišnjaka”. Odaberi onaj broji koji ima najmanje slova.
  10. Najbrajanje i doslednost. Nadam se da nećeš pisati rečenice kao što je “mislim da si ti moja 1.ljubav, već “mislim da si ti moja prva ljubav”. Budi dosledan u okviru jedne iste rečenice. Ako moj profesor ima 18 brucoša, ima takođe i 23 redovna studenta, a ne dvadeset troje redvonih studenata.

U svakom slučaju, kako god obrneš i okreneš, brojevi se moraju pisati, ponekad i često. Zato nije loše da ti ova pravila uvek budu pri ruci kao mali podsetnik. Zar ne?

7 razloga da otvoriš Blog

 

Još uvek nemaš svoj Blog? Evo sedam razloga zašto neko ko voli da piše treba da ima svoj lični blog!

Veblogovi (Weblogs) ili kako se obično kaže blogovi, jesu zapravo websajtovi formatirani kao žurnali, sa postovima, ili pojedinačnim tekstovima, koji se mogu čitati obrnutim hronološkim redosledom – poslednji objavljeni tekst je prvi na listi. Obično su nekoliko poslednjih tekstova vidljivi na prvoj/naslovnoj strani bloga, a posetioci bloga mogu kliknuti na ostale tesktove na ostalim arhivskim stranama bloga.

Postoji ogroman broj blogova širom sveta, i tu stvarno ima svega i svačega – od ličnih dnevnika, politike, ekonomije, sporta, zabave pa do mode, tehnike i čega sve ne još između. I pravo je čudo kako ti još nije sinulo da je blog idealni oblik aktivnosti za tebe, kao pisca, ili nekoga ko voli da piše i komunicira sa svetom putem pisane reči!

Ako već nisi postao bloger, ili se tvoj trenutni blog bavi tvojim privantim životom, ili nekom temom koja nema veze sa onim čime se baviš, uzmi u razmtranje ideju da napraviš jedan koji će služiti kao produžetak tvog posla. Tu možeš da pšeš razne vesti, zanimljive informacije, analize vezane za tvoj posao.

A, ako si pisac, onda je prosto nedopustivo da nemaš svoj blog, jer je to veoma efikasan način da prmovišeš svoje radove i komuniciraš sa ljudima i predstaviš samog sebe i svoja pisana dela!

U svakom slučaju, čime god da se baviš, u vreme ovakvog digitalnog doba u kome živimo, tvoj blog može biti sjajno mesto da izražiš svoju kreativnost putem pisane reči, možeš da dodaješ fotografije, video, audio, pišeš eseje, čak i da napraviš svoju malu mini drutšvenu mrežu.

Evo sedam razloga zašto bi trebalo da napraviš svoj profesionalni blog, ili blog koji će da promoviše tvoje pisanje:

  1. Tvoj blog je online reklama za tvoje pisanje, knjige, zbirke, publikacije, ili za proizvode i usluge u firmi u kojoj radiš.
  2. Tvoj blog je produžetak tvog CV-a, što ti omogućuje da predstaviš svoje profesionalno iskustvo, delove svojih radova, a sve to na jednoj zgodnoj lokaciji koju svi lako mogu da nađu i vide.
  3. Tvoj blog će izraziti tvoju ličnost, što će omogućiti tvojim saradnicima, klijentima, poslodavcima i čitaocima da steknu prvi dobar utisak o tebi.
  4. Tvoj blog demonstrira potencijalnim saradnicima tvoje znanje, stručnost, talenat i kreativnost o temama o kojima pišeš.
  5. Tvoj blog ti omogućava da se povežeš i umrežiš sa drugim piscima, izdavačima, ili ljudima iz tvoje oblasti interesovanja.
  6. Tvoj blog te promoviše kao eksperta (ili barem nekoga ko je zanimljiv i ima šta da kaže), i kao nekog koji ulaže dodatni napor da stiče i deli znanje i informacije o profesiji ili zajedničkim interesovanjima.
  7. Tvoj blog ti omogućava forum za razvijanje komunikacijskih veština, ne samo u oblasti pisanja, već i u interaktinvom umrežavanju, razvijanju i negovanju odnosa sa drugim ljudima putem komentara na tuđim blogovima, kao i u odgovaranju na komentare na tvom blogu.

Ovih sedam razloga je, mislim, sasvim dovoljno za početak. I sigurno nećeš pogrešiti, jer je sve ovo zaista vrlo jednostavno.

Dakle…koja je adresa tvog bloga?

 

[section title=““]

naslova-mali-savetiBesplatna E-Knjiga „Kratki saveti za kratke priče“!

E-Knjiga je mali praktični priručnik za pisanje kratkih priča i predstavlja zbirku odabranih iskustava iz online radionica kreativnog pisanja i koristan vodič kroz neke od najvažnijih tehnika pisanja.

Preuzmi svoj primerak i pridruži se maloj zajednici od preko 1,200 ljudi koja prati Kreativno pisanje!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatne-knjige/“ target=“self“]PREUZMI KNJIGU OVDE[/button]

[/section]

 

Strahovi jednog pisca

 

Pisanje je nezgodan posao. Zaronimo u reči, ščepamo strasno ideje i potrebu da progovorimo o njima. Uporni smo i tvrdoglavi kad nam dušmani govore da treba da prestanemo, guramo dalje i kad nam se sopstvena ograničenja čine kao ograde od bodljikave žice, i uporno čitamo, pišemo i proučavamo kako da postanemo bolji pisci.

U sred tog haosa, uopšte nije čudno što se ponekad osećamo očajni, izgubljeni u prostoru i vremenu. I okolina nas gleda kao čudake s one strane normalnog. Kolokvijalno rečeno – ludake.

[Tweet „Pisanje je društveno prihvatljiv oblik šizofrenije.“]

Strah od pisanja je normalna stvar

Ovaj tekst nije namenjen zanatu i tehnikama pisanja. Namenjen je onima što pišu, onima što su slični tebi i meni.Zato, gledaj na ova slova kao na jednu vrstu rada na sebi.

U jednom trenutku verovatno si se mnogo uplašio od ideje da budeš pisac, šta sve ovo tebi treba, čemu sve to, itd. Možda uspevaš da, na kratko, oteraš taj strah svako jutro kad napišeš stotinak reči. Ili prosto nisi u stanju da sedneš za pisaći sto i tastaturu nedeljama, zato što te strahovi dave za gušu i misli o besmislu svega i svačega jure kroz glavu. Strah od neuspeha, prosečnosti, zalud bačenog truda i nerazumevanje okoline prete da te udave u kapi vode. O tome da bi trebalo da jedeš i plaćaš račune da i ne govorimo.

Postoji čitava džumla strahova koji opsedaju svakog pisca.

Po mom iskustvu, strahovi izgube dosta snage kada se izvuku na dnevno svetlo. Tako se lakše vidi sva njihova toksičnost po tvoje pisanje. Tada njihovi strašni zubi postanu magični marker koji piše po papiru. Njihove optužujuće oči, koje ti sa toliko prezira i krivnje govore da praviš budalu od sebe, na svetlu dana postaju dugmenca na smešnom licu dečije igračke.

Kada izvučeš svoje strahove na dnevno svetlo, suočiš se sa njima, postaneš svestan njihove prisutnosti, onda se desi nešto čudesno: drugi pisci ih odmah prepoznaju, što pomaže tvom sopstvenom ekvilibrijumu. Nema ništa utešnije nego spoznaja da nisi sam, da si na pravom putu, i da sve što radiš nije uzalud. Tada sve dobija svoj smisao.

Na pravom si putu

Postoji jedna jednostavna istina: kada se nalaziš na pravom putu, sasvim je normalno da se ponekad osećaš “kao ludak”.

Ili, da obrnemo stvar: ako si na pogrešnom putu, isključivo ćeš da osećaš samopouzdanje, uopšte ne sumjnaš da ćeš postati bestseler pisac od milion dolara, kao i da niko ne može da piše tako dobro kao ti.

Ako imaš i zrno zdravog razuma kao pisac, uvek ćeš sumnjati u sebe i svoje pisanje. To znači da će biti dana kada si sumanuto ljubomoran na one koji bolje pišu, ili imaju bolje šanse za uspeh, ili su odmakli dalje od tebe u svom pisanju.

Ako imaš i zrno zdravog razuma, biće dana kada misliš da sve što si napisao ne vredi ništa, i da samo provodiš vreme uzalud zavaravajući samog sebe.

Kako sam došao na tu ideju? Zato što i sam ponekad imam zrno zdravog razuma. I svi koji su slični tebi i meni.

Uobičajeni strahovi pisca

Ovi strahovi obično mogu da se svrstaju u nekoliko jednostavnih kategorija: strah od neuspeha, sramote ili gubitka iluzija. Pa da krenemo redom:

Strah od neuspeha

Ova vrsta straha ima veze sa posebnim standardima i ciljevima koje si sam sebi postavio. To može bit strah da nećeš završiti knjigu; da je nikada nećeš ugledati na policama knjižara; da nikada nećeš biti objavljen; da nećeš moći da napraviš dovoljeno novca da živiš od pisanja; da nikada nećeš dobiti nekakvu nagradu ili priznanje; strah da nikada nisi dovoljno dobar.

Strah od sramote

Ovaj strah ima veze za sa ciljevima i standardima koje su drugi ljudi postavili tebi. Sramota dođe onda kad porediš sebe sa “idealnim” društvenim standardom; drugim rečima kada pišeš može da ti se desi da drugi ljudi oko tebe otkriju da ti nisi jedan od njih. Strah do sramote znači da se plašiš da budeš odbačenzbog onog što misliš ili imaš da kažeš.

Strah od samoobmane

Strah od samoobmanjivanja je onaj koji mene naročito žulja. Potpuno je bizarno da sve vrećem osećaš da lažeš samog sebe, ili da nikada nećeš savladati veštine pisanja i postati pisac. Ovaj strah je bizaran utoliko što nema nikakvo uporište u u realnom životu ili logici.

Možeš da dobiješ Andrićevu nagradu ili Pulicera a da još uvek osećaš da nisi “stvaran” pisac. Možeš da dobije Gonkurovu nagradu a da već sledeće nedelje osećaš da si lažnjak. Strah od samoobmane (varaš samog sebe toliko dugo), može da bude smrtonosan i da te večno zaglavi u petlju neuspeha i kreativne blokade.

Isteraj demone na čistinu

Skoro svi strahovi upadnu u jednu ili više ovih kategorija. Ako si u tom loncu, vreme vreme je da ih isteraš iz pećine. Vreme je da ove male rogate mučitelje razotkriješ, a najbolji način da to uradiš jeste da se udružiš sa drugima koje muče isti problemi.

Izvuci svoju muku napolje i podlei je sa nama. Hajde da pridavimo ove demone zajedno. Evo jedna zgodna vežba:

VEŽBA: odvoj 15 minuta i daj glas svojim strahovima koji te progone kao pisca. Bićeš iznenađen da uopšte nisi sam u tome. Kada završiš srtavi u komentare tvoje demone i podeli sa nama i ohrabri druge pisce!

Proces pisanja

 

Bez obzira da li je čovek svestan toga ili ne, postoji sasvim jasan proces pisanja koji mnogi pisci prirodno slede. Ako si pisac tek na početku karijere, ili ako se još uvek mučiš da napraviš esej, kratku priču ili blog, poznavanje nekih osnovnih stvari o procesu pisanja, sigurno ti može pomoći.

Ovde ću objasniti šta svaka faza procesa pisanja uključuje, kao i neke savete za svaku fazu, u slučaju da se negde zaglaviš u prenosu mašte na papir koji život znači!

1.Pre pisanja

Da li se ikad desilo da uzalud zuriš u groznu belinu praznog papira, ili svetlucavog praznog dokumenta na kompjuterskom ekranu? To je zato što si propustio vitalnu fazu procesa pisanja: predpisanje. A ona podrazumeva sve što treba da uradiš pre nego što počneš prvu ruku ili skicu za pisanje. Kao minimum, i prvo i osnovno, predpisanje znači da dođeš do neke ideje!

Ideja i inspiracija

Ideje su svuda oko tebe. Ako želiš da pišeš, ali ti nikakve ideje ne padaju na pametu, probaj sledeće:

  • Iskoristi gotove ideje za pisanje
  • Piši o nekim incidentima iz svakodnevnog života ili detinjstva
  • Napravi beležnicu za ideje – sveščicu u kojoj ćeš zapisivati sve ideje koje ti padnu na pamet tokom svakog dana
  • Smisli i kreiraj neki neobičan lik, junaka o kome ćeš pisati

Savet: Jednom kad se dočepaš neke dobre ideje, moraš da je zalegneš, proširiš, izbrusiš, kao komad zlata. Nemoj da napraviš grešku i da skočiš odmah u pisanje – završićeš sa vrlo loše strukturisanim rukopisom!

Izgradnja ideje

Postoji nekoliko dobrih načina uz pomoć kojih dodaješ “meso” tvojoj ideji:

Asocijativno pisanje – Otvori novi dokumument, ili započni novu stranicu, i zapiši sve što ti padne na pamet. Nemoj ništa da uređuješ i doteruješ, čak i kad pravi gramatičke greške. Zamo zapisuj misli onako kako ti dolaze.

Mozganje u društvu (brainstorming) – Napiši ideju, ili temu, na sredini praznog papira, a onda pusti da se brojne ideje povezuju i umrežavaju okolo glavne ideje – podnaslovi, poglavlja, preokreti, zaokreti i završeci…Funkcioniše odlično!

Za detalje i pomoć uvek možeš da posetiš nek od seminara iz asocijativnog pisanja za pisce. Iskustva nikad nije previše!

Nakon što si završio ovu fazu, možeš da počneš sa pravljenjem prve skice.

Plan i struktura

Neke vrste pisanja zahtevaju više planiranja od drugih. Na pirmer, duži rukopisi i akademski papiri zahevaju više razmišljanja u ovoj fazi.

Prvo, odluči koje ideje ćeš koristiti. Tokom asocijativnog pisanja i mozganja, na pamet će ti pasti mnogo zanimljivih idjea i misli. Neke ćeš iskoristiti, a neke ne.

Zatim, odluči kako ćeš poređati ideje. Pokušaj da napraviš neki logičan napredak. Nekada će ti to biti lako: na primer, u ovom tekstu sasvim je smisleno da se faze pisanja poređaju po logičkom redosledu. Slično tome, u kratkoj priči, klasična narativna struktura identična je i za roman, novelu i druge priče koje pišeš u prozi.

2.Pisanje

Sedi pred spravu za pisanje sa planom pored sebe, i počni da pišeš prvu ruku teksta. U ovoj fazi nemoj da razmišljaš o broju reči, gramatici, pravopisu, i sl. Ne sekiraj se ni ako skreneš sa teme, ili ako se neki delovi ne uklapaju u plan. Samo nastavi da pišeš!

Ako si pisac početnik, uvek imaj na umu da profesionalni pisci prolaze kroz nekoliko skica i verzija rukopisa, sve dok ne budu zadovoljni rezultatom. To je sastavni deo procesa pisanja – niko, ili retko ko, uradi pravu stvar iz prvog puta.

Neke od stvari koje ti mogu biti korisne prilikom pisanja prve ruke teksta su sledeće:

  • Sedi negde s mirom barem pola sata pre nego što počneš s pisanjem: teško je da se koncnetrišeš na rad između pijace, televizora, mobilnog telefona i frižidera svakog časa.
  • Smesti se negde gde te niko neće prekidati: biblioteka ili kafić mogu biti dobra mesta, ako već nemožeš da pišeš kod kuće.
  • Ako pišeš na računaru, isključi sve moguće programe koji ti mogu ometati pažnju. Isključivanje interneta se može pokazati kao čudesno koristan korak. Dobar program za pisanje takođe: ja koristim program iA Writer koji ima vrlo zgodne opcije za pisanje.

Može se desiti da napišeš nekoliko verzija rukopisa, naročito ako pišeš dugačke forme (roman, publicistika…). Ove verzije će verovatno stopiti u sebe prethodne skice, sa uređivačkim delom rada na rukopisu.

Savet: Pisanje zahteva koncentraciju i energiju. Ako si pisac početnik, bolje nemoj da pokušavaš da pišeš satima, bez prestanka. umesto toga, odredi sebi neki vremenski limit, (na primer pola sata), kako bi se zaista koncentrisao – i nemoj svaki čas da proveravaš mejl i fejsbuk!

3.Uređivanje teksta

Uređivanje rukopisa je neophodan posao gde zapravo praviš promene u “velikoj slici” tvog rada. Ponekad ćeš hteti da promeniš čitave delove, preradiš pojedine pasuse, ili dodaš neke informacije za koje smatraš da će čitaocu biti od koristi. Svima je urednički posao vrlo koristan – čak i najtalentovanijim piscima!

Poslovi uređivanja mogu se sumirati na sledeći način:

Dodavanje

Šta je još potrebn da čitalac sazna? Ako nisi ograničen brojem reči u svom rukopisu, gde bi tekst onda još mogao da se proširi? Ovo je zgodan trenutak da se vratiš svojim skicama i beleškama – pogledaj ideje koje već nisi iskoristio!

Preraspodela

Čak i kada si precizno isplanirao svoje delo, obično će biti potrebno da se nešto ponovo prespodeli, aranžira, promeni mesto. Ako si, recimo, pisao neki esej, iznenada shvatiš da bi se neki argument bolje pokazao u ranijem ili kansijem pasusu, drugačije postavljen. Ili si napisao kratku priču gde preokret suviše kasno stigne, pa priča gubi na zanimljivosti.

Brisanje

Ponekad, neke od ideja koje su ti se prvobitno veoma dopale, jednostavno ne funkcionišu. Možda si prebacio količinu reči u tekstu, i moraš da izbaciše neke pasuse. Možda se neka duhovita epizoda, ili pasaž, jednostavno ne uklapa sa ostatkom priče.

Savet: pisci često za ove poslove koriste usluge urednika, odnosno neutralne osobe od poverenje i iskustva, koje im pomaže u sređivanju dužih rukopisa.

4.Lektura i korektura

Ovai lektorski i korektorski procesi razlikuju se od uređivanja teksta i rade se tek što je uređivački posao na rukopisu završen. Ova vrsta dirinčenja nad tekstom zahteva pažljiv pregled pojedinačnih rečenica i reči. I to mora da se radi kada su sve krupne izmene već izvršene. Inače ćeš završiti sa stalnim brisanjem i pisanje novih pasusa.

Lektorske korekciju sa naročito važne, pogotovo u dužim rukopisima, i moraju se raditi red po red, pasus po pasus. Sve dok ne budeš siguran da su sve rečenice, fraze i pojedinačne reči jake, moćne, i baš onakve kakve treba da budu. Neke od stvari koje moraš da proveriš su:

  • Da li si koristio istu reč više puta u rečenici ili pasusu? Iskoristi rečnik da nađeš alternative.
  • Da li su ti neke rečenice teške za razmevanje? Ponovo ih napiši i razjasni.
  • Koje reči možeš da izbaciš da ti rečenica bude jača? Na primer, reči kao što su “upravo”, “prilično”, “veoma”, “zaista” ili “mislim” uvek mogu da se bezbedno izbace.
  • Da li su sva slova napisana korektno? Uvek ima izgutanih ili zamenjenih slova, to je Marfijev zakon. Pročitaj tekst 100 puta!
  • Da li su rečenice gramatički korektne? Proveri i da li si lica za pisanje i vremena doslodeno sproveo kroz rukopis.
  • I obavezno: sve znake interpukcije proveri još jednom!

Savet: Kada radiš ovu vrstu uređivanja rukopisa, uvek tekst odštampaj na papiru. Tako je mnogo lakše da se sve greške uoče.

Pišeš knjigu? Prvo napiši ovo!

 

Kao i većina oniš što vole da pišu – roman, blog, priče, pesme – verovatno si od one sorte koja piše u dahu: ili ti radi samo na dolazak muze. A kad muza ode, pisanje počne da ide teško…pa sam sebi ličiš na ronioca iz filma “Dubko plavo”. To znači da pišeš kao vćeina pisaca početnika: na dah.

To i nije tako loše na prvi pogled, ali kao i dubinski ronilac možeš samo jedanput dok imaš daha. A posle sve ispočetka – do novog uzdaha i zaranjanja u svet reči. A problem sa pisanjem je što se ono, kao i život, ne meri brojem uzidasaja i izdisaja, već trenucima koji su ti oduzeli dah.

Zato je jedan od najvažnijih alata pisaca umeće da se napravi preldožak, siže, skica, ili plan pisanja. Ne samo da bi imao nešto da pokažeš potencijalnim izdavačima i urednicima (što je vrlo važna stvar), već da bi svoje pisanje organizovao na najbolji mogući i efikasan način. To skraćuje ionako teško muke pisanja i tvoj rukopis uvek čini boljim. Dakle, šta je to predložak u svetu pisanja?

[Tweet „Pisanje se ne meri brojem uzidasaja i izdisaja, već trenucima koji su ti oduzeli dah.“]

Šta je predložak?

Predložak, ili premisa, se u svetu pisanja često definiše kao:

  1. Predlog koji podržava ili pomaže da se podrži neki zaključak (u logici)
  2. Osnovni koncept koji pokreće zaplet (u književnosti)

Kao što vidiš iz ove dve definicije, različito značenje predloška se odnosi da li pišeš poeziju, romane ili priče, ili pišeš eseje, publicistiku ili dokumentarističko štivo. U čemu je razlika?

Predložak za klasične književne vrste

Ako pišeš romane, priče i pesme, tvoj predložak mora da sadrži tri stvari:

  1. Protagonistu
  2. Postavku
  3. Problem sa kojim se protagonista suočava

Jedan od zgodnih načina danapavš svoj predložak jeste da napišeš jednu dužu rečenicu koja će predstavljati osnovu tvoje priče. I pritom uvek imaj na umu ideju “manje je više”. Pisanje ovakve dugačke rečenice je stara praksa scenarista, ali je od vrlo velike pomoći ako pišeš roman ili kratku priču. Na primer:

“Problematično dete skupi hrabrost da pomogne prijateljskom vanzemaljcu da napusti Zemlju i pobegne na svoju planetu (film “E.T”)”.

ili

“Nakon iskrcavanja u Normandiji, grupa američkih vojnika odlazi iza neprijateljskih linija, da bi izvukla i vratila iz rata padobranca čija su braća poginula u borbama (film “Spasavanje redova Rajana”)”.

Predložak za ostale

Za one koji pišu na blogovima, vole esejistiku, novinarstvo, publicistiku, ili pišu memoare i autobiografije, predložak obično treba da bude napisan u obliku dve-tri rečenice, u kojima se sumira narativ knjige. Po definiciji, ovaj predložak bi izgledao ovako:

“Predložak je sastavljen od dve, ili tri, rečenice-izjave o osnovnom konceptu knjige, ili teze teksta. Obično, identifikuje neku potrebu, a onda predlaže rešenje”.

S obzirom da je prvi i osnovni deo predloga za izdavače, urednike, stručnjake za marketing, itd, vrlo je važno da je napisan pravilno. Na primer, prošlog meseca radio sam kao gost pisac i urednik jednog rukopisa, trudeći se da pravilno napišem predložak potencijalnom izdavaču kome bi na pravi način predstavio temu i sadržaj buduće knjige.

Koji je tvoj predložak?

Možda želiš da napišeš knjigu ali nisi siguran odakle da počneš? Možda trenutno radiš na rukopisu, ali ti je potrebna pomoće da se organizuješ i ponovo fokusiraš?

Bez obzira u kojoj fazi procesa pisanja se nalaziš, vrlo je korisno da provedeš neko vreme pišući dobar predložak za tvoju knjigu. Niko pametn neće početi da gradi kuću, bez solidno postavljenog temelja.

Za one koji zavise od svojih muza, znam da je ovo besmisleno, užasno teško. I onda im vrlo često i cela kuća tako izgleda.

Naopako.

Zašto je loše pisanje neophodno za dobro blogovanje?

 

Pišem na blogu već 6 godina, i za to vreme sam primetio nešto neobično – svako to može da radi.

U prvom vreme sam mislio da je to odlična stvar. Ali sam posle shvatio da svaka dobra stvar ima i svoju tamnu stranu.

U čemu je loša strana postojanja ovoliko blogova i blogera na njima: blog čini ionako loše pisce još glasnijim.

Postoji gomila blogera u univerzumu.

Kako to može da bude dobra stvar za tebe?

Suviše dugo vremena lestvica je bila postavljena previše nisko za milione blogova koji su doprinosili opštoj kakofoniji, a da pri tom nisu davali nikakav suštinski doprinos raznim temam i diskusijama.

Naša kultura, opsednuta potrošnjom, slavom i fenomenom “biti viđen”, koja je generaciju rođenu uz “Otpisane” i prve Komodor računare, kao i njihove XY generacijske potomke, pronalazak interneta podstakao da kreiraju sopstvene blogove, sve u nadi da će ih neko čuti (i videti). Tako smo stigli u situaciju da gomila sveta piše, slika, snima, i zatrpava blogosferu raznim sadržajima, rame uz rame sa onom nekolicinom koja ima stvarno šta da kaže.

Jer, ako nemaš šta da kažeš, onda svoje primedbe ograniči na vremensku prognozu, kaže stara mudrost.

Ali, avaj, od te mudrosti nema ništa. I tako smo stigli do novog fenomena: preduzetan i agilan bloger – mediokritet.

Ova persona dobro razume neka medijska i maretinška pravila interneta i društvenih mreža, i čak može da privuče pristojnu količinu publike na svoj blog.

Međutim, problem je u sadržaju i kvalitetu toga što piše.

Sve one koji iole umeju kvalitetno da pišu i zaista imaju šta da kažu ovo može da izludi. Ali, možda ipak nije sve tako crno.

Postoji barem tri dobra razloga zašto ovi grozni kovači reči mogu od tebe da naprave zaista dobrog blogera.

[Tweet „Ako nemaš šta da kažeš, onda svoje primedbe ograniči na vremensku prognozu“]

1. Zavist pokreće akciju

Da budemo pošteni: jedan od razloga zašto mrzimo ove mediokritete blogere je – ljubomora.

Svako ko je proveo dovoljno dugo vremena na i oko interneta, video je kako očajno grozni i polupismeni pisci mogu da izgrade sopstveno pleme odanih pratilaca.

Mogao si da vidiš kako kraljice gluposti i kraljevi prostote zarađuju pare i slavu širom sveta, i škrabaju viralne tekstove po fejsu i ostalim mrežama.

I onda te tako nešto izludi (ispravno).

Ono što treba da uradiš je da se pokreneš u akciju. Nema ništa od pasivnog sedenja i lamentiranja nad sudbinom nepravednog sveta. Mislim, možeš i da kukaš, to je ok.

Nama, koji su slični tebi, potrebno je da kreneš da delaš, a ne da kukumavčiš kao Kalimero. Potreban nam je tvoj glas, i to sada i odmah. Bori se odlučno i inteligentno, pobedi očajan kvalitet svojom izuzetnošću. Jer se na kraju, ipak samo to računa. Inaače nam civilizacija nikad ne bi stigla čak dovde.

2. Konkurencija je (uvek) dobra stvar

U društvenim mrežama komunikacija je prilično nalik na neku vrstu uranilovke, gde svi imaju pravo i priliku da nešto kažu. Ali, takva su pravila igre.

I sad, ako imaš dobru priču ili sjajnu ideju, možeš to da podeliš sa mnogima, a da nije potrebno da poznaješ “prave ljude”, ili da poseduješ odgovarajuća znanja i veštine.

Sistem cenzure i mrzovoljnih urednika, sa kojima nisi u kumstvu ili prijateljstvu, o podmićivanju i ulagivanju da i ne govorimo, su srećom na internetu zasad nepoznati. (zasada)

Ovo delom objašnjava i tvoju frustraciju stanjem stvari. Postoje očajno loši pisci, naročito oni sa umetničkom crtom (proza, poezija), ali crta je samo crta, i tu nema pomoći. Oni nemaju šta da kažu, a kad kažu govore MNOGO, i to onda kažu na sirotinjski bedan način.

Oni ti kradu čitaoce i publiku, i zaglupljuju ih iz minuta u minut.

To je u suštini sasvim dobra stvar.

Prisiljava te da se držiš svoje igre, da pridobiješ svoje pristalice za svoje kvalitetne tekstove i svoj dobro osmišljen blog. Jer, blogovanje nije sprint ka dnu, već maraton ka ka vrhu.

Samo oni koji su vrhunski majstori znanja i zanata, i posvećeni puni ljubavi prema pisanju, uvek na kraju pobeđuju.

3. Lošim piscima je potreban trener (ti)

Činjenica da si ti odličan pisac, smoren sa svim tim okolnim mediokritetstvom, može biti moćan unutrašnji motiv da uzvratiš.

Sve više ljudi bloguje, jer prepoznaju koristi od ove aktivnosti, kakve god one bile (materijalne ili duhovne, ili oboje). Ali često krše prvo pravilo pisanja za Blog.

Ti možeš da im pomogneš.

Gledaj to na ovaj način: ako stvarno dobro pišeš postove za blog (a i šire), možeš pomoći drugima da postanu bolji pisci. Umesto da posmatraš ove blogere mediokritete kao pretnju, gledaj na njih kao na – priliku.

Možeš da im organizuješ kurs ili seminar.

Možeš primerom svojih testova i postova da im pokažeš kako se stvarno radi.

Kako da amateri prestanu da zvuče glupo, i počnu da pišu kao profesionalci.

To i ja radim u mojim radionicama kreativnog pisanja. Umesto da kritikujem, ja im pomažem.

Šta misliš o tome? Lako je kiritkovati i osuđivati, bolje je da se uradi nešto kvalitetno i korisno. I ne samo za tebe, nego i za opštu stvar. Budi pozitivan i sa kukanja pređi na dela.

„Nemoj da mu pokloniš ribu, nauči ga da peca“. Tako kaže stara kineska poslovica.

I to je uvek najbolji PUT.

Kako da postaneš freelance pisac?

 

Za mnoge kreativce je nedosanjani san da postanu frilenseri (freelancer), odnosno slobodni pisci koji zarađuju pisanjem uslužnih tesktova za druge. Sediš i radiš kod kuće, pišući tekstove za marketing, reklame, internet sajtove i blogove…Milina. Sam sebi gazda, i planiraš svoje vreme kako hoćeš. I lepo živiš od svega toga.

Super. Ali, uvek ima neko ali…Biti slobodni pisac, frilenser, uopšte nije lako. To što umeš nešto da napišeš, uopšte nije dovoljno. Jer, gomila ljudi, ako su iole pismeni nešto pišu. Poznavati sva slova i osnove gramatike dakle nije dovoljno. Šta ti sve treba i kako da postaneš frilenser?

Društvo čudnih pesnika

Na ovom svetu postoje stotine hiljada prilika za pisanje. Pretvaranje ovih prilika u zanat, veštinu pisanja je za svakog slobodnog pisca prilika za posao i zaradu. A to znači taj san o kome pisci uvek sanjaju – da živiš od svog pisanja. Opet, za druge ljude koji vole da pišu, to može biti prilika za zabavu da nešto nauče, razviju svoje veštine i oprobaju se u ovoj branši.

Šta ti je sve potrebno da bi bio frilenser?

Moraš biti dobar pisac. To možda zvuči glupo, ili više nego očigledno, ali postoji ogromna količina ljudi koji misle da umeju da pišu. Međutim, kada to počnu stvarno i da rade shvate da im nedostaje originalnost, dobro baratanje rečima, veštine i tehnike zanata, a naročito samodisciplina u pisanju. Moraš da budeš siguran da voliš da pišeš, i da ti ništa nije preče i udobnije od toga. Moraš biti u stanju da jasno i precizno izraziš svoje misli putem reči (a to uopšte nije tako lako).

Ako nemaš iskustva i kvalifikacije u pisanju, razmisli o tome da završiš neku školu koja ima veze sa pisanjem, kurs, ili radionicu zanatskih tehnika pisanja. Pri tom razmisli o donošenju sledećih odluka:

  • x Odluči da li ćeš pisati klasične književne forme (roman, kratka priča, poezija…), ili publicistiku i dokumentarizam, odnosno copywriting tekstove. Ove druge možeš lakše da prodaš, tako da imaj to u vidu. Osim toga, ako pišeš iz zabave, uvek možeš mnogo slobodnije da eksperimentišeš sa stilovima i tehnikama, nego što je to slučaj sa klasičnim formama.
  • x Moraš da odlučiš da li pišeš da bi živeo od pisanja, ili pišeš za neku vrstu dodatne zarade, ili iz zabave. Sve ovo će bitno uticati na kvalitet i uspeh tvoje frilens karijere. Biti slobodan pisac i živeti isključivo od pisanja je mnogo težak posao, zahteva puno odricanja i truda. Mnogi pokleknu već na samom početku.
  • x Ako imaš talenat, iskustvo i zanat, uvek se potrudi da ti te kvalifikacije pomognu kod dobijanja posla. Naročito ako imaš i neku titulu, prestižnu diplomu, ili sertifikat. Ljudi vole da posluju sa ekspertima, dakle, pokaži to što imaš i znaš!

Mora da si komunikativan. Ako ne želiš da budeš pisac čudak, usamljenik koji živi u siromaštvu, moraš da se povežeš sa drugim ljudima kao slobodni pisac – frilenser. Moraš da bude sposoban da reklamiraš samog sebe, budeš sam svoj PR i marketing stručnjak – 3 u 1. Takođe i da si sposoban da pregovaraš sa klijentima, i prilagođavaš njihovim zahtevima i potrebama. Malo psihologije nikada nije na odmet. Srećom, u današnjem svetu veći deo ovoga se odvija preko interneta, pa ne moraš lično da sediš na svim sastancima i glumiš fikus.

Kao deo ovih veština, vrlo je važno da znaš da napišeš pristupno-poslovno pismo. Ovo pismo predstavlja koncept koji predlažeš da pišeš, zajedno sa kratkim opisom tvojih referenci i kvalifikacija. Ovo pismo služi da proda tvoje ideje nekom uredniku, blogeru, marketing direktoru, i sličnim klijentima, i mora da postane deo tvog frilenserskog alata. Što pre to savladaš, to bolje.

Nije sve grožđe slatko. Kreativna strast za pisanjem, kada se pretvori u posao, može da ti ubije entuzijazam. Dakle, bez obzira koliko voleo pisanje, često će biti poslova koje ćeš mrzeti iz dna duše. U ovakvim situacijama, moraš da naučiš umetnost “ćuti i radi” principa. Bez obzira kako se osećaš, moraš da savladaš želju da sve oteraš u materinu, i pregoriš nestrpljenje da se što pre otarasiš ćorava posla. Prosto gledaš na to kao deo posla, pauzu između nečeg zanimljivog u budućnosti. Neki frilenseri se leče od ovoga tako što pišu sa strane za sebe, na svom blogu i sl, prosto da ima mesta i za uživanje.

Disciplina i pare

Ako i posle svega napisanog planiraš da praviš karijeru kao slobodni pisac, znaj da moraš da imaš razvijen osećaj za odogovrnost prema klijentima i samom sebi (čitaj radne navike su pod moranje). I još sledeće:

x Moraš da postaviš finasijski sistem, pre nego što počneš da pišeš. To znači da smisliš način naplate usluga (naročito ako raidš za inostranstvo), otvoren račun u banci, problem sa porezima i taksama, i tome slično. Neće valjati ako ovde budeš aljkav, pa se natežeš sa klijentima oko plaćanja!

  • x Budi organizovan. Pripremi sve sprave i alate za pisanje, potreban materijal, sve na dohvat ruke i ergonomski postalvjeno za celodnevni rad. Grbljenje za tastaruom može da bude ubitačno kada ti pisanje posao!
  • x Postavi sebi rokove i drži se toga. Kalendar, online kalendar, podsetnik, što god da rabiš mora da ima neki sistem gde možeš da imaš pegled šta radiš, kada i za koga. Tako ćeš izbeći zaboravljanje i pisanje u zadnji čas.
  • x Komuniciraj sa svojim klijentima i okruženjem često i kvalitetno. Vrlo je važno da se sa svojim klijentima stalno u kontaktu, da ih podsećaš da postojiš i da vrediš uloženih para i vremena, i drži ih u toku sa svojim pisanjem.
  • x Nemoj nikada da uzimaš više posla nego što možeš da uradiš. Velika je umetnost znati sopstvene limite. Jednom kad počneš da pišeš i radiš kao frilenser, vrlo lako može da ti se desi da upodnaš u lažno samopouzdanje, da možeš da radiš više nego što dozvoljava dan. Seti se ponekad da imaš i privatann život.

Uloži u sebe i svoj posao

I na kraju, suština pisanja za druge i rada kao frilenser su znanje zanata i tehnika pisanja i iskustvo. Iskustvo može da se kompnzira radom,ali talenat i zanat pisanjamora da se krvavo uči. Bolje je da upišeš neki kurs zanata i thenika pisanja, nego da sve to učiš sam. Tako skraćuješ vreme i ulažeš u svoje pisanje na najbolji mogući način.

To je i razlog zašto na sajtu Kreativno pisanje postoje radionice za pisanje, naročito radionica za Copywriting, Pisanje za blog, a od skora i radionica za freelancere. Ako želiš zaista da živiš od pisanja kao slobodan pisac na tržišut kreativnih ideja, onda ti preporučujem da upišeš Radionicu za frilensere na sajtu. Ovde ćeš dobiti osnovna zanatska znjanja i veštine pisanja za druge.

A i to je nešto, barem za početak.

Kako da postaneš (dobar) pisac?

 

Kad sam bio klinac, imao sam negde 7 godina, odveli su me u muzičku školu da učim da sviram violinu. Bile su to nimalo lake godine. Instrument je bio težak, zagonetan, više muka no zadovoljstvo za dečaka koga su klikeri i fudbal zanimali više nego note.

Moj profesor je bio star čovek, tih, miran, morao si da se napneš da ga čuješ kada govori. I blag, sa dubokim plavim očima koje su sve znale. I sada znam da me nije učio samo muzici, jer pre toga moraš da saznaš još nešto. I gledao me dok se poluzainteresovano mučim, nabadam gudalo i note, a glava mi na nekom drugom mestu. I onda mi je rekao:

“Moraš da se boriš sa violinom”. Odjednom je u učionici postalo tesno, zagušljivo, hteo sam vrisnem od muke i besa. Nešto čudno se uselilo u moju dušu. I onda je dodao: “I moraš da pobediš”.

Čudan savet za dečaka sa violinom. Ali mi je tek mnogo kasnije postalo jasno. I to kada sam violinu zamenio olovkom i slovima.

Moraš da se boriš. I da pobediš.

Pa ipak, za svakog pisca, to je tek početak. I ne samo za pisanje. Jer, prosto to je život. Ali, za jednog pisca, kome u venama teče mastilo umesto krvi, mora da postoji još nešto, što će da ovoj borbi dati meso i smisao. Zar ne?

Evo nešto iz mog iskustva.

Četiri načina da uđeš u legendu

Ne možeš da postaneš dobar pisac, a još manje izuzetan, bez malo strategije, tehnike, znanja i talenta. Ovakav pristup je mnoge pisce zaista učinio slavnim. Ovi sastojci su često ključevi pravog uspeha.

1. Strategija

Uvek započni sa onim – zašto? Zašto želiš da postaneš pisac? Da li imaš ono što je potrebno? Šta je to i šta to zapravo znači?

  • Želja da budeš vrhunski. Dobri pisci veruju da moraju da budu najbolji. Oni imaju osećaj sudbine. Oni će ostaviti otisak u univerzumu. Oni će biti pinoiri, šampioni, majstori. Oni će nacrtati velike vizije i sprovesti rizične poduhvate. Stremiće velikim pobedama i neće se zadovoljiti pažnjom hiljada ljudi. Želeće milione i milijarde duša. I mnogo će češće imati koristi nego štete od tih snova.
  • Kapacitet za samoću.Izuzetni pisci se osećaju vrlo udobno u svojoj samoći. Više vole biblioteku od kafića, radnu sobu od bazena za plivanje. Slabo ih zanima politika, razne društvene ili religijske zajednice. I sve ono što ih odvlači od pisanja. Rad je na prvom mestu.
  • Poseban talenat. Pravi pisci umeju da pišu. Obično je to što i najbolje umeju da rade. Potpuno je prirodno da su oni sluge svog talenta, u stalnom traganju da ga ispolje na najbolji mogući način. Uvek su spremni da uče od boljih od sebe. Čitanje i pisanje im je životna opsesija.

I da se razumemo: činjenica je da mnogo ljudi na ovoj planeti piše. Međutim, to ne znači da to i dobro rade. Jer postoje dobri razlozi zašto ne treba da budeš pisac.

U svakom slučaju, možda ti i ne znaš da treba da budeš pisac. Možda nisi siguran da tome treba da posvetiš ceo svoj život. Zato je najbolje da sebi odrediš neki rok kada ćeš sesti i pisati, pisati i samo pisati. Pa kad prođe rok, opet sedi i razmisli o svojim osećanjima. Možda dođeš do interesantnih zaključaka. Koji mogu da ti spasu život.

3. Tehnika i zanat

Mehaničar za slova ima svoj jedinstveni alat – kucanje po tastaturi.

Ova aktivnost je nešto na šta ćeš potrošiti najviše vremena sve dok ne usavršiš svoju tehniku koja će te učiniti slavnim.

To je težak posao. Svkodnevni. Igranka bez prestanka.

Ako si neki luftiguz ili princeza, onda ovaj način života nije za tebe. Rvanje sa tekstom za blog, esejem, pesmom, poglavljima priče ili romana, ne razlikuje se mnogo od porođaja jednog teleta, na primer. Ovde je život pravi ulog. Tvoj posao je da se preživi.

  • Zagrej stolicu ispred kompjutera.
  • Vežbaj. Čak i kada ne piše, dobar pisac uvek nađe vreme da vežba. Piše skice, beleške, postove na blogu, na tviteru, Fejsu, pa čak i mejlove. Stalno nešto piše i briše u…glavi. Često, ove vežbe imaju sasvim jasnu svrhu: pokušava da poboljša neki od elemenata svog pisanja. To može da bude prvi pasus teksta, ili poziv na akciju u postu na blogu, ili razvoj priče u reklamnom tekstu. I to se stalno ponavlja. Štos je u tome da razne zanatske tehnike vremenom postanu tvoj instinkt.
  • Doterivanje i brušenje. Dobri pisci su najbolji i najgori kritičari sopstvenog pisanja. Stalno izvlače i razvlače neka stara slova ili tekstove na blogu. Večito nešto prepravljaju i poboljšavaju. I stalno se zapitkuju: kako bi ovo mogao još bolje da napišem?
  • Osluškivanje. Vrsni pisci imaju svoje šeme sa kolegama piscima i onima od poverenja, koje mogu da pitaju i dobiju pošteno mišljenje o njihovom pisanju. To je vrlo važno. I uvek su voljni da razumne primedbe usvoje i poboljšaju svoja dela.
  • Eksperiment. Izuzetni pisci uvek tragaju za novim uglom gledanja na stvari i svet oko sebe. Stalno proučavaju liste za najbolje prve i poslednje rečenice. Razmatraju da li bi tekst bio bolji ako se negde ubaci humor, dobra ilustracija za blog, ili neki zanimljivi citat. Bilo šta što će biti sveže i drugačije od uobičajenog.

Postoje brojni načini za vežbanje i usavršavanje tehnike i zanata pisanja. Mašt je jednio ograničenje. Ako si zaista dobar pisac, tvoja mašta će biti tvoje besrkajno, duboko, plavo more.

3. Znanje

Postoje dve vrste znanja: opšte i posebno. Opšte znanje je 5 kilometara široko, i pet santimetara duboko. Posebno znanje je pet santimentara široko, i pet kilometara duboko.

Kao profesor komunikacija i pisanja, predavač, kopirajter i autor više udžbenika i publikacija, moje dubinsko znanje odnosi se na svet pisanja, komuniciranja, izdavaštva, reklamne i PR industrije…

A opet, opšte znanje ima opseg od sitnih popravki po kući, pa sve do opšte psihologije, istorije, politike, alternativne medicine, filozofije, muzike. Ne postoji kraj mojoj radoznalosti. I sve predstavlja dobru duhovnu hrana i uklapanje.

Poenta je u tome kako ti gradiš svoje znanje? Evo kako bih nešto preporučio:

  • Izgradi široki i sadržajan rečnik. Reči su tvoja valuta. Kako se pametno investira u reči? Čitaj knjige, blogove, štampane medije…Čitaj čiroko i nadugačko. I čitaj ne samo klasike već razne stvari, čak i neobične i uvrnute, i gradi svoj stil pisanja i govorenja.
  • Pamti. Kada je pisanje u pitanju, pamćenje je od ključne važnosti. Ja mogu da se pohvalim sa prilično dobrom memorijom. Nije baš fotografska, ali mogu da se setim mnogih sećanja baš u detalje. To je i razlog zašto se trudim da zapamtim delove teksta, rukopisa nekih sjajnih stranica, ili da više puta slušam i prelsušavam razne razgovore.Želim da utisnem kadencu, rečnik i stil u svoj um. Zato, odaberi svog omiljenog pisca i počni.
  • Vrati se u učionicu. Za razliku od nekih prošlih vremena, danas imaš brojne prilike za učenje, uključujući i online radionice kreativnog pisanja. U svetu, brojni univerziteti imaju odseke za kreativno pisanje pri katedrama za studije jezika i književnosti, pa čak i potpuno samostalne škole koje se bave ofline i online učenjem tehnika i zanata pisanja. Više ne moraš da odlaziš na časove u daleke škole, pogotovo ako nisi iz mesta gde škola postoji. Sve je sada na dohvat ruke, digitalno, uz brojne prednosti koju ova vrsta učenja nudi. Da ne govorimo o internetu kao svetskoj riznici informacija.

Kao i kod tehnika pisanja, način na koji možeš da usvajaš znanje ograničen je samo tvojom maštom. Koji ti metod koristiš da izgradiš opšta i posebna znanja?

4. Talenat

„Talenat je dar prirode, prokletstvo univerzuma i umetnikova fatalna ljubavnica. Ta ljubavnica je prelepa, zanosna, prevrtljiva. Kada si sa njom ljudi te gledaju, dive ti se. Ali ona ume da bude i gadna, nezgodna, lupa ti na vrata u gluvo doba noći, i ostavlja te kad to najmanje očekuješ. I uopšte nema strpjenja za ostatak tvog života: tvoju ženu, decu prijatelje, poslove….Kada je sa tobom tada si najveći bog na svetu. Ali jednog dana će te ostaviti…zauvek.Jednog dana, posle mnogo godina, videćeš je u zagrljaju drugog ljubavnika, a ona će se pretvarati da te ne poznaje“.

Da, ovo sam svojevremeno napisao. Samo bih dodao da je jedna od najtežih stvari za pisca da otkrije svoj sopstveni glas, stil i…talenat. Zašto? Nedostatak samopouzdanja, koji nastaje usled manjka iskustva. A najbolji način da se ovo izleči jeste praksa.

Uporno pisanje, stranica za stranicom, svaki dan, vremenom će otkriti ko si ti ustvari.

Najbolje dolazi na kraju…

Imam potrebu da bude otvoren sa tobom. Nakon čitanja ovog teksta, možda ćeš pomisliti da sam ja neki baksuz. Da na pisanje gledam kao na neku vrstu sprtanskog načina života, punog bola i patnje.

Daleko od toga.

Ja volim da pišem. Misim da je to zabavno. Radost. Da, i borba. Ali to nije posao. Volim da pišem svaki dan i igram se sa rečima. Nekad može da bude i mučno, ali nikad ne osećam da patim zbog toga.

Entoni Burdžis (Paklena pomorandža) je svojevremeno rekao:

Onog trentka kad pisanje osetiš kao posao, stani i počni da radiš nešto drugo.

Kako ti stojiš sa tim?

Kako se piše priča?

 

Većina pisaca iskustveno zna da je pisanje instinktivno. Rođeno u brojnim čitanjima i slušanjem dobrih priča još od detinjstva. I, naravno, rezultat duge i teške prakse. Pa ipak, postoje neke tehnike i alati, koje vežbam sa mojim piscima u online radionicama kreativnog pisanja i koje su vrlo važne za dobro pisanje priča.

Ove tehnike i zanatske veštine su potrebne kako bi tvoje pisanje bilo profesionalno i efikasno. Gramatika i sintaksa se podrazumevaju, i zato o njima neću da govorim. Ono što podrazumevam pod tehnikama su ključni elementi jedne priče: karakteri, zaplet, postavka, tačka gledišta, tema i stil.

Prvi element priče: karakter

Karakteri, odnosno likovi u priči, su na mnogo načina osnov celog tvog rada. Čekajte, pitala me skoro jedna polaznica u radionici…a sukob? Da, sukob u sebe uključje emocionalna i mentalna stanja tvojih likova. A tačka gledišta? Da, a i to je ugao gledanja tvojih junaka. Ključ je u tome da su tvoji junaci ljudi kroz koje tvoja publika doživljava priču, i štos je u tome da oni zaista budu realni, živi, od krvi i mesa.

Kako to da postigneš?

Moraš da znaš životnu priču tvojih junaka, i to u detalje. To ne znači da i čitalac to isto mora da zna, ali razumevanje istorije tvog lika je od ključnog značaja za njegovo ponašanje, razmišljanje i reagovanje na događaje.

Moraš da poznaješ barem neke najosnovnije stvari iz psihologije. Koliko puta si pročitao neke knige u kojima likovi nisu bili “stvarni”? To se često događa kada se ignorišu osnove ljudske psihologije, i kada se likovi ponašaju besmisleno, nerealno, što ih čini ljudima od – papira.

Moraš da razumeš snaga razvojnog luka tvojih junaka. Tvoj lik ne bi trebalo da bude isti na kraju, kao i na početku priče. Ljudi se menjaju, i njihov rast i razvoj je ključni momenat tvoje priče.

Ako su tvoji likovi ravni, čitalac će biti u problemu da razvije neku empatiju sa njima. Ali, ako su tvoji juaci realni i životni, publika će lako progutati priču. Razumevanje šta tvoji karakteri rade i kažu (i kako drugi likovi reaguju na njih), pomažu da se oslika i ispriča duboka priča puna značenja, pa makar se cela rodila samo u tvojoj mašti.

Drugi element: zaplet

Zaplet je kao neka vrsta arhitektonskog plana zgrade. Zaplet, njegove spoljne i unutrašnje veze i struktura, određuju način kako oblikuješ tvoju priču. On uključuje redosled događaja sa kojima se tvoji likovi suočavaju u priči. I ima početak, sredinu i kraj u jednoj narativnoj strukturi.

Generalno, zaplet može da se sastoji od pet delova:

  1. Ekspozicija ili uvod, koja uvodi karaktere i postavlja postavku priče.
  2. Uspon akcije, koji otkriva sukob u priči. Jednom kada su tvoji likovi postavljeni, sada počinješ da ih gnjaviš sukobima, akcijama raznih vrsta i povežavaš njihov ulog u priči.
  3. Sada sledi vrhunac (klimaks), koji se ponekad označava i kao preokret u priči. Ovo bi trebalo da bude momenat najveće napetosti; sve je kritično, sa vrhuncem intereovanja i emocija. Ovo je prelomni trenutak, biti ili ne biti za tvoje glavne junake.
  4. Nakon ovoga dolazi silazna, ili opadajuća akcija, kada stvari počnju da se približavaju kraju i raspletu priče. Sve najvažnije napetosti su sada regulisane. Zato ovd epovedi računa da su svi problemi koje si postavi ranije rešeni.
  5. Konačno, na kraju dolazi rasplet. To ne mora da bude srećan ili tužan kraj. To samo znači da je sada sve razrešeno, jasno i svi događaji i linije priče se sada dovode na jedno mesto. Kada kažem kraj to znači da su sada svi događaji odigrani, jasno se vidi zaključak, ili poenta tvoje priče, likovi su rešili problematiku koja ih je gonila da delaju. To znači i da čitalac doživi olakšanje i ne mora da lista knjigu i vraća sa na neke delove priče jer mu nešto smeta, nije mu jasno ili je zbunjen.

I još nešto: mnogi autori se bore sa zapletom jer imaju problem da kreiraju sukob, ili misle da konflikt kao takav nije važan za zaplet priče. Međutim, svaka dobra priča uvek ima neku vrstu sukoba, čak i ako je on duboko unutrašnje prirode sa puno teških emocija.

Treći element: postavka

Ovo je jedan od mojih omiljenih elemenata priče. Postavka uključuje fizičku lokaciju (stvarnu ili izmišljenu) i društveno okruženje priče (uključujući hornologiju, kulturu, institucije, itd).

Ja volim postavku jer je ona kao neka vrsta karaktera. Iako ona nema osećanja, tvoji likovi su primorani da grade odnos sa njom gde god da idu i šta god da rade. U stvari postavka može snažno da utiče na razvoj tvojih likova.

Imeđu ostalog, ona definiše sledeće stvari:

  • veštine koji likovi imaju ili moraju da razviju kako bi preživeli
  • alate koje koriste (oružje, novac, odeću, prevoz)
  • kulturne norme, običaje i pravila komunikacije (govor, pravila opštenja među ljudima, govor tela, klasne razlike i sl.)
  • predispozicije koje tvoji junaci donose u priču (religija, psihologija, filozofija, obrazovanje, porodica) što je sve jako važno i određuje kako će se ponašati i reagovati u određenim situacijama

Kada stvaraš svoju postavku uvek je korisno da imaš ideju kako sve to funkcioniše. Tvoji likovi moraju da plove i da se snalaze kroz svet koji si im storio, zato neka ti bude zabavno! Kreiranje postavke može da bude možda najzanimljivij deo pisanja!

Četvrti element: tačka gledišta

Ovo je zabavan ali i nimalo lak alat, ili zanatska tehnika pisanja sa kojim moraš da radiš. Tačka gledišta u pisanju određuje stvari kao što su napetost i količina onoga što će čitalac videti u priči. Postoji pričanje u prvom, drugom i trećem licu jednine i množine, kao i u prošlom, sadašnjem i budućem vremenu.

Kombinacina lica i vremena čini tačku gledišta. Kako ćeš odabrati ono što ti najviše odgovara?

Sve zavisi od određenog osećanja kojeg želiš da postigneš i od odluke koliko želiš da tvoj čitalac vidi u priči.

Kakva osećanja želiš da postigneš? Postoje razlozi zašto određeni književni žanrovi koriste različite tačke gledišta.

Na primer, urbane fantazije vrlo često koriste prvo lice jednine i prošlo vreme, zato što žele da postignu osećaj vrlo direktnog i ličnog obraćanja uzbudljivih događaja. To je intiman, neposredan osećaj koji ide ruku po ruku sa bliskom i ličnom tačkom gledišta, kao da gledaš kroz oči i dušu pisca.

Sa druge strane, klasična književnost obično koristi treće lice. Razlog je jednostavan: klasične priče imaju mnogo širi raspon i pogled na događaje nego urbana fikcija, i zato je potrebno da čitoca postave u ptičiju perspektivu, obično kroz oči više likova u priči. Ritam je obično sporiji, ali je zato doživljaj mnogo dublji, sa željom da se istraže mnogobrojne posledice.

Koliko želiš da čitalac vidi? Da li je važno da čitalac vidi događaje izvan tačke gledišta tvog junaka? Da li je potrebno da publika vidi vidi stvari koje tvoj protagonista ne vidi, ili da čuje stvari koje tvoj junak ne čuje? U tom slučaju ti je potrebno treće lice u pisanju.

Ali, ako želiš da tvoj čitalac otkriva stvari iz prve ruke kao i tvoj junak, ako želiš da pati ili besni zajedno sa tvojim junakom, u potrazi za odgovorima, onda je bolje da odabereš prvo lice.

Odabir vremena takođe jeste specifičan začin u pisanju. Ako pišeš u sadašnjem trenutku to ćeš odabrati kao način da direktno uvučeš čitaoce u tok zbivanja, punim ritmom i tempom. Pisanje u prošlom ili budućem vremenu automatski stvara distancu i pruža ti prostor za mnogo šire delovanje. Kombinacija nekih od vremena je takođe ok. Naročito ako voliš da putuješ sa tvojim junacima kroz vreme.

Peti element: tema

Tema je skriveni element, ali izuzetno važan: u suštini, tema je ono o čemu priča tvoja priča.

Dok je zaplet spoljašnji okvir detalja, na primer “Sin želi da nasledi ogromnu očevu poslovnu imperiju, ali samo ako uspe sebi da dokaže da će steći odgovornost odrasle osobe do 25 godine života”. Ali, ova tema će zapravo biti “Odrastanje zahteva pravljenje izbora”. Ili, “Porodica znači više od samog bogatstva”. Ako si stvarno dobar u smišljanju tema, možeš koristiti i samo jednu reč kao što su ljubav, istina, odrastanje, i sl.

Sva književna dela imaju svoje teme, iako to može da bude potpuno nenamerno. Čak i pisci koji nisu svesni postojanja teme je koriste – lična uverenja kako svet funkcioniše (ili bi trebalo) uvek daje ukus priči.

Nezgodna stvar sa temom je što se ona retko kad eksplicitno iskaže u delu. Ako to uradiš, onda se tvoj rad pretvara u pamflet ili propagandu. Bolja je varijanta da to uradiš diskretno, suptilno, bez da stavljaš svoju temu ili ideju kao prst u oko čitaocima. Tvoja publika će to prihvatiti mnogo dublje i bliže srcu.

Razmisli o tome. Na primer: prosto čitanje o nečemu kao neku vrstu statistike o autizmu može da te natera da se zamisliš, ali pisanje priče o borbi tvog junaka koji se bori sa autizmom (seti se filma/knjige “Kišni ljudi”, ili “Lorencovo ulje”), može mnogo više da postigne da čitalac razume i oseti kulturne barijere sa kojima se suočava.

Šesti element: stil

Stil je fantastična stvar! Stil je preko potreban. Stil je ono što tvoje pisanje čini različitim od drugih, zato što u suštini predstavlja “tvoj glas”.

Stil razvijaš predanim radom na tehnikama pisanja. Tvoja sintaksa, izbor reči, i ton doprinosi izgradnji stila. Tvoj stil pokazuje ne samo tvoj glas kao pisca, već je ključna stvar koja ukazuje na detalje o priči i likovima. Stil pokazuje akcent i dijalekt, inteligenciju i moć opažanja junaka, humor ili dramu u tvom delu. Tvoj stil poseduje jedinstveni ukus, i ne samo što obeležava čitavu tvoju karijeru kao pisca, već donosi i brojne slatke plodove prilikom pisanja.

Rad na razvoju tvog stila pisanja zahteva vreme. Za ovo ne postoje prečice i laka rešenja:

Čitaj mnogo. Što više upoznaš različitih stilova pisanja, dobićeš više začina koje možeš da primeniš u svom radu. Čitaj knjige različitih pisaca iz različitih kultura, različite žanrove, čitaj sve živo i uči usput.

Piši mnogo. Nijedno napisano slovo nije uzalud. Vežbaj, vežbaj, i vežbaj još više. I troši vreme čitajući naglas tvoje pisanje. Iako te možda nervira ili ti je neprijatno. Vrlo pomaže.

Slušaj. Osluškuj druge ljude. Slušaj tuđe razgovore. Ton je ključna komponenta stila, i moraćeš da naučiš kako da ga preneseš u tvoje pisanje, ali ti nećeš moći pre nego što znaš kako zvuči.

Umesto kraja…

Znam da sve ovo što sam napisao izgleda prilično mnogo i komplikovano. I u pravi si: jeste mnogo. Međutim, ako si dobar čitalac i dobar pisac, onda ti mnogo šta od ovog napisanog zvuči blisko i razumljivo. Sve velike priče koje si čitao koriste ove elemente, i ako si strastveni ljubitelj priča i pisanja, sve ti ovo neće teško pasti.

Ti to možeš. A sad sedi i piši!

[section title=““]

VEŽBA ZA TEBE

Odvoj 15 minuta, i analiziraj ono na čemu sada radiš. Odaberi neki od ovih elemenata (pre svega onaj koji ti najteže pada), i primeni ga na svoju priču. Svoju vežbu podeli sa nama ovde u komentarima, da i drugi pisci mogu da vide tvoj rad. Srećno pisanje![/section]

6 načina da kreiraš sukob u priči

 

I nevolju za tvoje junake. Sukob, ili konflikt kako neki vole da kažu, jeste jedan od ključnih elemenata svake priče. To je i razlog zašto čitamo. I vrlo je važno da našeg junaka, protagonistu kako opet neki vole da kažu, dovodimo u nezgodne situacije koje moraju da se rešavaju, i to pre nego što otkucaš rečenicu “Kraj”.

Ili, da kažem to na drugi način:

[Tweet „Posao pisca je da popne svog junaka na drvo, a kad jednom dospe tamo, da ga onda gađa kamenjem.“]

Dakle, suština pisanja u prozi (i ne samo u prozi), jeste da dovedeš svog junaka u neku nevolju, tako kreiraš sukob u priči, i osiguraš da će publika čitati tvoje škrabanje.

Postoje brojni način da se to izvede, kao i u životu i ovde je samo mašta granica, a ja predlažem šest jednostavnih načina da to uradiš. Kako?

Za one što mrzi da čitaju moje piskaranje, odabrao sam šest načina koje sam podelio u dve grupe: aktivni način (kada tvoji junaci imaju neki izbor) i pasivni (kada su stvari van njhove kontrole).

Formula

Bez obzira da li je tvoj junak pasivan ili aktivan, dobar način da ga strpaš u neku nevolju jeste da ga poteraš van njegovih mogućnosti. Bez obzira da li likovi mogu da biraju situacije ili ne, problem mora da bude suviše veliki zalogaj za njih, što će rezultirati ličnim rastom i žrtvovanjem, kako bi ostvairli svoje ciljeve.

Dakle osnovna formula za uvaljivanje junaka u sve vrste nevolja izgleda ovako:

 

Prepreka + reakcija junaka = razlog da čitalac okrene sledeću stranu

 

 Kako da aktivne junake smestiš u nevolju

U pričama, kao i životu, likovi su suočeni sa stotinama izbora. Na nesreću za njih – ali srećom po čitaoca – ovi aktivni izbori postoje da se naši junaci zaglave u nečemu što može lako da im dođe glave. Predlažem tri načina kako da ih uvališ u sve to:

1.Pobuna

Ovo je prilično jednostavan način, vrlo zgodan kada su u pitanju mladi junaci, adolescenti, neobični čudaci, oni što vole da misle svojom glavom, za one koje ne vole čopor jer, iako je tamo toplo i sigurno njima smrdi, i slične likove. Da bi ovo funskiconisalo, moraš da smestiš svog junaka u neki uređeni svet (što više to bolje, malograđanština i slično je odlična postavka), a onda nateraš svog junaka da krši postojeća pravila.

  • “Nemoj da ideš tamo” = on naravno ode tamo
  • “Da nisi nikad dodirnuo crveno dugme” = on uvek stisne crveno dugme
  • “Ne približavaj se ogradi čamca” = on je već do pola u vodi
  • “Ova devojka nije za tebe” = oni su već pred oltarom

….i tome slično. Shvataš poentu, zar ne?

Nije štos u tome da su ti junaci lenji, neodgovorni, ili rastreseni. Ovde se radi o svesnim izborima tvog junaka, koji ima tvrdoglavu volju i svoja ubeđenja od kojih neće da odustane, prosto je individualac i nezavistan lik. Ovo uvek zapali neki sukob u priči i čitaoci će ga definitivno mrzeti ili obožavati.

2. Strah

Strahovi su nešto sa čime se svi ljudi bore, i prosto uživamo kada čitamo o likovima koji se nose sa svojim strahovima. To je tako ljudski, tako blisko svima, prosto ugrađeno u našu egzistenciju. Lepota ove tehnike je u tome što karakterni nedostaci i strahovi naših likova mogu vrlo lako da odvedu junaka u propast i to na dva načina:

  1. Strah čini da tvoj junak beži kao đavo od krsta zbog nekog problema s kojim se suočava (nagon za preživljavanjem je čarobna stvar!).
  2. Strah čini da tvoj junak juri ko sumant u susret nevolji (nema ništa lakše da zapadneš u problem kada ideš ko muva bez glave i na kraju ispadneš glup).

Da bi ovi načini funkcionisali kako treba, osnovno je da poznaješ u detalje svoje likove, i da znaš šta je to čega se najaviše plaše: seti se onog pasaža iz Orvelove “1984”, kada se glavni junak susretne sa svojim najskrivenijim i najstrašnijim strahom od pacova, a onda sve prizna odmah i neopozivo!

3. Heroizam

Iako je vreme velikih heroja prošlo, ja i dalje volim heroje. Ne ovaj polusvet sa ulice koji je preplavio medije i trči za lovom, već one prave junake, od obraza, morala i sistema vrednosti za koje je vredno i umreti.

Takvi junaci su u stanju da zbog svojih stavova, principa i idela lako padnu u nevolju. Ispoljavajući heroizam, to znači da su oni u stanju da čim vide neki problem deluju odmah. Na taj način možeš dovesti junaka u sred neke nevolje koja ne mora da ima nikakve veze sa njim.

To je prilično dobra tehnika za brzo izazivanje sukoba, ali moraš da vodiš računa da tvoj junak heroj ima zaista ljudske osobine: slabosti, empatiju, ranjivost i sve ono što krasi jedno ljudsko biće. Niko ne voli jednodimenzionalne heroje.

Načini da pasivne junake metneš u nevolju

Ne događaju se svi sukobi zbog izbora koje smo napravili. Tvoj junak možda uopšte nema nameru da se gura tamo gde mu nije mesto i tako upada u probleme. Ponekad će se sasvim slučajno pojaviti na tvojim ulaznim vratima. Evo tri načina kako da ga uvališ u nevolju.

4. Pogrešno mesto, pogrešno vreme

Vreme i mesto su odlični alati da baciš svog junaka u ključalu vodu. Na primer, tvoj junak je neki običan lik koji se trudi da gleda svoja posla kad…prodavnica u koju je ušao da kupi čips, odjedanput bude opljačkana! Ili, meteor preti da mu se sruči na glavu! Ili, dok čeka u pošti žena ispred njega krene da se porađa! Način kako će tvoj junak da reaguje i odgovori na izazove pred kojim se našao, je ključna stvar za razvoj njegovog karaktera u priči, isto kao i postavka, odnosno okolnosti u kojima se našao.

Ključ kod ove tehnike je da je situacija ona koja goni tvoj karakter da reaguje van njegove kontrole. Mlada Japanka koja se zatekla u polju pirinča u Japanu pored Nagasakija 1945 godine, mora da smisli način kako da preživi okolnosti oko nje koje su se najedanput promenile. Ili, stariji čovek koji se zatekao u bombardovanom Beogradu u proleće 1999.godine, mora odjedanput da promeni celu svoju rutinu kada je bomba pogodila njegovu zgradu.

Bez obzira ko je tvoj junak u priči, pogrešno vreme i mesto može da stvori sukob u priči koja će ga pogurati u pravcu koji ti je potreban.

5. Dužnost zove

Tvoj junak može da gleda svoja posla, kada se iznenada umeša nekakav viši autoritet i promeni mu svet. To može da bude:

  • Poziv za regrutaciju
  • Iznenadni otkaz na poslu
  • Bude prisiljen da se oženi/uda protiv svoje volje
  • Mora da izvrši neku obavezu, naredbu ili zahtev

Neka vrsta autoriteta može da ubaci tvog junaka u vrtlog događaja čak i kad on to nije tražio, i može da bude vrlo dobra tehnika koja će ga naterati da izađe iz svoje prosečnosti i počne zdušno da rešava probleme.

6. Želja jača od komfora

“Neka tvoji junaci žele nešto jako, čak i kada je to obična čaša vode. Likovi paralizovani beznačajnošču modernog života još uvek moraju da piju vode, s vremena na vreme”. – Kurt Vonegut.

Čak i krajnje pasivni lik želi nešto. Kakvo god da je mrtvo puvalo. Glavna razlika između aktivnih i pasivnih karaktera je što ovi aktivni vrlo brzo kreću da delaju bez mnogo razmišljanja. Pasivni lik, s druge strane, mora da oseti neku potrebu, i to mnogo, pre nego što krene da muti vodu. Drugim rečima, neće se pokrenuti sve dok ne zaboli.

Ako je neka potreba tvog junaka jača nego uobičajena udobnost njegovog života, on će konačno delati nešto u tom pravcu. I što više bolno čeka na ispunjenje te želje ili potrebe, tebi kao piscu je dovoljno sasvim malo da ga gurneš preko crte na put bez povratka.

Nevolja je haotična

Tvoji čitaoci žude da vide kako će se tvoj junak iskobeljati iz neke nevolje, ali takođe žele i da vide kako će se promeniti u tom procesu.

Budi voljan i velikodušan i dopusti tvom junaku da pravi greške duž njegovog puta. To je deo svakog dobrog sukoba; to je uvek i deo ličnog rasta i razvoja. I sve to zajedno uvek čini dobro ispričanu priču.

VEŽBA ZA TEBE

[section title=““]Razmisli o nekom tvom junaku o kome trenutno pišeš, a onda odvoj 15 minuta i napravi listu kako će on zapasti u nevolju – kao pasivni ili aktivni karakter. Kada završiš, napiši nam svoje utiske i rezultate u komentaru. Pomisli malo i na tvoje kolege pisce koji čitaju ovaj blog i vežbaju vredno u online radionicama za kreativno pisanje! Razmena iskustva uvek dobro dođe![/section]