fbpx

Granice književnosti: pisanje za blog

Pre neki dan sam u knjižari našao i pročitao Blogdanovu zbirku priča. Uvek me obraduje kada jedan bloger objavi knjigu, što je živi dokaz moje teze koju stalno zagovaram, da je pisanje za blog pomerilo granice književnosti u ovom veku, i da se ta priča sve više zahuktava.

Nekada, u doba pisaće mašine, pisci su bili osuđeni da šalju rukopise književnim časopisima i izdavačima, što je bio spor proces dolaska do publike i sticanja odgovarajućih čitalačkih priznanja. Danas, stvari su se radikalno izmenile zahvljajujući Internetu, a naročito Blogu kao platformi za pisanje i objavljivanje tekstova. Ogroman broj ljudi širom sveta, a i kod nas, piše na blogovima: od eseja, kratkih priča, poezije, delova ili celih romana, pa do recepata za kuvanje, putovanja, političkih pamfleta i čega sve ne.

Ono što je zanimljivo, a vidim da i polaznici mojih radionica sve više to praktikuju, jeste pisanje eseja, priča i beleški iz života, kao dominantan oblik pisanja u prozi. Ova nova digitalna književnost otvara fantastična vrata kreativnosti i mašte putem pisane reči. Blog je sjajna tehnološka platforma za pisanje, ne samo za pisce amatere, ili one kojima je pisanje pre svega ličnakreativna psihološka terapija, već i za ozbiljne autore koji imaju visoke ambicije na polju književnosti.

Recimo, ruski pisac Dimitrije Gluhovski je svoju prvu hit knjigu “Metro 33” napisao na interentu, uz interakciju svojih potencijalnih čitalaca,koje je pretvorio u plodne saradike koji su mu davali dragocene književne i praktične savete u pisanju knjige. Stiven King je imao slične pokušaje. Brojni “ozbiljni” pisvi imaju danas svoje blogove gde pišu kratke eseje, beleške, kontaktiraju sa svojim čitaocima.

Književnost je tako dobila svoju novu formu u obliku članka na blogu. Ova nova forma, “post”, se razlikuje od klasičnog kratkog proznog teksta (pripovetka, novela, beleška), u nekoliko važnih stvari, od kojih su interaktivnost sa publikom i upotreba hiperlinkova dve najvažnije. A kao prilika za brzu promociju i plasman autorskih tekstova da i ne govorim.

Prema tome, moj savet svima koji vvole da pišu: ne oklevajte već otvorite sopstveni autorski blog i počnite sa pisanjem. Čitav svet mašte, kreativnosti, čitanja i pisanja je pred vama! Osim škole pisanja, ja se trudim da ovoj budućnosti damdoprinos i najnovijim konkursom za esej i post na blogu, u okviru napora da afirmišem novi digitalnu književnost. Nadam se da ćete se i vi pridružiti ovom poduhvatu!

Koliko često pisati?

Pisanje, kao i bilo koja druga aktivnost u kojoj želiš da budeš izuzetan, zahteva mnogo napora, vežbe, vremena i odricanja. Pored umne, koja se svakako podrazumeva, pisanje sadrži i dimenziju čistog fizičkog napora. Nije lako satima sedeti na jednom mestu (ili ležati na sofi i pisati, ako si drugi Truman Kapote). I sama fizička strana pisanja zahteva vežbu. Onda možeš samo da zamisliš kako je sa onom drugom, umnom.

Rutina pisanja nije ništa drugačija od rutine spavanja

Najbolje bi bilo ukoliko bi mogao svaki dan da pišeš u isto vreme.
Stiven King kaže da piše uvek u isto vreme i tu svoju naviku upoređuje sa spavanjem. Navodi da „rutina pisanja nije ništa drugačija od rutine spavanja.“ Na njegovom pisaćem stolu čak su i novine, papiri i knjige uvek raspoređene na istim mestima.

Kontinuitetom do izvrsnosti

Piši redovno. Tako ćeš najbolje izvežbati ruku i um. Konstantnim pisanjem brusiš stil, učiš mudrije da barataš rečima, širiš vokabular. Samim tim počinješ lakše da uviđaš greške i da se usavršavaš.

Kako je pisao Rej Bredberi?

Piši čak i kada ti se učini da nemaš o čemu. Iskoristi primer Reja Bredberija. On je više od sedamdeset godina pisao svakodnevno. Dan je počinjao tako što bi odmah po buđenju ispisao jednu ili nekoliko reči koje bi mu tog jutra došle u um. Onda je u toku dana od tih reči stvarao i zapisivao priču. Za života Rej Bredberi je objavio preko pet stotina pripovedaka, romana, komada i pesama.

Beleži sve što ti se učini zanimljivim. Neka od najgenijalnijih dela napisana su na kafanskim salvetama.

Upiši radionicu kreativnog pisanja.  Pored mnoštva fantastičnih stvari koje ćeš naučiti, u radionici ćeš početi i da stičeš naviku da pišeš svaki dan.

Kroz vežbe u radionicama dobićeš desetine izvrsnih ideja od kojih se svaka može izroditi u dobru priču.

Neka ti pisanje postane kao hrana, voda, vazduh i san. Neophodno da bi živeo.

Pisanje na blogu: digitalna književnost

Da li je post na blogu nova književna forma? Ubeđen sam da jeste. Iako će ovo možda biti prava jeres za književene teoretičare i one koje ne vole promene, ipak sam se usudio da izreknem ovu ideju i stanem iza nje. Zašto?

Obožavam pisanje i čitanje. Sa knjigom sam još od pelena i dan danas mi je najbolji drug, savetnik, pratilac u životu. Takođe sam od onih koji misle da im umesto krvi mastilo teče u venama. Pišem na blogu desetak godina, i uvek me iznova iznenađuju mogućnosti koje nova digitalna tehnologija pruža ljudima koji vole pisanje.

Pisci su vekovima eksperimentisali sa formama pisanja u želji da evociraju nesavršenost misli, nedoslednost ljudskih poslova, i teškog bremena prolaznosti. Međutim, kako se blog razvijao kao nova izražajna književna forma, tako je generisao novi postmodrni oblik pisanja koji je omogućio piscima da izraze sebe na način koji nije bio do tada viđen. Pre svega interakciju pisca i publike, na jedan direktan, koristan, neočekivan ali često i brutalan način. Što je sjajna stvar!

Pisanje na blogu porodilo je novo pleme digitalnih pisaca -blogera. Sada su svi koji vole da pišu (i nadam imaju šta da kažu) dobili priliku da objave svoje tekstove. A piše se svašta – od recepata za jela, preko političkoh rasprava, društvenih komentara na razne teme, akadmeskih tekstova, do poezije , priča i eseja. Kritiači kažu – to je suviše tanko i haotično da bi bila prava književnostu užem smislu tog pojma. Ja kažem: pisanje nema cilj da bude knjževnost. Pišemo jer imamo šta da kažemo u formi koja nam najviše odgovara. Što god to bilo: pesma, esej, beleška…Jedino što im je zajedničko, a što jeste knkževnost, jeste priča. Umeže pričanja priča, bez obzira na format, jeste – prava književnost. Sve ostalo su trice i kučine za neuspele pisce i kreativceu pokušaju.

Ono što blog i pisanje teskova na blogu u kojoj god formi, a ovde pre svega mislim na prozu, izdavaja od klasičnog pisanja, jeste revolucionarno digitano postignuće -hiperlink.Povezivanje tekstova sa drugim tekstovim, izvorima, piscima, sličnim dušama, je ono što daje tekstovima na blogu posebno značenje i oblik. Kao i interakcija sa publikom. Ove komponente otvaraju sasvim nove perspektive koje će se tek pokazati u budućnosti koja ubrzano dolazi.

Najčešća forma pisanja tekstova u prozi na blogu jesu lični esej, kratka priča i beleška/crtica iz života. Ponekad mislim da su kratka priča i esej na blogu doživeli pravi preporod u ovoj novoj digitalnoj formi. Svi oni imaju zajednčku crtu, a to je da autori pričaju svoje priče. Tema i sadržaj nisu važni, jer su duboko lična stvar interesa i sklonosti; ali zato svi mi volimo da slušamo (i pišemo) priče, jer to je urođeni čovekvo nagon za učenjem, radtom,zabavom, kreativnošću i razvojem. Kroz priče prenosimo iskustva, pamtimo, učimo i rastemo.

Zato, pišite na blogovima i linkujte i delite sve to sa nama.Pridržite se plemenu onih koji vole kreativno da žive, pišu i vole ljudski rod. Jer pisanjem istajete zauvek zapisani u ljudskoj istoriji. Koli kogod to mali delić Univerzuma jeste. On pripada svima nama.

5 elemenata veštog pripovedanja

 

Da bi tvoja priča bila izvrsna, u njoj sve mora da funkcioniše – likovi, zaplet, dijalog, stil, jezik… O ovim elementima možeš razmišljati i kao o sastojcima ukusnog jela. Kombinuj ih u pravim srazmerama, mudro i vešto kako bi tvoje jelo imalo vrhunski ukus. Kako bi tvoje pisanje bilo izvanredno.

1. Zanimljivi likovi

Ukoliko želiš da tvoja priča bude zaista dobra, zasnuj je na likovima, pre nego na događajima. Neka likovi nose priču. Napravi zanimljive, duboke i višeslojne karaktere. Nadahnuće možeš potražiti i oko sebe, u svom okruženju. Neka tvoji junaci imaju jasne i čvrste motive.
Osmisli njihov fizički izgled, razmotri njihovu prošlost, društveni milje iz koga potiču i razloge zbog kojih se ponašaju na određeni način.

Hoćeš li ikada zaboraviti pukovnika Aurelijana Buendiju iz romana „Sto godina samoće“, Gabrijela Garsije Markesa? Majstora ili Behemota iz Bulgakovljevog romana „Majstor i Margarita“?
Priseti se svog omiljenog junaka iz književnosti i razmisli zbog čega je tako upečatljiv i značajan.

2. Maštovit zaplet i jasna poruka

„Priča mora nešto postići i nekamo stići“, rekao je Mark Tven. Osmisli zaplet koji će naterati tvoje čitaoce da se zamisle. Imaj jasnu ideju i sledi je od početka do kraja.

Ali budi oprezan, priča ne sme da se pretvori u nekakav manifest kojim želiš da saopštiš svoje poglede na svet, shvatanja i stavove. Ostavi to esejistima i dokumentaristima, a ti se bavi umetnošću.
Saopšti šta želiš ali nikako eksplicitno, već mudro uvijeno u dobru književnost.

To da priča mora nekamo stići podjednako važi i za likove. Kada tvoji junaci stignu na sam kraj priče, neka budu izmenjeni, neka budu drugačiji nego onda kada su tek zakoračili na papir. Ako bi ostali isti, ako se ni na koji način ne bi promenili, kakav bi bio smisao njihovog postojanja?

3. Udahni život pisanju

U radionici Pisanje u prozi čitava jedna lekcija posvećena je tome kako da svoje pisanje učiniš životnijim. Kroz zanimljive vežbe naučićeš kako da udahneš život pisanju.
Koristi aktivno pisanje umesto pasivnog i upotrebljavaj dinamične reči. Poveži čitaoca sa svojim tekstom tako što ćeš u priči koristiti sva čula. Neka čitalac vidi, čuje, omiriše, oseti i dodirne tvoj književni svet.

4. Uverljiv dijalog

Dijalog je odlično sredstvo za jasnije definisanje odnosa među tvojim likovima, za prenošenje poruke, misli i osećanja. Da bi dijalog bio uverljiv, pokušaj da svakom od svojih likova daš jedinstveni verbalni iskaz. Neki od tvojih junaka mogu govoriti drugačijim narečjem ili ne moraju govoriti potpuno gramatički ispravno. Nije preterano ubedljivo ukoliko svi tvoji junaci govore na isti način, zar ne?

5. Jezik i stil

Stil bi trebalo da bude nešto što tebe kao autora izdvaja od ostalih. Tvoj lični pečat, tvoj zaštitni znak.
Kroz jedinstveni način na koji ćeš birati reči i sintakse trebalo bi da odjekuje tvoj autorski glas.

Ukoliko želiš da pišeš, gramatiku, jezik i pravopis jednostavno moraš da znaš. Kako bi inače čitaocu jasno preneo svoje misli i ideje i činio mudre igre rečima ukoliko ne poznaješ jezik? To je nalik pokušaju da napraviš kuću bez alata.
Proveri gramatiku i pravopis. Ukoliko pišeš na srpskom jeziku, veoma korisna knjiga koju bi valjalo da imaš pri ruci je i Rečnik jezičkih nedoumica, Ivana Klajna. Učenje je beskrajan proces.

Ovo su ukratko bili neki od elemenata o kojima bi trebalo da vodiš računa prilikom pisanja. Ukoliko želiš da naučiš više o njima i o mnogim korisnim načinima, tehnikama i mogućnostima za unapređivanje pisanja, ukoliko želiš da produbiš svoje znanje i proširiš vidike, upiši neku od radionica Kreativnog pisanja.

I, ako već imaš svoju napisanu priču, vidmo se u Autorskom studiju!
Sledi svoje snove i hrabro zakorači u svet pisane reči!

8 pravila za pisanje Kurta Vonegata

 

Pisac kultnih dela Klanica pet, Doručak šampiona, Kolevka za macu, Galapagos, Kurt Vonegat rođen je 1922. u Indijanapolisu. Njegovi početni književni napori nisu bili zapaženi i radovi su mu odbijeni od nekoliko izdavača. U Drugom svetskom ratu je, kao zarobljenik na prisilnom radu u Drezdenu, preživeo savezničko bombardovanje. To iskustvo mu je izmenilo pogled na svet. Opisao ga je u knjizi Klanica pet.

Posle rata Vonegat je počeo ponovo da piše i 1950. godine nastao je njegov prvi roman Mehanički pijanino. 1955. godine napisao je roman Sirene sa Titana. Nijedan od ovih romana pisanih po obrascima bliskim naučnofantastičnom žanru, nije bio zapažen od strane javnosti, pa bi se moglo reći da Vonegatovi književni počeci nisu bili obećavajući. Međutim, 1963. godine piše knjigu Kolevka za macu i stupa na svetsku književnu scenu.

Vonegat je sastavio 8 pravila za pisanje, koje je nazvao Kreativno pisanje 101:

1. Trošite vreme potpunog stranca tako da on ili ona ni u jednom trenutku ne pomisle da je vreme protraćeno.

2. Pružite čitaocu makar jednog junaka za koga bi mogao da navija.

3. Svaki junak bi trebalo da želi nešto, čak i ako je u pitanju samo čaša vode.

4. Svaka rečenica mora da radi jednu od dve stvari – da otkriva junaka ili da unapređuje radnju.

5. Počnite što je moguće bliže kraju.

6. Budite sadista. Bez obzira koliko su slatki i nevini vaši glavni junaci, neka im se događaju grozne stvari – kako bi čitalac mogao da vidi od čega su sazdani.

7. Pišite s namerom da zadovoljite jednu osobu. Ako otvorite prozor i vodite ljubav sa čitavim svetom, da se tako izrazim, vaša priča će dobiti upalu pluća.

8. Pružite svojim čitaocima što je moguće više informacija, i to što pre. Dođavola s neizvesnošću. Čitaoci bi trebalo da imaju potpuno shvatanje onoga šta, gde i zašto se nešto događa, kako bi mogli sami da završe priču, u slučaju da bubašvabe pojedu nekoliko poslednjih stranica knjige.

Dalje je dodao:

Najveći američki pisac kratkih priča moje generacije bila je Flaneri O’Konor (1925-1964). Ona je prekršila gotovo svako od mojih pravila, osim prvog. Veliki pisci imaju običaj da to rade.

Kaput

 

Polovni ljudi u polovnim vremenima. Počelo je sa polovnim automobilima. Pa polovnim ratovima. Za njima su došli i polovni ljudi. I pisci su postali polovni. Najamno roblje mastila i reči.Prodavci besmislica zaogrnutih u visokoparnu umetnost. Narkomani iluzija na društvenim mrežama. Vašar taštine, polupismenih arbajtera koji umesto lekova za mozak konzumiraju iluzije. Tako je počelo… I na kraju se završilo sa mojim kaputom. Naravno, polovnim.

Kao nov je, kaže mi blajhana prodavčica. I dobro vam stoji. Gledam sebe u ogledalu. Neki polovni čovek zuri u mene odande.Liči na mene, samo kao da je malo drugačiji. Uozbiljio se. Vrti se, zagleda, isprobava onaj kaput. Dobar je, skoro potaman, malo duži rukavi…Jel imate i kompas, da ide uz kaput, pitam. Plavuša sa veštačkom inteligencijom, malim sisama i velikim podočnjacima na polovnom licu, postaje ljuta. Jel kupujete ili ne, pita nervozno, drugim okom motreći na ostale isto tako polovne mušterije. Koje su valjda sklone krađi polovnih stvari u radnji s polovnom garderobom. Život bez smisla i moralnog kompasa nije dostojan čoveka, kažem onom u ogledalu koji je, čini mi se, zadovoljan kaputom. Okreće mi guzicu da vidi da li mu dobro stoji i odpozadi. Vidim, ignoriše me, sviđa mu se, srećan zbog prilike dobre i jetine kupovine. Sigurno misli, kad ga jednom kupi, da će biti kao nov u ovom polovnom svetu. U svakom slučaju nov za njega. Glup je, pomislim i dođe mi da ga pljunem, tako samozadovljnog i tupavog.

Hej, kažem malo glasnije. Njih nekoliko u radnji okrenu glave, motre me ispod oka. Ličim na ludaka. Pričam sa ogledalom. Imam hekler u rukavu. Tišina u radnji može da se sečena kocke. I onaj iz ogledala zastane za trenutak i zapilji se u mene, izgleda kao da mu je neprijatno. Kad si polovan, onda prestaneš da živiš i počneš samo da postojiš, lanem mu pravo u lice, trijumfalno se cerim. Kad si već pola čoveka, onda ti je i taj kaput po meri, izazivam i namignem prodavčici da i ona potvrdi moju duboku misao. Ignoriše me i smeška se liku u ogledalu, koji je već zakopčao svu dugmad i maše rukama da proveri da li ga negde steže.

Kao krojen za vas, kaže polovnjača i dodaje mu 20% sniženja na cenu. Polovno i to sa popustom. Zemljo, otvori se.
Ogledalko je neodlučan, trepće, pokušava sebe da zamisli u polovnom kaputu, na nekoj polovnoj književnoj promociji nekog osrednje polovičnog pisca. Ili stihoklepca, što vole sebe da nazivaju pesnicima. Čudo jedno, kako svi svoje polovne živote vole da objavljuju kroz s mukom ceđene kapi polovne poetike…Jedino mora da smisli kako da ostane u kaputu, kad je tako lepog štofa, ili možda…

…Rukave možete da skratite kaže prodavčica, žurna da zaključi ovu mučnu polovičnu kupovinu i da se vrati svom polovnom životu. Onaj iz ogledala zadovoljno uzdahne, baci poslednji pogled na sebe, podigne kragnu zamišljajući vetar i sneg i sopstvenu veličinu u književnoj izmaglici, koja onako polovna, nije ni prava magla.Kupujem, kaže, srećno što se dočepao dobre polovne robe koji će predstavljati pravi dodatak za njegovu polovnu ličnost.

Uđem u kabinu, spakujem moj polovan kao nov kaput i odem na kasu. Dobio sam i pravi umesto polovni popust.Napolju je počeo da duva vetar. Kupio sam kaput na vreme. Zima će biti duga i hladna. To sam negde već čuo, ali ne mogu da se setim…gde. Nije ni važno.

Sigurno će i zima, nadam se, biti…polovna.

Ko to tamo piše?

 

Postoji još uvek nešto u meni što me uznemiri kad me ljudi pitaju čime se to ja bavim, a ja im kažem profesurom i pisanjem. Nakon te izjave, razgovor obično ode u sledećem pravcu:

“A šta to pišeš?”
“Hoću da napišem knjigu”.

Ubrzo sam shvatio da da svi imaju neku knjigu u sebi. Uključujući i tebe i mene. Pa ipak, što više vremena provodim u mojim radionicama i sa onima koji ćele da postanu pisci, sve više shvatam da postoji vrlo malo onih koji zapravo pišu knjige.

Postoji gomila razloga zašto ljudi koji žele da budu pisci zapravo izbegavaju da jednom i stvarno napišu knjigu. Obično kažu:

…nemam vremena
loš sam sa gramatikom i pravopisom
kucam na tastaturi sa dva prsta
mrzim kompjutere
imam loš rukopis
imam previše ideja
nemam dovoljno ideja
ne znam ko će to da štampa
izdavači neće da objavljuju početnike
niko danas ne čita knjige…

Strava i užas. Horor film ego tripa. Neće da ulažu u sebe u svoje pisanje. Boje se.

Tu je ključ. Strah. Jer uvek postoji mogućnost neuspeha. Više im se sviđa da ćive u nesrećnoj kutiji svakodnevnice.

Odbijanje i nerazumevanje tvog rukopisa je ono što je jedino sigurno u svetu pisanja. I ideja da uvek postoji ono čuveno “šta ako” može da bude kobna umesto da bude oslobađajuća.

Umesto da pustiš da sokovi stvaranja i kreativnosti teku slobodno, da učiš zanat pisanja, čitaš i pišeš i uživaš u svemu tome, ti se baviš naklapanjima o tome akko je ko nešto napisao, zašto je to napisao, kakva mu je frizura, tema, i nbeskrajnim lajkovanjima i hektovanjima tuđeg pisanja.

Umesto toga sedi i piši.

„Ako moraš satima da sediš ispred kompujtera ili zgrbljen nad olovkom tragajući za rečima..nemoj to da radiš. Sve dok pisanje ne izađe iz tvoje duše kao raketa, dok ne počne da te goni u ludilo, samoubistvo ili ubistvo, nemoj time da se baviš“. Bukowski.

Pisac piše

Ako dovoljno visiš po internetu, blogovima i društvenim mrežama, mora da si primetio razliku između ljudi koji su “blogeri” i onih koji “imaju blog”.

Blogeri pišu često, svaki dan, komentarišu na tuđim blgovima i mrežama, dele informacije.

Oni koji imaju blog to ne rade. Oni se povremeno pojavljuju, i vrlo lično uzimaju to što ljudi ne komentarišu njihovo pisanje ili ih ne lajkuju dovoljno na Fejsu.

Slično tome, postoje i oni koji stalno rade na nekom pisanju koje verovatno nikada neće biti nigde objavljeno.

I tu je najvćea grupa onih što bi jako želeli da postanu pisci, ali koji su stalno zauzeti prečim poslom, dopuštajući da im strah uništi život, i koji nikad ne dozvole idejama da ima izađu iz glave.

Dakle umesto da stalno pričaš o pisanju, sedi i piši. Za početak nauči nešto od zanata, biće ti korisno. Zar ne?

 

Kako da neguješ sebe pisanjem?

Da li je pisanje oblik ludila, za tzv. “normalni” svet? Za one što te čudno gledaju kad te pitaju šta radiš, a ti kažeš da pišeš.

A onda zaključe: idi bavi se nečim konkrentim, ko sav normalan svet!

Sediš, pišeš, razgovaraš sa svojim likovima, krvariš po papiru…

Kakva je to čudna potreba? Umesto da blejiš u kafiću, dernjaš se u čoporu na utakmicama, kolješ one koje ne misle kao ti, pljačkaš i otimaš da bi punio guzicu hranom koja te pretvara u zombija i gutaš sranja neeog samozvanog gurua o o zdravom i večnom životu?

Ne. Ti si odabrao da izađeš iz kaveza. Ne pristaješ da ti životna filozovija bude “u se, na se, poda se”, kao što živi 90% ljudksih bića.

Svedeni na proste ćelijske organizme, večno roblje u tuđem Matriksu.

Ti si odabrao da pišeš. Stvaraš. Slova su tvoja hrana za um i telo. Reči su strune svemira. ODabrao si da budeš ljudsko biće koje samo stvara svoje svetove.

Jer znaš da je uzrok smrti rođenje, da je sve što je u velikom to je u malom. Da Univerzum ima svoje zakone i da je realnost ono što ti želiš da ona bude.

Kiš je rekao da je odabrao da piše jer mu je dosadno da živi u ovoj realnosti. I tuđim besmisenim materijalnim matriksima. I to je prava stvar kod pisanja: pisac sam pravi svoje svetove. Svoju realnost.

Postane vrlo zanimljivo kada ovu našu “realnost” posmatraš na malo drugačiji način. “Očigledno” je da je sve oko nas stvarno i da sve što nam se dešava ima realan uticaj na nas i da je teško da vidimo bilo šta drugačije od stvari koje opažamo svojim čulima.

Mi svet oko sebe doživljavamo preko svojih pet čula i zato mislimo da je to što vidimo, čujemo i osetimo ono što se stvarno dešava. Pri tom, ne razmišljamo mnogo zbog čega se te sve stvari dešavaju i kako možemo da promenimo to što se dešava oko nas.

Seti se kad si bio klinac. Gledao si mađioničare i iluzioniste. Razum ti govori da je nemoguće da bude stvarno to sve što oni izvode, ali čula ti govore da se to ipak dešava. Ljude seku na pola testerom, zgrade nestaju, ljudi lete, sneg pada u zatvorenoj hali… To su sjajni trikovi da zavaraju naša čula i kada ne bismo imali pređašnje iskustvo, rekli bismo da je to stvarno i da nikako ne može da bude trik.

Zato volimo bajke. Prva i poslednja veza sa Univerzumom u kome je moguće sve što poželiš. A onda te drugi okuju i bace u sopsotvene matrikse, svet materije i pohlepe, praznine, u lance.

Ako je sve što znamo o stvarnom svetu do nas došlo preko čula, onda mi možemo i sami da stvorimo svoj stvaran svet. Mi sami možemo da šaljemo električne impulse našem mozgu i tako da stvaramo nove stvarne situacije. Tu do izražaja dolaze naše imaginacije, odnosno kreiranje nove realnosti.

Počni da stvaraš. Da pišeš. Da praviš svoje svetove. Pišeš svoj blog.

Ti si jači od matriksa i možeš da utičeš na buduće događaje u matriksu. MOžeš da napraviš svoje matriks, svoj sveti. I da on postane stvarnost.

Posmatraj “stvarne” događaje kao da čitaš knjigu. Radnja se dešava likvovima u knjizi, Situacija može da bude teška i dramatična. A da li reaguješ na te događaje? Da li ustaneš, pa se svađaš sa likom koji je načinio neku nepravdu? Da li pokušavaš da preokreneš situaciju? Da li se pravdaš? Da li do besvesti pokušavaš da odbraniš svoje mišljenje? Naravno da ne. Ti si pasivni posmatrač. Možda eventualno zaplačeš ako te ta situacija dotakne na nekom dubljem nivou. Ali nema one strasti i želje da odreagujete, da se branite, da napadate, da se nervirate, da brinete. To su događaji koji se dešavaju nekim drugim likovima, pa neka se oni brinu.

Isto tako možete da se ponašate u životu. Posmatrajte događaj. Ne reagujte, pogotovo ne kao do sada. To je samo matriks. To nije stvarno. Svi ti događaji su rezultat onoga što smo mi poslali u matriks. Ljudi se prema nama ponašaju onako kako smo mi poručili da se ponašaju. Sreća, novac i zdravlje nam dolaze onako kako očekujemo.

U radionici samorazvoja i pisanja, upravo radimo to. Otkrivano i pišemo svoje svetove.

Zato neguj sebe. Piši i stvaraj bolji svet. Za sve nas.

Radionica Autorska blokada

 

Nova radionica u Kreativnom pisanju! Za sve one koji su iskusili autorsku blokadu, u novoj radionici kreativnog pisanja, mogu naučiti tehnike za „otključavanje“ pisanja. Detalje o radionici pogledajte ovde – RADIONICA AUTORSKA BLOKADA

https://www.youtube.com/watch?v=9364CZpbQTo&feature=youtu.be

 

KREATIVNI RADIO: EGO i pisanje

 

Predavači u radionici kreativnog pisanja ukrštaju svoja razmišljanja o egu i pisanju. Da li je ego pokretač ili prepreka autorskog rada, poslušajte u ovonedeljnoj emisiji kreativnog radija.

 

https://www.youtube.com/watch?v=UX_lxaXKSFU