Radionice kreativnog pisanja
AUTORSKI KUTAK. Razgovor sa Tijanom Branković, urednicom Foruma Kreativnog pisanja. Šta je Autorski kutak i kakve koristi imaju autori našeg malog plemena što voli da čita i PIŠE? Pogledajte video! 
https://www.youtube.com/watch?v=3OmQhyjqh48
I to ne samo odakle crpe inspiraciju, već koja je tajna plamena koji tinja i nezasito ih vodi da zapisuju reči u smislenu celinu buduće priče. Ja bar jesam…
Oduvek sam volela priče od davnina, predivni omaž minulim vremenima. Često sam, u mislima, bežala ka njima, toj sigurnosti koju pružaju kao već svršen čin. Neprekidni izvor čudesa i fantastičnih sudbina običnih ljudi.
Nisam mogla, a da se ne zapitam, šta se desilo sa vremenskom linijom, zašto više nema heroja o kojima bi moglo da se piše. Kako to da ima samo običnih ljudi i nimalo fantastičnih sudbina.
Sve dok, nenadano, pričajući sa svojim dekom, nisam čula priču o šampiti. Tužna storija sa istim takvim krajem. Jedna povest o mračnom, posleratnom vremenu, kada su i deca morala da nadniče za komad tvrde, suve proje. Vremenu kada je detinjstvo bilo luksuz. Tada je moj deka dao poslednji groš za vodenkasti kolač, koji nije mogao da jede i naposletku ostao gladan.
Slušajući to sa mrenom od suza u očima i dubokom tugom pod kožom, shvatila sam da isrpred mene sedi onaj izgubljeni heroj. Običan čovek sa tužnom sudbinom, koji je snagom svoje volje ispisao fantastičnu sagu koju još niko nije ispričao. Još jednu odu iz davnina.
Poletna i preplavljena emocijama, tako lako sam slagala reči i plela tapiseriju jednog života.
I to je sve što je bilo potrebno – moj motiv i vetar u leđa. Ideja koja čeka da dođe na svet i moja odgovornost da je na isti dovedem.
Želja da oživim jednu istoriju je ono što mene pokreće. A vas?
Mada, nije naročito ni važno šta vas motiviše, sve dok želite da pišete. O koncu, bitno je samo ono ispričano i hrabrost da se počne. Samim tim što imate potrebu da pišete znači da ste malo drugačiji od običnog sveta i prigrlite to. Pomislite samo koliko li je nekih Džekija džumara spavalo po grobovima preminulih vlasnika ili cvilelo ispred zatvorenih vrata okrutnih. Koliko li je tvrdih proja ostalo nepojedeno. Koliko priča čeka da se rodi na papiru.
Pitajte deku ili baku, tetku, strinu, usamljenu komšinicu staricu, slušajte ih dok govore. Magija se krije u običnom danu, a motiv često iznenađujuć, pa čak i sam, možda, priča.
„Duboko shvatite da je sadašnji trenutak sve što ste imali.“ Eckhart Tolle
Kada sa sebe skinemo teret prošlosti i iz svoje vizije sklonimo projekcije budućnosti, ostaje nam sadašnji trenutak i potpuna prisutnost. Kako nam pisanje može pomoći da postanemo svesni trenutka u kojem se odvija život?
Popularna psihologija sve više potencira da se rešenje za naše negativnosti krije upravo u nedostatku prisutnosti, učenjaci new age filozofije govore da živimo sa uverenjem da nam prošlost daje identitet, a budućnost nadu, te kroz pomenute prizme ne možemo da sagledamo trenutak kao opšte mesto u kojem se odvija život. Često citirana latinska izreka “Carpe diem“ govori o istom, prevedena na srpski znači “Uhvati trenutak“, kada je tumačimo shvatamo da “uhvaćeni trenuci“ čine život bogatatijim i ispunjenijim.
Znate li onaj momenat kada vam zastane dah, kad nas preplave emocije, kada se najžimo i doživimo duboko duhovno iskustvo radeći ili stvarajući nešto, posmatrajući prirodu ili pak slušajući muziku? Svi ti trenuci čine svakodnevnicu vrednu življenja i pokazuju nam drugu stranu onoga što nam u užurbanom svetu u kojem živimo, često deluje ‘obično’ ili ga uzimamo zdravo za gotovo. Na radionicama kreativnog pisanja, podsticanjem kreativnosti, stvaramo od običnih trenutaka neobične i učimo kako da nam od pisanja zastane dah.
Za početak možemo beležiti situacije koje svakodnevno doživljavamo, koje su nas inspirisale ili potakle u nama lavinu emocija. Neka vam beleženje inspirativnih trenutaka postane dnevna praksa i vremenom će nalazak inspiracije u toku dana postati sastavni deo vašeg života.
U svakom čoveku krije se ogroman kreativni potencijal koji se pokaže pre ili kasnije, a samo-istrazivanjem i učenjem dolazimo pre do svesti o izvoru u nama. Čitanje i pisanje su samo jedan od vidova materijalizovane, opipljive , a u isti mah neopipljive umetnosti i duhovnosti koji su nam dostupni u svakom trenutku, kao takve usporavaju tok urbanog života i pospešuju prisutnost u sadašnjem trenutku.
Kreativno pisanje specifična je umetnost. Na taj način najbolje se uči, ali i poboljšavaju se i neke veštine. Često se prave i greške i preskoči neki korak u procesu pisanja. Ovo je postalo tako uobičajeno da se više ni ne spominje toliko. Kod novih pisaca, greške koje prave prilično često se javljaju.
Da li su greške zaista neizbežne ?! Nikako. Izbegavanjem nekih navika u pisanju, primetićeš da pišeš sve bolje. Shvatićeš da si postao bolji pisac kada više ne budeš pravio iste greške. Kada ih postaneš svestan, pazi da se ne javljuju u tvojim tekstovima.
Ako to ne radiš, mogao bi kasnije da imaš veliki problem. Čitaj. Ako želiš da budeš dobar pisac, trebalo bi da pročitaš dosta toga da bi uvideo kako se postiže biti dobar. Ako pišeš romane, čitaj romane. Ukoliko si esejista, onda čitaj eseje. Ipak, ako ne čitaš onda je dovoljno samo reći da tvoje pisanje neće biti profesionalno.
Zvuči dovoljno jednostavno, kopirati nečiji tekst i prisvojiti ga kao sopstveni uspeh. To je lako. Ako si dovoljno pametan, možeš čak i parafrazirati nečije reči i opet to pripisati svojim zaslugama. Ali zašto bi to poželeo ?! To ti neće dati kredibilitet kod čitaoca. Samo će štetiti tvom ugledu.
Nekada je većina napisanih knjiga bila puna komplikovanih izraza i stručnih reči, a njihovim čitaocima to nije nimalo smetalo. To je bilo nekada, međutim danas se pažnja publike skraćuje a povećava se broj kratkih pisanih formi, što značajno utiče i menja način razmišljanja. Više nije poželjno čitati dugačke i komplikovane tekstove. Publika želi da pročita kratke, jednostavne i jezgrovite rečenice. Kratki, ne opširni pasusi i kvalitetan tekst, ali kratak.
Stil pisanja je nešto jedinstveno. Svaki pisac ima svoj sopstveni stil. Ako želiš da proveriš da li imaš jedinstven stil pisanja, jednostavno pročitaj glasno napisano i znaćeš da li ćeš se upoređivati sa nečijim drugim tekstom. Ako kopiraš tuđi stil, tvoj rad neće biti dovoljno dobar koliko bi bio da si pisao svojim stilom. Potrebno je vreme da bi ovo usvojio i razvio stil, ali vredi. Samo vežbaj pisanje koliko god ti to prija. Ne pokušavaj da kopiraš neke velike pisce.
Ukoliko se oslanjaš na preteranu upotrebu prideva ili priloga u cilju što boljeg opisivanja i pri tom ne koristiš neki jak glagol, ne ostavljaš utisak o pročitanom u umu svojih čitalaca. Prilozi poput „iznenada“, „jednostavno“, „bolno“ i sl. već su prevaziđena u upotrebi. To naravno ne znači da ih ne možeš koristiti. Koristi ih, ali nemoj da se previše oslanjaš na njih kada opisuješ nešto u svom pisanju na blogu.
Dobro je slediti određenu tehniku, proces pisanja ili savet. Ali, posle nekog vremena, kada shvatiš da se tvoje pisanje razvija, vreme je da pređeš sopstvene granice i kreneš u potragu za nečim novim. Kako i gde ? Bilo gde, naravno. Internet je ogroman resurs. Zatim postoje mnoge skripte o kreativnom pisanju, radionice na kojima možeš dobro da se informišeš i naučiš nešto novo. Tvoje je samo da odabereš strategiju koja ti najviše odgovara.
“Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača.“ Ibn Battuta
Prirodno stanje duha je slobodno, teži ka nestalnim, drugačijim od poznatog, teži ka avanturističkim iskustvima koja ga pothranjuju i neguju. Težnja za oslobađanjem leži u svakome od nas. Kroz zadovoljavanje potreba našeg duha, između ostalog, razvija se ljubav prema putovanju, iskustvu posle kojeg se osećamo bogatijim nego što smo pre njega bili.
Putopisi su vid izražavanja putnika, beleške sa putovanja, utisci koje je putnik stekao, zapisani doživljaji koje mu je posećeno mesto pružilo, emocije koje mu je izazvalo kao i opisivanje proputovanih mesta. Veština pisanja putopisa postaje bolja što se više praktikuje, razvijamo je beleženjem impresija koje dobijamo putujući. Za njeno unapređivanje nisu potrebne isključivo daleke i egzotične destinacije, dovoljno je da na put krenemo inspirisani, dok putujemo nadahnuti.
Dobar putopisac je onaj koji nam kroz reči prenese dušu mesta koje opisuje, upoznajući nas sa duhom grada koji leži na stubovima svojih stanovnika, njihovoj kulturi, tradiciji, običajima i navikama. Mašta putujućih pisaca utkana je živim slikama, isprepletana raznolikim bojama i tvorevinama, velelepnim građevinama i monumentalnim spomenicima koje sa sobom nose pripovetke i priče, pesme i melodije dalekih vremena i svih onih koji su kraj njih prošli.
“Ne čeznemo za određenim mestima, već za osećanjima koja ona bude u nama.“- Sigmund Graff
Imati u rukama putopise svetskih putnika, pravo je blago. Osetiti emocije koje nam je putopisac kroz svoje rukopise preneo zadovoljstvo je za sva čula dok proživljavamo neotkrivena, ponekad daleka, izazivajuća mesta. Osećamo ukuse i mirise dok čitamo o maloj pijaci u Dohi, zvukove prirode Dunava i odmaramo oči stvarajući sliku zelenih dolina koje je putem naš vodič zapazio.
Na radionicama, između ostalog ,stičemo veštinu kreativnog pisanja-te pisanja putopisa, razvijamo maštu i unapređujemo magičnu veštinu uz pomoć koje ćemo ovekovečiti sve ono što smo putem doživeli, kao i korisne savete ukoliko želimo da pokrenemo blog o putovanjima.
Postoji puno motivisanih ljudi koji hoće da zdravo žive i imaju lepo telo. Redovno vežbaju i bulje u ogledalo (i fejsbuk/instagram). Mnogo manje je onih koji žele da treniraju mozak i sopstvenu kreativnost. Pisci spadaju u ove druge. Iz tog razloga za pisce postoje mnoge koristi od vežbi koje jačaju naš zanat (a ne naše mišiće). Ne morate čak ni da se znojite – ali slobodno uzmite bocu sa vodom ili svoj omiljeni energetski napitak!
Kada dozvolite sebi prostor za vežbe pisanja, otvarate se radosti otkrivanja i stvaranja. Bez pritiska da proizvedete remek dela – i sa slobodom pisanja bez određene svrhe – možda ćete pronaći novu radost u svom zanatu.
Postoje različita mišljenja o standardnim savetima „piši svaki dan“, ali većina autora će se složiti: trošenje čak deset minuta dnevno na vežbu pisanja, ili pisanja na vašem blogu, može zaista ojačati vaše mišiće pri pisanju. Evo nekoliko ideja za početak!
Neki autori vole da napuste zonu komfora i eksperimentišu s pisanjem u različitim žanrovima kako bi istegnuli svoje mišiće pisanja. Ostali uživaju u slobodnom pisanju da stvaraju nove ideje ili uskaču lagano u muzu.
I zapamtite: Baš kao i kod fizičke vežbe, dobićete najbolje rezultate kada dosledno radite na svojim veštinama pisanja!
Sve ovo možete dobiti i u mojim zanatskim online radionicama pisanja. Otključajte svoju kreativnost i počnite da pišete!
U digitalnom svetu, kada nam je sve dostupno na klik, pisanje bloga je neizostavna stanica. Moda, kao i lepota deo su našeg svakodnevnog života, bilo da smo svesno i aktivno uključeni ili smo u ulozi pasivnog posmatrača, koji im ne pridaju previše značaja.
Pisanje modnog i beauty bloga karakteristično je osobama koje imaju znanje, izraženo mišljenje ili su strastveni zaljubljenici u modu. Obično, svi započinju pisanje bloga iz hobija, sakupljaju utiske, postavljaju fotografije odevnih kombinacija, proizvoda za lepotu i optimistično se nadaju da će njihov rad proći zapaženo, te da jednog dana mogu i zarađivati od njega! U praksi ova teorija pokazuje drugu stranu-da od pisanja bloga ne zarađuju svi, ali kada se strast i rad spoje, rezultati ne mogu da izostanu. Jednom kada započnete svoj modni i beauty blog, verovatno je da će on srasti sa vama i postati deo vašeg životnog stila.
Stil vašeg ličnog modnog i beauty bloga zavisi od vas, vaših preferencija i onoga što smatrate da za vas radi. Svakako da postoje određene smernice kako bi ono što radimo bilo kvalitetno, te zaintrigiralo one kojima plasiramo svoj blog. Ako razmišljate da se ozbiljno bavite pisanjem bloga, želite da pisanje iz hobija preraste u nešto više, a ne znate odakle da počnete, na radionicama kreativnog pisanja učimo sve što nam je potrebno kako bi pokrenuli i unapredili svoj blog.
Šta je ono što ljudi žele da pročitaju kada dođu na vaš blog? Koja je vaša ciljna grupa? Šta je ono što ste vi želeli da čujete od modnih i beauty blogera?
Ova pitanja mogu da budu vaše vodilje u građenju dobrog bloga. Iz njihovih odgovora možete crpiti inspiraciju i nalaziti načine kako da unapredite svoj blog.
Za kraj…vrlo je verovatno da će ljudi dolaziti na vaš blog kako bi našli inspiraciju, zato budite pre svega inspiracija sebi, a onda i drugima. Nesebično delite svoje znanje, beauty trikove, a pre svega ljubav prema onome što radite, na taj način čitaoci će vas prepoznati i zavoleti, a vi ćete dobiti elana da budete još bolji!
Naučnici kažu da u svakodnevnom životu koristimo samo 10% svesti, time dolazimo do zaključka da je ostalih 90% podsvest ukorenjena u našem mozgu, skirveno netaknuta, pod senkom onoga što nazivamo svešću i svesnim življenjem. Kada bi se samoposmatrali u uobičajenim aktivnostima, uvideli bi obrasce po kojima nepogrešivo funkcionišemo…
Recimo da sve počinje od pisanja dnevnika, obično u burnim tinejdžerskim godinama kada misli izbacujemo na papir poput rafala, pa ih posle čitamo i pitamo se “gde nam je bila pamet”, često bivamo začuđeni mislima koje smo imali u tom času.
“Pametan piše glup pamti”, poslovica koja za cilj ima da istakne važnost beleženja, radije nego pamćenja korisnih informacija, u ovom slučaju nam omogućuje korak bliže saznanju zašto je korisno pisati refleksije, čak i s vremena na vreme, kako bismo se u nekom trenutku osvrnuli na njih i bolje razumeli kroz šta prolazimo, te možda i došli do rešenja za izazove kroz koje prolazimo.
Čuveni “brainstorming”, (u bukvalnom značenju “oluja u mozgu“), samo je jedna od tehnika izvlačenja netaknutog potencijala i kreativnih ideja. Ova tehnika se obično primenjuje u poslovnim timovima kada pojedinci imaju za cilj da prodrmaju svoje nivoe svesti i time iz nje izvuku što inovativniju ideju i da na zadate pojmove zapisuju prvo što im padne na pamet.
U primeni kod samospoznaje predlaže se odgovaranje na pojmove koje sami sebi zadamo, osvrćući se na one oblasti u kojima imamo “kamen spoticanja” . Da bi nam pisanje dodatno olakšalo proces samospoznaje i brže nas dovelo do rezultata, u radionici terapijskog pisanja učimo brojne načine za postizanje samospoznaje i ličnog razvoja i rasta.
Samospoznaja je od ključnog značaja za kvalitetan život, ispod velova nesvesti leži nepregledna dubina naše svesti, sve patnje dolaze upravo sa tog mesta koje smo, obično na taj način naučeni-gurali “pod tepih” pažnjom usmerenom na trivijalnosti modernog života.
Olovke, papiri, laptopovi, imamo sve što nam je potrebno da u sebi nađemo ključ za srećan život. Poput oluje, reči će se nizati i sve blokade, uverenja, skriveni blagoslovi naći će svoj put do svetla dana. U pisanju je spas, a ono može da bude od krucijalne važnosti za samospoznaju.. Nije teško probajte i vi!
Piše: Vanesa Stošić
Mnogo toga sam želela da postanem kada sam bila dete. Balerina, stjuardesa, dizajner.
Dok sam rasla, moj deda je pisao. Bio je pisac i prevodilac. Obožavala sam njegove rituale – nije ustajao rano, što je mene kao veliku spavalicu oduševljavalo, zatim bi doručkovao uz čaj i odlazio u svoje šetnje – od Slavije do Kalemegdana i nazad, sa obaveznim svraćanjem u hotel Moskvu na kafu i kolače.
Posle ručka sedao bi da piše ili prevodi. Uvek sveže obrijan kao da ide na posao, u odelu, a kad dodje kući skinuo bi sako i preko košulje obukao svoj kućni ogrtač. Sve mi je to delovalo tako opušteno, puno slobode, a opet je bio posao. Tada sam požela da i ja radim to isto.
Upisala sam Filološki fakultet. Vremenom sam upoznavala dobre pisce i intervjuisala ih o njihovom životnom stilu. Neki su bili ranoranioci – za njih je pisanje bilo kao odlazak u kancelariju. Doručak, kafa i sedanje za radni sto do ručka. Popodne bi obavljali svoje poslove, čitali, a uveče se družili. Drugi su pisali neredovno, kad im dodje inspiracija, i pisali do kasno u noć. Pokušavala sam da otkrijem koji bi to model meni odgovarao.
Stvar je u tome što je pored ovih spoljašnjih faktora, postojao i onaj unutrašnji, a to je da sam ja stvarno volela da pišem. Oduvek sam vodila dnevnik a u školi su moji radovi bili redovno nagrađivani. Imala sam razvijenu maštu, bila sam jedno od one dece koje je volelo da se druži i igra napolju, ali sam obavezno po par sati provodila u samoći, igrajući se sama, stvarajući svoje zamišljene svetove. Volela sam da čitam. Deda je uvek govorio da oni koji ne čitaju žive samo jedan, svoj život. Oni koji čitaju žive mnogo drugih života uz svoj.
Volim da pričam priče, da zabavljam ljude. Ali volim i da iz tih priča izvuku neku pouku, da one imaju smisla.
Pisanje je kao pričanje priča. Mene odmara.
Desi se da nemam inspiraciju. Tada izađem, šetam dugo i posmatram. To je važno. I inspiracija se dogodi. Ne svakog dana, ali najčešće. Važno je pisati svakodnevno.
Kada sam bila mala, pitala sam se šta je moj talenat, moja misija na ovom svetu. Volela sam da pevam, plešem, crtam, ali pisanje je uvek izranjalo iz mojih grudi. To je poziv, ne posao. I dalje pevam, plešem, ali sad sigurno znam – ako bismo definisali ljude prema onome što ih poziva iz njihove utrobe, njihove duše, moja definicija bila bi pisanje.
I nije važno da li ću se nekad proslaviti i putovati svetom potpisujući svoje knjige (mada bih to volela). Važno je da ne gušim vise onaj glas iznutra što mi kaže, svakoga dana – piši.
Piše: Tamara Šćepović
Herman Hese je bio njemački pisac, pesnik i slikar . Skoro da nema osobe koja voli knjige ili uživa u pisanju a da nije pročitao ili makar čuo za Hesea. Njegov mentalni sklop, neosporni talenat pripovedanja, celokupan život, strast ka pisanju i sve ono što ga obuhvata i čini, neumoljivo ostavlja trag na svakoga ko upliva u njegovo stvaralaštvo.
Ovaj nobelovac u svojim delima često kao osnovu stavlja pitanja egzistencijalizma, kontradiktornosti, duhovnog puta i razvitka,mističnih pitanja, ali i svakodnevne stvari koje senzacionalno povezuje sa čitaocima.
Heseove knjige nateraće vas da pogledate duboko u sebe, da priznate sebi ono što u sebi vidite. Hese je pisac suštine. Preispitaćete ono što već znate. Otkrićete ispred sebe sasvim novi svet, u toj knjizi od oko 200 strana videćete čitav jedan život.
Sa knjigama upoznajemo, živimo i učimo. To je duševna hrana koja nam oštri um. Herman Hese jeste jedan od onih pisaca koji je osigurao večnost. Kako nas to Hese uči kroz svoje pisanje možemo uočiti kroz neke od njegovih citata:
Herman Hese se bavio kako dubljim pitanjima i ljudskim potrebama, tako i svakodnevnim problemima, nalazeći za nju izvanredne opise. Na taj način nam približava sebe kao osobu sa istim dilemam i problemama kakve i mi imamo. Jedan od takvih primera jeste Heseov opis nesanice.
„Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim.
Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.”
Herman Hese je zasigurno jedan od najkvalitetnijih pisaca koje ćete sresti. Njegovo suštinsko pripovedanje, sposobnost da pogodi srž, dodirne misli i dileme svih nas a onda ih pretoči u reči, ostaviće vas bez daha. Ovaj autor krize, kako ga mnogi nazivaju, biće vam blizak, osetićete njegove reči i misli.