fbpx

Vreme je za čulo pisanja

magijski realizam, devojka koja čita, sjaj iz knjige

Ispiši svoj život

Čitanje je strast, način života. Čitanje je bekstvo od jave i spas. Čitanje je umetnost.
I vaspitanje, i odrastanje, i sazrevanje. Čitanje određuje pravac tvog života. Čitajući otvaraš nova čula. Koja ćeš čula u sebi probuditi, zavisi kako čitaš i šta čitaš.
Najbolje što možeš razviti iz čitanja, kad već živiš opijen rečima i idejama, jeste čulo pisanja.

Čulo pisanja

Za pisanje nije potreban samo talenat. Želja, volja. Gomila progutanih stranica. I upornost, znoj i vreme. Jednom kad se u tebi probudi pisac, nemoj ga nikad uspavati. To je čulo kojim rušiš sve granice, moć tako vešto skrivena u prstima. Čulo pisanja je rezultat simbioze svih tvojih čula i iskustava. Prepusti mu se. Jer imaš potrebu i sve vreme sveta je tvoje. Postani gospodar vremena, zavladaj prostorom. Samo ti odlučuješ kojim ćeš predelima hodati kroz redove. Upleti se u najtananije niti satkane onim što je tvoje i večno.

Kad postaješ pisac

Nećeš ti odmah postati pisac. Onaj pisac kakav želiš da budeš. Pisaćeš i brisaćeš, cepaćeš i palićeš redove i osećanja. Ali onog dana kad ti svaki nadražaj postane pesma, kad svaki slučajni razgovor pretočiš u priču, kad svaku suzu i radost možeš okovati u stenu koja će nadživeti i tebe i druge, shvatićeš svoj put i krst. I spreman si da ideš tim retkim putem.
Putem na kome je svako pobednik.

Tvoje čulo vida

I nikad nemoj prestati da čitaš… Nikad.
Pisanje bez čitanja ne može. To je kao da gledaš jednim okom. Kratkovidost, život u magli i slutnji. Tvoje pisanje niče iz semena pročitanog. Pišući ti ostavljaš seme za buduće pisce. Kada čitaš, u tebi ostaje čarobno klupko osećanja. Sve je u njemu, i jezik i stil, i ideja i doživljaj. Odmotaj klupko polako, uživajući, nek svaki raspetljan čvor postane nit koju ćeš uplesti u svoje delo.

Vreme je

Borhes je pisanje smatrao nečim nadljudskim, magičnim.
„Književnost je u celini fantastična… jezik je isto tako fantastičan… i sama ideja da svet možemo predstaviti rečima je fantastična.“

Čitaj sve više, ali vreme je i da pišeš. Dokle da se nalaziš u tuđim pričama?

Spreman si da ispišeš svoju.

KAKO NAPISATI ROMAN

Da li ste započeli roman samo da biste se zaglavili u priči? Ili imate ideju za roman, ali niste sigurni odakle da počnete? Da li ste završili prvi nacrt, ali smatrate da on baš i nema sjaj profesionalnog romana?

Ovde ćete naučiti kako pisati roman, udahnućete život starim rukopisima, stvoriti nove romane ili bestselere i vratiti iskru u vaše pisanje. Teme u Master Class radionici uključuju:

  • Osnove dramaturgije
  • Struktura priče
  • Izgradnja karaktera
  • Tačka gledišta
  • Napetost
  • Glas pisca
  • Postavka
  • Sukob
  • Neizvesnost
  • Misterija
  • Dijalog
  • Počeci i završetci
  • Objavljivanje i marketing

Bilo da ste prvi put romanopisac koji još uvek planira svoju priču ili iskusni autor koji traži načine da ožive svoju beletristiku, Radionica pisanja romana je kurs za vas. Kome je Master Class raidonica namenjena:

  • Autorima koji prvi put pišu roman
  • Piscima kojima treba poliranje rukopisa
  • Autorima koji imaju nedovršen roman
  • Autorima koji žele da objave roman

Radionica traje 4 nedelje. Nastava se odvija utorkom i petkom od od 17h-19.30h, online preko Zoom platforme. Ukupno je predviđeno 24 časa praktične nastave sa studijama slučajeva i praktičnim primerima i vežbama. Svi polaznici radionice dobijaju besplatnu literaturu i prateće materijale, kao i Setifikat Centra za komunikacijske studije i istraživanja – CEKOMS, da su završili radionicu iz veština kreativnog pisanja – Master Class.

ŠTA VAM JE POTREBNO: Računar, stabilna internet veza, kamera, mikrofon, papir, olovka i mnogo mašte.

Broj polaznika ograničen. Rezervišite mesto na vreme.


Prijavite se za radionicu

Za koga pišemo?

Nepobitna je činjenica da, koliki god da smo usamljenici, ipak ne živimo na pustom ostrvu. Shodno tome, ako pišemo, ne pišemo poruke u boci. Kroz drugu rupu na saksiji vidimo da papirus pripada romantizovanoj istoriji. Njegovi naslednici zovu se digitalni mediji. Oni funkcionišu po sopstvenim zakonitostima.

SEO iz pećine

Posmatrano iz istorijske perspektive, nikada nije bilo jednostavnije preneti neku poruku. O beskonačnom multipliciranju recepijenata, nekadašnji emiteri sopstvenih misli su mogli samo da sanjaju. Današnja sredstva izražavanja su mnogobrojna i višenamenska. Put od misli do poruke je naizgled pojednostavljen i dostupan svakome ko ne koristi telefon od bakelita.

U tom okeanu pruženih šansi za samopotvrđivanje kroz masovnu komunikaciju, pluta jedna ribica, nema ali sa pitanjem u mehuriću koji iz sebe istiskuje. „ Kome se obraćam?“. Morski krastavac bi joj, da može, rekao: „ Pa zavisi od toga šta hoćeš da kažeš!“. Ali, to su srodna bića sa dna okeana, koja sa nama imaju isključivo fosilnu vezu. Oni ne znaju da u svom vodenom ataru imaju neman zvanu SEO koja gaji velike apetite prema čitavim rečenicama iz naših misli, i u slast ih proždiru.

Sve bi to bilo u redu , da su aktivnosti ove ale slika prirodnog lanca ishrane. Međutim, dešava se da u iskonskom strahu od predatora, uključujemo autocenzuru i kompleksne misli svodimo na čitljive signale, zarad upotrebne vrednosti. U ovom slučaju, korisnost nadvladava autentičnost. Misao se svodi na informaciju čiji odjek zavisi od broja korisnika koji želi da je čuje. To jest, relevantna je ukoliko ispunjava zahteve onog odsečka vremena u kome je nastala. Ako pokušate neku nadogradnju smisla, dobićete nogom u zadnjicu, i vratiće vas na početak reda.

Povratak papirusu

Ova biljka je živi dokaz da se biološka datost može transcendirati.  Njen produkt papir je lakše prenositi i umnožavati od kamenog bloka potpisanog klinom i čekićem. Kakvoća mu je takođe podatnija za urezivanje beskonačnih misli o čemu, zašto i kako? Gustim tkanjem svojih finih niti on tvori jedan koordinatni sistem sposoban da izmeri našu veštinu pisanja i nivo inteligencije. Pomaže nam da se lakše i preciznije lociramo na požuteloj mapi literarnog blaga.

Papir nam dozvoljava da stavimo sebe u poziciju ranjivosti i izložimo se riziku da budemo ismejani. Zatomljuje u nama prirodnu zainteresovanost za materijalni dobitak i diže nam pogled ka udaljenom horizontu. Dopušta nam da uživamo u lepoti reči i njihovom zvuku. Omogućava da rečenice, ma koliko duge bile, zrače životom i uzbuđenjem.

Podstiče nas da kažemo istinu, naročito onu neprijatnu koju nema ko da saopšti. Da nas zapamte jer smo predvideli budućnost. Preko njega možemo da plasiramo svaku dodatnu informaciju koje smo se naknadno setili. Dobar je filter za naše stečeno iskustvo i okruženje iz kojeg smo potekli.

Tako papirus transpiriše naše misli i inspiriše nas da se iznova stvaramo, svakom novom reči koju smo nežno ili sa besom, ljuti ili ljubopitljivi, na njegovo telo spustili…

 

 

Kako se izražavamo

Svi pravci u umetnosti imaju sopstvena sredstva izražavanja, pomoću kojih se ideje prenose na ili putem odgovarajućih medija. Kod nekih su to sllike, a kod nas koji volimo da pišemo, to su reči. One nam služe pre svega da formulišemo misli. Potom i da ih modelujemo na način razumljiv našoj publici. Da bi izbegli vavilonsku pometnju, moramo znati šta i kako pišemo.

Šta želimo da kažemo

Svako posmatra svet oko sebe iz svog vlastitog ugla. Radi uspešne komunikacije, biće potrebno da se uživimo u tuđi ugao gledanja. Različite perspektive daju jednoj istoj poruci različita značenja. Kako reče jedan Pisac, reči ne pripadaju nama, već poverenju onoga koji sluša.

Možda nam se dešava da imamo ideje koje je teško oblikovati tako da budu svima razumljive. Zato moramo dobro da utvrdimo kakvu poruku želimo da prenesemo. Osim što moramo dobro da poznajemo ideju koju želimo da iznesemo na svetlost dana, da bi istakli najvažnije moramo da poznajemo jezik.

Pored podrazumevanog poštovanja književnih normi, sadržaj, ideja i poruka će biti razumljiviji ukoliko se postigne jednostavnost i tačnost u izrazu. Tako će se i čitalac lakše uživeti u ono što želimo da mu saopštimo. To je neophodno iz zbog selektivnosti percepcije. Ona često zavisi od naših očekivanja, potreba, želja, mišljenja, stavova i uverenja – perceptivniji smo za ono što je u skladu s našim očekivanjima, stavovima.

…i kako to radimo

E sad, da bi smo ostavili dojam pisca bujne imaginacije i još bogatijeg vokabulara, upadamo u zamku redundantnosti. Svakog pisca ona čeka spremno razapeta, i kamuflirana prevelikim brojem nepotrebnih strana.

Prilikom smanjivanja nereda u našem pisanju moramo biti spremni da eliminišemo izraze koji ne dodaju ništa onome što je već rečeno. Ali, da li se dobri pisci nikada ne ponavljaju? Pa naravno da ne. Mnogi od njih čak imaju i omiljene reči i ne propuštaju ni najmanju priliku da ih puste u promet.

U efektnim strategijama ponavljanja možemo da vidimo kako se pisci oslanjaju na ponavljanje jer time naglašavaju ili razjašnjavaju glavnu ideju narativa. Pažljivim ponavljanjem ključnih reči i strukture rečenice možemo uspostaviti jasnije veze u našem pisanju. Znači, treba da izbegavamo ponavljanje reči samo u slučaju da ono naše pisanje čini dužim, a ne boljim.

Kad god smo u mogućnosti, treba da smanjimo dugačke pasuse na kraće fraze. Fraze opet možemo da svedemo na pojedinačne reči. Ukoliko izbacimo i prazne fraze, sprečićemo sebe u narcisoidnom pokušaju da se pokažemo. Ako jedna reč proguta značenje drugih reči, koristite samo tu reč.

Dakle, koristimo metanoju, čin preobraćanja pisanja putem naglašavanja reči uzimajući u obzir izraz i redefinisanje, i jasnoće izraza pružanjem poboljšane definicije. Kada se stavimo u ulogu čitaoca koji zajedno sa nama revidira tekst, pojačavamo i osećaj spontanosti pri stvaranju.

I ne zaboravite, ’mišljenja su kao guzice, svako ima po jedno’!

Webinar: Kako se piše dijalog?

Jedna od najčešćih grešaka sa kojima se pisci u prozi (isto važi i za scenario ili dramski tekst) najčešće suoče jeste pisanje dijaloga. Bez obzira da li volite da pišete dijalog ili ne, on je obično neizbežni sastavni deo proznog pisanja. Šta ćemo raditi na webinaru?

  • Kako se piše u dijalog u prozi?
  • Pisanje dijaloga za scenu i film, osnovne sličnosti i razlike.
  • Tehnike pisanja dijaloga: konverzacijski, informativni, kao pozadina scene?
  • Likovi/karakteri i dijalog.

Dijalog je važan deo pisanja u prozi i drugim formama.

Broje mesta nawebinaru je ogranačen na 10.

Potrebna vamje samo olovka, papir, računar i mnogo dobre volje!


Prijavi se za webinar

(Re)kreativno pisanje

Razni su razlozi zbog kojih smo počeli da pišemo. Bez da se pravimo pametni. Neko se naterao, a nekome je ruka sama krenula. Mnogi su se na taj način ’olakšali’, a retki su bili ’miropomazani’. Kvalitet je, zbunjen, trčkarao između ovih grupa, dok se nije trajno zaustavio kod jedne. U oba slučaja namere su bile časne. Nemamo nameru da pravimo veštačke podele, već da se pozabavimo motivacijama svakoga od nas.

Sportsko pisanje

Ako bi smo, na prvu loptu, uštopovali entomologiju izraza rekreativan, dobili bi smo jedno misaono terenče formirano od napuštene poljane iza kuće. Male goliće smo napravili od školskih torbi, krcatih obrazovnim gradivom. Nemarno zbačene sa leđa, u jednom potezu poređane na razdaljini odmerenoj dečjim korakom, činile su goliće. Tako smo mogli, sa svojim oskudnim znanjem, ali neopterećeni svetskim šampionatom, da veselo zaigramo.

Prednost igranja na ’maliće’ je to što nam nikakvi milionski transferi ne dišu za vratom. Stoga smo u stanju da, krećući od nule, fintiramo protivnika vođeni isključivo inspiracijom datog trenutka. Pošto se ova neformalna igra može igrati sa samo jednim golom, protivnik će biti beli papir. Sudija naravno nije prisutan, jer ga ova amaterska igra ne uključuje. Sami smo sudije i učesnici. Sami određujemo trajanje poluvremena, faul u napadu, i shodno tome, penale sa tri metra.

Vezli smo po terenu-papiru gipkim nogama-rukama i trenirali mišiće-vijuge, upisujući se u listu strelaca koristeći sopstvenu veštinu, kao i nepažnju protivnika. Zamišljali huk navijača i deklamovali bombastične izjave komentatora prilikom svakog postignutog gola. Divili smo se sopstvenim kreativnim bravurama. Uveče smo, znojavi i zadihani, kretali kući put majčinog glasa koji je pozivao na večeru. Tako iscrpljeni, posle urađenih domaćih zadataka, pali smo u krevet, da sanjamo san ovenčan slavom. San koji je sam sebi dovoljan.

Olimpijsko pisanje

Izgradivši takmičarski duh na onom, prethodno pomenutom poljančetu, iz male lige prešli smo u veliku. Kao i mi sami, porasle su i naše misli. Osokoljene sopstvenom zrelošću, tražile su izlaz do kasno u noć. Mozak je postao enteogen. Vodili smo olovku po papiru, tražeći božansko u sebi. Omiljeni pisci postali su šamani, čije smo vizije zaljubljeno sledili.

Rečima smo štrikali lestvice ka onom posvećenom nebu, tvoreći duši nogostup. Zemlja se udaljavala, dok se vasiona primicala. Iznova smo gradili sebe, slažući rečenice u originalnu mustru. Biće to naš Torinski pokrov, poškropljen skorenom krvlju u koju smo besanih noći umakali pero. Ređali smo duševni relikvijar, kao zalog autentičnosti.

Ostavili smo u zadatak nekoj budućoj forenzičkoj umetnosti, da utvrđuje tačno poreklo misli, rođenih iz zamršenih sinapsi našeg mozga. Transcendirali smo, stavljajući dužnost iznošenja istine iznad osećaja zadovoljstva. Tako obogaćeni, zacementirali smo svoj kristalni tron na planini bogova.

I na kraju, poklon citat:

„Ne bojim se čoveka koji je 10 000 udaraca vežbao po jedanput, ali me strah onog koji je jedan udarac izvežbao 10 000 puta.“ – Bruce Lee

 

 

Ljubav u dve rečenice

Piše: Ana Jovanović

Znate li za “ljubav u dve rečenice” u kojima reči ćute? Nemaju ni tačku ni zarez ni upitnik nego se završavaju sa beskonačno. Paradoks su jedna drugoj i međusobno se mrze u tišini.  Ta “ljubav u dve rečenice” nije pri čistoj svesti i zdravoj pameti jer veze sa ljubavlju nema.

Znate li za“ ljubav u dve rečenice“ u kojima se sve kaže, a najmanje se o ljubavi priča? Onda kada se za nju ne zna, ali se ona prepozna u sebi. Ne znaju oni koji ih izgovaraju, ali ljubav zna da je u njima ima.

A kako je moguće da postoji “ljubav u dve rečenice” čije reči ćute? Postoji! To su one ljubavi u kojima samo oči dvoje zaljubljenih progovore dok im se pogledi mimolaze u prolazu.

Najveće su te „ljubavi u dve rečenice“ koje veze sa ljubavlju nemaju. Tako se pišu najlepše pesme i priče.

Preživeti kao pisac u digitalnom dobu

Kao profesor i kreativni pisac, stalno sam se susretao sa neželjenim komentarima koji se odnose bilo na nadmetanje između tradiconalnih i novih digitalnih medija, „smrt štampe“ i/ili na sumnjivu budućnost industrije izdavaštva. Iako su ovi komentari možda odvratni, bilo bi glupo ignorisati ih.

Mi smo potpuno opsednuta genracija dvonožaca 21.veka. Uskočite u bilo koji voz ili autobus, šetajte ulicom i obratite pažnju na svoje prijatelje i članove porodice – svuda gde idete ljudi su zagledani u mobilne telefone i slične uređaje i ignorišu svet oko sebe, a roditelji ih uvaljuju deci da bi bili mirna kod kuće ili u restoranima. Kupujemo na mreži kako ne bismo morali da se podignemo iz kreveta ili kontaktiramo druge ljude. Kraj vremena provodimo prilepljeni za računare zaboravljajući sve ostalo što postoji.

Iako sigurno postoje pozitivne posledice promena koje se trenutno dešavaju, važno je biti svestan i važno je biti pametan. Digitalizacija sadržaja poljuljala je ekonomske temelje štampe, muzičke i video industrije. U vezi sa štampanim novinarstvom, promene bi mogle biti shvaćene kao revolucionarne ili katastrofalne. Kako prodaja i distribucija štampe opadaju, sve više publikacija smanjuje troškove prelaskom na mrežu. Dok internetski informativni mediji definitivno dodaju još jedan sloj postojećoj strukturi (lagan za navigaciju, interaktivan i konstantan), ovdje je problem izgubljeni prihod. Veliko pitanje na koje će u budućnosti biti potrebno odgovoriti je ko će plaćati pisce i kako?

Dobra vest je da, usled novih dostignuća tehnologije, praktično svako ko ima računar može postati objavljeni pisac. To je postalo jednostavno poput kucanja na tastaturi i klikanja na dugme posta ili objavljivanje rada ne društvenim mrežama. Pisci sada imaju dodatnu platformu za prikazivanje i plasiranje svog rada putem blogova, veb stranica i društvenih medija. Digitalizacija izdavačke industrije povećala je nivo mogućnosti za pisce u nastajanju, a stvaranje veb lokacija i društvenih mreža za čitatelje ne samo što podstiče potražnju za izdavačima, već i uspostavlja direktnu vezu sa potrošačima.
Internet objavljivanje ima potencijal da dosegne milione ljudi širom sveta, otvarajući potpuno novu publiku za pisce, što autore stavlja u idealan položaj da iskoriste digitalnu eru.

Iako misao o internetskom objavljivanju može nekim ljudima izgledati kao pomalo zastrašujuća, ona je u stvari ista, ako ne i jednostavnija nego tradicionalni put objavljivanja kreativnih tekstova. Poznavanje tržišta, umrežavanje i nastavak istraživanja i pisanje kvalitetnih tesktova u tradicionalnim i moderninim formama, su sve što će vas učiniti uspešnim u digitalnoj sferi. Prilika je između tastature i stolice.

Radionice kreativnog pisanja već dugi niz godina neguje objavljivanje autorskih štampanih i digitalnih izdanja, kao i promociju autora putem digitalnih tehnologija i medija. U tome vidim budućnost i još veću afrimaciju kako tradicionalnih formi pisanja (kratka priča, roman, poezija) tako i novih formi izražavanja kao što su blog, e-knjige, i dr.

Uprkos negativnim pogledima koji se tiču izdavačke industrije, mislim da ima dovoljno razloga za nadu da će e-knjige i knjige za štampu zajedno deliti svetlu budućnost. E-knjige mogu postići praktičnost, izbor, prenosivost i multimediju, ali postoji još nekoliko osnovnih kvaliteta koje nikada neće posedovati. Iako će uvek postojati digitalna podela, postoje ljudi koji će i dalje ceniti iskustvo držanja knjige i sve dok postoje, postojaće tržište.

Digitalna revolucija je sigurno razdvojila oblik i sadržaj, ali ljudi će uvek ceniti umetničko delo koje je fizička knjiga ili časopis.Iako možda volimo trenutnu isporuku e-knjiga i čitanje putem interneta, teško je zamisliti svet u kome ljudi ne žele knjige na svojim policama u knjigama, gde ne uživaju da predaju dragoceni naslov voljenoj osobi. .. Iako se prodaja štampe može smanjivati zbog digitalnog doba, ona neće izumreti, jer su knjige mnogo više od reči na stranici ili ekranu. To može biti vrlo romantičan pogled na stvari, ali držim se toga. I verujem da prava renesansa pisane reči tek dolazi u 21.veku.

Ovaj put na Mreži.

Halo? Halo?

Jednom sam otišao na književno veče u jednoj od najvećih mentalnih ustanova. Da se čita poezija. Sedeli smo zajedno mi kao normalni i oni koji to kao nisu. Stanari tužne kuće. Bio je čak i jedan poznati pesnik. Kao gost. Svi su u njega gledali, dok se on onako dobrostivo smeškao. Trebalo je da čitaju pesnici i ovi drugi pesnici (stanari kuće) svoju poeziju. Nisam znao šta da očekujem. A onda sam doživeo prosvetjenje koje neću zaboraviti dok sam živ. I koje je tek sad vidim toliko uticalo na moj život. I pisanje.

Posle onog čuvenog velikog pesnika, i još nekoliko manjih, na scenu je izašla Ona. Na obrazima je imala jarko crvenilo. Na kapcima tešku zelenu šminku. I lepo se obukla na šljokice. Bila je uzbuđena. Svi smo bili uzbuđeni. A onda je pročitala jednu svoju pesmu. Pa još jednu. I još jednu. U sali je nastao muk. Doktori su se nervozno meškoljili, kao da su očekivali da će nešto strašno da se desi. Ne znam šta su očekivali, valjda da ćemo svi postati ludi. A onda se salom prolomio aplauz. Topao od srca. Pesme su bile sjajne. Produkt jedne neverovatne realnosti. I pogleda na svet sasvim drugačijeg od ovih normalnih pesnika, koji su bili dosadni i bavili se rimom umesto pesmom.Njene su bile čiste, prave, direktno iz srca. Kapi ljubavi u obliku reči. Neverovatno. Postideo sam se što sam normalan. I shvatio razliku stvaranja. Tada. U toj tužnoj kući.

Sutradan sam ponovo došao ali ovaj put na odelenje. Čekao sam mog druga psihijatra da nešto popričamo. Njemu se tamo nešto odužilo tako da sam samo sedeo i gledao. Neverovatne životne drame, koje nijedan pisac ne može da osmisli. I tako sam sedeo i buljio u njih. Tamo je bio jedan telefon na pultu kod glavne sestre. Sedeo sam tamo iza stola i gledao. Mogli ste da napišete knjigu o dramama koje su se odigravale na tom telefonu. Dubine ljudske tragedije i visine komedije, sve se odigralo na telefonu.

Prvo je došao stariji čovek koji je imao Alchajmera. Verovatno da je mogao je dobro da funkcioniše u poznatoj kući. Ali dovedete ga na čudno mesto i katastrofa se zadesi. Gledao sam ga kako prilazi telefonu, skida slušalicu sa telefona, a zatim se zbunio i uspaničio. Nije mogao da smisli šta dalje. To je život umro ispred mene. Niko nije mogao ništa da uradi. Nije bilo nade. Za malo vremena više neće prepoznavati svoju decu. Pitanje je samo koliko dugo. Razmišljao sam o tome kako to mora biti, gledati kako voljena osoba postaje sve gore i gore. Demencija. O demenciji sam samo slušao i čitao knjige. Ali na odeljenju je to bila stvarna osoba, stvarni život, radosti, tuge, nade i ostvarenja. Svi umiru. Svi se pripremaju da budu zaboravljeni. Ne od drugih, već od samog sebe. Nadamo se da ćemo živeti u tuđim sećanjima. Nadam se tome. To je jedan od razloga zašto pišem. Zbog toga, delom imamo i decu. Zašto imamo nadgrobne spomenike. Istoriju. Paralelnu istoriju. Mrtve koji žive u našim srcima, umovima, u našem sećanju. Ne samo u knjigama, već u živoj sadašnjosti. Sa demencijom ni ne živiš u sopstvenom sećanju. Umreš pre nego što umreš. To je najstrašnija moguća anonimnost. Ni sami ne znate. Nema je više. Niko tamo ne zna. Video sam to ispred tog telefona.

Onda je na telefon došla sredovečna majka i domaćica, očigledno negde iz unutrašnjosti. Bila je depresivno hipohondrična. Kontrolisala je svoju porodicu kroz bolesnu ulogu. Svi i sve se vrtelo oko nje – bolovi, mučnina i glavobolja. Imala je čudan osećaj da se nešto živo kreće u njoj, oko grudi, poput vetra, hladnoće oko njenog srca, nečega što se kreće u njenim venama, velikog umora i jake glavobolje. „Takva glavobolja, doktore.“ Ne biste mogli da je mrzite. Ali sigurno je ne biste mogli ni da je volite. Za svaki problem, za svaku potrebu, fizički simptom. Nije mogla da radi ili kuva, sigurno ne može da vodi ljubav. Uvek previše umorna, nervozna i bolesna. A lekari su isprobali gomilu lekova. Ništa nije funkcionisalo. Bilo je nuspojava. Ili je zaboravila da uzeme tablete. Ili su ih izbacili. Sa njom nije bilo ništa loše, osim što s njom nije bilo sve u redu. Uglavnom, činilo se da je porodici bila potrebna pauza od nekoliko nedelja. Nisu znali šta da rade sa njom. Postali su opsednuti njenom dijagnozom i lekovima. Ništa se nije promenilo. Zatim je otišla kući. Gledao sam je kako razgovara telefonom, posežući za svojom odsutnom porodicom i priča im priču o fizičkoj bedi. Zamišljam tanki snop zloćudne energije koji putuje telefonskom linijom, u njen dom, kroz slušalicu, u mozak nekog od bližnjih, uspostavljajući parazitsku vezu. Možda je bila vanzemaljac. Mislim da su naučno-fantastični filmovi alegorija.

Zatim se telefona dočepala devojka u kasnim dvadesetim. Ona je bipolarna, kaže sestra dok nezainteresovano prelistava modni časopis. Fina, graciozna, plava, providna, videle su se vene na njenim koščatim rukama. Delovala je vrlo prefinjeno, vrlo otmeno. Gotovo aritoskratski. Onada je počela velika drama. Pozivi roditeljima. Momku sa kojim je u vezi. Ekstravagantne reakcije, vikanje, treskanje telefona. Ponovo poziv ovaj put molećiv, sa dosta jecaja i suza. Manipulacija za posetu ili obrok u Meku koji treba da bude donesen, ili za voljenu osobu koja će reći lekaru da je otpusti. Ponovo se veza prekida.

Čudna situacija. Osećam se kao u nekom teatru apsurda, u kome se ređaju beskrajni monolozi, jer su oni drugi negde tamo. Spaja ih samo ta sprava, samo taj telefon iz koga ne čujem one sa druge strane. Sa druge strane života, u ovom slučaju. Ostali ljudi bili su rekviziti lične melodrame, a ne prava ljudska bića. Telefon je bio još jedan pomoćnik. Kao i medicinske sestre. I doktor. Sve rekviziti u pozorištu apsurda. Nisam mogao da vidim obrazac. Puno pozorišta, ali nema zavere. Nema prave teme. Nema svrhe ili pravca.

Prilazili su i teži slučajevi psihoze i slično. Oni su posebna kaegorija. Teško psihotični ljudi ponekad bi stajali pred telefonom i samo zurili u njega. Imali su sumornu, maglovitu ideju o postojanju tamo nekog stvarnog sveta, nekoga koga bi možda mogli da pozovu. Ali nisu mogli da se povežu. Ne možeš da se povežeš telefonom ili u životu ni sa sobom, ni sa drugima, ni sa sopstvenim mislima. Shvatio sam zašto me podsećaju na mnoge sa one strane zidova. Osoba više nije tu. Oni šetaju, razgovaraju, jedu i uzimaju lekove. Naša kultura ih je puna. Prazninu možete videti na telefonima. Nema fokusa. Nema pravca. Nema motivacije. Nema ni patnje. Samo beskrajna mehanička funkcija, probijanje dana, obavljanje rutina ili haotični nedostatak rutine. Lekovi nisu značili ništa. Nije bilo nikoga da uzme lekove. Oni se nikada ne vrate. Ne kao pre. A ipak, tamo je još uvek bila osoba. Intenzivna, duboka, povučena patnja. Ne biste mogli doći do nje, dodirnuti je ili razgovarate s tim duhom, ali bio je tu negde. Čovek usamljen u gomili sličnih.

Onda je dođao jedan manični pacijent. Divlje euforičan, uzvišen, urnebesan, ekspanzivan. Zrači sjajnom energijom. Pun gestova, života i bujnosti. Oni mnogo vole telefon, kaže sestra. Maničari su bili izuzetni srećni što mogu da telefoniraju. Sa velikom radošću bi objasnili onome ko je slušao kako se sjajno osećaju. Nikad nije bilo bolje. Jednostavno su voleli da telefoniraju. Šta može biti bolje i jednoj mentalnoj ustanovi nego razgovarati telefonom! Kakav život! Kakav dan! Jedan manijačni pacijent objasnio je mom prijatelju doktoru da može da prolazi kroz zidove. Svoju energiju dobio je direktno iz gradske elektroenergetske mreže. Imao je četrdesetih godina i još je živeo sa majkom. Bila je krhka, ljubazna i draga. Znala je da je to manija. I pristao je da dođe u bolnicu iako nije bilo ničeg lošeg i osećao se dobro. On je znao. Ne mogu da kažem. Ali je znao.

Drugi bi samo stajali uz telefon, sa slušalicom u ruci i zurili u brojčanik. Lica mokrih od suza, izgubljeni i usamljeni, posežući za svetom koji se nije vraćao. Nisu napravili predstavu. Nisu bili na pozornici. Bili su samo mali i usamljeni i izgubljeni, tužni i beznadežni.

***

Izašao sam napolje u ono što zovemo normalan svet. Pravu realnost. Paralelni svet. Zapalio sam cigaretu i gledao kako šibica dogoreva do kraja. Oprljila mi prste. Nisam primetio. Upravo sam zavirio u dubinu svetova u beskrajnom svemiru ljudskih duša. Ko sam ja? Ko si ti?

Pisanje i stil

Dobro pisanje nije stvar primene ispravnih pravila. Dobro pisanje je dobro razmišljanje. I to na prvom mestu. Mnogi pisci početnici misle da će dobrom gramatikom, strukturom rečenice, upotrebom prideva, metafora, analogija, raznih stilskih figura (koje su pročitali kod drugih autora) definisati njihovo pisanje. To je samo delimično tačno, ali nije najvažnije.

Lepom i istinskom izrazu treba da prethodi ispravna misao.

To ukratko rezimira sve korisne savete za pisanje.

Ne postoje saveti za pisanje koji mogu da isprave loše mišljenje i nijedan element stila neće popraviti nedostatak ideja. Umesto toga, najbolji savet za pisanje vas navodi da razmišljate sami.

Razmislite pre pisanja, budite svesni onoga što želite da kažete i da razmislite da li je to ono što ste napisali.

Poznavanje puno pravila neće nam pomoći da dobro pišemo … Ono što bi trebalo lepo reći, zahteva da se prethodno lepo razmisli; inače će to postati šuplja zbrika reči, lepo na oko ali isprazna bombastičnost i igra reči koja nas zavara.

Stilska pravila i naređenja „Ne koristite prideve!“ ili „Izbegavajte pasivni glas!“ „Nema ponavljanja!“ uništiće vaš tekst ako ih sledite bez razmišljanja. Ali oni mogu osloboditi nepoznate pesničke sile ako ih uzmete kao poziv za razmišljanje. Od Orvelovih šest pravila za bolje pisanje, samo 100% se treba pridržavati poslednjeg:

  1. Nikada ne koristite metaforu, simile ili drugu figuru govora koju ste navikli da vidite u štampi.
  2. Nikada ne koristite dugu reč tamo gde će to učiniti kratka.
  3.  Ako je moguće izbaciti neku reč, uvek je izbacite.
  4. Nikada ne koristite pasiv tamo gde možete koristiti aktiv.
  5. Nikada ne koristite stranu frazu, naučnu reč ili žargonsku reč ako mislite na svakodnevni maternji ekvivalent.
  6. Prekršiti bilo koje od ovih pravila je bolje nego izreći nešto varvarsko.

Za dobro pisanje potrebno je dobro razmišljanje. Dobro razmišljanje zahteva veliku brigu i ljubav prema detaljima.

Ako vas ne zanima kako stvari izgovarate, zašto bi neko išao da vas sluša? I čita.

I još nešto: radionice kreativnog pisanja služe da sami otkrijete svoji stil. Tome niko ne može da vas nauči. Ali,može da vas nečemu što je najvažnije: za dobro pisanje je najvažnije vežba. Njabolji način da usavršite pisanje je da pišete. Svaki dan. Uz ponzavanje osnove zanata, to je jedini pravi put.