fbpx

Ознака: kreatinvo pisanje

Objavljeno

Koliko verujemo u ono što pišemo

Pažljivi profesionalci su nam objasnili da su za pisanje, osim olovke i papira, potrebni inspiracija i motivacija. Tim redosledom. Inspiraciju nalazimo u svetu koji nas okružuje, kao i u sopstvenoj duši. Motivacija nam napreduje, u skladu sa čvrstinom volje koju posedujemo. Ali, da li je ovo dovoljno? Šta se dešava sa druge dve noge od stola – disciplinom i verom u ono što radimo? Ostvareni pisci imaju sve ove osobine naštelovane na maksimum. A šta je sa nama?

Disciplina discipline

Mislili ste da je stvar rešena onog trenutka kada ste shvatili da ste i više nego dobro motivisani da na nebeski svod slavnih okačite i zvezdu sa svojim imenom. Međutim, motivacija je nestalna i ukoliko se u pravom trenutku ne ukrcamo u taj voz, napustiće peron bez nas, to je sigurno. Zato ona ne putuje samostalno već ima pratioca koji je zadužen da je sprovede do željenog mesta. Ta družbenica je disciplina.

Disciplina je naš tutor koji je zadužen za pravilno upravljanje vremenom. Uspeli smo da održimo u životu ono dete u sebi, čija mašta je zaslužna za rađanje ideja. Ali kao što to sa decom uvek biva, ona bi se večno igrala i jela čokoladu za sva tri obroka, plus užina. Deca žive u sadašnjem trenutku i ne osećaju odgovornost za svoje postupke. Danas će biti neustrašivi vitezovi, sutra kauboji ili lopovi. Da oni odlučuju, sve ideje bi bile trenutni blesci munje koja perfektno osvetli scenu i odmah potom nestane i uključi mrak.

Da bi smo bilo šta u životu uradili kako treba, moramo ovo dete dovesti do zrelosti. Jer disciplina je stvar perspektive. Moramo biti sposobni da vidimo sebe u budućnosti. Ne smemo se zaustaviti u trenutku kad smo osedlali šarca i krenuli u juriš na zamak. Da bi akcija uspela treba da delujemo, a kada zasednemo na tron možemo post festum analizirati bitku u kojoj smo pobedili.

Verovali ili ne

Možda će nam se to učiniti suvišnim komentarom, ali uspešno pisanje zaista zavisi od toga koliko verujemo u ono što radimo. Ako smo izabrali da pišemo u žanru za koji smatramo da je popularan, a ne leži nam, onda će nam i vera u poduhvat podrhtavati kao fatamorgana na pustinjskom suncu. Ili smo izabrali da pišemo o temi koja nam i nije baš bliska pa su nam likovi ispali nekako neuverljivi, kao bokser pero lake kategorije (da ne kažem papir kategorije). On zadaje udarce ali ne možete se oteti utisku da su pretnja samo za komarce.

Kad se zagledate u sebe shvatite da možete da pišete dobro samo o onome što poznajete i volite. I to je u redu. Nekim drugim temama neka se bave oni koju tu teritoriju osećaju kao svoju. Nije važno da li ste se sa temom upoznali praktično ili teorijski. Ako je niste doživeli, to ne znači da je ne razumete dovoljno da bi ste pisali o tome kako vi to vidite.

Neko je jednom rekao da je lenjost fiziološki skepticizam. U ovoj izjavi sadržane su obe kategorije koje smo u ovom tekstu dotakli. Dakle pomeri prst i spusti reči na papir, i to će biti najveći dokaz tvoje dobre vere.

Rezultat pokušaja da se izbegne sloboda izbora i odgovornosti za taj izbor, Sartr naziva „loša vera“. Budimo lojalni sebi i svojoj svesti i potrebama, pa nam ni postavljeni cilj neće biti van dometa.

 

Vežbe za pisce

Šta da radite kada nemate ideja za pisanje? Kako uvesti disciplinu i rutinu za efikasno pisanje? Kako doći do sjajnih ideja i otključati svet mašte koji ćete pretočiti u priču, roman, pesmu? Ove i druge probleme efikasno rešite i postanite uspešan pisac!

AGENDA WEBINARA:

  • Kriza u pisanju: autorska blokada
  • Kako generisati ideje za pisanje
  • Svakodnevne vežbe za inspiraciju
  • Kako razviti ideje u priču ili pesmu?

ŠTA VAM JE POTREBNO: Računar, stabilna internet veza, kamera, mikrofon, papir, olovka i mnogo mašte.

Praktične vežbe i primeri. Broj mesta na webinaru je ograničen na 10 polaznika.

Prijavi se za webinar

Webinar Poezija: forma ili sloboda

Kako efikasno pisati poeziju? Zanatske tehnike pisanja poezije u klasičnoj formi i slobodnom stihu. 

Šta ćemo raditi na webinaru:

  • Tehnike pisanja poezije u stihu
  • Pisanje poezije u slobodnoj formi
  • Stih i rima
  • Stopa i metar
  • Razlike u formi i slobodnoj prozi
  • Praktične vežbe

Broj polaznika ograničen na 10. Rezervišite mesto na vreme.

ŠTA VAM JE POTREBNO: Računar, stabilna internet veza, kamera, mikrofon, papir, olovka i mnogo mašte.

Prijavi se za webinar

Objavljeno

Kada je pravo vreme da počnemo sa pisanjem

Proces pisanja se često povezuje sa raznim nesigurnostima. Kao i same individue koje se tom aktivnošću bave. Noseći se hrabro sa sopstvenim nedoumicama, prvo smo odgovorili sebi na pitanje da li uopšte treba da pišemo. Odmah potom nametnula se još jedna, možda i teža dilema. Mučili smo sebe neprijatnim mislima o tome da li smo se u pravo vreme odlučili na ovaj nepopularan potez. Kao i svaka batina, i ova ima dva kraja.

Da li smo počeli prerano?

Oduvek nosimo u sebi taj žar koji nam cepa dušu i od nje pravi konfete. I jedva smo čekali da se opismenimo dovoljno da bi smo se upustili u avanturu pisanja. Pošto smo odgovorili sebi na neka bazična pitanja o životu, upustili smo se u malo kompleksnije pretrage pojava koje nas okružuju. Kada smo zagrebali perom po površini vidljivih fenomena, shvatili smo da se iza drveta krije šuma. Nismo zaplakali pred njom, već smo kuražno kročili unutra.

Možda nismo imali dovoljno iskustva za odabir pravih staza kojima ćemo se po tom gustišu kretati, ali smo mladalački odvažno preskočili krčevinu i zaputili se u srce džungle. Žedni saznanja srljali smo u susret nepoznatim bićima nastanjenim u tim nedostupnim područjima. Upoznajući se sa novim kulturama, upotpunjavali smo svoja znanja i iskustva. Ako smo usput i zaradili malariju, simptomatska groznica je izvukla iz nas ideje za koje nismo ni sanjali da smo sposobni.

Ipso facto, porasli smo i duhovno, i što je još važnije, u sopstvenim očima. Ono što nas nije ubilo, ojačalo nas je i sada smo već na putu sa koga nema povratka. Svet je dobio još jednog pisca, koji će nadomestiti prazninu nastalu usled neminovnog odlaska prethodnog.

Ili možda prekasno?

Život nam je stalno ispostavljao nekakve zahteve, i nikada nismo imali dovoljno vremena da se posvetimo onome što volimo. Pošto smo na sopstvenoj koži osetili neumitni protok vremena, shvatili smo da je krajnje vreme da lupimo šakom o pisaći sto. Uradili smo sve što su porodice, i primarna i sekundarna, od nas očekivale. Stali smo pred ogledalo, i zanemarivši bore na licu, zagledali se u sopstveni odraz. Oči su i dalje žive i sijaju kao prastare zvezde na nebu. Iza njih krije se ona zlatna misao, rođena davno u trenucima iskrenosti.

Suočivši se sa tom potrebom koju smo godinama zatomljivali, izvadili smo pampur iz boce pod pritiskom. Penušava reka reči, zareza i uskličnika pokuljala je iz nas. Skinuli smo sa tavana naše duše prašnjavu lampu, u kojoj obitava duh nam blizanac. Iznenada oslobođen, nizao je bisere iz zaleta. Višegodišnje životno iskustvo upotrebili smo kao sito za prosejavanje natruha taštine ili velikih očekivanja. Pisanje je bilo nagrada samo po sebi.

Ako ne spadate ni u jednu navedenu kategoriju, onda se pisanje bavi vama, a pero u ruku uzimate isključivo onda kada imate šta da kažete.

 

 

Objavljeno

Pisanje u četiri ruke

writing pen, paper, letters

Pisanje je zanat kao i svaki drugi. Dok su mišljenja podeljena kada je u pitanju kvalitet napisanog, oko same tehnike slažu se i stvaraoci i kritičari. Naime, sa te tačke gledišta, dobro je ono delo u kome se ličnost pisca ne promalja između redova. Zato je neophodno da autor zadrži distancu u odnosu na ono što piše. Za postizanje te vrste nepristrasnosti, korisna je vežba pisanja u kooperaciji sa drugima. Najčešće se ova akcija sprovodi u četiri ruke.

Isto tako, kada se tvrdi da je pisanje usamljenički posao, ne misli se na pisanje na pustom ostrvu, već na eliminisanje svih mogućih ometača koji vam skreću pažnju sa osnovne misli. Zajedničko pisanje, ma kako to paradoksalno zvučalo, može vam pomoći da pojačate fokus na materiju kojom se bavite. U slučaju ove timske radnje, ne važi opšte pravilo koje glasi: ’ dve babice, kilava beba ’.

Evo nekoliko benefita koje je iznedrio ovakav način pisanja:

  • Podela rada povećava produktivnost
  • Akcenat je na zanatskom, lične preferencije ostaju po strani
  • Kombinovanje sklonosti
  • Davanje prostora drugome
  • Zabava

 

Podela rada povećava produktivnost

Na prvi pogled, čini se da je usaglašavanje sa drugim kreativcem komplikovana i nemoguća stvar. Međutim, uz pravilnu podelu rada, u prvi plan izbija sva praktičnost ovakvog poduhvata. Četiri ( i više ) ruku mogu mnogo brže i više da urade. Pri tome se ne mora izvlačiti šibica da bi se odredilo ko će se kojim delom posla pozabaviti. Trenutna situacija u kojoj su autori zatečeni, diktiraće podelu uloga. Ako se treba istražiti građa vezana za obrađivanu temu, to će uraditi onaj kome su izvori dostupniji. Ko bolje piše dijaloge, baviće se time. Sve dalje podele možete i sami da zamislite.

Akcenat je na zanatskom, lične preferencije ostaju po strani

Ova stavka se logično nadovezuje na prethodnu, a odnosi se više na stilsku stranu teksta. Ako je pisac A sklon dugim opisima svega i svačega, pisac B je tu da, kao objektivan čitalac, ukaže na neophodna skraćivanja. U slučaju da pisac B koristi previče poštapalica ili nepotrebnih prideva, pisac A će imati ulogu korektora. Na taj način, u pravoj meri usaglašeni, oboje stvaraju harmonično delo bez suvišnih pasaža koje bi smo, da smo sami pisali, ostavili na papiru jer nam se dopadaju i žao nam je da ih izbrišemo. Tako dobijamo tekst neopterećen ličnim preferencijama.

Kombinovanje sklonosti

U ovoj tački dolazi do izražaja svo bogatstvo ideja koje jedan tim može zajedničkim naporima da dosegne. Same ideje su uslovljene nekim ličnim karakteristikama, iskustvom, načinom razmišljanja, i mnogim drugim faktorima. Iako smo možda samodovoljni i zaokruženi kao individualni autori, nikada ne možemo pokriti sve moguće oblike u kojima će se razne zamisli pojavljivati u glavi. Zajedničko promišljanje i kombinovanje više uglova posmatranja, doprineće domišljanju svežih i potpunijih zamisli koje će se međusobno utrkivati da slete na papir.Ne moramo posebno da naglašavamo koliko delo pisano na ovaj način može dobiti na originalnosti.

Davanje prostora drugome

Ovo je momenat u kome je neophodno da stavimo po strani lični osećaj važnosti zarad kvaliteta napisanog. Povremeno suzbijanje je svakako dobro, jer će drugome ostaviti dovoljno prostora da se do kraja izrazi, a prvome će doneti nezamenljivi osećaj da se obogatio žrtvujući se za ideju. Taj potez je koliko plemenit, toliko i delikatan, i svakako će nas ostaviti u uverenju da smo dobili dajući. Ako nađemo pravu meru sopstvenog prisustva, stvorićemo zajednički tekst jak kao bedem i bez mnogo šupljina.

Zabava

Uključujući element zabave u inače težak proces stvaranja bilo kakve umetnosti, prebacićemo u drugi plan osećaj odgovornosti i obezbedićemo neophodnu lakoću kojom će mašta uzleteti. Igrajući se sa ozbiljnim poduhvatom, dosegnućemo onu vrstu zajedništva koja se najbolje ogleda u atmosferi saučesništva. Tako rasterećeni bićemo u stanju da damo najbolje od sebe, što će se neminovno i osetiti u tekstu koji je na ovaj način nastao. Humor proistekao iz situacije uzajamnog podstrekivanja će omogućiti da uživate u stvaranju, a naročito da poželite da taj proces i ponovite.

Na kraju ćemo pomenuti samo neke od pisaca koji su upražnjavali ovaj način stvaranja:

Ilja Iljf & Jevgenij Petrov, Mark Twain & Charles Dudley Warner, W.H. Auden & Christopher Isherwood, Neil Gaiman & Terry Pratchett, Maj Sjöwall & Per Wahlöö, Stephen King & Peter Straub…

 

Objavljeno

Sloboda i ograničenost pisanja

U književnosti je sve dozvoljeno, sve one reči koje u svakodnevnom životu, na poslu i u drugim prilikama ne možete koristiti.
Neologizmi su najproduktivniji vid slobode književnog stvaralaštva. Pored stvaranja novih reči, književnost dozvoljava vulgarizme, žargonizme, kletve, opscenu leksiku, dijalektizme. Sloboda pisaca je neograničena. Donekle. Ako ne koristite dijalektizme i žargonizme u funkciji karakterizacije likova ili oživljavanja neke epohe i sredine, vi ste, zapravo, ograničeni standardnim jezikom, normom.

OGRANIČENOST PRAVOPISA

Možda to nije tako veliko ograničenje, vi uvek možete kupiti pravopis i proveriti da li je svakodnevica, ili svakodnevnica ispravan oblik. Možete naći u pravopisu gde se piše zarez, dve tačke. Pravopis daje i osnovne napomene o glasovnim promenama, kao i odstupanja od njih. Tu možete naći i transkripciju stranih imena, svakako. Ali, i pravopis je ograničen, još više nego mi pisci. Vi ćete lako pronaći kako da napišete ime stranog porekla poštujući pravopisno pravilo, ali kako ćete izvršiti deklinaciju tog imena ostaje na vama. Pravopis je samo jedan deo o kome treba voditi računa. Šta je sa leksikologijom, sintaksičkim pravilima, morfologijom, stilistikom? Pogađate, pravopis ne obuhvata sve nivoe standardnog književnog jezika. Da li onda moramo najpre godinama izučavati ove oblasti jezika kako bismo savršeno savladali maternji jezik? Možda pisanje ostaviti samo za profesore jezika? Osim saveta da treba što više čitati uspešne knjige i dobre pisce, savet je i da imate dobrog lektora. Koliko samo školske knjige kao primeri odakle se uči i usvaja jezik i pravopis, sadrže grešaka? Veliki propust.

KOME (NE) PIŠEM

Nije strašno ako pišete za uži krug ljudi. Za one koji ne poznaju jezičku normu „u prste”. Ali, ako želite da vas čitaju mnogi, morate imati dobrog lektora. Ili, barem imati lektora. Mnoge izdavačke kuće nemaju lektore jer su oni danas u izopačenom sistemu vrednosti bespotrebni trošak, kad svako zna svoj jezik i pita se šta ti lektori rade uopšte što ne bi mogao svaki prosečni govornik jednog jezika. I nije strašno ako vas čitaju prosečni govornici jezika. Problem je ako vas čitaju oni koji se jezikom bave. Njihovo poverenje nećete zadobiti.

SA ETIKETOM ILI BEZ ETIKETE

Morate imati poverenja u svog izdavača kako biste zadobili poverenje svojih budućuh čitalaca. Inače će vaše knjige biti za jednokratnu upotrebu. Kada jednom dobijete etiketu polupismenog pisca, moguće je da ostanete dugo izloženi,a neotvoreni. Sa etiketom.

Objavljeno

Šampita 3.deo

tužni dečak, crno-belo,pogled na dole,šampita

Imao je jasan plan. Na kraju radnog dana, otići će u poslastičarnicu na ćošku i poješće najveći kolač koji može da dobije za te pare.  Cilj je bio da se dobro najede.

Najednom, dan je dobio boju, sinje kamenje smešne oblike, kolica su bila bicikl i ništa nije bilo teško, čak ni ranjena stopala, bosa u malim čizmama. Bio je veseo, onako detinje, prosto, iskreno.

Vreme je proletelo, i za tili čas već je licem bio pripijen uz staklo izloga poslastičarnice. Ustručavao se da kroči unutra. Iako je imao pare i svako pravo da se zove mušterijom, oklevao je, valjda iz navike.

,,Negoslave, ulazi unutra, sve si ali nisi kukavica, ne kvari sam sebi ovaj dan!“ – besno je korio samog sebe. Udahnuo je duboko i prišao vitrini sa poslasticama.

Devojka koja je tu radila, sumnjičavo ga je gledala iza pulta. Prešla je tek 20-tu ali je bila ogorčena na ceo svet, njeni snovi da bude nešto više, ili da se pak dobro uda, raspršeni su činjenicom da je njen otac vlasnik poslastičarnice i da njena neizvesna budućnost ne prelazi taj isti pult sa kog je zlobno posmatrala jednog usamljenog dečaka.

,,Da li si siguran da imaš čime da platiš kolač balavče? Ili si samo došao da mi umusaviš staklo?“ – primeti zajedljivo.

Nega je nije čuo, opijen slatkim mirisima kolača, podlegao je himeri da je ovo njegova majka, mlada i lepa, spremila mu je kolače, a on nije nadničio za njih, već su mu zbog ljubavi pripadali. Čeznuo je za tim udubljenjem između vrata i ramena, da spusti umornu glavu, da oseti zagrljaj majčinih ruku, da oseti utehu, da ga te ruke zaštite od straha, samoće i hladnoće sveta, da više ne bude sam. Pribrao se sa naporom, nehajno protrljao oči i gledajući u najveći kolač, pročitavši da se zove šampita, pokazao prstom i samo promucao: ,, ovaj, moliću.“

Namrgođena prodavačica je uzela jedan komad, spustila na papirni tanjir, i pre nego što mu je pružila, upitala: ,, prvo da vidim čime ćeš da ga platiš, ovaj košta 10 dinara.“ Predao joj je novčanicu, uzeo kolač i otišao u ćošak, do izloga da sedne i na miru pojede ovaj nenadani dar.

Bio je srećan i pun nade, iako je sve bilo samo proviđenje, na tren kao da je znao kako je to ne biti siroče. A sve što je trebalo da se desi  je da ovaj slatkiš bude najbolji koji je ikada pojeo. A to nije bio težak zadatak, jer sve što je znao, bila je retka kocka šećera. Odlagao je trenutak da načne to savršenstvo. Želeo je još malo da uživa u čežnji, u fantaziji da mu je majka šampitu napravila. Naposletku, uzeo je kašiku, zahvatio veliki komad i halapljivo ga strpao u usta.

Ali avaj! Zagrcnuo se i zgrožen ispljuvao sve. Magije je nestalo, sve je bilo isto kao i njegov život. To veliko parče kolača je bilo nešto najodvratnije što je probao, bljutavo, vodenkasto, bezlično. Veliko na oko, a prazno za usta. Lažna slika raskoši, šargarepa na štapu. Nije bila jestiva ta smesa loše umućenih belanaca bez šećera, sa malo dodatog goveđeg želatina kako bi se učvrstilo i prevarilo gladne, naivne oči.

Nega nije krio suze. Lagano su klizile niz obraze. Nikada se nije osećao usamljenijim nego sad. Glad ga nije brinula, na to je navikao. Bilo mu je žao što je izneverio retku sreću koju je dobio, želeo je da oda omaž majci tako što će se najesti i biti srećan, zamišljao je da ona stoji iza pulta i gleda ga blagim, plavim očima, boje neba kakve su i njegove, sada uplakane. Držao je lično opelo nad propalim kolačom. Slegao je ramenima, obrisao suze i podigao glavu; ,, Ne budali, ovo si dobio, nisi zaradio, samim tim nisi ništa izgubio. Emocije su za žene što bi rekao deda, a onaj ko mašta umre od gladi ili od Nemca.“  – bodrio je sebe Nega i ustavši letimice bacio poslednji pogled ka prodavačici.

,,A sad, valja stići do železničke na voz, malo smrzavanja pa konačno odmor, bar do sutra.“ – pomislio je za sebe dok se užurbanim koracima stapao sa masom radnika-nadničara, umornih od rada, sebe i života.

Kraj.

Objavljeno

Šampita 2.deo

kolač, čokoladni kolač jagoda na kolaču

Komšija, zvani Mile od milošte, jer njegovo pravo ime niko od klinaca nije znao zasigurno, je bio poštenjačina. Rano je ostao udovac  i , iako je voleo decu, svoju nije stigao da ima. Nikada nije pričao zašto se nije ponovo oženio, i sada kada je uveliko prevalio 60-tu, niko ga više nije ni pitao. Ostao je posvećen kući, brinuo je o roditeljima starcima i pomagao, koliko je mogao, sirotoj deci iz komšiluka.

Vreme je proticalo uobičajeno. ,, Ova kolica da napunim, pa mali predah“, mislio je Nega za sebe. Čekalo ga je još dosta rada i valjalo je rasporediti snagu tako da izdrži do kasnog ručka, jedinog obroka za danas.

Seo je na pločnik, leđima oslonjen o zgradu i taman kad je hteo da sklopi oči, neki neobični bljesak mu je privukao pažnju. Zagledao se u gomilu krša, nabacanog kamena i zemlje nedaleko ispred sebe i ponovo ugledao to svetlucanje, zaglavljeno između dva bloka betona. Prišao je da bolje osmotri i tek tada shvatio da je to neka limena kutija, a sunce koje je povremeno provirivalo kroz teške, čelične, jesenje oblake se kao signal odbijalo o uglančanu površinu predmeta. Uspeo je da je izvuče i stao da razgleda. Bila je to kutija za ručak kakvu je viđao kod ostalih radnika, mala i metalna, bez oznaka, imena ili katanca.

Oklevao je. Iako se radoznalost razgoropadila, ta stvar je mogla da pripada nekome od prisutnih radnika, a on nije njuškalo, ili, daleko bilo, lopov, poštovao je tuđe stvari. Goreći od želje da sazna šta je unutra, poneo je kutiju Miletu, pa neka on odluči.

Pozvao je svoja dva drugara da sa njima podeli ovo neobično otkriće.

,,Ma otvori, samo da gvirnemo!“ – nestrpljivo reče jedan od njih.

,,A šta ako je neko drugi već uzeo to iznutra, pa onda okrive nas da smo lopovi?“ – zapita Nega.

,,Ti u svemu vidiš Nemce.“ – razočarano će njegov drug.

,,Šta se vi tu domunđavate, a kolica zjape prazna?“ – veselo povika Mile koji pristiže u pravi čas kao da je pozvan.

Nega mu odmah pruži kužnu kutiju kao da se oslobađa greha, ,,evo ti ovo, našao sam tamo među šutom, ne znam čije je i nisam otvarao.“ – izdeklemovao je kao pesmicu.

Mile nije delio njihovu zabrinutost da bi kutija mogla biti nečija. Kada hodaš po tlu više od pola veka poštenje postane relativna stvar, čak i za njega kome istog nije manjkalo. Svi mi pokušavamo da ne potonemo u ovom moru slučaja i situacija. Otvorio je kutiju, a dečaci su iskričavim očima čekali čudo, uostalom sve je dogodovština kada imaš 10 godina, čak i kada nemaš tu privilegiju da budeš deran.

,,Gle!, obično da gurnem ruku u reku, ona bi presušila, ko bi rekao da i ja, baksuz, namaknem po koju sreću.“ – reše kroz smeh.

Unutra, uredno složene, nalazile su se novčanice od po 10 dinara, tuce njih. Izvadio je 3 novčanice i pružio im je.

,,Evo, po dinar za svaku godinu,“ reče šeretski.

Nalet ushićenosti i radosti preplavio je dečake. Nega nije bio naviknut na dobrotu, na darove, nije tražio pažnju i nije je dobijao, sve što je ikad dobio, zaradio je. I zato je sada bio rešen da oda počast ovom činu. Potrošiće ih da zauvek pamti dobrotu jednog običnog dana.

Kraj drugog dela…

Objavljeno

Šampita

šampita, kratka priča

,,Kako bih voleo da imam sad jedno ćebe,“ – pomislio je za sebe Nega, ,, a i par čizama za broj veće.“.

Prokletinje su užasno žuljale, pa je bio primoran da ih nosi na bosu nogu. Golo stopalo i hladna guma za broj manja bila je svojevrsna golgota.

,,Nema tvog broja“, objasnili su mu, ,,to ti je što ti je, bolje nego da ideš bos po snegu.“

Sada je sedeo u tovarnom delu voza, kao na prikolici, ledeni vetar šibao je nemilosrdno, malene dečije glave, bez kape, uvukle su se u ramena da ublaže udar. Nega se, gledajući u stopala, pitao da li bi rane i žuljevi bili manji da je ipak išao bos.

Bio je pozno-jesenji dan, a Negi isti kao i svi prethodni. Išao je u nadničenje. On i desetine drugih. Sada je sedeo šćućuren uz svoja dva vršnjaka, desetogodišnjaka, koja su radila zajedno sa njim i čekao da voz pristane na Glavnu železničku stanicu u Beogradu i da se konačno skloni sa nesnosne vetrometine. Lakše je podnosio teret kamena natovarenog na kolica nego ovo smrzavanje. Drugovi su ga čikali da uvek može da ide peške, ako je već toliko zimogrožljiv, međutim nije ga to tangiralo jer umreti od gladi nije bila opcija za njega.

Izgubio je majku još na rođenju, došao je na svet kao siroče. Bio je sedmo dete svom ocu, koji je već tada prešao 35-tu i prvo dete svojoj nesuđenoj majci. Otac mu se ponovo oženio i ponovo doživeo istu sudbinu, tako da za njega je malo ko mario i brinuo. Možda samo deda koji bi mu, ponekad, doneo šaku čvaraka, malo surutke i komad proje.

Voleo je tog dedu i mrzeo Nemce. Tako mu je bar rekao deda, inače povratnik sa Solunskog fronta, kada je, prestravljen, posmatrao avione i bombe koje posipaju po njegovom gradu tog 6. aprila ’41. godine. On sa svojih svega 6 godina je po prvi put sa strahopoštovanjem gledao te velike metalne ptice kako seju razdor, plamen i stradanje, a deda je rezignirano samo rekao: ,, Opet Nemac, proklet bio!“ Od tada Nemac je bio simbol straha i smrti.

Već sa 7 godina je obavljao sitne poslove koje je mogao sa svojim nejakim rukama u zamenu za hranu, a od letos je, zahvaljujući komšiji Miletu, išao na pravi posao i dobijao dnevnicu. Sitnu sumu ali bar nije bio gladan danima, kao što se ranije dešavalo.

Metalna šklopocija se konačno oglasila, pijuk je najavljivao da se bliže peronu. Sa olakšanjem je skočio sa vagona i užurbanim hodom krenuo put izlaza kako bi što pre zagrejao svoje, od zime ukrućeno telo. Destinacija je bila ulica Kralja Milana, ili od skora ulica Maršala Tita. U toku je bila obnova i gradnja Beograda nakon oslobođenja.

Rad nije bio lak, ali Nega se nije bunio, svojim dečijim ručicama je zrelo podizao kamen i bacao u kolica. Radio je predano zato što je znao da ako posustane, kući će ići gladan, toj hladnoj kući bez ljubavi i topline, bez večere i toplog majčinog krila. Ako odustane nikog neće biti briga, a ako večeras legne sit, to su ga te ručice, otvrdle pre vremena, i čelična volja nahranili.

Kraj prvog dela…

Objavljeno

Magijski realizam – magično realan

magijski realizam, devojka koja čita, sjaj iz knjige

Sećam se kada sam se prvi put upoznala sa književnim pravcem magični ili magijski realizam.

Nesvesna da uopšte postoji tako nešto, počela sam da čitam „Sto godina samoće“ od Gabrijela Garsije Markesa. Započela sam to putešestvije i već posle desetak strana bila skroz zbunjena. Znala sam da priča prati jednu porodicu kroz vreme, međutim nigde to vreme nije bilo jasno definisano. Mesto gde su prva dva člana porodice došla je bilo izmišljeno. Zapravo, njih dvoje su prvi koji su se tu nastanili i podigli prvu kuću. Pitala sam se gde su to, zaboga, došli?

Taj deo sam pročitala više puta, a onda prihvatila činjenicu da ću razumeti kasnije u knjizi. Završni udarac je usledio dolaskom Cigana sa svojim čudesima kao što su magnet, lupa, led i … leteći ćilim. Upravo tako, ćilim koji je leteo.

Zatvorila sam knjigu i ponovo pročitala opis pozadi – ne, nigde se ne pominje fantazija. Ovo je priča o jednoj porodici običnih ljudi, otkud ovde ćilimi koji lete? Da rešim enigmu, pokrenula sam internet pretraživač i tako uplovila i svet magijskog realizma.

Kratak Istorijat

Dvadesetih godina prošlog veka magijski realizam, iako osporavan zbog svog paradoksalnog naziva i značenja, koristio se mahom u slikarstvu. Tek nekih 40 godina kasnije zaživeo je u književnosti i to upravo sa objavljivanjem romana „Sto godina samoće“.

Iako ne potpuno tačno, mnogi smatraju ovaj književni pravac karakterističnim za Južnu Ameriku i njihove pisce, kao književni izraz naroda koji je dugo bio kolonizovan i pod nečijom vlašću.

Sam Markes je govorio kako je magični realizam realniji i iskreniji od pukog realizma. Tvrdio je kako ne možemo predstaviti stvarnost kruto, precizno i simetrično jer je ona u biti asimetrična i zbrkana. Ako hoćemo da knjiga živi i posle poslednje stranice moramo da utkamo u nju i dozu magije.

Pored Markesa, predstavnici ovog pravca su i Horhe Luis Borhes, Mario Vargas Ljosa, Migel Anhel Asturijas, Izabela Aljende, Karlos Fuentes i drugi…

Da li je magijski realizam ili fantastika?

Postavlja se pitanje kako razlikovati ovaj žanr od ostalih žanrova sa elementima magije kao što je fantastična književnost, bilo naučna ili epska?

Razlike između ovih žanrova su suptilnije i ne baš uočljive na naslovnim koricama knjige. Teorijski, magijski realizam obogaćuje pripovedanje sa fantastičnim elementima i likovima dodeljuje neke magijske moći kao što je telekineza, predviđanje, ili, kao što je slučaj u pomenutoj knjizi leteće ćilime. Likovi suočeni sa ovim neobičnostima ne budu iznenađeni, zatečeni i šokirani, već prihvataju anomalije kao realnost, dok je čuđenje ostavljeno čitaocu.

Citiraću jednog poznatog književnog kritičara, koji je slikovito opisao glavnu razliku između magičnog realizma i fantastične književnosti:

„Ako vam za doručkom za sto sedne duh i vi se uplašite ili prepadnete, to je priča strave i užasa ili ’fantastika’. No ako prosto kažete: ’Oh, evo ga duh, molim te dodaj mi džem’, to je magijski realizam”

Nerealno stvarno

Ne dajte se zavarati, magijski realizam je i dalje najrealnija pripovedačka književnost koju ćete naći. Sudbine i priče likova, paradoksalno naglašene nemogućim, su duboko stvarne i istinite.

Način da svet prikažemo onakvim kakav jeste, a ne kao puku crno-belu tvorevinu, jeste da ga prožmemo fantastičnim, magijskim kao svojevrsnu metaforu realnog pripovedanja.

Ne mogu, a da se ne složim sa Markesom, kada kaže da naša stvarnost nije tako uprošćena, linearna i jednostavna. I kako drugačije naglasiti kompleksnost života nego, na primer, uvođenjem letećeg ćilima u jedan sasvim regularan dan. Događaji su samo stvar perspektive ili pak sudbine?

Čitajući ovo delo, a kasnije i ostala istog žanra, bila sam poptpuno uvučena i zaražena svetom likova, njihovim sudbinama, patnjama, razmišljanjima, ličnim potragama i životom. Iako je cela priča ispunjena i uvijena sa stvarnim i nestvarnim, uživala sam čitajući jednu običnu priču i prigrlila sam tu magiju kao svakodnevnu i sveprisutnu.

Ova priča o porodici Buendija, kao i druge priče magičnog realizma su stvarne i realne koliko i svaka druga priča koju znate i koja vas okružuje. A da biste mi poverovali, jednostavno ćete morati da sednete i pročitate.

Naravno, postoje oni koji se sa mnom ne bi složili,mnogi zapravo. U širim književno-naučnim krugovima ovaj pravac je bio osporavan,mada  više u prošlosti nego danas.

Ali zar nije lepše uneti malo magije u običan dan? Zar život sam po sebi nije upravo to – jedno čudo?

Sa ponosom pokreće WordPress