fbpx

Sloboda i ograničenost pisanja

U književnosti je sve dozvoljeno, sve one reči koje u svakodnevnom životu, na poslu i u drugim prilikama ne možete koristiti.
Neologizmi su najproduktivniji vid slobode književnog stvaralaštva. Pored stvaranja novih reči, književnost dozvoljava vulgarizme, žargonizme, kletve, opscenu leksiku, dijalektizme. Sloboda pisaca je neograničena. Donekle. Ako ne koristite dijalektizme i žargonizme u funkciji karakterizacije likova ili oživljavanja neke epohe i sredine, vi ste, zapravo, ograničeni standardnim jezikom, normom.

OGRANIČENOST PRAVOPISA

Možda to nije tako veliko ograničenje, vi uvek možete kupiti pravopis i proveriti da li je svakodnevica, ili svakodnevnica ispravan oblik. Možete naći u pravopisu gde se piše zarez, dve tačke. Pravopis daje i osnovne napomene o glasovnim promenama, kao i odstupanja od njih. Tu možete naći i transkripciju stranih imena, svakako. Ali, i pravopis je ograničen, još više nego mi pisci. Vi ćete lako pronaći kako da napišete ime stranog porekla poštujući pravopisno pravilo, ali kako ćete izvršiti deklinaciju tog imena ostaje na vama. Pravopis je samo jedan deo o kome treba voditi računa. Šta je sa leksikologijom, sintaksičkim pravilima, morfologijom, stilistikom? Pogađate, pravopis ne obuhvata sve nivoe standardnog književnog jezika. Da li onda moramo najpre godinama izučavati ove oblasti jezika kako bismo savršeno savladali maternji jezik? Možda pisanje ostaviti samo za profesore jezika? Osim saveta da treba što više čitati uspešne knjige i dobre pisce, savet je i da imate dobrog lektora. Koliko samo školske knjige kao primeri odakle se uči i usvaja jezik i pravopis, sadrže grešaka? Veliki propust.

KOME (NE) PIŠEM

Nije strašno ako pišete za uži krug ljudi. Za one koji ne poznaju jezičku normu „u prste”. Ali, ako želite da vas čitaju mnogi, morate imati dobrog lektora. Ili, barem imati lektora. Mnoge izdavačke kuće nemaju lektore jer su oni danas u izopačenom sistemu vrednosti bespotrebni trošak, kad svako zna svoj jezik i pita se šta ti lektori rade uopšte što ne bi mogao svaki prosečni govornik jednog jezika. I nije strašno ako vas čitaju prosečni govornici jezika. Problem je ako vas čitaju oni koji se jezikom bave. Njihovo poverenje nećete zadobiti.

SA ETIKETOM ILI BEZ ETIKETE

Morate imati poverenja u svog izdavača kako biste zadobili poverenje svojih budućuh čitalaca. Inače će vaše knjige biti za jednokratnu upotrebu. Kada jednom dobijete etiketu polupismenog pisca, moguće je da ostanete dugo izloženi,a neotvoreni. Sa etiketom.

Najčešće greške u kreativnom pisanju

 

Svi smo grešna bića. A oni koji pišu naročito. Ovog puta nije reč o opštim životnim greškama, već o onome kada grešimo u – kreativnom pisanju. Tako da možete da odahnete i iščitate tekst do kraja.

Postoje mnoge greške koje pisci čine prilikom pisanja, naročito one koje se dešavaju kada smo početnici u pisanju. Uobičajene greške ovog tipa su tipografske – ispuštanje slova ili znakova interpukcije, pogrešno spelovanje reči, slučajne gramatićke omaške ili drugi slični, manji ili veći lektorski i korektorski previdi. I to je, da kažem, normalno (mnogi se ne bi složili,ali hajde,da ne isterujemo mak na konac).

Međutim, postoje druge mnogo krpunije greške koje se tiču same dubine pisanje, naracije, ideje, teme. Ovo je važno i ovo su one prave greške koje činimo prilikom kreativnog pisanja. Ovde se radi o likovima, scenama, nejasnim rečima i rečenicama, stilskim nedoslednostima i sl. Ove greške se odnose na rupe i praznine u prilči, praznim karakterima, mehaničkim zapletima, što su sve “smrtonosne greške” u razičitim oblicima i formama kreativnog pisanja.

Za utehu, sve ove greške koje činimo ne treba shvatiti kao poziv za očaj i odustajanje od pisanja. Baš suprotno: treba ih shvatiti kao greške na kojima se uči i koje ne treba ponavljati. One treba da nam pomognu da poboljšamo svoje pisanje. Često je mučno biti svestan svega toga i raditi ispravke onoga što je već napisano ali – vredi. Itekako se isplati. Znam iz sopstvenog iskustva i iskustva mnogih mojih đaka. Dakle, koje su najčešće greške u kreativnom pisanju?

1. Nejasni početak

Svako malo naiđem na početak nekog teksta koji počinje sporo, da bi tek mnogo kasnije dostigao svoj puni zamah. To su ona dela kod kojih često odustanemo već posle nekoliko prvih pasusa. Davež i gnjavaža je prva pomisao. Iako se kasnije može ispostaviti da je delo odličo napisano, ovakav početak može da nam uskrati mnoge čitaoce. Ali, šteta nije nepopravljiva. Hvala Bogu, svako pisanje uvek može da se ponovo napiše. Zato mislite o ovome i ne dovolite da vam sopstveni ego, lenjost ili mrza otera čitaoce. Ne oslanjajte se na prijatelje i one koji to nisu, i koji vam nakon čitanja vašeg pisanija zato obično kažu “malo je na početku sporo, al posle je mnogo bolje”. Ne. Čim ovo čujete, sedite i pažljivo napišite novi početak. Neće vam posle biti žao.

2. Višak opisa i detalja

Upravo čitam jednu knjigu i davim se u detaljima i beskrajnim kobasicama neprekidnih opisa i prideva. Kobasice nisu one domaće od svinjčeta, već ogromne kilometarske rečenice i pasusi kojima nema kraja. Priča je dobra  i ideja je zanimljiva, ali već sam se umorio od plivanja u moru prideva i blistavih detalja. robajte da izbegnete ovakvo pisanje. Nemojte da opterećujete čitaoca bespotrebnim detaljima sofe u sobi glavnog junaka, ili svim onim stvarima koje je potrebno da junak priče preduzme kako bi stigao od tačke A do tačke B. Mnoštvo detalja je vrlo korisno na nivou skice, ali u finalnom tekstu predstavlja strašilo koje će oterati i najupornije čitače. Ostavite im prostora da razmahnu sopstvenu maštu, i dobro se preispitajte koji su vam detalji neophodni za vaše pisanje. U protivnom, rizikujete da čitaoci pređu na “dijagonalno čitanje” i tako propuste i ono što valja.

3. Nijagara reči

Pisanje, isto kao i muzička kompozicija, može da pati od “viška” reči. “Izbacite par nota i biće savršeno”; reče onaj austrijski car Mocartu. U slučaju vašeg pisanja, ako niste Mocart, ovo je najčešća greška početnika – ogromna Nijagara reči koje zatrpa čitaoca i on na kraju nema pojma šta ste hteli da kažete. Setite se samo onih ogromnih debelih udžbenika i knjižurina na fakultetu koje niko nije hteo da čita, već su učili iz skripta i puškica. Ova bujica reči je takođe česta greška mnogih skribomana koji obično nemaju ništa pametno da kažu ali vole da pišu (ili zarađuju na romanima po broju napisanih strana). Zato trudite se da pišete jasno i koncizno. Opišite radnju a ne utiske. Pokažite a ne govorite nam. Ne trošite reči i pasuse na nešto što može biti rečeno u jednoj prostoj rečneici. U suprotnom, ne gine vam hrkanje iz publike!

4. Ponavljanje očiglednog

Ovo je takođe česta greška neiskusnih pisaca. Uvek vole da kažu više puta istu stvar, mada na drugačiji način. Na primer, “moram da odvezem auto u servis sutra, tako da neću moći nigde da idem jer će mi auto biti u servisu”. Tako da sam razumeo da će mu auto biti sutra u servisu, i to dva puta. Ono što je nezgodno jeste da ponavljanje je onome što piše uvek manje očigledno. Ponaljanje je majka učenja. Ali ne i za kreativno pisanje. Sasvim je u redu kod pisanja udžbenika i drugih sličnih dela, ali u kreativnom pisanju je nešto najgore što pisac može da uradi.

5. Glupav kraj

Koliko smo dobrih knjiga čitali da bi stigli do kraja koji nas ostavi bez teksta. I to doslovno. Koliko je glup, neočekivan, bez poente, kao da je priču neko odsekao sekirom ili je pisac iznenada umro i ostavio stvar nedovršenu. Ovo je greška nad greškama, majka svih grešaka u pisanju…Pravi rekvijem za svakog ozbiljnog piskarala. Ovo posebno mrzim, a nadam se i vi. Iako misim da je pisanje, kao i putovanje, stvar doživljaja dok putuješ, ipak loš kraj ume da te ostavi nezdovoljenog. Kao ono, “draga ne znam šta mi je večeras, nikako da svršim…”, Možeš da zamislš kako se  tvoja “čitatejka” oseća, čak i kad uzme da te teši. Tako i kod ovakvih dela koji nemaju valjan kraj. Kraj puta. Prosvetljenje. Tuga. Radost. Bilo šta, osim ništa. Misterije ostaju nerazjašnjene kao kod popularnih serija koje se posle sto sezona i hiljadu uzbudljivih epizoda imaju nejasan kraj koji počne da nas nervira. Osim ako nema nastavak sledeće godine. Zato, obratite posebnu pažnju na kraj vaših priča, jer to je ono što svi željno čekaju. U protivnom, biće jako ljuti i razočarani i neće vas više čitati. Uopšte. I tačka.

Nadam se da je ovo bilo korisno.

Ako nije, onda si novi Dostojevski. I vreme će to pokazati, zar ne?