fbpx

KAKO SAM ČITALA ANA IN SILAZI U DONJI SVET

Ako želite da vas ova knjiga momentalno uvuče u svoje, poput lavirinta organizovane hodnike, nemojte je čitati iz udobnosti kućne fotelje. Zbog njene konstruktivističke prirode, doživljaj napisanog se može potpunije postići ukoliko se prilikom konzumiranja ovog štiva čitalac izmesti iz sebi poznatog i intimnog okruženja. Značaj ovog dela biće lakše spoznati ako se kao podloga za razumevanje prostre nepatvoreni osećaj bačenosti u svet koji ne zavisi od nas, već upravo suprotno – mi zavisimo od njega.

JA ČITAM KNJIGU

Sledeći sopstvenu intuiciju, rođenu na pozadini dnevnog rasporeda obaveza, nađoh se sa ovom knjigom u svom elektronskom čitaču na trećem spratu klinike za ORL, Kliničkog centra u Beogradu. Već samo ovo mesto koje je stvoreno da leči naša čula opažaja, nosilo je sa sobom neskrivenu simboliku. Osim toga, zaputih se tamo u proleće, u vreme kada se životni ciklus ovoga sveta i svih njegovih stanovnika (biljaka, životinja i drugih organizama) obnavlja. Kao i moja alergija, zvanično na iritantne polenske čestice u vazduhu, a po mom amaterskom mišljenju i na sve što u svetu ne razumem, pa samim tim ne mogu ni da prihvatim bez posredstva dobro formulisane mitologije koja priča priču.
Vreme, mesto i medij za čitanje sam potrefila i ne znajući da se u knjizi radi o modernoj reinterpretaciji jednog od najstarijih mitova ljudskog roda čija je junakinja Inana, sumerska boginja ljubavi i rata, koja silazi u podzemni svet. Autorka kaže da je to najstariji od poznatih mitoloških narativa o bogu koji redovno umire, ali se posle nekog vremena vraća u život. S obzirom da sve otežanije dišem zbog problema koji me je ovde i doveo, lako mogu da razumem glavnu ideju ovog dela.
Ana In (Inana) sišla je u donji svet da bi srela svoju sestru Ereškigal, vladarku podzemnog sveta, po mom skromnom mišljenju – u pokušaju da svet učini celovitim. Pre silaska upućuje svoju poslanicu Ninšubur (Ninu Šubur) da traži pomoć od bogova otaca ako se odatle ne vrati za tri dana. Inana usput prolazi kroz sedam kapija na kojima ostavlja svoje božanske atribute i potpuno naga staje pred svoju sestru, vladarku mrtvih, Ereškigal. Neti, podzemni čuvar kapije je pušta da uđe smekšan njenim molbama. Inana pokušava da svrgne sestru sa trona, za šta biva kažnjena smrću. Posle tri dana čekanja, Ninšubur udara u kuknjavu i kreće put bogova za pomoć.
Bogovi je isprva odbijaju krajnje neljubazno, da bi na kraju ipak pomogao bog Enki, uz posredstvo Enheduane, ćerke kralja Sargona i pazite sad! – „prve svetske autorke“ koja je napisala uzbudljive poeme Himna Inani, Inana i Ehib i Vladičica najvećeg srca. Ova poslednja poema je prvo imenom potpisano književno delo u istoriji ljudske civilizacije. Prvi put u književnosti čuje se glas jedinke. Itd, itd, ovo je najkraće što mogu da opišem a da ne zapetljam nepotrebno, jer priča ima mnogo slojeva i nosi kompleksna značenja…
„Priča o silasku u podzemni svet, priča o smrti i vaskrsenju, to je misterijski mit. U njemu je tajna koju razum uzalud proniče. Pa ipak, saznati za nju je mogućno, a to povlači oslobađanje od straha od smrti (i postizanje besmrtnosti). Pronicanje te velike, najveće religijske tajne, odigrava se zahvaljujući inicijaciji.“ tako kaže autorka knjige Olga Tokarčuk.

KNJIGA ČITA MENE

A evo šta ja kažem: kao individualni čitalac, morala sam u oslobođenoj mašti da pratim u stopu sve likove ove priče. Tako sam, pošto sam sišla u donji svet (koji se u mom slučaju odnosi na sopstvenu bolesnu unutrašnjost) da se povežem sa sestrom (svojim negativom), nisam više mogla da izađem (tj. da budem zdrava kao pre), te sam glatko uskočila u ulogu Nine Šubur i krenula po pomoć kod belih otaca bogova. U malo perverznom redosledu, svog Netija sam srela na šalteru ove medicinske ustanove u liku sestre koja me je skrozirala pogledom i u kompjuter (tu vrhovnu evidenciju) upisala sve podatke koji za birokratiju čine moju ličnost, tj. skinula me golu.
Zatim naravno sledi tri dana čekanja na prijem i spas. Hodnik potmulo odjekuje zaposednut zlim duhovima bolesnih koji se najpre oglašavaju očajnim jaucima i plačem. U međuvremenu belom bogu ocu stižu ponude sa raznih strana iz molećivih ruku sapatnika, a u vidu poklon kesa sa viskijem i kafom, dok ja sa elektronskim čitačem na razvaljenoj stolici u neposrednoj blizini podjednako razvaljenog toaleta, nastavljam da u nozdrvama gajim gljive, polipe i ostalu mahovinu koja buja na mračnim i vlažnim mestima.
Konačno dolazi mojih pet minuta i raspevana sestra (Enheduana) me uvodi u specijalističke odaje gde me izbode na nekoliko mesta da bi utvrdila da sam alergična na korov. Setim se svog profesora cvećarstva na Pejzažnoj arhitekturi koji je govorio kako je korov sve ono što nismo posadili. Beli bog otac u međuvremenu telefonira svojim podređenima i ugovara operaciju koja će se izvršiti preko reda i nigde neće biti zavedena. Potom mi prepisuje lek u vidu spreja čiji će aerosol mojim disajnim organima doneti olakšanje poput onih muva što se roje oko glave mrtve Inane, a koje joj je poslao u pomoć da je ožive. Odlazim sa višestrukim olakšanjem i na putu široko zaobilazim psihijatrijski deo klinike.
Još par reči autorke: „Najneobičniju, paradoksalnu i zabavnu definiciju mita koju znam formulisao je Karol Kerenji: Mit je božanska epifanija u kontrolnom centru za jezik čovekovog mozga. Može se reći da je mit realan na istom principu prema kojem realan znači vidljiv. Dok god bogove pratimo na njihovim putovanjima, u pustolovinama, preobražajima, u njihovim kreacijama i apokalipsama – dotle oni postoje. Kao što postoji Inana.“
Eto tako je protekla moja avantura sa Anom In, In Anom.

ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA – Italo Kalvino

Zamak ukrštenih sudbina

„Zamak ukrštenih sudbina“ je uslovno rečeno zbirka priča jer se sve nadovezuju se jedna na drugu, pa može ličiti i na roman, ili pre na novelu. Knjiga je podeljena na dva dela, pod nazivima Zamak ukrštenih sudbina i Krčma ukrštenih sudbina. Planiran je bio i treći deo koji bi se zvao Motel ukrštenih sudbina, ali kako sam pisac kaže – nije odmakao daleko od oblikovanja osnovne ideje jer se jednostavno iscrpeo, kako svoje teorijsko, tako i izražajno bavljenje tim eksperimentom.

Prvi tekst, Zamak ukrštenih sudbina inspirisan je špilom tarot karata koje je, sredinom XV veka minijaturama oslikao Bonifacio Bembo za vojvode od Milana. Drugi tekst, Krčma ukrštenih sudbina, komponovana je pomoću špila tarot karata koji se danas najčešće sreće, a to je Marseljski tarot. Samu ideju da koristi tarot karte kao pripovedačku kombinatoriku dobio je godinama pre nego što će objaviti ovu knjigu. Silno vreme posvetio je proučavanju tuđih napisa o pripovedanju pomoću karata i jeziku simbola, što su prvi analizirali M.I. Lekomčeva i B.A. Uspenski ( „Gatanje kartama kao semiotički sistem“), kao i B.F. Jegorov („Najjednostavniji semiotički sistemi i tipologija književnih zapleta“).

Ipak, sam pisac kaže da se nije mnogo oslanjao na metodološki doprinos ovih istraživanja. Od njih je prihvatio ideju da značenje svake pojedinačne karte zavisi od mesta na kome se ona nalazi u nizu karata koje joj prethode ili slede. Pročitavši sve te „materijale“, pisac ih odbacuje i pušta mašti na volju oslanjajući se na lične sugestije i asocijacije, pokušavajući da ih tumači na osnovu zamišljene ikonografije.

Asocijacije koje su mu se rađale stvarale su niz scena piktografske priče, ali nikako mu nije polazilo za rukom da karte poređa u niz koji bi sadržavao mnoštvo priča. Bio je prinuđen da stalno menja pravila igre, opštu strukturu, pripovedačka rešenja, jednom rečju – kombinatorika se otimala. Potom je shvatio da je svet sa minijatura iz petnaestog veka sasvim drugačiji od onoga koji se vidi na popularnom marseljskom tarotu. Ali ne toliko zbog toga što su neke arkane drugačije naslikane, pa su iz korena menjale priču na koju se odnose, koliko stoga što su ove priče pretpostavljale drugačiji senzibilitet i jezik.

Zatim je pokušao, referišući na Besnog Orlanda na šta su ga vizuelno podsećale, da pomoću viskontskih tarot karata sastavi nizove inspirisane ovim Ariostovim epom. Tako mu je bilo lakše da sagradi svoj „magični kvadrat“ i osnovne priče koje se u njemu ukrštaju. Potom je samo pustio da se oblikuju ostale međusobno ukrštene priče, pa je dobio neku vrstu ukrštenice, sačinjene od slika umesto od reči, čiji se svaki red mogao čitati u oba smera. Za nedelju dana završio je Zamak ukrštenih sudbina.

Krčma ukrštenih sudbina

Priče su naišle na dobar prijem i to ga je ohrabrilo da zaviri u Krčmu i pokuša da je pridruži zamku. Misleći da će ovaj poduhvat lakše ići jer su marseljske karte popularnije, pa stoga imaju i mnoštvo pripovedačkih sugestija, iznenadio se kada je shvatio da mu ne polazi za rukom da sagradi okosnicu za ukrštene priče. Nikako nije uspevao da ih uklopi u jedinstvenu šemu, priča se stalno komplikovala, negirajući druge kojih nije želeo da se odrekne.

Tako je provodio dane i dane mučeći se i gubeći se u šemama i konstrukcijama koje nisu bile izvodljive. Sve više su se umnožavale prinude i prepreke o kojima je morao da vodi računa. Kada je pokušao da preradi stranice s kojima se već srodilo mnoštvo literarnih aluzija, one su počele da se opiru i blokiraju ga. Vraćajući se godinama u ovaj lavirint koji ga je iscrpljivao, počeo je da se pita da nije poludeo. Da nije potpao pod zlokobni uticaj ovih tajanstvenih slika koje ne dopuštaju da se njima nekažnjeno poigrava?

Odlučio je da odustane. Prošlo je prilično vremena a da o tome uopšte više nije razmišljao. Onda bi mu odjednom sinula ideja da tome pristupi na drugi, jednostavniji, brži način, prepravljao je šeme, budio se noću da brzo označi neku konačnu ispravku, ponovo legao s osećanjem olakšanja što je našao savršenu formulu, da bi ujutru, čim bi se probudio, sve pocepao.

„Krčma ukrštenih sudbina“ plod je tegobnog rađanja. Odlučio je da objavi Krčmu prevashodno da bi je se oslobodio. Tek kada bude odštampana, pisac će jednom zauvek (nada se) biti daleko od nje.

Kada čitamo ovu knjigu čini nam se da je pisac vrlo lako izgradio strukturu oslanjajući se isključivo na svoju maštu. Međutim mnogo uloženog rada i vremena dovelo je prvobitnu ideju do savršenstva. I tu se očituje koliko je zanat bitan, kao i da bez znoja i ceđenja mozga nema prave vanvremene i svevremene priče. Ovaj tekst se u velikoj meri oslanja na piščevo svedočenje o tome kako je knjiga nastala. Njegov pogled u ogledalo omogućuje nam da prozremo šta se sve krije iza fasade, kao i da se sami suočimo sa sopstvenom istrajnošću i poštenjem pred belim papirom.

 

 

Kako mi je Kindl promenio život

Prema knjigama od papira gajim nedvosmisleno obožavanje od onog pradavnog trenutka kada sam naučila da slova sričem u reči. Pozajmljivanje knjige iz biblioteke ili kupovina u knjižari su postupci koje nose određeni polusakralni rituali. Svoj prvi bibliofilski identitet ukrala sam od „miša iz biblioteke“ (topo di biblioteca). Kod nas postoji izreka „siromašan kao crkveni miš“. U svom detinjem umu ja sam iskonstruisala da je biblioteka za one siromašne čitaoce koji ne mogu da kupe sve knjige koje bi želeli da pročitaju.

Miš iz biblioteke

Tako sam u biblioteke uvek ulazila kao u posvećene hramove čijem postojanju možemo da zahvalimo što se granica između razumnih ljudi i životinja jasnije vidi. Pored toga, u knjigama sam mogla da nađem većinu odgovora na pitanja koja u mojoj okolini niko sebi nije ni postavljao. Zamišljala sam da sam neki poseban špijun znanja koji će tek dobiti priliku da svojim neizmernim znanjem pomogne svojoj zemlji u odsudnom trenutku.

Svaki ulazak u biblioteku počinjao je osluškivanjem one specifične tišine u kojoj sam jasno mogla da čujem da li me neka knjiga posebno doziva. Ukoliko bi mi se obratila, skoro neprimetnim šuškanjem listova u rukama (ipak su napravljene od drveća), prelepom naslovnom stranom ili stilski doteranom rečenicom, naš spoj bi se ozvaničio udarom bibliotekarkinog štambilja na moju člansku kartu.

Miris koji je odašiljao papirus natopljen olovom, zajedno sa hodnicima od drvenih polica u kojima žive (verovatno isto tako načitani) crvi, momentalno bi me transponovao iz sopstvenog života skučenih mogućnosti u jedan kokordinatni sistem sačinjen od više ravni. U njima vladaju neki drugi zakoni fizike. Malo je reći da je ta katedrala činila moje jedino i najsnažnije uporište u životu koji je tek počinjao. Sam nije ničim nagoveštavao u kom će pravcu ići.

Miš iz elektronske biblioteke

Poput najfanatičnijeg pušača zaklinjala sam se da je papirna knjiga moja karta za nebesko pozorište. Po cenu smrti nikada je ne bih zamenila za doživotnu pretplatu na digitalnu ložu. Elektronski svet je dehumanizovan i čvrsto odlučujem da od njega uzimam samo ono što ne mogu da izbegnem.

A onda na poklon od prijatelja koji me dobro poznaje dobijam elektronski čitač Kindl. Skeptično ga prevrćem u rukama sećajući se kako me je zamaralo čitanje na kompjuteru. Prilazim mu oprezno i skoro u rukavicama ispitujem performanse ove tada elitne igračke. Odlučujem da mu dam šansu makar da se uverim da za svoju antipatiju imam jake razloge.

I kao ljubavnik od koga ništa ne očekuješ, čitačka naprava počinje da otkriva svoje najbolje osobine, postepeno i u skladu sa mojom zainteresovanošću da saznam sve njegove tajne. Perverzno, ali nema naslovne strane! To je prvo što zaključujem. Ali zato ima najkorisnije pozadinsko svetlo ekrana te mi oči prosto klize preko teksta sa minimalnim angažovanjem i maksimalnom izdržljivošću. Naprava kao stvorena za maratonce čitanja!

Pametna knjiga

Sad kad sam već tu, na digitalnom polju, slutim da ću tu i ostati. Bacam kotvu svoje dobre volje i ankerišem plovilo da mi uvek bude pri ruci. Pretresam komande i polako shvatam da ovo nije samo knjiga, već ceo sistem za razumevanje pročitanog u malom. Pošto je čitač povezan sa internetom u svakom trenutku, jednostavnim dodirom bilo koje reči softver me vodi na mrežu. Sad mogu da proverim značenje izraza koji ne razumem, nudeći mi i primer konteksta u kom se obično koristi.

Znači, ne moram da sedim okružena drugim knjigama da bih razumela onu koju upravo čitam. Ne moram ni da menjam naočare jer mi Kindl daje opciju da slova povećavam ili smanjujem, kao na  telefonu. Zatim listanje knjige i samo držanje iste u rukama više nije zadatak koji angažuje obe ruke. Može da se podesi panoramski pogled pa se uređaj postavi u horizontalu i nasloni na svoju zaštitnu koricu (masku). Tako se Kindl vozi bez ruku, kao bajs.

To dalje znači da ne moram knjigu više da naslanjam na veknu hleba da bih čitala dok ručam, što je često rezultiralo raspršivanjem masnih mrlja od čorbe po sakralnim napisima. To je knjizi pre davalo izgled kafanskog menija nego predmeta u kome je pohranjeno znanje ovoga sveta.

Digitalno sećanje

Kindl je uvek sa mnom. Volim ga i zovem ga Fifi. Njegov ogroman kapacitet za skladištenje podataka omogućio mi je da skoro celu biblioteku smestim u to parče elektronike. S obzirom na zaista lako skidanje odgovarajućih formata ja više ne idem ka knjigama – one dolaze meni. Mogu da čitam i bez lampe i iznenada utonem u san – i on će se uskoro sam isključiti.

Ako naiđem na zanimljiv pasus ili rečenicu, vrlo lako i jednostavno to mogu da prosledim na društvene mreže. Pošto čitam i na engleskom, kao što verujem da radi većina ozbiljnih čitalaca, ne predstavlja  mi problem da u njega napakujem gomilu tekstova koju su mi uvek pri ruci.

I na kraju priznajem da nisu sva tehnološka dostignuća tek puka igra maštovitih programera. Igra koja svoje krajnje ishodište ima u maksimalnoj zaradi putem prodaje gadžeta za koje smatramo da ih moramo imati.

Moj Fifi, koji me prati u stopu poput vernog psa, imao se rašta i roditi!

 

 

 

Bez alata nema zanata

Pričam ti priču…

U mirno doba, kada se posvršavaju poslovi, smišljaju se priče. A u nestabilno se ostvaruju. Počinju da se dešavaju u realnom vremenu. Kao na primer ona priča o dva miša koja su upala u kacu sa mlekom i počela da se dave. Jedan se fatalistički prepustio sudbini i potonuo na dno. Drugi je iz očaja mlatio nožicama i umutio maslo. To mu je pomoglo da se kroz zgusnutu masu ispne na vrh i spasi se.

Pogodili ste, danas je taj trenutak kada se delimo na one koje reka života stihijski nosi, i one koji uzimaju stvar u svoje ruke. Takođe je pravo vreme za ljude koji žive od pričanja priča. Pa kako to? Tako što je danas u razvijenom potrošačkom društvu konkurencija tolika da je neophodno kvalitetnim marketingom izdvojiti svoj proizvod ili uslugu iz gomile sličnih.

…gde uspesi niču…

Takvo pričanje priča zove se copywriting i ima svoja pravila. Nije dovoljno zavaliti se u stolicu i razvezati kao kad zabavljaš društvo u kafani. Zakonitosti u ovoj formi pripovedanja postoje zato što su njegovi efekti merljivi. I niko ti neće platiti da mu pričaš viceve, več će jednostavnim uvidom u rezultate prodaje oceniti tvoju veštinu i prepustiti svoje blagostanje u tvoje ruke.

Put do škole u kojoj se uči veština poslovnog pripovedanja ide preko tvog kompjutera. Uzmi miša u ruke i potraži odgovarajuće radionice koje drže renomirani profesori. Potrudi se da nađeš predavača koji poseduje i praktično znanje iz poslovnog pisanja, a ne samo teorijsko.

…jer sada je era…

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Ako si u stanju da vidiš poruku u svakodnevnim prizorima u životu, ili da predočiš sebi scenu koja je nepoznatog autora inspirisala da ispiše grafit na zidu, onda je ovo pravi posao za tebe. Ako predmete vidiš ne samo kroz njihovu upotrebnu vrednost, već nazireš i emotivnu vezu koja se stvara između korisnika i njegovog npr. automobila, znaćeš i kako uspešno da istakneš svojstva proizvoda ili usluge koje reklamiraš.

Nauči tajne zanata i upotrebi korisno svoj talenat za pripovedanje. Na osnovu tvojih priča publika će doživljavati kompaniju za koju radiš kao mesto na kome se rešavaju njihovi problemi. Zato učini njeno lice privlačnim i poverljivim . A to možeš da uradiš kroz maštovitu interpretaciju onoga što ta firma nudi svojim korisnicima.

…za kopirajtera!

Imaj u vidu još jednu jako bitnu stvar. Kada je poslovno pisanje i reklamiranje još bilo u povoju, kopirajteri su se mnogo više znojili da bi došli do pravog tona kampanje. Takođe je sve suviše koštalo da bi se grešilo i više puta pokušavalo. Reklamne kampanje su se zasnivale na slanju pisama na adrese potencijalnih korisnika usluga ili proizvoda. Zamisli koliko je to koverata i poštanskih maraka. Danas, u digitalnom dobu, testiranje ideja ne košta skoro ništa i vrši se jednim klikom.

Zato – dobrodošli u novo doba online biznisa u kome sliku stvara dobra poruka. Nauči kako da istražiš svoju ciljnu grupu i u skladu sa njenim osobinama formiraš pravi odgovor na portražnju. Ono što će ti ovaj posao olakšati je upravo to što načini na koji se to radi nisu proizvoljni i mogu se naučiti. Od čega je sastavljen kostur priče na koji ćeš ti lepiti meso pokazaće ti veštiji od tebe.

Tvoje je samo da mlatiš nožicama, pardon – ručicama po tastaturi!

Inspiracija – o čemu se tu radi

Znate ono kad vas zasvrbi glava, ali ne zato što niste oprali kosu, već vam nešto grebucka lobanju iznutra? Pri tom ne bira ni vreme ni mesto da se razvije u punoj veličini. To je ona misao koja osvetljava i najzabitije kutke našeg bića. Izašla je iz skrovite pećine i poziva sve ostale misli na vaseljenski sabor reči. Čini da se ponašate zaposednuto i protivno svim zakonima opstanka.  Taj duh iz lampe se odaziva na ime inspiracija.

Iskra svetlosti

Koliko puta vas je ova inicijalna kapisla nepogrešivo pogodila pravo u centar sopstva? Zatekla vas razoružane, sa pogledom koji bludi okolo. Niste očekivali udarac sa te strane. Mislili ste da je stvaranje proces koji počinje namerom rođenom iz nekakve potrebe. Kao kada ribar zabaci mrežu u onoj hladnoj jutarnjoj tami, jer su mu deca gladna. A ulov mu zavisi od gustine okaca od kojih se mreža sastoji. Naravno, i od količine ribe u moru. Jer očekivanje je snažna sila privlačenja…

Ipak, nastajanje neke ideje direktno zavisi od intenziteta strasti koju vaša mašta poseduje. Zanos je taj zamajac koji idejama uliva pokretačku snagu. Tada ona preuzima vođstvo i vrti kormilo naše volje po svom manijačkom nahođenju. Nama ne preostaje ništa drugo nego da joj se povinujemo, štiteći slobodnom rukom meke delove tela. To je u stvari onaj svetionik obavijen maglom prema kome se stari ribar upravlja. Ona luča koja svojim sjajem omogućava da senke dobiju telo, a boje zaplešu pred očima.

Vučna sila

E sad, nije baš sve toliko provizorno u ovom lovu na reči. Da nema i svesne namere, ribar bi ostao u plićaku i pućkajući lulu uživao u rumenilu zore. Ali, kod kuće deca plaču. Zato se ribar seti da je u stvari nešto hteo. I krene da navigira krećući se prema severnjači koju je uhvatio u raskoraku sekstanta. Sad može da razvije mrežu i ispuni svoj plan.

Obuzet je idejom i motivisan da ode tamo gde treba da bi je ostvario. Jer inspiracija nas traži, nalazi ili odbacuje kao nepredvidiva ljubavnica. Motivacija je pak kao lovac koji sve to radi svom plenu. Najgore što se sa ljubavnicom može desiti je da se predomisli i ode. Lovcu – da ode na pijacu i kupi tuđi ulov jer ne sme kući praznih ruku.

Svi pravimo gibanicu od istih sastojaka, ali svakome ispadne drugačije. Motivaciju čine osnovni sastojci, ali inspiracija je aromatični začin. Služeći se proverenim receptom zaista ćemo je napraviti, ali ako smo inspirisani opčinićemo sve koji je budu probali.

Inspirisati nas može bilo šta, u zavisnosti od oblika koji je muza uzela. S druge strane, motivacija nije stvar sudbine ni naučne fantastike – ako nešto zaista želimo, i ako pritom imamo pred sobom jasno definisane ciljeve, neće nam biti teško da se motivišemo za njihovo ostvarivanje.

I da parafraziram Salvadora Dalija :“ Inspiracija bez ambicije je ptica bez krila.“

 

Tri K za uspešno pisanje

Učili su nas u školi da je kontekst u odnosu na koncept kao ram koji uokviruje jednu sliku. Kada kažemo kontekst mislimo na okolnosti u kojima je delo nastalo. Da bi smo svi razumeli okolnosti isto, moramo da uspostavimo neke konvencije. Kod pisanja, sam tekst je konvencija jer preko njega komuniciraju autor i čitalac. Znači, oko nečega se moraju složiti, da bi se razumeli.

O kontekstu

Ali nije sve baš tako jasno određeno u današnjoj umetnosti. Kontekst se često upoređuje sa crnom kutijom. Ima uticaj na fenomen, ali je prirodu tog odnosa teško odrediti. Više nego ikad konvencije zavise od subjektivnog ugla posmatranja. Samim tim kontekst dobija jednu fluidnu prirodu, podložnu promenama i uplivima raznih uticaja.

Stvorili smo nove modele mišljenja pod uticajem svih promena koje je ljudsko društvo ‘pretrpelo’ do današnjih dana. Tradicionalni koncept mišljenja pretpostavlja određenu ideju, sliku sveta i istine koja objašnjava svet. Taj se našin danas pervertira, pa dolazimo do situacije kada se kvalitet umetničkog dela određuje ‘spolja’. Određuju ga razni spoljašnji fenomeni, poput trendova ili političke, ekonomske  socijalne situacije.

O konceptu

U ‘detinjstvu’ umetnosti, čitanje je bilo proces u kome se značenje prenosilo sa autora na čitaoca. Danas, kada je i umetnost ‘porasla’,  čitanje je pre svega proces proizvođenja značenja, jer se smisao proizvodi u odnosu na posmatrača. Osim toga, literarna dela nisu direktno povezana sa socijalnim kontekstom.

Moglo bi se reći da je umetnost postala demokratična. Svako može da je ‘stvara’, sad kad se pod stvaranjem podrazumeva i reciklaža u nedostatku novih ideja ili iz potrebe da se ideje stavljaju u drugi kontekst. Umetnost je i ponavljanje, u smislu citiranja, tada svaka rečenica koju smo izvukli iz konteksta počinje da živi jedan poseban, samo svoj život. I tako može u nedogled.

Umetnost se svuda prikazuje, muzeji i tradicionalne institucije više nemaju primat. Slike se mogu izlagati i u spavaćoj sobi, a pesme čitati na pijaci. Šta tek reći o toj promeni konteksta. Na kraju krajeva i stvara se od bilo čega, i organskog, i  neorganskog materijala, a umetnici koji koriste performans, od sebe samih prave delo.

Umetnost se kroz nove digitalne tehnologije multiplicira do u beskraj, a ponekad i sam fragment nekog dela može da postane delo po sebi, u zavisnosti od konteksta u kome se prikazuje.

O kvalitetu

Šta je onda uslov da neko delo nazovemo uspešnim po umetničkim standardima. Da li je danas dovoljno da neka knjiga postane bestseler da bi bila proglašena za vrednost. I po kojim to parametrima, ako ne po književnim. Po onim oko kojih bi svi trebali da se složimo da bi se uspostavila konvencija.

E pa to će biti malo teže. Danas se konsenzus ne gradi oko jedne centralne ideje ili po strogoj hijerarhiji. Nema organskog jedinstva, umesto njega imamo umrežavanje, kretanje od tačke do tačke koje brzina pretvara u liniju. Pluralistički modeli su na snazi, nema dualnog povezivanja (autor-čitalac), ni binarne logike (realnost-ideologija).

Možda je zato danas teško napisati veliko delo. Pažnja je rasuta, a značenja zavise od mnogih elemenata, od kojih je subjektivnost samo jedan. Često se dešava i da sam kontekst dobije ulogu koncepta. Kada budemo došli do konsenzusa oko toga šta je vrednost, možda se i kvalitetna dela vrate na velika vrata.

Na kraju, parafraziraću onu čuvenu Duška Radovića : “ Dajte mi dobru knjigu, pa ću vam pokazati kakav sam pisac.”

 

 

 

Kada je pravo vreme da počnemo sa pisanjem

Proces pisanja se često povezuje sa raznim nesigurnostima. Kao i same individue koje se tom aktivnošću bave. Noseći se hrabro sa sopstvenim nedoumicama, prvo smo odgovorili sebi na pitanje da li uopšte treba da pišemo. Odmah potom nametnula se još jedna, možda i teža dilema. Mučili smo sebe neprijatnim mislima o tome da li smo se u pravo vreme odlučili na ovaj nepopularan potez. Kao i svaka batina, i ova ima dva kraja.

Da li smo počeli prerano?

Oduvek nosimo u sebi taj žar koji nam cepa dušu i od nje pravi konfete. I jedva smo čekali da se opismenimo dovoljno da bi smo se upustili u avanturu pisanja. Pošto smo odgovorili sebi na neka bazična pitanja o životu, upustili smo se u malo kompleksnije pretrage pojava koje nas okružuju. Kada smo zagrebali perom po površini vidljivih fenomena, shvatili smo da se iza drveta krije šuma. Nismo zaplakali pred njom, već smo kuražno kročili unutra.

Možda nismo imali dovoljno iskustva za odabir pravih staza kojima ćemo se po tom gustišu kretati, ali smo mladalački odvažno preskočili krčevinu i zaputili se u srce džungle. Žedni saznanja srljali smo u susret nepoznatim bićima nastanjenim u tim nedostupnim područjima. Upoznajući se sa novim kulturama, upotpunjavali smo svoja znanja i iskustva. Ako smo usput i zaradili malariju, simptomatska groznica je izvukla iz nas ideje za koje nismo ni sanjali da smo sposobni.

Ipso facto, porasli smo i duhovno, i što je još važnije, u sopstvenim očima. Ono što nas nije ubilo, ojačalo nas je i sada smo već na putu sa koga nema povratka. Svet je dobio još jednog pisca, koji će nadomestiti prazninu nastalu usled neminovnog odlaska prethodnog.

Ili možda prekasno?

Život nam je stalno ispostavljao nekakve zahteve, i nikada nismo imali dovoljno vremena da se posvetimo onome što volimo. Pošto smo na sopstvenoj koži osetili neumitni protok vremena, shvatili smo da je krajnje vreme da lupimo šakom o pisaći sto. Uradili smo sve što su porodice, i primarna i sekundarna, od nas očekivale. Stali smo pred ogledalo, i zanemarivši bore na licu, zagledali se u sopstveni odraz. Oči su i dalje žive i sijaju kao prastare zvezde na nebu. Iza njih krije se ona zlatna misao, rođena davno u trenucima iskrenosti.

Suočivši se sa tom potrebom koju smo godinama zatomljivali, izvadili smo pampur iz boce pod pritiskom. Penušava reka reči, zareza i uskličnika pokuljala je iz nas. Skinuli smo sa tavana naše duše prašnjavu lampu, u kojoj obitava duh nam blizanac. Iznenada oslobođen, nizao je bisere iz zaleta. Višegodišnje životno iskustvo upotrebili smo kao sito za prosejavanje natruha taštine ili velikih očekivanja. Pisanje je bilo nagrada samo po sebi.

Ako ne spadate ni u jednu navedenu kategoriju, onda se pisanje bavi vama, a pero u ruku uzimate isključivo onda kada imate šta da kažete.

 

 

Privatnost kao tema za pisanje

Živimo u vremenu kada je ljudsko ponašanje poprimilo neke nove oblike. Do samo pre jednog veka, a možda i manje, takvo ophođenje bilo je potpuno nezamislivo. Kao da su društvene norme optrčale jedan krug i vratile se na sam početak, u pećinu. Na stranu to što je etičnost izgubila smisao i vrednost u ambijentu vladajuće tržišne ekonomije. U prvi plan je izbila potreba pojedinaca da svoj privatan život neselektivno dele sa svakim ko je rad da učestvuje u toj paradi lične topografije.

Društvene mreže, čija je uloga da spajaju ljude, postaju platforme za lično promovisanje. I sve bi to bilo u redu kada bi se imalo šta podeliti sa drugima. Postavlja se pitanje šta je u stvari vrednost? Da li je to socijalni odnos u koji smo stupili povezivanjem sa ljudima voljnim da učestvuju u razmeni ideja i mišljenja? Možda se radi o jedinstvenoj prilici da izbacimo iz sebe golema koga smo po svojim idealima stvorili. Pri tom, sličnost sa originalom nije neophodna, a čini mi se ni poželjna.

Možda bi trebalo da se zapitamo vrišti li iz nas praznina, u trenutku kada pokušavamo da plasiramo javnosti svoje jalove težnje za poklapanjem sa poželjnim modelom čoveka. Da li smo u iskušenju da prilagođavamo svoj lik vladajućoj potražnji? Ili su sva sredstva za samoostvarenje koja se nude, u službi konstruisanja tog lika. U nameri da zadovoljimo nevidljivu publiku, mrsimo se u čvor od sopstvenih neistraženih mogućnosti.

Da paradoks bude veći, iako smo spremni da sa potpunim strancem podelimo intimu, osetićemo se razotkriveno ako nam se neko sa digitalnog horizonta obrati na način na koji nemamo odgovor. Uprkos tome što, naizgled, razmenjujemo mišljenja, ostaćemo zatvoreni za bilo kakvu kritiku sopstvenog ponašanja. Pa pošto smo od svog pojavnog života napravili materijal za razmenu sa istomišljenicima, lansirali smo ga u prostor u kome je počeo da ’ živi ’ sam za sebe. A da bi smo sačuvali integritet, ukinućemo mogućnost da se objavljena istina dovodi u pitanje odstranjivanjem nepovoljnih osvrta i negiranjem prava na mešanje.

I tako smo opet došli do pećine i crno-belog sveta. Žvrljamo po zidovima, a onda zovemo goste na premijeru pored ognjišta. Kome se ne sviđa, prognan je u suprotni tabor. Ili, u gorem slučaju, naboden na koplje i izložen za nauk neposlušnima. Mali napor volje može nas izbaciti preko praga tog plemenskog doma u svet. Mislimo malo o drugima, ne gledajmo samo u svoj odraz u ogledalu. Posmatrajmo život sveobuhvatno, a ne lakonski.

I da, napišimo priču, pesmu, bilo kakvu crticu koja prenosi autentično iskustvo. Tako ćemo se ponovo očovečiti i vratiti izraz liku koji nas posmatra našim sopstvenim očima.

Kako da razviješ samopuzdanje kao pisac

magijski realizam, devojka koja čita, sjaj iz knjige

Da li se sećaš prve knjige koju si pročitao ? Kakav je bio osećaj koji si imao neposredno nakon čitanja ? Možda si pomislio kako ćeš, kada odrasteš, napisati baš takvu knjigu, punu avantura, opasnosti ili pobede ? Ako si ikada pokušao da napišeš nešto inspirativno, osećaj je genijalan.

Od tada do danas, menjao si se i razvijao. Možda danas baš i ne pišeš knjige, ali ako upravo radiš na nekom eseju ili bilo kojoj drugoj pisanoj formi, osećaš se nesigurno i ne možeš sebi pomoći po tom pitanju ?!

Sledeće smernice mogu da ti pomognu da stekneš samopouzdanje i shvatiš da dobro pišeš i da možeš da napišeš šta god poželiš, bez problema.

Vežbaj više

Kada se često baviš pisanjem, sve više ćeš se razvijati kao pisac. To je neizbežno. Dobijaćeš nova saznanja, upoznavaćeš se sa stilom drugih pisaca, koji su tebi zanimljivi i čiji rad pratiš. Kao rezultat toga, rasteš profesionalno i osećaš se sigurnije kada je reč o pisanju sopstvenih tekstova.

Osim toga, razumećeš svoje najčešće greške i radićeš na njima dobijajući povratne informacije od ljudi sa kojima sarađuješ, ali i od onih koji čitaju ono što pišeš. Kombinacija svega navedenog doprinosi da bolje razvijaš svoje veštine pisca. Zbog toga, ako praktikuješ sve ovo svakog dana po malo, bolje ćeš se osećati kada je tvoje pisanje u pitanju.

Učestvuj na konkursima

Dobra je ideja da se malo i takmičiš. Ne moraš nužno da pobediš, ali činjenica da učestvuješ na konkursima znači da imaš priliku da pokažeš ono šta zaista možeš, čime stičeš dragoceno iskustvo koje može da bude veoma ohrabrujuće.

Dakle, ako imaš šansu da učestvuješ na nekom takmičenju, idi na njega i uživaj u rezultatima koje će ti doneti. Videćeš da kada ljudi požele da pročitaju ono što si napisao, imaćeš mnogo bolje mišljenje o sebi kao o piscu.

Čitaj više

Jako je važno da pročitaš što više različitih žanrova i knjiga kako bi pisao što bolje. Međutim, ima i takvih ljudi koji su tako fokusirani na pisanje da zaborave da više čitaju i uče od druih.

Zato je uvek dobra preporuka da se čitaju blogovi, knjige ili tekstovi talentovanih pisaca kako bi lakše stekao novo iskustvo. Oni te mogu naučiti kako da pišeš i pokazati kako da na drugačiji način gledaš na stvari. Zato nemoj da propustiš šansu da naučiš nešto od najboljih i posveti malo vremena pažljivom čitanju.

Traži povratne informacije

Potrebno je da pitaš druge ljude šta misle o tvom pisanju. Tvoji mentori mogu da ti kažu šta radiš ispravno i šta je to što treba da poboljšaš. Oni će biti nepristrasni i iskreni prema tebi jer samo na osnovu onoga što ti kažu da misle, možeš da se razvijaš kao pisac i da poboljšaš kvalitet svog pisanja.

 Idi na radionice

Još jedan način da povećaš svoje samopouzdanje jeste da odabereš neku od radionica koja najbolje odgovara tvojim interesovanjima i tvom senzibilitetu. Možeš da probaš  sa pisanjem kratkih formi ili možda sa blogovanjem, ako ne želiš da  ideš na radionicu koja je fokusirana na ono što već dobro znaš da pišeš.

Sve u svemu, moraš da se osećaš sigurnim u svoje sposobnosti inače često ćeš se osećati zaglavljenim u svemu tome i nećeš moći da pratiš ono što radiš i pišeš. Međutim, neophodno je da stekneš iskustvo, učiš od najboljih i da tražiš feedback kako bi dobio priliku da  iz različitih uglova sagledaš svoje pisanje.

Ako imaš neke druge, dobre ideje kako da stekneš povrenje u sopstvene veštine, napiši to i podeli sa nama. Uvek je dobro pročitati šta motiviše druge autore.

Povećaj vidljivost svojih postova

Ako napišeš nešto zanimljivo i korisno i želiš to da podeliš sa publikom, ne moraš da budeš ekspert za on line strategije ili marketing društvenih mreža kako bi povećao broj deljenja. Jedan od najboljih načina da generišeš saobraćaj na internetu jeste da predstaviš sebe kao verodostojan autoritet u onome o čemu pišeš. Možeš takođe i da se promovišeš tako što ćeš kroz praksu pisanja za druge sajtove, unaprediti veštine koje su ti neophodne.

Koristi od on line pisanja brojne su i značajne. Neke od njih podrazumevaju:

  • Izgradnja i jačanje sopstvenog autorskog ranga: Kriterijumi Google-a prepoznaju autora teksta onako kako se on predstavi, odnosno, da li je ponudio dobar ili prosečan tekst.
  • Generisanje unutrašnjih linkova: Ovo su linkovi o tvojim tekstovima i ka svemu onome što si napisao do sada.
  • Podizanje svesti o značaju brenda: Svaki tekst koji objavljuješ povećavaće mogućnost čitalaca da pronađe tvoj sadržaj i da poveže tvoje ime sa brendom koji gradiš.
  • Umrežavanje: Ako objavljuješ postove na web stranicama koje se već visoko rangiraju po rezultatima pretrage onda će linkovi koji vode do tvojih tekstova ukazivati na nešto što je vredno pažljivog čitanja. To će tebi pomoći da stvoriš ime autora u koga se može imati poverenja.
  • Generisanje povratnih informacija sa social medie: Poruke koje ćeš dobiti od publike takođe su važan faktor u algoritmu rangiranja onoga što pišeš. Vreme i trud koji uložiš u ovaj proces ne mora da bude nešto što će te opteretiti. Sledi ove korake kako bi optimalno prošao kroz sve to.

Pisanje prosečnih tekstova ne pomaže ti

Potrebno je da napišeš odličan tekst koji će da impresionira sve one koji ga budu pročitali. On svakako sadrži korisne, ozbiljne ili bar interesantne informacije, pravilno upotrebljenu gramatiku, podnaslove pomoću kojih ćeš da razbiješ tekst na manje celine, kao i odgovarajuće oblikovan tekst. Možeš i da analiziraš neke originalne podatke, a onda objaviš rezultate svog istraživanja. Na ovaj način javno dostupni podaci dobiće novo značenje kroz tvoj uvid u njih.

Stalno se edukuj

Piši o novim temama, budi kreativan kada su ideje u pitanju. Možeš čak i da ubaciš linkove do svojih tekstova u mailove koje šalješ, naravno ako to priroda komunikacije dozvoljava. Prati ostale pisce i uvek imaj plan objavljivanja koga ćeš se pridržavati. Pridržavajući se ovog procesa izgradićeš kredibilitet, autoritet i sjajan odnos sa publikom, ali i drugim autorima.

Počni da pišeš i deliš

Kada počneš da dobijaš od drugih pozitivne odgovore na ono što radiš i pišeš, napiši tekst na neku novu temu, eksperimentiši sa formama postova. Nakon objavljivanja postova, deli ih putem social medie, a takođe i uključi linkove do tekstova koje si ranije napisao, kada to bude prikladno. Ovo će učvrstiti veze između čitaoca i svega onog što si do sada napisao. Tekstovi će ti biti bolje rangirani što će uticati na veću vidljivost objava i veću izloženost publici.

*

 

Ako ljudi žele da čitaju ono što pišeš, oni će te tražiti na internetu. Ako imaš svoj stil, lako će te razlikovati od drugih koji pišu o sličnim temama, prepoznaće te i želeće da se upoznaju sa tvojim radom.

Tvoji postovi jesu tvoj odraz i zato bi trebalo da pišeš najbolje što možeš. Eksperimentiši sa temama, formama, kao i sa ličnim mislima jer tako ćeš dati publici razlog da obrate pažnju na tvoj rad. Ako ne znaš odakle da počneš, počni sa mailom koji ćeš poslati kako bi se onda mogli fokusirati na on line reputaciju kojom ćeš se predstaviti publici ili potencijalnim klijentima.