Ознака: greške u pisanju

Objavljeno

4 greške pisaca početnika

I kako da ih izbegneš.

Kao pisac, pravio sam mnogo grešaka. Nakon četiri napisane knjige, više stotina tekstova na blogu, i gotovo dve decenije rada kao kopirajter, još uvek umem da brljam. Pravljenje grešaka je dobra stvar, jer to znači da…još uvek pišem.

Ako ne brljaš, onda ne radiš svoj posao. Ne guraš samog sebe do granica preko sopstvenih limita, i ne daješ sebi izazove koje moraš da preguraš. Igraš siguricu. A to nije dobro. Pogotovo kada se radio o kreativnom životu i pisanju.

Zašto? Većina grešaka koje pravimo uopšte nisu toliko važne, i nemaju značaj koji im često pripisujemo. Slovna greška tu i tamo ti sigurno neće uništiti karijeru. Tanak tekst na blogu nije kraj sveta. Čak ni knjiga koja se loše prodaje ne znači katastrofu.

Ali postoje četiri greške koje pisci početnici stalni iznova prave, i to su greške koje ti *sigurno* mogu okončati karijeru pisanja. Što je još gore, te greške su nesvesne. Pisci ih prave, ne znajući šta rade, i onda njihove karijere pate zbog toga.

Evo ovih četiri koje pisci početnici ne treba nikada da rade, i šta treba da urade umesto toga.

1. Nemoj da izabereš nišu (žanr) za pisanje

Piscima često kažu da na početku karijere uvek treba da odaberu nišu-žanr u kome će pisati. Savet je da odabreš neku stvar ili oblast koja te interesuje (triler, krimić, drama, putopis…), gde si kompetentan, imaš šta da kažeš drugima. Mislim, to nije loš savet, ali je nekompletan.

Zašto? Zato što ćeš pre ili kasnije da iscrpiš sve što je značajno i da se smoriš. Interesovanja će ti si sigurno promeniti, kako sve vše napreduješ u pisanju.

A onda ćeš jednog dana poželeti da pišeš o nečemu sasvim desetom.

To se svima dešava, čak i majstorima:

Edgar Alan Po je pisao o mladosti, pre nego što se okrenuo tamnim stranama duše, Hemigvej je pisao poeziju i kratke priče pre nego što je napisao prvi roman…itd.

Na šta bi ličile naše biblioteke kda bi se svi pisci držali svojih prvobitnih niša?

Opasnost ako se zaglaviš samo u jednom načinu pisanja jeste da kad jednog dana dosada dođe, suočićeš se sa svojom frustriranom publikom. Ako su do sada dolai d ačitaju tvoje postove o modi, ili kućnim ljubimcima, a sada tamo pronađu naučnu fantastiku, brzo će pobeći glavom bez obzira.

Srećom, postoje načini da se prevaziđu ovi sumnjivi saveti oko izbora niše za pisanje.

Šta da uradiš umesto toga: izberi pogled na svet.

Pogled na svet je stanje svesti iz koga pišeš. On nije vezan za temu, već se zasniva na tvojoj ličnoj, autorskoj perspektivi. On znači potrebu da sa drugim podeliš kako ti vidiš svet, i kako ti i tvoji čitaoci zajedno možete da slavite ili menjate taj svet.

Pogled na svet ti daje slobodu da ideš za onim što te fascinira, da pišeš o tome sa tvoje jedinstvene tačke gledišta, i da se povežeš sa svojim čitaocima na jedan dugotrajan način. Pomaže da ti da nađeš vezu sa svojom publikom, koja je mnogo dublja nego jedna tema.

Da li ti imaš svoj pogled na svet? To je, zapravo, jedna jednostavna formula. Popuni praznine u rečenici.

Svi [popuni] bi trebalo [popuni]

Prva praznina je ono što definiše tvoju publiku. U mom slučaju to su kreativni ljudi. Za koga ti pišeš? Ko je tvoja publika, tvoje pleme? Kome želiš da služiš i budeš od koristi?

Druga praznina koju treba da popuniš je o tome šta publika očekuje od tebe – tvoje znanje, stručnost, misao, ideju ili fokus. Za mene, to su zanatske tehnike kreativnog pisanja, i način kako možeš na kreativan način da unaprediš svoj duhovni život.

2. Ne sakrivaj svoj talenat

Kao pisci moramo da prihvatimo činjenice koje su u opisu našeg posla. Nismo te sreće da napišemo vrhunsko delo a onda prosto operemo ruke od njega. Zapravo, to i nije nikada bio slučaj sa kreativcima kroz istoriju. I uvek mislimo da je onima koji su bili pre nas bilo mnogo lakše. Nije.

Deo našeg posla je da promovišemo sopstvena dela, tako da ostali mogu da ih nađu. Svake godine se izda preko milion knjiga širom sveta. Tvoja će biti izgubljena ako ne radiš svoj posao kao autor. Ne govorim ovde o pisanju. To ti je dato. Govorim o tome da bi trebalo da radiš na širenju svog dela. Suviše malo autora radi na tome, a suviše mnogo pati jer to ne radi.

Šta da radiš? Napravi svoju platformu.

Otvori svoj blog. Osnuj svoje pleme. Napravi emejl listi svojih čitalaca. To možeš odmah i besplatno da uradiš još danas. Emejlovi su još uvek najmoćniji oblik komunikacije na netu. Možeš da napraviš i svoje novine, “newsletter”, i da ih šalješ svojoj publici. I pričaj sa njima. Ako te nešto pitaju, odogvori.

Da bi započeo dobru mejl komunikaciju, potrebno ti je sledeće:

Dobar servis za slanje mejlova. Ako imaš blog, moja reporuka je MailPoet plugin, koj je besplatan, a postoji i u premijum verziji. Vrlo je koristan za pravljenje liste tvojih pratilaca i za komunikaciju sa publikom tvog bloga, lika i dela.

Dobra forma za prikupljanje mejlova  pratilaca tvog bloga ili sajta. Mnoge teme na wordpresu dolaze sa ovom opcijom već ugrađenom, a na tebi je da smisliš još neki atraktivniji način da se povežeš sa ljudima koji prate tvoje pisanje.

Inicijativa. Potrebno je da ljudima daš dobar razlog da ti ostave svoju mejl adresu. Forma za skupljanje mejlova (tipa “Pretplati se”, “Prati moj blog” i sl), mora da bude očigledna i ne ružna. Ako tvoj blog/sajt nema ovakvu jednu opciju za prikupljanje kontakata, garantujem da si propustio mnoge dobre prilike da stekneš zanimljivu publiku.

3. Nemoj da čekaš da ljudi dođu kod tebe

Jednom kada si definisao svoj pogled na svet i formirao listu mejlova, završio si samo pola posla. Mnogi pisci u ovom trenutku misle da su stigli tamo gde treba i da više ništa ne treba da rade na promociji svog rada. Povremeno šalju mejlove porodici i prijateljima, i nikad se ne zamaraju da lupaju glavu o prilikama i širim mogućnostima koje emejl kampanje pružaju za promociju jednog pisca.

Zašto?

Zato što je lakše da se zadovoljiš malim, i da ne uložiš više napora u sopstvenu promociju.

Šta da radiš umesto toga: proširi svoje vidike

Povećaj svoj obuhvat i širinu svoje publike tako što ćeš pronaći svoje pleme kome je potreban vođa. Možda publika tvog bloga o duhovnom razvoju, ili podizanju dece, ima potrebu za nekim ko sturčno i pošteno piše o tim temama. Možda čitaoci tvog trilera ili seriji ljubanvih romana žele da saznaju i pročitaju nešto više o tvom kreativnom procesu.

Postoje brojni načini da ovo ostvariš. Dobra vest je da tvoje buduće pleme ima tendenciju da se drži zajedno, bilo lično ili online. Kada nađeš nekolicinu od njih, posle lako je da pronađeš i ostale.

Akcija koju bi trebalo da preduzmeš: gost bloger

Gostovanje na tuđim blogovima je još uvek najmoćniji način da tvoja pisana reč dospe ispred tvoje publike. Isto važi i za deljenje tekstova na tvojoj stranici i odabranim grupama na društvenim mrežama. Još ako ove akcije upariš sa svojom mejling listom na tvom blogu, možeš sve to povezati linkovima i tako stvoriti gust saobraćaj i preobratiti posetioce u odanu publiku tvoga lika i dela.

4. Nemoj sebe zvati poželjnim piscem

I tako si konačno pronašao svoj pogled na svet i platformu kako ćeš deliš svoje poruke sa publikom. Osvojio se alate kako da dođeš do svoje publike i oformiš svoje kreatinvo pleme, uz zajedniču radost stvaranja. Ako si kao i većina drugih autora, verovatno ćeš sada napraviti grešku nad svim greškama. pretpostavićeš da si konačno završio sav posao.

Iskreno rečeno, ova igranka bez prestanka, nikad ne staje. Večni ringišpil. Služenje svojoj publici, izgradnja odnosa sa čitaocima, sopstveni rast kao autor i pisac. I to je dobra stvar. To znači da si stekao pravo da radiš ovaj posao i sledećeg dana. I to je pravi uspeh.

Šta da se radi: postani profesionalac.

Svi pisci uvek imaju neku završnicu u glavi. Kraj velike igre. Vrhunac u ostvarenju snova. Ili barem bi trebalo da imaju, ako su pametni. Uvek želiš da objaviš neku pametnu poruku. Da imaš nešto da kažeš što je važno za druge ljude. A to možeš jedino ako si posvećen svom poslu.

Odluči da li ćeš biti nešto više od nekoga kome je pisanje hobi. Posveti se tome da sebe nazivaš profesionalnim piscem, a onda preduzmi sve što možeš da to i dokažeš. Tragaj za načinima i izvorima da sebe usavršiš u zanatu i tehnikama pisanja. Upiši online radionice za učenje zanata pisanja. Ako sada staneš, svi tvoji napori će biti uzaludni.

I nemoj da praviš ove greške. Počni barem od toga.

Objavljeno

Početničke greške u pisanju: DIJALOG

(Zanatski trikovi iz radionice kreativnog pisanja)

Jedna od najčešćih grešaka sa kojima se pisci u prozi (isto važi i za scenario ili dramski tekst) najčešće suoče jeste pisanje dijaloga. Na nesreću, bez obzira da li voliš da pišeš dijalog ili ne, on je obično neizbežni sastavni deo proznog pisanja. Osim ako želiš da padneš u monološku osamu lika zatvorenog u sopstveni svet u kome niko drugi ne postoji osim – tebe. Ali ni to nije loše. Barem tebi.

Dijalog im mnogo uloga u priči.

  • otkriva likove
  • unapređuje radnju
  • čini da likovi izgledaju stvarno
  • dodaju smisao akciji koja se odvija

Osim toga dijalog je brz i lak za čitanje.

Dijalog jednom tekstu, bez obzir šta mislili o tome, dodaje belinu i prostor za disanje, naročito ako si pisac popularnih romana, Stiven King u pokušaju, a Dostojevskog smatraš krajnje dosadnim. Kako to? Pogledaj tvoju publiku kad dođu u knjižaru: mnogi često listaju knjige po policama i nesvesno gledaju koliko tu ima dijaloga jer je on – LAK ZA ČITANJE. Toliko o ovome.

Na nesreću, i pored svih ovih osobina, dijalog je i tehnika pisanja gde najčešće stvari mogu da krenu naopako. Naročito kod početnika, mada ni oni iskusniji nisu imuni na ovu problematiku. Dakle u čemu je stvar?

  1. Suviše formalno. Čak i ako je tvoj lik vrlo obrazovan i verbalno elokventan, pravi likovi iz života (pa makar bili doktori nauka) nikad ne govore kao iz udžbenika. Na primer:

Ne znam, nje moj fazon, jebi ga…

Otišo da vidim ima l šta novo…

Nebi da sam ko oni, znaš, mislim da sam ti…

Umesto:

Ne znam, to nije moja stvar, zaista…

Otišao sam da vidim da li ima nešto novo…

Ja ne bih da budem kao oni, mislim da sam kao ti…

Naravno da će biti situacija u kojima će tvoj lik govoriti tačno i precizno, ali to je uvek deo njegovog karaktera…ne valja da svi u priči pričaju na isti način već u skladu sa svojim likom – to je poenta.

Slično tome, ne valja ni kada likovi pričaju u dugačkim, komplikovanim rečenicama. Tako nešto se retko sreće u životu gde ljudi u razgovoru provode oko 10 minuta dnevno. Ostalo otpada na govor tela. Ili sretneš narcisa koji voli da drži banku. Ali to su posebni slučajevi.

2. Suviše realistično. Ovo je drugi kraj usranog štapa. Neki pisci, u želji da pošto poto pobegnu od formalizma, preteruju u želji da njihov dijalog izgleda realistično. Oni stalno nešto bibere u govoru svojih junaka, pa tako često čitamo gomilu nekih “hmmm” i “uh, ah oh” i drugih otezanja. To može da poprimi groteskne razmere, pa na kraju nikada nisi siguran o čemu se ovde radi, ili su ti likovi retardirani.

3. Dosadna pomagala. Ovo je stvar čiste tehnike, odnosno označavanja dijaloga u tekstu. Oznake za dijalog su male fraze koje čitaocu kazuju ko govori u priči.

On reče

Ona kaže

Rekao je

Odgovorio je

Ili (kad nećemo da se ponavljamo):

Povikala je

Zajecao je

Potvrdio je

U načelu, najednostavnije oznake su i najefikasnije – čitalac ih obično uopšte i ne primećuje, osim kao naznaku ko tog trenutka govori. Tako da je najbolje da se držiš toga. Ono, znaš, “reče, odgovori, upita” i sl. Ako misliš da ih suviše često koristš, postoji jedan mali trik: samo uklopi dijalog u tekst bez ikakve oznake. Na primer:

Milena je strčala niz stepenice. “Ne mogu nigde da ga nađem!”.

I svi će shvatiti, ne brini.

4. Česta upotreba imena likova. Ovo je klasik. Svi to nešto vole, kao da ti ne znaš ko je tu ako se to već pomene par puta u tekstu, pogotovo ako si odmako dalje od 5 strane romana. U realnom životu, ljudi nikada ne zovu one druge imenom u konverzaciji, osim na početku, ili ako hoće da ga iznerviraju kad su ljuti. Pa ni tada svaki put kad mu nešto kažu.

Na nesreću, u kreativnom pisanju- romanu ili kratkoj priči, često možemo da sretnemo ovakav dijalog:

Zdravo, Ceco. Kako ti je prošao dan?

Ništa posebno, Milane. Da li si pokupovao sve što treba?

Izvini, Ceco. Zaboravio sam.

I tako dalje i tome slično. Ovakva konverzacija ubrzo postaje veštačka, neprijatna, čak i uvredljiva za oba lika. Ovo nastaje zato što pisac obično želi da izbegne ponavljanje tehničkih oznaka, pa misli da se ovim spasao od toga. Greška. Bolje i višak oznaka nego ovo mlataranje imenima.

Toliko o ovim greškama u dijalogu i pisanju. Valjda je bilo korisno. Ima toga još, ali ostatak ima kod mene u radionici kreativnog pisanja. Što je za DŽ dosta je. Dakle, UPIŠI I PIŠI.

A do tada, ČITAMO SE I PIŠEMO.

Objavljeno

Najčešće greške u kreativnom pisanju

 

Svi smo grešna bića. A oni koji pišu naročito. Ovog puta nije reč o opštim životnim greškama, već o onome kada grešimo u – kreativnom pisanju. Tako da možete da odahnete i iščitate tekst do kraja.

Postoje mnoge greške koje pisci čine prilikom pisanja, naročito one koje se dešavaju kada smo početnici u pisanju. Uobičajene greške ovog tipa su tipografske – ispuštanje slova ili znakova interpukcije, pogrešno spelovanje reči, slučajne gramatićke omaške ili drugi slični, manji ili veći lektorski i korektorski previdi. I to je, da kažem, normalno (mnogi se ne bi složili,ali hajde,da ne isterujemo mak na konac).

Međutim, postoje druge mnogo krpunije greške koje se tiču same dubine pisanje, naracije, ideje, teme. Ovo je važno i ovo su one prave greške koje činimo prilikom kreativnog pisanja. Ovde se radi o likovima, scenama, nejasnim rečima i rečenicama, stilskim nedoslednostima i sl. Ove greške se odnose na rupe i praznine u prilči, praznim karakterima, mehaničkim zapletima, što su sve “smrtonosne greške” u razičitim oblicima i formama kreativnog pisanja.

Za utehu, sve ove greške koje činimo ne treba shvatiti kao poziv za očaj i odustajanje od pisanja. Baš suprotno: treba ih shvatiti kao greške na kojima se uči i koje ne treba ponavljati. One treba da nam pomognu da poboljšamo svoje pisanje. Često je mučno biti svestan svega toga i raditi ispravke onoga što je već napisano ali – vredi. Itekako se isplati. Znam iz sopstvenog iskustva i iskustva mnogih mojih đaka. Dakle, koje su najčešće greške u kreativnom pisanju?

1. Nejasni početak

Svako malo naiđem na početak nekog teksta koji počinje sporo, da bi tek mnogo kasnije dostigao svoj puni zamah. To su ona dela kod kojih često odustanemo već posle nekoliko prvih pasusa. Davež i gnjavaža je prva pomisao. Iako se kasnije može ispostaviti da je delo odličo napisano, ovakav početak može da nam uskrati mnoge čitaoce. Ali, šteta nije nepopravljiva. Hvala Bogu, svako pisanje uvek može da se ponovo napiše. Zato mislite o ovome i ne dovolite da vam sopstveni ego, lenjost ili mrza otera čitaoce. Ne oslanjajte se na prijatelje i one koji to nisu, i koji vam nakon čitanja vašeg pisanija zato obično kažu “malo je na početku sporo, al posle je mnogo bolje”. Ne. Čim ovo čujete, sedite i pažljivo napišite novi početak. Neće vam posle biti žao.

2. Višak opisa i detalja

Upravo čitam jednu knjigu i davim se u detaljima i beskrajnim kobasicama neprekidnih opisa i prideva. Kobasice nisu one domaće od svinjčeta, već ogromne kilometarske rečenice i pasusi kojima nema kraja. Priča je dobra  i ideja je zanimljiva, ali već sam se umorio od plivanja u moru prideva i blistavih detalja. robajte da izbegnete ovakvo pisanje. Nemojte da opterećujete čitaoca bespotrebnim detaljima sofe u sobi glavnog junaka, ili svim onim stvarima koje je potrebno da junak priče preduzme kako bi stigao od tačke A do tačke B. Mnoštvo detalja je vrlo korisno na nivou skice, ali u finalnom tekstu predstavlja strašilo koje će oterati i najupornije čitače. Ostavite im prostora da razmahnu sopstvenu maštu, i dobro se preispitajte koji su vam detalji neophodni za vaše pisanje. U protivnom, rizikujete da čitaoci pređu na “dijagonalno čitanje” i tako propuste i ono što valja.

3. Nijagara reči

Pisanje, isto kao i muzička kompozicija, može da pati od “viška” reči. “Izbacite par nota i biće savršeno”; reče onaj austrijski car Mocartu. U slučaju vašeg pisanja, ako niste Mocart, ovo je najčešća greška početnika – ogromna Nijagara reči koje zatrpa čitaoca i on na kraju nema pojma šta ste hteli da kažete. Setite se samo onih ogromnih debelih udžbenika i knjižurina na fakultetu koje niko nije hteo da čita, već su učili iz skripta i puškica. Ova bujica reči je takođe česta greška mnogih skribomana koji obično nemaju ništa pametno da kažu ali vole da pišu (ili zarađuju na romanima po broju napisanih strana). Zato trudite se da pišete jasno i koncizno. Opišite radnju a ne utiske. Pokažite a ne govorite nam. Ne trošite reči i pasuse na nešto što može biti rečeno u jednoj prostoj rečneici. U suprotnom, ne gine vam hrkanje iz publike!

4. Ponavljanje očiglednog

Ovo je takođe česta greška neiskusnih pisaca. Uvek vole da kažu više puta istu stvar, mada na drugačiji način. Na primer, “moram da odvezem auto u servis sutra, tako da neću moći nigde da idem jer će mi auto biti u servisu”. Tako da sam razumeo da će mu auto biti sutra u servisu, i to dva puta. Ono što je nezgodno jeste da ponavljanje je onome što piše uvek manje očigledno. Ponaljanje je majka učenja. Ali ne i za kreativno pisanje. Sasvim je u redu kod pisanja udžbenika i drugih sličnih dela, ali u kreativnom pisanju je nešto najgore što pisac može da uradi.

5. Glupav kraj

Koliko smo dobrih knjiga čitali da bi stigli do kraja koji nas ostavi bez teksta. I to doslovno. Koliko je glup, neočekivan, bez poente, kao da je priču neko odsekao sekirom ili je pisac iznenada umro i ostavio stvar nedovršenu. Ovo je greška nad greškama, majka svih grešaka u pisanju…Pravi rekvijem za svakog ozbiljnog piskarala. Ovo posebno mrzim, a nadam se i vi. Iako misim da je pisanje, kao i putovanje, stvar doživljaja dok putuješ, ipak loš kraj ume da te ostavi nezdovoljenog. Kao ono, “draga ne znam šta mi je večeras, nikako da svršim…”, Možeš da zamislš kako se  tvoja “čitatejka” oseća, čak i kad uzme da te teši. Tako i kod ovakvih dela koji nemaju valjan kraj. Kraj puta. Prosvetljenje. Tuga. Radost. Bilo šta, osim ništa. Misterije ostaju nerazjašnjene kao kod popularnih serija koje se posle sto sezona i hiljadu uzbudljivih epizoda imaju nejasan kraj koji počne da nas nervira. Osim ako nema nastavak sledeće godine. Zato, obratite posebnu pažnju na kraj vaših priča, jer to je ono što svi željno čekaju. U protivnom, biće jako ljuti i razočarani i neće vas više čitati. Uopšte. I tačka.

Nadam se da je ovo bilo korisno.

Ako nije, onda si novi Dostojevski. I vreme će to pokazati, zar ne?