fbpx

ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA – Italo Kalvino

Zamak ukrštenih sudbina

„Zamak ukrštenih sudbina“ je uslovno rečeno zbirka priča jer se sve nadovezuju se jedna na drugu, pa može ličiti i na roman, ili pre na novelu. Knjiga je podeljena na dva dela, pod nazivima Zamak ukrštenih sudbina i Krčma ukrštenih sudbina. Planiran je bio i treći deo koji bi se zvao Motel ukrštenih sudbina, ali kako sam pisac kaže – nije odmakao daleko od oblikovanja osnovne ideje jer se jednostavno iscrpeo, kako svoje teorijsko, tako i izražajno bavljenje tim eksperimentom.

Prvi tekst, Zamak ukrštenih sudbina inspirisan je špilom tarot karata koje je, sredinom XV veka minijaturama oslikao Bonifacio Bembo za vojvode od Milana. Drugi tekst, Krčma ukrštenih sudbina, komponovana je pomoću špila tarot karata koji se danas najčešće sreće, a to je Marseljski tarot. Samu ideju da koristi tarot karte kao pripovedačku kombinatoriku dobio je godinama pre nego što će objaviti ovu knjigu. Silno vreme posvetio je proučavanju tuđih napisa o pripovedanju pomoću karata i jeziku simbola, što su prvi analizirali M.I. Lekomčeva i B.A. Uspenski ( „Gatanje kartama kao semiotički sistem“), kao i B.F. Jegorov („Najjednostavniji semiotički sistemi i tipologija književnih zapleta“).

Ipak, sam pisac kaže da se nije mnogo oslanjao na metodološki doprinos ovih istraživanja. Od njih je prihvatio ideju da značenje svake pojedinačne karte zavisi od mesta na kome se ona nalazi u nizu karata koje joj prethode ili slede. Pročitavši sve te „materijale“, pisac ih odbacuje i pušta mašti na volju oslanjajući se na lične sugestije i asocijacije, pokušavajući da ih tumači na osnovu zamišljene ikonografije.

Asocijacije koje su mu se rađale stvarale su niz scena piktografske priče, ali nikako mu nije polazilo za rukom da karte poređa u niz koji bi sadržavao mnoštvo priča. Bio je prinuđen da stalno menja pravila igre, opštu strukturu, pripovedačka rešenja, jednom rečju – kombinatorika se otimala. Potom je shvatio da je svet sa minijatura iz petnaestog veka sasvim drugačiji od onoga koji se vidi na popularnom marseljskom tarotu. Ali ne toliko zbog toga što su neke arkane drugačije naslikane, pa su iz korena menjale priču na koju se odnose, koliko stoga što su ove priče pretpostavljale drugačiji senzibilitet i jezik.

Zatim je pokušao, referišući na Besnog Orlanda na šta su ga vizuelno podsećale, da pomoću viskontskih tarot karata sastavi nizove inspirisane ovim Ariostovim epom. Tako mu je bilo lakše da sagradi svoj „magični kvadrat“ i osnovne priče koje se u njemu ukrštaju. Potom je samo pustio da se oblikuju ostale međusobno ukrštene priče, pa je dobio neku vrstu ukrštenice, sačinjene od slika umesto od reči, čiji se svaki red mogao čitati u oba smera. Za nedelju dana završio je Zamak ukrštenih sudbina.

Krčma ukrštenih sudbina

Priče su naišle na dobar prijem i to ga je ohrabrilo da zaviri u Krčmu i pokuša da je pridruži zamku. Misleći da će ovaj poduhvat lakše ići jer su marseljske karte popularnije, pa stoga imaju i mnoštvo pripovedačkih sugestija, iznenadio se kada je shvatio da mu ne polazi za rukom da sagradi okosnicu za ukrštene priče. Nikako nije uspevao da ih uklopi u jedinstvenu šemu, priča se stalno komplikovala, negirajući druge kojih nije želeo da se odrekne.

Tako je provodio dane i dane mučeći se i gubeći se u šemama i konstrukcijama koje nisu bile izvodljive. Sve više su se umnožavale prinude i prepreke o kojima je morao da vodi računa. Kada je pokušao da preradi stranice s kojima se već srodilo mnoštvo literarnih aluzija, one su počele da se opiru i blokiraju ga. Vraćajući se godinama u ovaj lavirint koji ga je iscrpljivao, počeo je da se pita da nije poludeo. Da nije potpao pod zlokobni uticaj ovih tajanstvenih slika koje ne dopuštaju da se njima nekažnjeno poigrava?

Odlučio je da odustane. Prošlo je prilično vremena a da o tome uopšte više nije razmišljao. Onda bi mu odjednom sinula ideja da tome pristupi na drugi, jednostavniji, brži način, prepravljao je šeme, budio se noću da brzo označi neku konačnu ispravku, ponovo legao s osećanjem olakšanja što je našao savršenu formulu, da bi ujutru, čim bi se probudio, sve pocepao.

„Krčma ukrštenih sudbina“ plod je tegobnog rađanja. Odlučio je da objavi Krčmu prevashodno da bi je se oslobodio. Tek kada bude odštampana, pisac će jednom zauvek (nada se) biti daleko od nje.

Kada čitamo ovu knjigu čini nam se da je pisac vrlo lako izgradio strukturu oslanjajući se isključivo na svoju maštu. Međutim mnogo uloženog rada i vremena dovelo je prvobitnu ideju do savršenstva. I tu se očituje koliko je zanat bitan, kao i da bez znoja i ceđenja mozga nema prave vanvremene i svevremene priče. Ovaj tekst se u velikoj meri oslanja na piščevo svedočenje o tome kako je knjiga nastala. Njegov pogled u ogledalo omogućuje nam da prozremo šta se sve krije iza fasade, kao i da se sami suočimo sa sopstvenom istrajnošću i poštenjem pred belim papirom.

 

 

Šta je lepo

Verovatno ste se i sami pitali, dok ste stvarali svoje delo, kako se određuje vrednost estetskog? Da li bi vaše čedo izdržalo test vremena, i popelo se na pijedestal istinskih vrednosti? I da li estetsku vrednost možemo da iskusimo samo ako prethodno zauzmemo stav, odnosno tek pošto zastanemo i prestanemo da je doživljavamo? Shodno tome, pitamo se da li je čulnost izvor saznanja? U kojoj meri estetsko iskustvo utiče na objektivni karakter lepote?

Subjektivni doživljaj kao merilo vrednosti

Lepota je rezultat procesa interakcije subjekta i predmeta. Danas smo svedoci da se pomera težište estetskog doživljaja sa predmeta na iskustvo. „ Lepota je u oku posmatrača“. Ali, ovde smo na skliskom terenu. U opasnosti smo, dok tragamo za estetskim zadovoljstvima, prolazeći kroz prostran svet čulnosti, da se sasvim slučajno sapletemo o retke pojave duha.

Pokušaji da se umetničke vrednosti promovišu čak i u njenom odsustvu, stvorili su povoljnu klimu za umnožavanje raznolikih tvorevina sumnjive estetske vrednosti, a najčešće – kiča masovne proizvodnje. Na taj način, tj. mehaničkim umnožavanjem estetskih artefakata i njihovih reprodukcija uništena je ekskluzivnost umetnosti. Ista stvar se dešava i kada umetnost pokušava da svoj domen prokrijumčari u društveni život, pa se umesto da estetizuje svakodnevnicu, ona u njoj utapa, gubeći svoju originalnost.

Šta je objektivno lepo

Da li je to, jednostavno, ono što se da opaziti, što predstavlja predmet našeg čulnog iskustva? Ili je to samo ono što je estetski vredno, ono iz čije čulne pojave isijava prisustvo duha. Umetnost je svoj nekadašnji položaj izgubila, a zauzvrat smo našoj celokupnoj svakodnevici pripisali estetski karakter. Da li estetsku vrednost treba pripisati isključivo umetnosti ili dozvoliti mogućnost da ona bude prisutna i u drugim vidovima izražavanja?

Bez subjektivnog opažanja univerzalnog u pojedinačnom i bez pretenzije da naš subjektivni sud ima opšte važenje – nema estetskog iskustva. Postoji i takvo estetičko stanovište koje svoje utemeljenje ima upravo u pojmu „estetskog zadovoljstva“, što znači da se estetski predmet tretira s obzirom na perspektivu recipijenta. Estetsko zadovoljstvo se razlikuje od prijatnosti koju, na primer,  u nama izaziva ukusan obrok.  Tada se estetsko iskustvo shvata kao svojevrsni eskapizam od svakodnevnog praktičnog života. Život je lepši kada se posmatra iz perspektive umetnosti, jer je ispoljavanje njegovih protivrečnosti ublaženo delovanjem estetskog zadovoljstva proisteklog iz opažanja estetske vrednosti.

Svet realnosti i svet umetnosti razlikuju se poput strogog realizma i slobodnog umišljaja, ali nam vežbanje prelaženja te granice pruža mogućnost širenja perspektive. Tako bi o estetskom iskustvu bilo pravilnije govoriti kao o naporu, nego kao o rezultatu.

U moru estetskih nadražaja, zahvaljujući sposobnosti prepoznavanja pravih estetskih vrednosti, vlast koju estetsko iskustvo poseduje nad nama, neće moći da nas pretvori u žrtve manipulacije već će nam pomoći da budemo duhovno budni i praktično slobodni.

Setite se ovoga sledeći put kada vam se ne dopadne nečija umetnost, pa dobijete želju da je uništite. Isti efekat bi ste postigli kada bi ste šutnuli auto jer je nepropisno parkiran na trotoaru kojim koračate.

Inspiracija – o čemu se tu radi

Znate ono kad vas zasvrbi glava, ali ne zato što niste oprali kosu, već vam nešto grebucka lobanju iznutra? Pri tom ne bira ni vreme ni mesto da se razvije u punoj veličini. To je ona misao koja osvetljava i najzabitije kutke našeg bića. Izašla je iz skrovite pećine i poziva sve ostale misli na vaseljenski sabor reči. Čini da se ponašate zaposednuto i protivno svim zakonima opstanka.  Taj duh iz lampe se odaziva na ime inspiracija.

Iskra svetlosti

Koliko puta vas je ova inicijalna kapisla nepogrešivo pogodila pravo u centar sopstva? Zatekla vas razoružane, sa pogledom koji bludi okolo. Niste očekivali udarac sa te strane. Mislili ste da je stvaranje proces koji počinje namerom rođenom iz nekakve potrebe. Kao kada ribar zabaci mrežu u onoj hladnoj jutarnjoj tami, jer su mu deca gladna. A ulov mu zavisi od gustine okaca od kojih se mreža sastoji. Naravno, i od količine ribe u moru. Jer očekivanje je snažna sila privlačenja…

Ipak, nastajanje neke ideje direktno zavisi od intenziteta strasti koju vaša mašta poseduje. Zanos je taj zamajac koji idejama uliva pokretačku snagu. Tada ona preuzima vođstvo i vrti kormilo naše volje po svom manijačkom nahođenju. Nama ne preostaje ništa drugo nego da joj se povinujemo, štiteći slobodnom rukom meke delove tela. To je u stvari onaj svetionik obavijen maglom prema kome se stari ribar upravlja. Ona luča koja svojim sjajem omogućava da senke dobiju telo, a boje zaplešu pred očima.

Vučna sila

E sad, nije baš sve toliko provizorno u ovom lovu na reči. Da nema i svesne namere, ribar bi ostao u plićaku i pućkajući lulu uživao u rumenilu zore. Ali, kod kuće deca plaču. Zato se ribar seti da je u stvari nešto hteo. I krene da navigira krećući se prema severnjači koju je uhvatio u raskoraku sekstanta. Sad može da razvije mrežu i ispuni svoj plan.

Obuzet je idejom i motivisan da ode tamo gde treba da bi je ostvario. Jer inspiracija nas traži, nalazi ili odbacuje kao nepredvidiva ljubavnica. Motivacija je pak kao lovac koji sve to radi svom plenu. Najgore što se sa ljubavnicom može desiti je da se predomisli i ode. Lovcu – da ode na pijacu i kupi tuđi ulov jer ne sme kući praznih ruku.

Svi pravimo gibanicu od istih sastojaka, ali svakome ispadne drugačije. Motivaciju čine osnovni sastojci, ali inspiracija je aromatični začin. Služeći se proverenim receptom zaista ćemo je napraviti, ali ako smo inspirisani opčinićemo sve koji je budu probali.

Inspirisati nas može bilo šta, u zavisnosti od oblika koji je muza uzela. S druge strane, motivacija nije stvar sudbine ni naučne fantastike – ako nešto zaista želimo, i ako pritom imamo pred sobom jasno definisane ciljeve, neće nam biti teško da se motivišemo za njihovo ostvarivanje.

I da parafraziram Salvadora Dalija :“ Inspiracija bez ambicije je ptica bez krila.“

 

Kako ostvariti ciljeve uspešnog pisanja

Dobar plan, motivacija, strpljenje i upornost

 

 

Kada vežbaš pisanje svakog dana, neizbežno i postavljaš nove ciljeve i donosiš razne odluke povodom toga. Dovoljan je samo entuzijazam da sastaviš listu prioriteta i želja da bi mogao kasnije samo da ih slediš na svom putu do pisanja koje ima kredibilitet.

Uvek postoji bar jedan aspekt tvog pisanja u kojem si stvarno uspešan. U skladu sa postignutim uspehom, gradi svoje ciljeve za naredni period u kom ćeš biti zadovoljniji onim što napišeš, a samim tim postaćeš kvalitetniji pisac.

Da bi se ove zamisli ostvarile, moraju se pretvoriti u realne ciljeve, a ciljevi u svakodnevno vežbanje i strategije realizacije tih vežbi.

Definisanjem i realizacijom zadatih ciljeva kroz vežbanje, svakako ćeš doći do uspeha, odnosno, do efektnog pisanja sa magnetskim efektom.

Ipak, realizacija zacrtanih ciljeva nije lagan zadatak. On podrazumeva proces razmišljanja o željenoj temi, analizu, planiranje i dobru strategiju pisanja. Realizacija podrazumeva i stalnu motivisanost da se radi, odnosno, piše u kontinuitetu.

Da bi olakšao da se tvoji ciljevi što lakše oslikaju u realnosti, sledi neke korake kojim možeš brže da dođeš do uspeha.

  1. Definiši autentično i jasno: Pre nego što se upustiš u pisanje, kreni od svojih želja. Ako znaš šta tačno želiš da pišeš, tako ćeš jasnije znati i kojim putem treba da kreneš. Dešava se nekada da pisac jednostavno ne zna šta bi pisao, nema jasnu sliku šta je to što bi imalo neko značenje za njega. Nejasnoća u željama dovodi do toga da se trudiš, ulažeš u sebe i svoj rad, pri tom rasipaš svoju energiju i resurse na nešto za šta misliš da bi moglo da te dovede do uspeha, ali neće. Na taj način ideš u susret svoj želji na nejasan i nedefinisan način.

Razmisli šta bi mogao da pišeš, a da se pri tom osećaš ispunjeno,uspešno, srećno. Konkretizuj koje to veštine, a koje poseduješ, mogu da te vode do tog osećaja prilikom pisanja. I ne upoređuj se sa drugim piscima. Definiši svoje ciljeve samo na osnovu ličnih afiniteta i sposobnosti. Tek kada si siguran u ono što želiš da pišeš i koji je to žanr u pitanju, možeš da pređeš na sledeći korak, a to je formula i razrada vežbi koje će ti pomoći da ostvariš svoje lične ambicije.

  1. Formulisanje ciljeva kroz vežbanje: Ovaj korak je možda važniji od prethodnog. Nekada, kroz jednu veštinu koju posedujemo odredimo više ciljeva, a ponekad je sama veština ujedno i cilj. Cilj je ono odredište kome se teži kako bi se ostvarili kroz kvalitete koje posedujemo. Prema njemu usmeravamo snagu i resurse. Cilj daje odgovore na pitanja ’šta je ono što bih trebao da pišem kako bih se osećao ispunjeniji’ ali i isto tako ’gde grešim kada često nailazim na kreativne blokade u svom pisanju’ Cilj je okvir i putanja koja vodi do potpunog ostvarenja. Zato je važno svakodnevno raditi na tome i vežbati pisanje što je više moguće. Evo o čemu bi još trebao da vodiš računa prilikom utvrđivanja sopstvenog plana i programa vežbi:
  • Jasno i precizno utvrdi šta želiš da napišeš. (npr. Želim da napišem par naučnih eseja na određenu temu)
  • Razmisli koje su ti veštine za to potrebne i na koje sve načine možeš da dođeš do cilja. Šta je to potrebno da uradiš da bi uspeo. Npr. Kroz određenu literaturu nadogradiću znanje koje mi možda nedostaje, pohađaću radionicu ili kurs koji mi može u tome pomoći, upisaću Fakultet i sl.
  • Koje veštine poseduješ i da li bi trebalo da ih unaprediš. Npr. Brzo učim, dobro pamtim, odličan sam u organizaciji svog vremena…
  • Definiši vreme za svaku aktivnost koja vodi ispunjenju cilja. Npr.dnevno, nedeljno, godišnje…
  • Razmisli o ljudima koji bi mogli da ti pomognu. Npr. Priljatelji će mi preporučiti neki dobar sajt, profesor će mi pomoći na konsultacijama i sl.
  • Postavi jasne parametre koji će ukazati da si na dobrom putu. Npr.pohvale drugih, uspešno razvijene neke veštine i sl.

Tek sa osmišljenim planom i dobrom strategijom, možeš da kreneš u realizaciju svojih ciljeva. Postizanje ciljeva ne funkcioniše po principu zakucavanja lopte u koš, traži vreme i ozbiljnost, a najvažnije od svega- traži stalnu motivisanost i volju za angažovanjem.

Ako si precizno definisao cilj, razradio ga kroz zadatke i vežbe, smanjićeš šansu za gubitkom volje u realizaciji tog cilja. Niko nije uspeo, a da se pre toga nije potrudio. Budi strpljiv, uporan i već si na putu da postaneš ostvaren i uspešan pisac.

Tri K za uspešno pisanje

Učili su nas u školi da je kontekst u odnosu na koncept kao ram koji uokviruje jednu sliku. Kada kažemo kontekst mislimo na okolnosti u kojima je delo nastalo. Da bi smo svi razumeli okolnosti isto, moramo da uspostavimo neke konvencije. Kod pisanja, sam tekst je konvencija jer preko njega komuniciraju autor i čitalac. Znači, oko nečega se moraju složiti, da bi se razumeli.

O kontekstu

Ali nije sve baš tako jasno određeno u današnjoj umetnosti. Kontekst se često upoređuje sa crnom kutijom. Ima uticaj na fenomen, ali je prirodu tog odnosa teško odrediti. Više nego ikad konvencije zavise od subjektivnog ugla posmatranja. Samim tim kontekst dobija jednu fluidnu prirodu, podložnu promenama i uplivima raznih uticaja.

Stvorili smo nove modele mišljenja pod uticajem svih promena koje je ljudsko društvo ‘pretrpelo’ do današnjih dana. Tradicionalni koncept mišljenja pretpostavlja određenu ideju, sliku sveta i istine koja objašnjava svet. Taj se našin danas pervertira, pa dolazimo do situacije kada se kvalitet umetničkog dela određuje ‘spolja’. Određuju ga razni spoljašnji fenomeni, poput trendova ili političke, ekonomske  socijalne situacije.

O konceptu

U ‘detinjstvu’ umetnosti, čitanje je bilo proces u kome se značenje prenosilo sa autora na čitaoca. Danas, kada je i umetnost ‘porasla’,  čitanje je pre svega proces proizvođenja značenja, jer se smisao proizvodi u odnosu na posmatrača. Osim toga, literarna dela nisu direktno povezana sa socijalnim kontekstom.

Moglo bi se reći da je umetnost postala demokratična. Svako može da je ‘stvara’, sad kad se pod stvaranjem podrazumeva i reciklaža u nedostatku novih ideja ili iz potrebe da se ideje stavljaju u drugi kontekst. Umetnost je i ponavljanje, u smislu citiranja, tada svaka rečenica koju smo izvukli iz konteksta počinje da živi jedan poseban, samo svoj život. I tako može u nedogled.

Umetnost se svuda prikazuje, muzeji i tradicionalne institucije više nemaju primat. Slike se mogu izlagati i u spavaćoj sobi, a pesme čitati na pijaci. Šta tek reći o toj promeni konteksta. Na kraju krajeva i stvara se od bilo čega, i organskog, i  neorganskog materijala, a umetnici koji koriste performans, od sebe samih prave delo.

Umetnost se kroz nove digitalne tehnologije multiplicira do u beskraj, a ponekad i sam fragment nekog dela može da postane delo po sebi, u zavisnosti od konteksta u kome se prikazuje.

O kvalitetu

Šta je onda uslov da neko delo nazovemo uspešnim po umetničkim standardima. Da li je danas dovoljno da neka knjiga postane bestseler da bi bila proglašena za vrednost. I po kojim to parametrima, ako ne po književnim. Po onim oko kojih bi svi trebali da se složimo da bi se uspostavila konvencija.

E pa to će biti malo teže. Danas se konsenzus ne gradi oko jedne centralne ideje ili po strogoj hijerarhiji. Nema organskog jedinstva, umesto njega imamo umrežavanje, kretanje od tačke do tačke koje brzina pretvara u liniju. Pluralistički modeli su na snazi, nema dualnog povezivanja (autor-čitalac), ni binarne logike (realnost-ideologija).

Možda je zato danas teško napisati veliko delo. Pažnja je rasuta, a značenja zavise od mnogih elemenata, od kojih je subjektivnost samo jedan. Često se dešava i da sam kontekst dobije ulogu koncepta. Kada budemo došli do konsenzusa oko toga šta je vrednost, možda se i kvalitetna dela vrate na velika vrata.

Na kraju, parafraziraću onu čuvenu Duška Radovića : “ Dajte mi dobru knjigu, pa ću vam pokazati kakav sam pisac.”

 

 

 

Esej bez naslova

Stvari se čoveku dešavaju kad se dese. Ne pitaju te da li hoćeš da ti se dogode. Nije im potrebna tvoja dozvola.

Odlučio sam da ovaj esej ostavim bez naslova, jer što god da stavim čini mi se neprikladnim za ovu situaciju u kojoj trenutno živim. Ne znam kako je bilo u vreme kuge, ali ovo vreme straha iznelo je na videlo tamnu stranu života. Strah od smrti u obliku nevidljivog virusa koji preti da zatre čovečanstvu odjedanput je postala glavna tema života ljudi oko mene, pod nizom neobičnih da ne kažem čudnih okolnosti.

Kad sam bio mlad, mislio sam da je za plovidbu svetom dovoljno da naučim da radim dobro tri stvari. Prvo: vezivati pertle na cipelama. Drugo: savesno skidati ženu. I treće: čitati da bi se svakog dana osetio ukus nekoliko stranica sastavljenih s jasnoćom i veštinom. Činilo mi se da čovek koji čvrsto korača, koji zna da miluje i koji nauči da sluša muziku reči živi duže i, pogotovo, živi bolje. Ali, godine su me naučile da to nije dovoljno i da nam život ponekad pruži priliku da težimo ka tome da budemo nešto više od dvonošca koji jede, prazni se i privremeno zauzima prostor na planeti. Najtužnije je kada se ta prilika ne iskoristi.

Ono što su velikani književnost opisali u svojim antiutopijskim romanima – Orvel u Farmi i 1984, Haksli u Vrlom novom svetu, Bredberi u Farenhajtu 451, a neki slikari bogme dobro naslikali, Brojgel recimo, preko noći postade naša stvarnost. Upravljanje putem straha, stara formula koliko i čovečanstvo, dobilo je još jednom priliku da se igra našim sudbinama, svodeći čoveka na nivo plašljivog atoma, zrnce prašine u beskrajnom obrtanju Univerzuma. A mi imamo privilegiju ili nesreću da ovu utopiju živimo upravo sada.

Mislim da će istina, kad sve laži budu ispričane i zaboravljene, i dalje biti istina. I ovo se ne menja od mesta do mesta ili od danas do sutra. Ne možete to da izmenite kao što ne možete da posolite so da bude slanija. Istina se ne da obrisati jer to je to. O tome se radi.

Ujutru kad se probudiš misliš da jučerašnji dan ništa ne znači. Ali juče je sve što imaš. Šta još postoji? Život ti se sastoji od dana koji su u njega ugrađeni. Samo od toga. Ni od čega drugog. Možeš da pomisliš da možeš sve da ostaviš i od svega da pobegneš i da promeniš ime i ne znam šta sve. A onda se jednog jutra probudiš i pogledaš u tavanicu i šta misliš koga ugledaš?

Svako ko teži očuvanju zdravog razuma ima potrebu za nekim mestom na svetu gde može da se izgubi. To mesto, poslednje utočište, mali je dodatak duši kuda, kada svet u svojoj komediji apsurda doživi brodolom, uvek možeš odjuriti da se zaključaš i izgubiš ključ.

Magijski realizam – magično realan

magijski realizam, devojka koja čita, sjaj iz knjige

Sećam se kada sam se prvi put upoznala sa književnim pravcem magični ili magijski realizam.

Nesvesna da uopšte postoji tako nešto, počela sam da čitam „Sto godina samoće“ od Gabrijela Garsije Markesa. Započela sam to putešestvije i već posle desetak strana bila skroz zbunjena. Znala sam da priča prati jednu porodicu kroz vreme, međutim nigde to vreme nije bilo jasno definisano. Mesto gde su prva dva člana porodice došla je bilo izmišljeno. Zapravo, njih dvoje su prvi koji su se tu nastanili i podigli prvu kuću. Pitala sam se gde su to, zaboga, došli?

Taj deo sam pročitala više puta, a onda prihvatila činjenicu da ću razumeti kasnije u knjizi. Završni udarac je usledio dolaskom Cigana sa svojim čudesima kao što su magnet, lupa, led i … leteći ćilim. Upravo tako, ćilim koji je leteo.

Zatvorila sam knjigu i ponovo pročitala opis pozadi – ne, nigde se ne pominje fantazija. Ovo je priča o jednoj porodici običnih ljudi, otkud ovde ćilimi koji lete? Da rešim enigmu, pokrenula sam internet pretraživač i tako uplovila i svet magijskog realizma.

Kratak Istorijat

Dvadesetih godina prošlog veka magijski realizam, iako osporavan zbog svog paradoksalnog naziva i značenja, koristio se mahom u slikarstvu. Tek nekih 40 godina kasnije zaživeo je u književnosti i to upravo sa objavljivanjem romana „Sto godina samoće“.

Iako ne potpuno tačno, mnogi smatraju ovaj književni pravac karakterističnim za Južnu Ameriku i njihove pisce, kao književni izraz naroda koji je dugo bio kolonizovan i pod nečijom vlašću.

Sam Markes je govorio kako je magični realizam realniji i iskreniji od pukog realizma. Tvrdio je kako ne možemo predstaviti stvarnost kruto, precizno i simetrično jer je ona u biti asimetrična i zbrkana. Ako hoćemo da knjiga živi i posle poslednje stranice moramo da utkamo u nju i dozu magije.

Pored Markesa, predstavnici ovog pravca su i Horhe Luis Borhes, Mario Vargas Ljosa, Migel Anhel Asturijas, Izabela Aljende, Karlos Fuentes i drugi…

Da li je magijski realizam ili fantastika?

Postavlja se pitanje kako razlikovati ovaj žanr od ostalih žanrova sa elementima magije kao što je fantastična književnost, bilo naučna ili epska?

Razlike između ovih žanrova su suptilnije i ne baš uočljive na naslovnim koricama knjige. Teorijski, magijski realizam obogaćuje pripovedanje sa fantastičnim elementima i likovima dodeljuje neke magijske moći kao što je telekineza, predviđanje, ili, kao što je slučaj u pomenutoj knjizi leteće ćilime. Likovi suočeni sa ovim neobičnostima ne budu iznenađeni, zatečeni i šokirani, već prihvataju anomalije kao realnost, dok je čuđenje ostavljeno čitaocu.

Citiraću jednog poznatog književnog kritičara, koji je slikovito opisao glavnu razliku između magičnog realizma i fantastične književnosti:

„Ako vam za doručkom za sto sedne duh i vi se uplašite ili prepadnete, to je priča strave i užasa ili ’fantastika’. No ako prosto kažete: ’Oh, evo ga duh, molim te dodaj mi džem’, to je magijski realizam”

Nerealno stvarno

Ne dajte se zavarati, magijski realizam je i dalje najrealnija pripovedačka književnost koju ćete naći. Sudbine i priče likova, paradoksalno naglašene nemogućim, su duboko stvarne i istinite.

Način da svet prikažemo onakvim kakav jeste, a ne kao puku crno-belu tvorevinu, jeste da ga prožmemo fantastičnim, magijskim kao svojevrsnu metaforu realnog pripovedanja.

Ne mogu, a da se ne složim sa Markesom, kada kaže da naša stvarnost nije tako uprošćena, linearna i jednostavna. I kako drugačije naglasiti kompleksnost života nego, na primer, uvođenjem letećeg ćilima u jedan sasvim regularan dan. Događaji su samo stvar perspektive ili pak sudbine?

Čitajući ovo delo, a kasnije i ostala istog žanra, bila sam poptpuno uvučena i zaražena svetom likova, njihovim sudbinama, patnjama, razmišljanjima, ličnim potragama i životom. Iako je cela priča ispunjena i uvijena sa stvarnim i nestvarnim, uživala sam čitajući jednu običnu priču i prigrlila sam tu magiju kao svakodnevnu i sveprisutnu.

Ova priča o porodici Buendija, kao i druge priče magičnog realizma su stvarne i realne koliko i svaka druga priča koju znate i koja vas okružuje. A da biste mi poverovali, jednostavno ćete morati da sednete i pročitate.

Naravno, postoje oni koji se sa mnom ne bi složili,mnogi zapravo. U širim književno-naučnim krugovima ovaj pravac je bio osporavan,mada  više u prošlosti nego danas.

Ali zar nije lepše uneti malo magije u običan dan? Zar život sam po sebi nije upravo to – jedno čudo?

Pisanje i sadašnji trenutak

„Duboko shvatite da je sadašnji trenutak sve što ste imali.“  Eckhart Tolle

Kada sa sebe skinemo teret prošlosti i iz svoje vizije sklonimo projekcije budućnosti, ostaje nam sadašnji trenutak i potpuna prisutnost. Kako nam pisanje može pomoći da postanemo svesni trenutka u kojem se odvija život?

Popularna psihologija sve više potencira da se rešenje za naše negativnosti krije upravo u nedostatku prisutnosti, učenjaci new age filozofije govore da živimo sa uverenjem da nam prošlost daje identitet, a budućnost nadu, te kroz pomenute prizme ne možemo da sagledamo trenutak kao opšte mesto u kojem se odvija život. Često citirana latinska izreka “Carpe diem“ govori o istom, prevedena na srpski znači “Uhvati trenutak“, kada je tumačimo shvatamo da “uhvaćeni trenuci“ čine život bogatatijim i ispunjenijim.

Kakve veze ima pisanje sa sadašnjim trenutkom?

Znate li onaj momenat kada vam zastane dah, kad nas preplave emocije, kada se najžimo i doživimo duboko duhovno iskustvo radeći ili stvarajući nešto, posmatrajući prirodu ili pak slušajući muziku? Svi ti trenuci čine svakodnevnicu vrednu življenja i pokazuju nam drugu stranu onoga što nam u užurbanom svetu u kojem živimo, često deluje ‘obično’ ili ga uzimamo zdravo za gotovo. Na radionicama kreativnog pisanja, podsticanjem kreativnosti, stvaramo od običnih trenutaka neobične i učimo kako da nam od pisanja zastane dah.

Za početak možemo beležiti situacije koje svakodnevno doživljavamo, koje su nas inspirisale ili potakle u nama lavinu emocija. Neka vam beleženje inspirativnih trenutaka postane dnevna praksa i vremenom će nalazak inspiracije u toku dana postati sastavni deo vašeg života.

U svakom čoveku krije se ogroman kreativni potencijal koji se pokaže pre ili kasnije, a samo-istrazivanjem i učenjem dolazimo pre do svesti o izvoru u nama. Čitanje i pisanje su samo jedan od vidova materijalizovane, opipljive , a u isti mah neopipljive umetnosti i duhovnosti koji su nam dostupni u svakom trenutku, kao takve usporavaju tok urbanog života i pospešuju prisutnost u sadašnjem trenutku.

Pisanje putopisa

“Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača.“ Ibn Battuta

Prirodno stanje duha je slobodno, teži ka nestalnim, drugačijim od poznatog, teži ka avanturističkim iskustvima koja ga pothranjuju i neguju. Težnja za oslobađanjem leži u svakome od nas. Kroz zadovoljavanje potreba našeg duha, između ostalog, razvija se ljubav prema putovanju, iskustvu posle kojeg se osećamo bogatijim nego što smo pre njega bili.

Putopis-dnevnik putovanja

Putopisi su vid izražavanja putnika, beleške sa putovanja, utisci koje je putnik stekao, zapisani doživljaji koje mu je posećeno mesto pružilo, emocije koje mu je izazvalo kao i opisivanje proputovanih mesta. Veština pisanja putopisa postaje bolja što se više praktikuje, razvijamo je beleženjem impresija koje dobijamo putujući. Za njeno unapređivanje nisu potrebne isključivo daleke i egzotične destinacije, dovoljno je da na put krenemo inspirisani, dok putujemo nadahnuti.

Da li smo svi putopisci?

Dobar putopisac je onaj koji nam kroz reči prenese dušu mesta koje opisuje, upoznajući nas sa duhom grada koji leži na stubovima svojih stanovnika, njihovoj kulturi, tradiciji, običajima i navikama.  Mašta putujućih pisaca utkana je živim slikama, isprepletana raznolikim bojama i tvorevinama, velelepnim građevinama i monumentalnim spomenicima koje sa sobom nose pripovetke i priče, pesme i melodije dalekih vremena i svih onih koji su kraj njih prošli.

“Ne čeznemo za određenim mestima, već za osećanjima koja ona bude u nama.“- Sigmund Graff

Imati u rukama putopise svetskih putnika, pravo je blago. Osetiti emocije koje nam je putopisac kroz svoje rukopise preneo zadovoljstvo je za sva čula dok proživljavamo neotkrivena, ponekad daleka, izazivajuća mesta. Osećamo ukuse i mirise dok čitamo o maloj pijaci u Dohi, zvukove prirode Dunava i odmaramo oči stvarajući sliku zelenih dolina koje je putem naš vodič zapazio.

Na radionicama, između ostalog ,stičemo veštinu kreativnog pisanja-te pisanja putopisa, razvijamo maštu i unapređujemo magičnu veštinu uz pomoć koje ćemo ovekovečiti sve ono što smo putem doživeli, kao i korisne savete ukoliko želimo da pokrenemo blog o putovanjima.

 

Pisanjem do samospoznaje

Naučnici kažu da u svakodnevnom životu koristimo samo 10% svesti, time dolazimo do zaključka da je ostalih 90% podsvest ukorenjena u našem mozgu, skirveno netaknuta, pod senkom onoga što nazivamo svešću i svesnim življenjem. Kada bi se samoposmatrali u uobičajenim aktivnostima, uvideli bi obrasce po kojima nepogrešivo funkcionišemo…

Kakve veze ima pisanje sa samozpoznajom?

Recimo da sve počinje od pisanja dnevnika, obično u burnim tinejdžerskim godinama kada misli izbacujemo na papir poput rafala, pa ih posle čitamo i pitamo se “gde nam je bila pamet”, često bivamo začuđeni mislima koje smo imali u tom času.

“Pametan piše glup pamti”, poslovica koja za cilj ima da istakne važnost beleženja, radije nego pamćenja korisnih informacija, u ovom slučaju nam omogućuje korak bliže saznanju zašto je korisno pisati refleksije, čak i s vremena na vreme, kako bismo se u nekom trenutku osvrnuli na njih i bolje razumeli kroz šta prolazimo, te možda i došli do rešenja za izazove kroz koje prolazimo.

Čuveni “brainstorming”, (u bukvalnom značenju “oluja u mozgu“), samo je jedna od tehnika izvlačenja netaknutog potencijala i kreativnih ideja. Ova tehnika se obično primenjuje u poslovnim timovima kada pojedinci imaju za cilj da prodrmaju svoje nivoe svesti i time iz nje izvuku što inovativniju ideju i da na zadate pojmove zapisuju prvo što im padne na pamet.

U primeni kod samospoznaje predlaže se odgovaranje na pojmove koje sami sebi zadamo, osvrćući se na one oblasti u kojima imamo “kamen spoticanja” . Da bi nam pisanje dodatno olakšalo proces samospoznaje i brže nas dovelo do rezultata, u radionici terapijskog pisanja učimo brojne načine za postizanje samospoznaje i ličnog razvoja i rasta.

Samospoznaja je od ključnog značaja za kvalitetan život, ispod velova nesvesti leži nepregledna dubina naše svesti, sve patnje dolaze upravo sa tog mesta koje smo, obično na taj način naučeni-gurali “pod tepih” pažnjom usmerenom na trivijalnosti modernog života.

Olovke, papiri, laptopovi, imamo sve što nam je potrebno da u sebi nađemo ključ za srećan život. Poput oluje, reči će se nizati i sve blokade, uverenja, skriveni blagoslovi naći će svoj put do svetla dana. U pisanju je spas, a ono može da bude od krucijalne važnosti za samospoznaju.. Nije teško probajte i vi!