Oduvek sam bio sklon čestim promenama raspoloženja. Introspekciji. Čudnim nemirima koje sam “lečio” najčešće kroz piće, žene, manični rad, adrenalin… Onda su dolazili duži periodi mrtvila. Depresije. Nije mi bilo ni do čega. Gledaš svoj život kako prolazi pored tebe kao voz, a ti možeš samo da gledaš nikako da se ukrcaš na taj voz…
Knjiga su bile uteha i spas. A onda pisanje. Tada sam shvatio da ako želim da mi bude bolje, da se osećam opet živim, da izađem na svetlo, treba da koristim svoju veštinu sa rečima, kako bih pomogao sam sebi.
Kroz pisanje možeš da budeš sam sebi terapeut i da istovremeno unaprediš svoje veštine pisanja.
Ključ je da opišeš svoje emocije
Kada si depresivan, mozak proizvodi intenzivne negativne emocije: strah, bes, ljutnju, žaljenje, unutrašnju bol, krivicu, brigu, samosažaljanje…i još mnogo toga.
Kao pisac, imaš na raspolaganju moćan alat da redukuješ ove emocije: jednostavno upotrebi svoje deksriptivne veštine. Efekat je neverovatan i brz!
Evo kako to da uradiš:
Kad god se osećaš loše, identifikuj tu emociju. Posmatraj gde se u telu pojavljuje i kako je osećaš.
Opiši to. Koristi neko poređenje (uporedi to sa nečim drugim).
“Osećam…to je kao…”
“Osećeam…to je kao da ću…”
Evo nekih primera iz mojih beležaka:
“Osećam strah. To je kao neka džinovska gvozdena pesnica koja mi udara u grudi, stiska sav vazduh iz mojih pluća”.
“Strašno se brinem. Osećam to kao neku krastavu žabu koja mi čuči na leđima, između lopatica”.
“Guši me neka bol iznutra. Osećam se kao da mi je neko zario mesarski nož u creva pa okreće i okreće…”.
Kada posmatramo i imenujemo emocije, onda vršimo njihovu objektivizaciju. Tako gube snagu nad nama.
U isto vreme postaješ i bolji pisac. Stvaraš sjajne emocionalne opise koje možeš da koristiš u svojoj prozi ili poeziji. Iznenadiš se kako tvoji likovi doživljavaju i ispoljavaju snažne emocije, i kad pogledaš svoje beleške možeš da uporediš sopsotvene doživljaje u njima. I uvek ćeš imati sveže, originalne deskripcije koje će uzbuditi tvoje čitaoce svojom sirovom i vibrirajućom autentičnošću.
I, za početak, nemoj da brineš što to neće često biti briljantna proza. Samo opiši ono što osećaš.
Moje lično iskustvo
Ovu tehniku sam otkrio nakon seanse sa jednim psihoterapeutom koji me je savetovao da imenujem i posmatram svoj emocije tako da mogu da ih prepoznam.
Za ljude koji se bore sa depresijom, izlazak na kraj sa negativnim emocijama predstavlja podvig jednog Herkula. Depresija se često opisuje kao duboka i neprozirna magla koja zamagljuje rasuđivanje i sprečava izlazak napolje. Osećaš se “loše” ali ne umeš da opišeš svoje emocije, i to te sprečava da imaš bilo kakvu kontrolu nad njima.
Kada koristiš pisanje kao terapeutski alat, iznenadiš se kada vidiš kako tvoje mutne emocije polako počinju da dobijaju oblik, pravo pred tvojim očima.Drugim rečima, ne boriš se više među senkama već na otvorenom polju.
Metaforički rečeno, sam čin stavljanja emocija na papir, simbolizuje pokušaj da se one eskternalizuju, izbace napolje. Čak i samim opisivanjem svake od njih predstavlja pokušaj da se razume koren depresije, što predstavlja i prvi korak ka olakšanju i izlečenju.
Da li se i ti boriš sa depresijom? Da li si pokuša da zapišeškako se osćeaš? Da li je pomoglo?