fbpx

O JEZIČKOM KOLONIJALIZMU

Jezik koristimo gotovo nesvesno, osim kada unapred malo promislimo o onome što želimo da kažemo. Pošto ga učimo od majke, on nam služi i da se identifikujemo sa narodom kojem pripadamo. Danas je smislen govor svačija povlastica, dok je nekada bio privilegija uskog kruga obrazovanog plemstva i sveštenstva.

KAKO JE BILO NEKADA

U ne tako dalekoj prošlosti, svakodnevni govor je mogao biti i odraz starešinstva u porodici. Glava kuće slušala se pomno i ne daj bože da mu se upadalo u reč. Ili još gore negiralo ono što je pater familias imao da kaže. Mlađi su čekali na svoj red, žene uglavnom ćutale, a najmlađi bulaznili o koječemu.

Tako se uspostavljao red i pravac kretanja porodice, užljebljivanje u nivoe društvene piramide koji su se postepeno sužavali od dna prema vrhu. Posmatrano sa današnje tačke gledišta, liči na diktaturu povlašćenih u samom vrhu lanca ishrane.

Ali prevarićemo se ako se povedemo za tim utiskom. I pored neograničene vlasti onih koji stoluju na vrhu, bilo porodice, bilo države, samovolja nije bila dozvoljena. Čak je svaka odluka morala biti detaljno pretresena od strane veća najmudrijih. A nakon toga potvrđena kroz opštu saglasnost oko cilja delovanja. Tako se predupređivala anarhija ili bilo kakvo zastranjenje povedeno za novotarijama koje su mamile svojom egzotičnošću. Ionako je njihov šarm najviše ležao u nedovoljnoj ispitanosti svih mogućnosti, a samim tim i posledica trasiranja novih pravaca u svakodnevnom i kulturnom životu porodica, naroda.

DANAŠNJA VAVILONSKA POMETNJA

Naravno jezici su se menjali pri susretima predstavnika udaljenih, pa i komšijskih krajeva. Naročito ako strana reč koju bi čuli ne bi zapremala pojam koji je trebala da označi. Ako kod nas nisu rasle urme, onda nismo mogli ni da imamo domaće ime za to. Ako nismo upražnjavali određene običaje (pada mi na pamet sunećenje!) takođe nismo mogli ni da ih imenujemo.

Reč nosi u sebi smisao i koristimo je da obeležavamo stvari oko sebe. U Markesovom romanu Sto godina samoće, lik koji počinje da zaboravlja imena predmeta ne zna više ni da ih koristi i njegov svet se nepovratno sužava. Gubitak prevazilazi svoju lingvističku skučenost i raste do ontološke osakaćenosti.

Ako želite da potrete nečiji identitet i kolektivno sećanje – ukinite mu reč. Danas smo svedoci jedne pojave koja suptilno radi upravo to. Neselektivno usvajamo strane kovanice iz novogovora jer nam je tako lakše da obeležimo izvesnu pojavu.

LINGVISTIČKI KOLONIJALIZAM

Tako su se pojavile nove reči i u našem jeziku. S obzirom na to da današnjim svetom vladaju anglosaksonci, pojmove prepoznajemo i govorimo o njima tek kada ih oni krste, zarad neke svoje agende. Uzmimo npr. reč kao što je mansplaining. Pojam koji ona pokriva implicira patrijarhalni način gledanja na stvari koji pojave objašnjava sa muške tačke gledišta i ne dozvoljava nikakvu sumnju u objektivnost strane koja izlaže temu.

Nešto kao u drami Plinsko svetlo koju je 1938. napisao Patrick Hamilton. Muž obmanju je ženu i uverava je da ludi manipulišući gasnom svetiljkom čiji plamen krišom povećava ili smanjuje, tako da ona misli da se to dešava samo od sebe, tj. ne vidi pozadinu scene čija je žrtva.

Don’t gaslighting me je sintagma koja je nastala oslanjajući se na ovaj vid manipulacije i u širokoj je upotrebi na anglosaksonskom govornom području, što je sasvim u redu. Ali zamislite sada upotrebu ovog izraza u originalu kod nas. Nije li to rogobatno? Pri tom termin je neprevodiv na naš jezik tako da zadrži zvučnu jezičku konstrukciju i puno značenje onoga što se želi reći: Ne obmanjuj me!

Kao i whataboutism, kovanica koja se koristi za diskreditovanje sagovornika, više služi za napad ad hominem nego da bi tačno objasnila nešto. Na taj način ne samo da se uvode tuđice u maternji jezik već one imaju za cilj da nas podsvesno skrenu sa puta logičkog mišljenja. Služe nam više da se obračunavamo sa drugima nego da dođemo do konsenzusa oko neizbežnih pojava.

A kolonijalizam u bilo kom vidu upravo to i radi. Skreće nam pažnju sa bitnih stvari na nebitne i baca nam kosku oko koje ćemo da se gložimo dok nam gospodari neprimetno uzimaju malo po malo slobode (a bogami i teritorije!).

Na kraju se više i ne prepoznajemo.

 

KAKO SAM ČITALA ANA IN SILAZI U DONJI SVET

Ako želite da vas ova knjiga momentalno uvuče u svoje, poput lavirinta organizovane hodnike, nemojte je čitati iz udobnosti kućne fotelje. Zbog njene konstruktivističke prirode, doživljaj napisanog se može potpunije postići ukoliko se prilikom konzumiranja ovog štiva čitalac izmesti iz sebi poznatog i intimnog okruženja. Značaj ovog dela biće lakše spoznati ako se kao podloga za razumevanje prostre nepatvoreni osećaj bačenosti u svet koji ne zavisi od nas, već upravo suprotno – mi zavisimo od njega.

JA ČITAM KNJIGU

Sledeći sopstvenu intuiciju, rođenu na pozadini dnevnog rasporeda obaveza, nađoh se sa ovom knjigom u svom elektronskom čitaču na trećem spratu klinike za ORL, Kliničkog centra u Beogradu. Već samo ovo mesto koje je stvoreno da leči naša čula opažaja, nosilo je sa sobom neskrivenu simboliku. Osim toga, zaputih se tamo u proleće, u vreme kada se životni ciklus ovoga sveta i svih njegovih stanovnika (biljaka, životinja i drugih organizama) obnavlja. Kao i moja alergija, zvanično na iritantne polenske čestice u vazduhu, a po mom amaterskom mišljenju i na sve što u svetu ne razumem, pa samim tim ne mogu ni da prihvatim bez posredstva dobro formulisane mitologije koja priča priču.
Vreme, mesto i medij za čitanje sam potrefila i ne znajući da se u knjizi radi o modernoj reinterpretaciji jednog od najstarijih mitova ljudskog roda čija je junakinja Inana, sumerska boginja ljubavi i rata, koja silazi u podzemni svet. Autorka kaže da je to najstariji od poznatih mitoloških narativa o bogu koji redovno umire, ali se posle nekog vremena vraća u život. S obzirom da sve otežanije dišem zbog problema koji me je ovde i doveo, lako mogu da razumem glavnu ideju ovog dela.
Ana In (Inana) sišla je u donji svet da bi srela svoju sestru Ereškigal, vladarku podzemnog sveta, po mom skromnom mišljenju – u pokušaju da svet učini celovitim. Pre silaska upućuje svoju poslanicu Ninšubur (Ninu Šubur) da traži pomoć od bogova otaca ako se odatle ne vrati za tri dana. Inana usput prolazi kroz sedam kapija na kojima ostavlja svoje božanske atribute i potpuno naga staje pred svoju sestru, vladarku mrtvih, Ereškigal. Neti, podzemni čuvar kapije je pušta da uđe smekšan njenim molbama. Inana pokušava da svrgne sestru sa trona, za šta biva kažnjena smrću. Posle tri dana čekanja, Ninšubur udara u kuknjavu i kreće put bogova za pomoć.
Bogovi je isprva odbijaju krajnje neljubazno, da bi na kraju ipak pomogao bog Enki, uz posredstvo Enheduane, ćerke kralja Sargona i pazite sad! – „prve svetske autorke“ koja je napisala uzbudljive poeme Himna Inani, Inana i Ehib i Vladičica najvećeg srca. Ova poslednja poema je prvo imenom potpisano književno delo u istoriji ljudske civilizacije. Prvi put u književnosti čuje se glas jedinke. Itd, itd, ovo je najkraće što mogu da opišem a da ne zapetljam nepotrebno, jer priča ima mnogo slojeva i nosi kompleksna značenja…
„Priča o silasku u podzemni svet, priča o smrti i vaskrsenju, to je misterijski mit. U njemu je tajna koju razum uzalud proniče. Pa ipak, saznati za nju je mogućno, a to povlači oslobađanje od straha od smrti (i postizanje besmrtnosti). Pronicanje te velike, najveće religijske tajne, odigrava se zahvaljujući inicijaciji.“ tako kaže autorka knjige Olga Tokarčuk.

KNJIGA ČITA MENE

A evo šta ja kažem: kao individualni čitalac, morala sam u oslobođenoj mašti da pratim u stopu sve likove ove priče. Tako sam, pošto sam sišla u donji svet (koji se u mom slučaju odnosi na sopstvenu bolesnu unutrašnjost) da se povežem sa sestrom (svojim negativom), nisam više mogla da izađem (tj. da budem zdrava kao pre), te sam glatko uskočila u ulogu Nine Šubur i krenula po pomoć kod belih otaca bogova. U malo perverznom redosledu, svog Netija sam srela na šalteru ove medicinske ustanove u liku sestre koja me je skrozirala pogledom i u kompjuter (tu vrhovnu evidenciju) upisala sve podatke koji za birokratiju čine moju ličnost, tj. skinula me golu.
Zatim naravno sledi tri dana čekanja na prijem i spas. Hodnik potmulo odjekuje zaposednut zlim duhovima bolesnih koji se najpre oglašavaju očajnim jaucima i plačem. U međuvremenu belom bogu ocu stižu ponude sa raznih strana iz molećivih ruku sapatnika, a u vidu poklon kesa sa viskijem i kafom, dok ja sa elektronskim čitačem na razvaljenoj stolici u neposrednoj blizini podjednako razvaljenog toaleta, nastavljam da u nozdrvama gajim gljive, polipe i ostalu mahovinu koja buja na mračnim i vlažnim mestima.
Konačno dolazi mojih pet minuta i raspevana sestra (Enheduana) me uvodi u specijalističke odaje gde me izbode na nekoliko mesta da bi utvrdila da sam alergična na korov. Setim se svog profesora cvećarstva na Pejzažnoj arhitekturi koji je govorio kako je korov sve ono što nismo posadili. Beli bog otac u međuvremenu telefonira svojim podređenima i ugovara operaciju koja će se izvršiti preko reda i nigde neće biti zavedena. Potom mi prepisuje lek u vidu spreja čiji će aerosol mojim disajnim organima doneti olakšanje poput onih muva što se roje oko glave mrtve Inane, a koje joj je poslao u pomoć da je ožive. Odlazim sa višestrukim olakšanjem i na putu široko zaobilazim psihijatrijski deo klinike.
Još par reči autorke: „Najneobičniju, paradoksalnu i zabavnu definiciju mita koju znam formulisao je Karol Kerenji: Mit je božanska epifanija u kontrolnom centru za jezik čovekovog mozga. Može se reći da je mit realan na istom principu prema kojem realan znači vidljiv. Dok god bogove pratimo na njihovim putovanjima, u pustolovinama, preobražajima, u njihovim kreacijama i apokalipsama – dotle oni postoje. Kao što postoji Inana.“
Eto tako je protekla moja avantura sa Anom In, In Anom.

Kako mi je Kindl promenio život

Prema knjigama od papira gajim nedvosmisleno obožavanje od onog pradavnog trenutka kada sam naučila da slova sričem u reči. Pozajmljivanje knjige iz biblioteke ili kupovina u knjižari su postupci koje nose određeni polusakralni rituali. Svoj prvi bibliofilski identitet ukrala sam od „miša iz biblioteke“ (topo di biblioteca). Kod nas postoji izreka „siromašan kao crkveni miš“. U svom detinjem umu ja sam iskonstruisala da je biblioteka za one siromašne čitaoce koji ne mogu da kupe sve knjige koje bi želeli da pročitaju.

Miš iz biblioteke

Tako sam u biblioteke uvek ulazila kao u posvećene hramove čijem postojanju možemo da zahvalimo što se granica između razumnih ljudi i životinja jasnije vidi. Pored toga, u knjigama sam mogla da nađem većinu odgovora na pitanja koja u mojoj okolini niko sebi nije ni postavljao. Zamišljala sam da sam neki poseban špijun znanja koji će tek dobiti priliku da svojim neizmernim znanjem pomogne svojoj zemlji u odsudnom trenutku.

Svaki ulazak u biblioteku počinjao je osluškivanjem one specifične tišine u kojoj sam jasno mogla da čujem da li me neka knjiga posebno doziva. Ukoliko bi mi se obratila, skoro neprimetnim šuškanjem listova u rukama (ipak su napravljene od drveća), prelepom naslovnom stranom ili stilski doteranom rečenicom, naš spoj bi se ozvaničio udarom bibliotekarkinog štambilja na moju člansku kartu.

Miris koji je odašiljao papirus natopljen olovom, zajedno sa hodnicima od drvenih polica u kojima žive (verovatno isto tako načitani) crvi, momentalno bi me transponovao iz sopstvenog života skučenih mogućnosti u jedan kokordinatni sistem sačinjen od više ravni. U njima vladaju neki drugi zakoni fizike. Malo je reći da je ta katedrala činila moje jedino i najsnažnije uporište u životu koji je tek počinjao. Sam nije ničim nagoveštavao u kom će pravcu ići.

Miš iz elektronske biblioteke

Poput najfanatičnijeg pušača zaklinjala sam se da je papirna knjiga moja karta za nebesko pozorište. Po cenu smrti nikada je ne bih zamenila za doživotnu pretplatu na digitalnu ložu. Elektronski svet je dehumanizovan i čvrsto odlučujem da od njega uzimam samo ono što ne mogu da izbegnem.

A onda na poklon od prijatelja koji me dobro poznaje dobijam elektronski čitač Kindl. Skeptično ga prevrćem u rukama sećajući se kako me je zamaralo čitanje na kompjuteru. Prilazim mu oprezno i skoro u rukavicama ispitujem performanse ove tada elitne igračke. Odlučujem da mu dam šansu makar da se uverim da za svoju antipatiju imam jake razloge.

I kao ljubavnik od koga ništa ne očekuješ, čitačka naprava počinje da otkriva svoje najbolje osobine, postepeno i u skladu sa mojom zainteresovanošću da saznam sve njegove tajne. Perverzno, ali nema naslovne strane! To je prvo što zaključujem. Ali zato ima najkorisnije pozadinsko svetlo ekrana te mi oči prosto klize preko teksta sa minimalnim angažovanjem i maksimalnom izdržljivošću. Naprava kao stvorena za maratonce čitanja!

Pametna knjiga

Sad kad sam već tu, na digitalnom polju, slutim da ću tu i ostati. Bacam kotvu svoje dobre volje i ankerišem plovilo da mi uvek bude pri ruci. Pretresam komande i polako shvatam da ovo nije samo knjiga, već ceo sistem za razumevanje pročitanog u malom. Pošto je čitač povezan sa internetom u svakom trenutku, jednostavnim dodirom bilo koje reči softver me vodi na mrežu. Sad mogu da proverim značenje izraza koji ne razumem, nudeći mi i primer konteksta u kom se obično koristi.

Znači, ne moram da sedim okružena drugim knjigama da bih razumela onu koju upravo čitam. Ne moram ni da menjam naočare jer mi Kindl daje opciju da slova povećavam ili smanjujem, kao na  telefonu. Zatim listanje knjige i samo držanje iste u rukama više nije zadatak koji angažuje obe ruke. Može da se podesi panoramski pogled pa se uređaj postavi u horizontalu i nasloni na svoju zaštitnu koricu (masku). Tako se Kindl vozi bez ruku, kao bajs.

To dalje znači da ne moram knjigu više da naslanjam na veknu hleba da bih čitala dok ručam, što je često rezultiralo raspršivanjem masnih mrlja od čorbe po sakralnim napisima. To je knjizi pre davalo izgled kafanskog menija nego predmeta u kome je pohranjeno znanje ovoga sveta.

Digitalno sećanje

Kindl je uvek sa mnom. Volim ga i zovem ga Fifi. Njegov ogroman kapacitet za skladištenje podataka omogućio mi je da skoro celu biblioteku smestim u to parče elektronike. S obzirom na zaista lako skidanje odgovarajućih formata ja više ne idem ka knjigama – one dolaze meni. Mogu da čitam i bez lampe i iznenada utonem u san – i on će se uskoro sam isključiti.

Ako naiđem na zanimljiv pasus ili rečenicu, vrlo lako i jednostavno to mogu da prosledim na društvene mreže. Pošto čitam i na engleskom, kao što verujem da radi većina ozbiljnih čitalaca, ne predstavlja  mi problem da u njega napakujem gomilu tekstova koju su mi uvek pri ruci.

I na kraju priznajem da nisu sva tehnološka dostignuća tek puka igra maštovitih programera. Igra koja svoje krajnje ishodište ima u maksimalnoj zaradi putem prodaje gadžeta za koje smatramo da ih moramo imati.

Moj Fifi, koji me prati u stopu poput vernog psa, imao se rašta i roditi!

 

 

 

Porođajne muke jedne knjige

Upozoravamo čitaoce sa slabijim srcem da sadržaj koji sledi može biti potresan! Sad se sigurno pitate šta može biti tako uznemirujuće kada je u pitanju životni proces jedne knjige? Pa to što je mogla i da ne postoji! Ova koja nam je otvorila svoje srce je bila upravo u takvoj opasnosti. Poslušajmo šta ima da nam kaže.

Prenatalno stanje

„Ovim putem želim da se obratim svim autorima. Nakon preživljenih strahota u svom dugom nezvaničnom postojanju, shvatila sam da i mi knjige moramo da dignemo svoj glas. Protiv zanemarivanja i neizvesne sudbine. Jer tu nam samo naši roditelji pisci mogu pomoći!

Na samom početku svog života, dok sam bila tek ideja, radovala sam se svakom susretu sa svojim autorom. On mi je činio lepe stvari, pružao oslonac i hranu od koje sam rasla i disala. Postojao je prećutan dogovor između nas da ću mu svu tu pažnju stostruko vratiti. Jednog dana kad sednem u izlog knjižare.

Tako smo rasli zajedno i planirali sopstvenu budućnost. Kako je vreme prolazilo ja sam bila sve radosnija. Ali, primetila sam po sve povučenijem držanju svog roditelja da njemu nisu sve koze na broju, kako bi to vi ljudi rekli.

Misli jednog fetusa

Umesto da i on bude sve veseliji, tmurni oblaci su se u sve većem broju nadvijali nad njegovu pametnu i maštovitu glavu. Jednoga dana, kada se takva napetost više nije mogla tolerisati, jer je počela da utiče i na moj kvalitet, rešila sam se za direktan pristup.

Blago sam ga pogledala svojim crnim očima i upitala u čemu je problem. On je samo spustio glavu i počeo tiho da plače.Na moje insistiranje, sabrao se i poverio mi svoj najveći strah. Šta da radimo kada me napiše do kraja? Kako da od rukopisa, u kom sam obliku trenutno bila, od mene napravi pravu zrelu i punoletnu knjigu? Kako da završi započeto i pusti me da živim svoju sudbinu?

Mnogo teških pitanja, koje su u stvari jedno pitanje – kome da se obratimo za pomoć? Iako sam bila samo rukopis, komunicirala sam sa ostalim njegovim knjigama na polici. Nemajući kud, obratila sam se njima. Kad me grom nije pogodio! Počele su da se smeju sve u glas. Kao haahaaaha, pa nema ništa lakše!

Na klinici

Najdeblja od njih, koja je izgleda bila i starešina ove papirne zajednice, otvorila se po sredini i ispljunula jedan kartončić. Bila je to vizit karta. Karta za novi i pravi život…

Na njoj je bila adresa izdavača koji je ove tajanstvene procese držao u malom prstu. On je imao potreban materijal, mašine i znanja da od mene, sirovog materijala, napravi jednu prelepu i ponosnu knjigu. Njegove nežne ruke napraviće finalno poliranje moje duše i tela i ja ću, kao sve druge moje sestre, početi da živim dostojanstveno i što je najvažnije – ubedljivo i beskonačno!

Ne mogu vam opisati sestre slatke moju sreću tog trenutka! Izaći ću iz one buđave fioke i smešiću se svetlima reflektora. Družiću se sa svojim mnogobrojnim čitaocima. I oni će mi otvoriti svoje najtajnije kutke da ih pohodim i oplemenjujem svojim rečima. Strah je nestao, a moj pisac je veseliji nego ikad. Pričao mi je kad smo ostali nasamo kako je svet lepo uređen kad svako radi svoj posao.

Prvi dan ostatka života

Neće se više zamajavati i gubiti dragoceno vreme na razvijanje neosnovanih strahova. Jer sad ima partnera. Nekoga sa kojim će podeliti teret rađanja knjige. Koji ni u jednom segmentu nije lak, ali utoliko veću radost donosi!

Eto, dragi moji rukopisi, ne očajavajte, ima nade. Posavetujte se sa svojim autorima ili pitajte mene. Rado ću i vama poslati tu kartu za stvaran svet“!

Zašto treba da čitate?

Verovatno se pitate koje to korisne navike krase jednog pisca? Prva od njih, ako ne i najvažnija je čitanje. Redovno upražnjavanje ove ’discipline’ srećemo kod svih ljudi koji su uspešni u bilo kojim sferama delovanja. Mi ćemo se ograničiti na dobrobiti koje čitanje pruža piscima. Dakle, može se biti ozbiljan čitaoc, a da se ne bude i pisac, ali se nikako ne može biti uspešan pisac ako ne posedujete ovu usamljeničku sklonost.

Za početak, evo nekoliko beneficija koje možemo imati od čitanja:

  • Širenje duhovnih vidika
  • Samoopismenjavanje
  • Razvijanje mašte

 

Širenje duhovnih vidika

Kada kažemo širenje vidika, mislimo na bezgranični duhovni horizont koji nas okružuje. Verovatno ste već primetili da, što više čitate i to raznovrsnu literaturu, bolje razumete svet oko sebe. Iščitavanje knjiga će vam pružiti jasan uvid u ideje i pojave koje vam, možda, na drugi način ne bi bile dostupne jer su karakteristične za neku određenu epohu ili geografsku tačku.

Jer kultura je i vremenska i prostorna odrednica. Tako ćete ujedno vežbati i razumevanje za različitosti koje karakteriše otvoren um. To bi vam , kao piscu, bilo od dragocene pomoći pri obrađivanju izabrane teme.

 

Samoopismenjavanje

Pismenost. Nije dovoljno naučiti kako da od kose i prave crte formirate slova. To je samo početak i osnovni alat, pored olovke. Od tako naučenih slova treba sročiti reči i poređati ih u smisleni red koji će tvoriti dopadljivu rečenicu. Osim toga, čitanjem ćete obogatiti sopstveni fond reči, i to će vas učiniti sposobnim da se pravilno i precizno izražavate. Na taj način ćete lakše i zanimljivije predstaviti bilo koju ideju koja vam se rodi u glavi.

Prilikom gradnje likova ova veština će poslužiti da se bolje istaknu neke njihove osobine koje ne bi ste uspeli da iznesete na videlo bez poznavanja ovih posebnih mehanizama. Ako su vaši likovi obojeni nekim lokalnim karakteristikama, bez proučavanja materije koju obrađujete nećete moći uspešno da dočarate njihove običaje i navike. Ovo će vam koristiti čak i ako ste i sami rasli u okviru određenih lokalizama, jer ćete se još bolje potkovati neophodnim znanjem.

 

Razvijanje mašte

Možda je za uspešnu spisateljsku karijeru ovaj uslov i najbitniji. Koliko ste se samo puta, čitajući roman sa veštim zapletom, upitali kako li je tako nešto piscu uopšte palo na pamet. Pa i on je tu veštinu, ako ne naučio, onda bar do maksimuma razvio neobuzdanim čitanjem. Zato je važno da se bavimo čitanjem različitog štiva, i da budno pratimo tok piščevih misli, koje on polaže u glavu svojih junaka. Ako protagonisti romana neka neobična ideja padne na pamet, nju je prvo pisac smislio, jel’ tako?

Kada budete čitajući ispunili sve ove uslove, stvoriće se potreba da i sami nešto napišete. Nemojte se obeshrabriti ako vaše prvenče od teksta bude zaličilo na rukopis nekog pisca koga ste čitali pažljivije nego ostale. Desiće se da dođemo na istu ideju jer smo ljudi kao i svi drugi i delujemo pomoću istih mehanizama.. Jer da nije tako, nikada ne bi smo mogli da postignemo konsenzus ni oko čega.

Dakle, laktove na sto, dupe na stolicu, naočare na nos i olovku u ruke! Srećno!

Pišem i (ne) plašim se

Strah od neuspeha prisutan je kod svakog čoveka, u svakom poslu. Zanimljiva je činjenica da se najviše plaše upravo oni koji imaju potencijala za uspeh. Cilj ovog teksta jeste da ohrabri i ukaže na to da je strah pratilac svakog posla, svih pokušaja, pa i pisanja. Strah može biti konstruktivan i destruktivan. Potrudimo se da taj saputnik koga se teško oslobađamo bude neko ko će nam pomoći.

Konstruktivni i destruktivni strah

Destruktivni strah kod pisanja je onaj koji nam ne dozvoljava da pišemo. Strah od neznanja, strah od neoriginalnosti, strah od neuspeha. Taj strah će nas naterati da budemo nepisci koji imaju samo ideju i ništa više, ili, gomile pocepanih dela za sobom, a nijedno objavljeno.

Konstruktivni strah nateraće nas da pišemo oprezno. Opreznost u pisanju nikako ne znači da pišemo samo za sebe. Podelite iskustva sa drugima koji su se prepustili pisanju, više očiju bolje vidi. Kritika može biti podsticajna, pogotovo ako je upućuju oni koji se bave pisanjem. Strah od neznanja ublažićemo čitanjem i kontinuiranim učenjem i usavršavanjem. Ne postoji osoba koja zna sve. Strah od neoriginalnosti takođe otklanja čitanje. Pisanje je drugi pomoćnik koji strah kontroliše i pretvara u konstruktivni i podsticajni strah. Koliko je samo pisaca pisalo o istoj temi na različite načine. U autorskom kutku  ovaj strah smo otklanjali vežbanjem pisanja pesme ili priče na zadatu reč – podsticaj. Koliko različitih i uspešnih radova na istu temu, različitih po žanru, tematici, ideji, poruci. A ljubav je tema o kojoj se pisalo oduvek.

Moć reči

Nama je data moć da se igramo rečima i da ih složimo kako želimo, u tome se ogleda naša originalnost. Igre rečima se ne treba plašiti. Konstruktivni strah je, zapravo, dobar pomoćnik jer će nas uvek terati da što više čitamo, pišemo i razmenjujemo iskustva sa onima koji su uspešni u pisanju. Istina je da je pisanje dar, ali darovan nam je samo talenat, ne i tehnike pisanja i znanja o pisanju. Darovani su nam i strahovi da nas vode i usmeravaju.

Čega se plašio Dučić?

Navešćemo primer našeg pesnika Jovana Dučića. Verujem da ne postiji osoba koja ne zna barem jednu Dučićevu pesmu. Ali, znaju li svi koji se pisanjem bave šta je Dučić uradio sa svojim pesmama? Ovaj velikan srpske književnosti odrekao se svega što je napisao do svoje tridesete godine. Nakon toga nastaju dela o kojima danas govorimo sa oduševljenjem. Strah od nesavršenstva doveo ga je do savršenih formi i motiva. Ali, nijedna bačena pesma nije bila uzalud napisana, svaki je stih bio vežba i korak ka ostvarenju cilja, svevremene lepote njegovih pesama.

Strah od kritike

Mnogo je primera nesigurnosti pisaca. Pored lične nesigurnosti, neshvaćenost pisaca i nerazumevanje književnih kritičara dodatno može obeshrabriti nekog ko tek počinje da piše. Imamo primere autoriteta srpske književne kritike Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Oni nisu razumeli mnoge pesnike koji su nosili nešto novo, drugačije. Sima Pandurović, Dis, Isidora Sekulić, samo su mali deo pisaca koji je kritika osporavala. Danas je često osporavanje rime i strofe, pojedini časopisi odbacuju klasične forme pesama, dajući prednost slobodnom stihu. To, svakako, ne znači da svi treba da se odreknemo strofa i rima zato što trenutno vlada trend slobodnog stiha.

Hvala nesigurnosti

Zaključujemo da je nesigurnost svojstvena piscima. Sve dok nesigurnost ne uguši potrebu za pisanjem, možemo joj biti zahvalni. Strah i nesigurnost teraće nas da budemo što uspešniji. Ne mora svako da prepozna kvalitet onoga što pišemo. Mi i ne možemo pogoditi svačiji ukus. Najbitnije jeste da pišemo i ne odustajemo. Dučić se jeste odrekao mnogih pesama, ali da se odrekao pisanja, mi danas ne bismo znali ko je Jovan Dučić.

Kako da usavršiš stil pisanja?

 

Stil je melodija priče

Stil je ono po čemu se izdvajaš. Lični pečat, zaštitni znak.
Kroz način na koji ćeš birati reči i sintakse trebalo bi da odjekuje jedinstveni autorski glas.
Pomoću stila možeš da nam saopštiš više i o samim likovima, o njihovim međusobnim odnosima, stremljenjima, crtama karaktera. Stil je vitalan deo pisanja. On je melodija tvoje priče.

Kako se stiže do jedinstvenog stila?

U jednom od prethodnih tekstova pominjala sam delo „O pisanju i stilu“, Artura Šopenhauera.
Svaka rečenica ovog dela dragocena je kap mudrosti.

Najvažnija odrednica dobrog stila je način na koji kazuješ misao.
Veoma je bitno da misao saopštiš što razumljivije, što jednostavnije. Nemoj je umotavati u pompezne reči, one nikoga neće ubediti da si vrhunski mislio.
Piši prirodno, onako kao što razmišljaš. Neprirodnost će odbiti čitaoce.
Pravi mislilac se trudi da misli izražava što je moguće čistije, jednostavnije, sigurnije i kraće.
Šopenhauer smatra da je jednostavnost oduvek bila obeležje ne samo istine već i genijalnosti.
Stil dobija lepotu od misli.
Stil je senka misli: nejasno ili loše pisati, znači glupo ili konfuzno misliti.

Čitanje, pisanje i stil

Čitanje je odličan put ka izgradnji sopstvenog stila. Čitaj dela različitih mislilaca i književnika, dela napisana raznovrsnim stilovima i pokušaj da uočiš razlike među njima.
Uvidećeš da ti neki stilovi pisanja više odgovaraju od drugih.

Sigurno ćeš odmah prepoznati ko je napisao ove rečenice:

„Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj „Žal za mladost“… Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem… Ah!“

Zar nije odlika vrhunskog stila upravo ta različitost, ta prepoznatljivost? Kao u ovom odlomku iz drame „Koštana“, Bore Stankovića.

Šopenhauer i maska

U početku ćeš možda i nesvesno prisvojiti stil nekog sebi bliskog pisca. Nemoj se previše rastužiti zbog toga, to nije neobično, dešava se. S vremenom moraš krenuti u svom smeru i izgraditi sopstveni stil koji će biti tvoj znak raspoznavanja.

Jer, kako je govorio Šopenhauer, stil je fiziognomija duha. Podražavati tuđi stil znači nositi masku. Ma kako ta maska bila lepa, ona će ipak, usled svoje beživotnosti, postati uskoro glupa i nesnosna, tako da je čak i najružnije živo lice bolje od nje.

I to nas dovodi do naredne bitne stvari u izgradnji stila. Do pisanja.

Zapisuj sve što ti se učini bitnim. Vežbaj ruku i vežbaj um.
Mnogo korisnih stvari o pisanju i stilu možeš naučiti u radionicama Kreativnog pisanja. Bićeš iznenađen vidicima koji će ti se otvoriti.
Radi na sebi i svakodnevno proširuj znanje!

Podstakni akciju pisanjem

 

Kako akcija u pisanoj formi utiče na  tvoju priču?

Potreba za dinamičnijim tokom pisanja nastala je tako što su čitaoci, bez obzira na njihove godine, želeli da im bude uzbudljivo ono što pročitaju. Ubacivanje akcije u sopstveno pisanje je poput filmskog platna, sve što ti je potrebno jeste da sedneš udobno i da pustiš da neko drugi odradi posao za tebe. U ovom slučaju, to je motivacija da se pokreneš da radiš.

To praktično znači da treba pisanje da razvijaš istom brzinom kao i likove u svojoj priči. Samo pisanje ne zahteva toliko posla koliko to traži naracija ili opisivanje radnje ili same teme. Sve što napišeš trebalo bi da se odnosi na neku dinamiku u tekstu.

Primeri dinamičnog pisanja

Ako želiš da budeš gospodar u pisanju, pogledaj sledeći primer pa možda pronađeš nešto što će tebi biti zanimljivo i što ćeš moći da iskoristiš u svom pisanju.

       „Bio je zaslepljen. Okrenuo je glavu od nezgodno iščašene Lizine ruke. Ona je sada svirala besplatno, a mislio je da se okliznula i pri tom je uporno zvao i dalje skicirao njen lik na papiru. Ništa nije mogao da vidi jasno. Samo je luda konfuzija boja i dalje plesala pred njegovim očima. Zatim je došlo do histreičnog zavijanja sirena, frenetično se pucalo. Na pola klečeći, prešao je zid, došao je do nje, uzeo je za ruke i počeo je privlačiti centimetr po centimetar ka sebi, iako je i sam bio na ivici da sklizne sa zida…“

Ako dovoljno obratiš pažnju, videćeš kako ti je dozvoljeno da vidiš šta ovaj lik radi i šta on vidi. Deo onog što stvara tenzije u priči, činjenica je da naracija ide kroz percepciju ovog lika. Takođe, biće ti olakšano opisivanje ako priču pričaš iz tačke gledišta trećeg lica jednine i to iz one verzije ograničenog gledišta stvari.

Na ovaj način ne moraš da se brineš o opisu svega onog što se dešava u priči ili potpunog opisa neke scene iz tvog teksta, samo o onom delu koji se odnosi na tvog protagonistu.

Kako napisati interesantan uvodni deo

Pročitaj pažljivo obrazac za momentalno hvatanje pažnje čitaoca:

  • Uvođenje u opis likova, pri tom nemoj da započinješ opisujući kako izgleda lice tvojih likova. Umesto toga, uveri se da tvoj lik „radi nešto drugo“ od prvog momenta kada publiku upoznaš sa njim.
  • Počni tekst sa dijalogom. Linija dijaloga koja angažuje čitaoca, savršen je način da započneš sa pisanjem.
  • Počni sa nekom akcijom. Ne mora baš da se dogodi eksplozija automobila, ali učini da se desi nešto interesantno.
  • Nemoj da se brineš kako ćeš krenuti sa pisanjem u uvodnom delu. Ako ne možeš da rasvetliš neki zločin odmah na početku, ne brini se. Pusti to. Kako se radnja priče odvija, postaće već jasnije šta hoćeš da predstaviš svojoj publici.

Karijera autora pisanja od akcije ?!

Ne možemo svi mi biti poput Stivena Kinga, ali može svako da prouči njegov rad ili rad drugih pisaca koji su poput njega. To ćeš najlakše postići čitanjem njihovih romana i generalno njihovog rada.

Na taj način najlakše ćeš usavršiti zanat, odnosno, potrebne veštine pisanja. Kada svoje zadatke dobro obaviš, možeš da počneš da razmišljaš o svom ozbiljnom angažovanju kao autora. Traži projekte gde ćeš moći da izraziš svoj talenat i sposbnost pisanja i stvaranja akcije u svojoj priči. Iznenadiće te koliko postoji mnogo mogućnosti koje možeš da slediš kako bi istovremeno ostvario i svoje ambicije.

Nisi siguran koji je prvi korak u svemu tome ?! Ne brini, na pravom si mestu. Prvo pogledaj savete koji mogu da ti koriste kada kreneš sa pisanjem, a onda pošalji mail kako bi znao koji je prvi korak pravi baš za tebe.

Kako da čitanjem unapredite pisanje?

 

Gotovo da je nepisano pravilo da pisci jednostavno obožavaju da čitaju. Vrlo je verovatno da je čovek koji se lati pera, najpre bio strastven čitalac. Mislim da ćete se pronaći među ljudima koji u bibilioteku ulaze kao u hram. Među ljudima koje opija miris knjiga i kojima čitanje predstavlja nepresušni izvor zadovoljstva. Jesam li u pravu?

Ako je odgovor potvrdan, to je dobro i tako bi i trebalo da bude. Još od malih nogu čitanje nam pomaže da se razvijamo i usavršavamo. Možda ćete primetiti da su knjige koje su na vas ostavile najveći utisak upravo one koje ste pročitali dok ste bili deca. I da ih ni dan danas ne zaboravljate.

Verovatno ste uvideli i da vam neke knjige odgovaraju više od drugih. Jednu vrhunsku knjigu čitate sa lakoćom, uživate u svakoj napisanoj reči, dok vam čitanje druge knjige, takođe iz domena vrhunske literature, predstavlja ogroman napor.
Naučite da prepoznate koje su to knjige u koje uranjate sa lakoćom. Zbog kojih knjiga vam duša raste? Koje knjige su vaš stimulans? Često im se vraćajte, koristiće vam.

Seciranje tekstova

Svakome ko uživa u književnosti, seciranje i kritičko analiziranje teksta, verovatno zvuči kao skrnavljenje. Kao užasan napor koji će nepovratno uništiti svu magiju i tajanstvenost koju je delo dotada posedovalo. Međutim, ono što se uistinu dešava kada kritički sagledavamo jedno delo, sasvim je suprotno. Kada tekstu pristupite iz ugla profesionalca, pisca, a ne samo iz ugla čitaoca, magija tog dela će se uvećati. Pred vama će se otvoriti nova dimenzija. Dimenzija samog pisca.

Kritička analiza dela

Ukoliko želite, možete uraditi jednu vežbu. Odaberite delo koje posebno volite. Dosad ste ga sigurno pročitali više puta. Ali najverovatnije uvek kao čitalac koji se prepušta uživanju u rečenicama i koji hita ka kraju. Pokušajte sada da to isto delo pročitate, ali ovoga puta kao profesionalac. Kao pisac i kritičar.

Analizirajte likove. Jesu li ubedljivi i dosledni? Da li vam se čini da je dijalog prirodan ili ne?

Razmislite o tome koji vam se deo ili pasus iz knjige najviše dopao. A onda odgovorite na pitanje zbog čega vam se baš on toliko dopada.

Primetite suptilne stvari koje nagoveštavaju dalja dešavanja. Budući da već znate kako se priča završava, pokušajte mnogo ranije u tekstu da pronađete ključeve koji su nagovestili upravo takav završetak.
Da li je kraj takav kakav jeste možda zbog posebne karakterne crte nekog junaka? Da li je pisac tu karakternu crtu glasno nametnuo ili ju je samo suptilno nagovestio?
Pratite ritam teksta i primetite da li se ubrzava ili usporava kada pisac želi nešto posebno da naglasi.

Čitajte sa kritičkom pažnjom. Neće proći mnogo vremena kada ćete početi da uočavate koristi i podsticaje koje će vam pružiti baš ovakvo čitanje.

Ako pišete, pošaljite svoj rukopis u Autorski studio gde će profesionalni pisci i urednici učinti sa vašim rukopisom upravo ono o čemu sam dosad govorila. Dobićete analizu svog teksta i savete kako da on postane još bolji. Pošaljite svoj rukopis za knjigu, članke za Internet medije, blog, poeziju, publicistiku, knjige za decu i druge autorske tekstove i zatražite profesionalni savet i pomoć. Dobićete detaljni pregled rukopisa, sa sugestijama, predlozima, ispravkama i primerima kako da poboljšate svoj tekst.

Zašto niko ne čita postove na blogovima?

Pre neki dan, na jedvite jade, sedoh za mašinu da se malo bavim blogerskom matematikom, statistikom, analizama…Mrzim to. Ako išta na svetu ne varim to su planovi, strategije, račun, i slična sranja. Uvek sam imao 2jku iza matematike i to prokletstvo me prati ceo život.

Dakle, sednem, sipam malo ćilibara preko leda da mi bude lakše, zapalim cigaru i…umalo nisam pao u nesvest! Krenem da analiziram čitanost mojih postova, šerovanje, traffic, lajkovanje, mrzovanje i ostalo. Kad ono…čudne cifre, blago rečeno. Nešto se ne slaže. Ima nekih tekstova uz grdno šerovanje i lajkovanje, a saobraćaj na blogu – beda. I obrnuto. Ne mogu da ufatim sistem ni za glavu ni za rep.

Onda nabasam na neki program što se zove “Chartbeat” i neki dasa Švarc koji se bavi čitanjem i analizom saobraćaja na blogovima. I sablaznim se ponovo, jer cifre sa mog si bloga prepoznam tamo. Sličnost frapantna, ko jajeta dva.

 

[section title=““]ekursevi

ISKORISTI PRILIKU – UPIŠI E-KURS! 

E- kursevi su poseban oblik online radionica u kojima možeš da učiš veštine i zanat pisanja potpuno samostalno, bez mentora.

Odaberi temu, upiši kurs i dobijaćeš lekcije i vežbe direktno elektronskom poštom u tvoj Inbox.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatni-sadrzaj/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE OVDE[/button]

[/section]

 

Lepo piše: ljudi ne čitaj tekstove na blogovima.

Misliš da se zezam. Dramim. Preterujem. Paranoišem.

Ne. Lepo nauka i statistika kažu. Neverovatno. Ja se ubih od pisanja, brisanja, kačenja, uvlačenja…A ono – ćorak. I to ne samo ja. I stalno imaš osećaj da se nešto upinješ, al slaba vajde. Te konkurencija, te medijska buka, te milioni postova dnevno na izvolte, te ovo te ono…Tako je svuda po Mreži. U čemu je kvaka?

Ljudi uopšte nemaju fokus. Što više ti pišeš, oni se više isključuju. Neverovatno. Kad publika dođe do tvoje priče, tvog ulicaknog i izglancanog pisanja, posta, priče, eseja…većina njih uopšte ne pročita tekst do kraja. Mnogo njih ne stigne ni do pola. Ono što još više baca u bedak je odnos između skrolovanja i šerovanja. Podaci pokazuju da mnogo ljudi šeruje i lajkuje tekstove a da ih zapravo i ne pročita.

Tako da je ono što odavno znamo iz tabloida i drugih pisanija, jeste sledeće:

  • samo 50% ljudi do kojih tvoj tekst stigne, zapravo pročita post u celosti
  • većina publike pročita samo naslov, pod naslov i prvih 100 reči
  • kada stignu do tvog teksta, uglavnom ga skeniraju brzopotezno i odlaze ne stigavši do kraja čak i kada su ga šerovali i lajkovali
  • fokus je toliko slab da ga ometaju ćaskanje i piskaranje na fejsu, zevanje po tuđim statusima na Tw, telefonski pozivi, buka sa ulice, deca u igri, odlazak do frižidera…
  • statistika je još gora kada tvoj tekst čitaju na telefonu i tabletu, jer je onda pažnja još slabija s obzirom da se čita u kafiću, busu, na predavanjim i sastancima i sličnim mestima
  • situacija je još gora ako imaš u tekstu veliku fotografiju ili ilustraciju: tada obično stignu da pročitaju 1 ili 2 rečenice dok bulje u slike

 

[section title=““]seminars

SEMINARI I RADIONICE

Voliš seminare i raidonice pisanja uživo? Prijavi se za jednodnevne seminare  /radionice na posebno odabrane teme iz Kreativnog pisanja, Copywritinga i pisanja za blog.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/seminari/“ target=“self“]POGLEDAJ SEMINARE[/button]

[/section]

 

I šta sad?

Mene kao nekoga ko piše i bavi se profesurom o pisanju i sličnim temama, ove umalo da zabaci u očaj. Verujem da ni tebi, koji pišeš iz drugih motiva, nije ni malo lakše. Situacija je naročito loša kod onih blogera i blogova koji su manje kvalitetni, imaju lošiji dizajn i jednostavno su…dosadni. Tek oni imaju čitanost koja je blizu, pa nula.

Opet, kad zavirim malo iskrenije u sebe, shvatim i da se i ja slično ponašam. Verovatno i ti, ako ćeš pravo da priznaš. Ja pročitam tone članaka dnevno. Tvitujem gomilu i lajkujem blogere koje cenim i volim. ALi koliko ih zapravo stvarno pročitaš do kraja?

Ja sam zauzet. Ti si zauzet. Svi su zauzeti, jer toliko toga ima da se stigne, uradi, završi, dovrši. Na sve strane knjige, eknjige, TV, društvene mreže, razni mediji, prijatelji, porodica, deca, poslovi. A vremena tako malo. To je cena koju plaćamo vremenu u kome živimo.

Gde je rešenje?

Rešenje se nalazi u dve stvari:

  1. izuzetno kvalitetno pisanje
  2. veština tehnika pisanja za net i poznavanje dizajna i tehničke problematike rada

Ovo su dve suštinske stvar, od kojih je kvalitet pisanja najvažniji. Zašto? Zar muze i talenta nisu najvažniji? Jesu. Ali , bez zanata i najveći genije će mnogo teže (ako uopšte) bti uspešni pisac ma blogu.

Sad tek vidim koliko je zanat pisanja važna stvar. A naročito veština pisanja na blogu. Iako to možda izgleda bez veze sa mozgom na prvi pogled, uopšte nije tako naivno. Pogledaj uspešne blogere i njihove čitane blgoove. Da li shvataš tehnike pisanja?

Baš iz tog razloga, u radionici pisanja za blog, većina lekcija je posvećena upravo zanatu, veštini i “mehanici” pisanja specifično za blog. Jer blog je posebna kreativna forma pisanja koja se razlikuje od klasičnog kreativngo pisanja, književnosti, copywritinga, novinarstva i sličnih formi.

Blog, kao oblik kreativnog izražavanja putem pisane reči, vizulenih umetnosti, promocije i specifičnog masovnog medija kao što je internet, došao je ovde da ostane. On je oblik kreativnog izražavanja koji pruža fantastične mogućnosti i izazove.

Prema tome, kuda idu divlje svinje?

Odgovor, sasvim sigurno, već znaš i sam.

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje.

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywriting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Pridruži nam se na sajtu kreativnog pisanja i uživak zajedno sa nama!

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]