fbpx

diotima

Napravljene poruke na forumu

Gledanje 76 članaka - 76 do 88 (od 88 ukupno)
  • Autor
    Članci
  • kao odgovor na: Zapisi iz svakodnevnog života – Milana Tadić #24878
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Rekla sam mu, kaže on: “Ko te ne zna, skupo bi te platio.” Šali se. 🙂 Hvala Vam što tako mislite.

     

    Ja sam do sada napisala pesme koje bi se mogle podeliti u tri ciklusa. Po stilu, temama i vremenu u kome su nastale. Mislila sam da otvorim još dve teme, pa da objavljujem pesme i iz druga dva ciklusa, pa koga interesuje može da pročita.

    Druga dva ciklusa zovu se “Bolnička ruža” (uskoro možda u štampi) i “Naličje jezika”.

     

    Evo i poslednje pesme iz “Zapisa iz svakodnevnog života”, o jednoj osobi koju sam nekada površno poznavala.

     

    13.

     

    Molim vas saslušajte me

    Jer ovo je bitno

     

    Jednom sam na dejting sajtu

    Upoznala jednog Nadžiba

    Imao je tanke usne

    I veliki nos

    I sitno telo

    Svo u mišićima

     

    Bio je iz Kabula

    To je onaj isti Kabul

    O kome smo slušali na vestima

    Početkom milenijuma

    Onaj Kabul iz Hoseinijevih romana

    Koji smo tužno zavoleli

    I nekako lako, bez napora.

     

    Nad kojim su kružili zmajevi

    Koji se caklio hiljadama svojih čudesnih sunaca.

     

    Nadžib je bio dezerter.

     

    U Avganistanu je nosio uniformu

    I imao brkove

    Caklili su mu se beli zubi

    Udarajući kontrast

    Tamnoputim obrazima

     

    Gospedine kapetane,

    Govorili su mu.

     

    Polako je palio cigaretu

    Na podnevnoj žezi.

     

    Aveti su se nadvile nad mirnim predgrađem

    Crne senke su,

    Umesto zmajeva

    Nadletale nad niskim krovovima

     

    U aprilu je izgubio majku

    Sestru

    I ženu

     

    Stegao je zube

    Pa ugasio poslednju cigaretu

    Tokom ofanzive

    Propljuvao je krv

    Toliko je, kaže,

    Bilo strašno

    Odvikavanje od nikotina

     

    Bauljao je kasnije Evropom

    Došao čak do Beograda

    Pa završio u Ninbergu

    Sledećeg septembra

     

    Molim vas, saslušajte me

    Jer ovo je bitno.

     

    Nisam volela Nadžiba.

    Bio je prek kada popije

    A pio je sve češće

    Od kada ga je ostavila jedna Ivana

    Koju je upoznao u izbegličkom kampu

     

    Nisam volela Nadžiba

    Lovio me je po društvenim mrežama

    Sačekivao u zasedi

    Nudio poljupce

    Nudio novac

    Nudio

    Ako ništa

    Makar svoje iskreno prijateljstvo.

     

    Nisam ga želela.

     

    Ali opet

    Eto

    Setim ga se

    Čak nesrazmerno često.

     

    Jednom sam videla fotografiju

    Musavog avganistanskog dečaka

    U vunenom džemperu

     

    Podsetio me je likom

    Na starijeg od Nadžibove dvojice sinova

     

    Podsetio me je pomalo

    I na neku komšijsku decu

    Sa kojom sam se kao mala

    Igrala na Durmitoru.

     

    I pomislih

    Kako smo jedni drugima

    Neobično bliski i poznati.

     

    Srećemo se kroz živote i stradanja

    Uvek noseći isti lik

    Pa se nekada samo okrznemo

    Ramenom

    A nekada, eto

    Ne damo jedni drugima mira.

     

    Proganjamo se kroz pesme

    I snove

    Lovimo jedni druge.

     

    Možda smo Nadžib i ja

    Dva zmaja nad Kabulom

    Kružimo kao lastavice

    Oko porušenog gnezda.

     

    kao odgovor na: Zapisi iz svakodnevnog života – Milana Tadić #24869
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala puno obema. Uz jutarnju kafu sam napisala još jednu pesmu, za svog supruga. Nadam se da nisam dosadna. 🙂

     

    12.

     

    Uvek su me privlačile

    Tugaljive ljudske sudbine

    Lepila sam se za autsajdere

    I marginalce

    Drugovala sa ubogima

    I prokazanima.

     

    Možda zato što sam i samu sebe smatrala

    Jednim od njih

    Malo sam se kamuflirala

    Sakrila svoje lice

    Sa naslovnice National Geografic-a

    Iza crvene đačke knjižice

    Studenstkog indeksa

    I ugovora o stalnom zaposlenju

     

    Zavirite mi u pesme

    Prelistajte zbirku kratkih priča

    Poslaću vam u digitalnom formatu

    Pa ćete se i sami uveriti.

     

    Na mojim zidovima

    U hladnoj sobi

    Pod lelujavom paucinom

    Vise slike

     

    Male slike

    U mesinganim ramovima

    Crno-bele

    I izbledele

     

    Na njima žene u radnim uniformama

    Rmbače za fabričkim strugom

    Ori se pesma crvenim slovom pisana

    Kroz vekove vlažne od znoja

    I slane od suza

     

    Na drugoj slici, iz Horgoša

    Pakistanac peče krompir na vatri

    Rastegao prljavi najlon

    Između dva drveta

    Pa se sklupčao ispod njega

    Kao ulični pas

    Držimo se za ruke

    Nos mi je crven od njegove prehlade

    A srce mi stegli pipci

    Svetskog bola

    Koji kao velika hobotnica

    Puže po livadi

    Prekrivenoj prvim snegom

     

    Mraz je na staklu mojih rožnjača

    Ispisao ledene stihove

    O jednoj Zorici

    Što se povlačila po čekaonicama seoske ambulante

    I specijalističkih ordinacija

    Previjala od bolova na krevetu svoje male sobe

    Obrasle zaboravom

    U kojoj su je svi ostavili

     

    Bili smo braća

    Po odsjaju meseca na hladnim dlanovima

    Pružali smo prazne ruke

    U beskraj ih rastežući

    Oko šarenog globusa

     

    Ne bismo li se dotakli

    Na tren

    Vrhovima prašnjavih prstiju

    Jer ponekada je i to

    Bilo dovoljno

     

    Ervina je očuh

    Izbacio iz kuće

    U Dubokoj bari

    Kod Pančeva

    A ja sam bila tamo

    Stajala u senci njegovog divljeg besa

    Trpela šibanje njegovog pogleda

    Pa se sklupčala u stari kofer

    Koji je vukao po vlažnoj zemlji

     

    Ali na kraju

    Na svojim putešestvijama

    Nabasah na jednog Đorđa

    Već su mi oči okopnele

    Od vekovnog plakanja

    Već mi je glas utihnuo

    Umorila ga pesma ispisana crvenim slovima

    Izvezena na kostima

    Moje karlice

     

    Uhvati me za ruku

    Reče: “Stani, osvrni se.

    Iza tebe je osam života

    Osam vekova balansiranja

    Po klizavoj gredi

    Hajde da ovaj poslednji život

    Otaljigamo zajedno

    Makar je toplije

    U bračnoj postelji.”

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    kao odgovor na: Zapisi iz svakodnevnog života – Milana Tadić #24781
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala vam svima! 🙂 <3

    Evo i poslednje pesme iz jucerasnjeg opusa:

     

    11.

    Moniku sam upoznala na drugoj godini studija.

    Bila je nekako zbunjena.
    Imala je velike zube
    I visoko čelo
    I na prvu loptu
    Nije se činila lepom.

    Ali, kada je govorila
    Njen glas me je milovao
    Nežnim prstima
    Njene usne su bile anestetik
    Gledala sam ih kako se pomeraju nekako skladno
    Nežno
    I meko sam tonula u utehu
    Njenog prisustva.

    Bila je
    Analitična
    Anksiozna
    Apolitična
    I alergična na grinje

    Bila je

    Bledolika
    Blaga
    Bojažljiva
    I brižna.

    Tek joj je bila trideseta
    A već je bila mila ženica
    U skladnom braku
    Sa zavidnom akademskom karijerom
    I detetom na putu.

    Satima smo razgovarale telefonom.
    Nije osuđivala.
    Samo je savetovala
    Slala poruke
    Da pita kako sam
    Što ja nikada nisam radila.

    Onda sam ja ostala bez novca
    Usled spleta životnih okolnosti.
    Onda sam joj tražila zajam.

    Ne znam da li je bilo prikrivene osude u njenoj poruci
    Ali rekla je da se brine za mene
    I da ne mogu tako da radim.

    Zahvalila sam se na brizi
    I rekla da ipak ne treba pomoć
    Da sam se nekako snašla
    Što nije bilo istina.

    Bacila sam telefon u besu
    Ona će meni da pametuje
    Večito misli da je najbolja
    I da može drugima da soli pamet.

    Posle je slala poruke
    Da vidi kako sam
    Rekla je da je zabrinuta.
    A ja sam samozadovoljno klimnula glavom
    Podigavši obrve
    Pa odlučno pritisla “block” opciju
    Na Viberu.

    I sad je prošlo skoro dve godine.

    Nije bila tu
    Kada sam doživela spontani pobačaj
    Niti kada me je hitna spakovala u Kovin.
    Nisam bila tu kada je njen sin
    Petar
    Izgovorio prvu reč
    I načinio prvi nesigurni korak.

    Malo mi je možda i žao
    Ali opet
    Ma ko je ona da mi pametuje
    Kao da je bolja od svih.

    kao odgovor na: Zapisi iz svakodnevnog života – Milana Tadić #24745
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Evo još dve, pa da zaokružimo na 10. 🙂

     

    9.

    Pera je odrastao u Parizu

    Pa se vratio u zemlju u dvadeset i osmoj

    Otvorio restoran u Zmaj-Jovinoj

    Za koji niko nije znao kako se stvarno zove

    Jer su ga svi zvali

    “Kod Pere Francuza”

     

    Jednom sam bila tamo

    Sa mamom

    Sačekala me posle posla

    U svojoj braon suknji

    Što podseća na baletsku

    I braon bluzi bez rukava

    Sa zlatnim vezom na ramenu

     

    Mama je uvek bila

    Lepa

    “Kao iz magazina”,

    Prokomentarisao je Vuk

    Moj drugar iz osnovne škole

     

    Kao na modnoj pisti

    Koračala je uspravno

    U svojim braon cipelama na štiklu

    “Uvučeš stomak i ispraviš leđa”,

    Objašnjavala mi je svoju tehniku.

     

    A ja sam bila

    U najmanju ruku

    Ležerna

    Možda pomalo i neugledna

    U svojoj žutoj trenerci

    Sa zelenom štraftom sa strane

     

    Nije toliko ni do odeće

    Koliko do stava i držanja

    Čini mi se

     

    Mama je bila lepa

    Caklili joj se beli zubi

    Dok se smejala

    Srkale smo frape od jagode

    Kroz ružičaste cevčice

     

    Često se toga setim

    Kad prođem pored napuštenog lokala

    U Zmaj-Jovinoj

    Izlog mu musav

    A vrata zaključana

     

    Pera je otišao u Francusku

    Dve godine kasnije

    Ne prija mu balkanski mentalitet

    Ni skučenost našeg gradića

    Na tamiškoj obali

     

    I mama je otišla

    Dve hiljade trinaeste

    Ostavila nas zauvek

    Sa hrpom uspomena

    Što ponekad ožive

    Svojim jarkim bojama

     

    Kad se vratimo na neka mesta

    Što su bila naša u prošlosti

     

    10.

     

    Branislava je bila

    Koleginica sa fakulteta

    Unjkavog glasa

    I širokog lica

    Nije bila nežna kao svilena marama

    Već pre meka i gnjecava

    Kao vekna hleba

    Tek izvađena iz rerne

     

    Govorila je otegnuto

    Želeći verovatno

    Da oponaša žargon starijih studentkinja

     

    Takozvanih feministkinja

    Hladnog pogleda

    Sa napadnom šminkom

    Što ispred amfiteatra

    Dele letke

    U svojim džombastim čizmama

    I dugim haljinama

     

    Nije joj polazilo za rukom

    Obrni-okreni

    Uvek bi se na kraju svela

    Na gnjecavu veknu

    Unjkavog glasa

     

    Prolazile su godine

    A onaj ćelavi antropolog

    Sa kojim se vodala po hodnicima

    Bio je već davna prošlost

     

    Govorila je da je biseksualna

    I da se traži

    Po mračnim disko-klubovima

    Na zadnjim sedištima automobila

    I u jeftinim motelima

     

    Sve je to život

    Nečiji

    Rekla sam sebi

    Samo bez osuđivanja

     

    Iz nekog razloga bila je opsednuta mnome

    Verovatno sam je podsećala na ono što je mogla da bude

    Da je na vreme prestala da se traži

    I legla na rudu

    Da je na vreme napustila fakultet

    Naučila strani jezik

    I radila za četrsto evra

    Kao sav pošten narod

     

    Nemam mnogo da ponudim

    Pušim možda i više

    Od moje tetka-Gile

    Koja je mnogo pušila

    Bolujem od insulinske rezistencije

    Gastritisa

    I bipolarnog poremećaja

    Jedem na nervnoj bazi

    I imam masnu kosu

     

    No, iz njene perspektive

    Savršeno sam normalna

    Jer sam legla na rudu.

     

    Jer imam posao

    I muža

    I psa

    A to je valjda sve što je jednoj ženi potrebno

    Da bude društveno prihvaćena

     

    Družile smo se nekoliko godina

    A onda me je oterala

    Rekavši da sam lepša od nje

    I da ona to ne može da podnese

     

    I šta je trebalo da uradim?

     

    Posle me je zvala

    Pričala da hoće da kupi stan u Pančevu

    Pa da ponovo budemo drugarice

    Kupiće i psa ako treba

    Da da ih zajedno šetamo po keju

     

    Ali ne mogu

    Umorilo me njeno traženje sebe.

     

    Kao da sam i sama sa njom lutala

    Godinama

    Po mračnim disko klubovima

    I jeftinim motelima.

     

     

     

     

    kao odgovor na: Zapisi iz svakodnevnog života – Milana Tadić #24729
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala vam svima na rečima podrške. Jako mi je drago da vam se pesme sviđaju, pa čak i pomažu gripoznima. 🙂 I ja Nataši želim brz oporavak. <3

    Ovih 8 pesama nastalo je od noćas u 1 do danas u podne. Imala sam nalet inspiracije. Pesme se po stilu i temama razlikuju od onoga što sam do sada pisala, pa mi je baš značilo tuđe mišljenje, da vidim koliko je ovaj “eksperiment” uspeo.

    kao odgovor na: “Osman” Milana Tadić #20326
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    I još jedna iz istog “ciklusa”. 🙂

     

    Saveta

     

    Neobično niskog rasta, sa svojom kratko ošišanom kosom, ravnim grudima i stomakom, Saveta je više podsećala na dvanaestogodišnju devojčicu nego što je izgledala kao četrdesettrogodišnja žena.
    Saveta je bila ljuštura: nije govorila, a njen pogled nije odavao nikakvu emociju. Bilo je teško poverovati da je nekada bila drugačija. A pričali su da jeste, sve dok, kako su rekli, nije ubila svoje dete.
    Bilo je teško osećati prema njoj bilo kakvu empatiju.
    Lutala je bolnicom vrebajući pogledom, a potom bi se ustremila na prvu osobu sa cigaretom. Prilazila je i hvatala nas za rever svojim sitnim šakama, dok joj je vilica lagano podrhtavala. Saveta je izgovarala dve reči. Samo dve. Kada biste je pitali šta hoće od vas, odgovorila bi: “Jednu cigaretu”. Izgledalo je da su cigarete jedina stvar na ovom svetu koju je Saveta želela. Njen stisak je bio tako čvrst, da je bilo nemoguće osloboditi ga se. U pomoć smo zvale sestre, ustaljenom rečenicom: “Sestro, Saveta opet napada!” Sestra bi se pojavila sa kajševima u ruci. Najpre bi joj dala cigaretu, a potom bi je vodila u sobu gde ju je vezivala za krevet. Odahnule bismo, jer je bila dosadna. Savete se niko nije plašio, ali nas je uznemiravala.
    Bilo je smešno što je, čak i u psihijatrijskoj bolnici, Zorica bila okarakterisana kao “luda”od strane drugih pacijentkinja. Možda zato što je njen dolazak bio propraćen tako dramatičnim događajem. Zorica se uplašila Savete. Sigurno, sigurno nije htela da je povredi. Nije znala da je Saveta bezopasna, kao ni da, ako je gurnete, pada na tle kao sveća. Čuo se prasak, a onda su sestre potrčale niz hodnik. Čuo se žamor pacijentkinja i panično dozivanje: “Saveta! Saveta!” Posle su je, u polusvesnom stanju, odnele u ordinaciju.
    Moram da priznam da nisam volela Savetu. Druge pacijentkinje su mogle biti dosadne i naporne, mogle su ići za mnom uporno mi tražeći cigarete ili kafu. Mogle su mi ukrasti papuče. Ipak sam ih posmatrala kao, bar donekle, slične sebi. Opraštala sam im. Na kraju krajeva, i ja sam na početku boravka u Kovinu nekoliko sati provela na ozloglašenom “B delu”, vezana kajševima za krevet. Ali, Saveta je bila nešto drugo. Nešto gotovo onostrano. Ljuštura od žene. Podsećala je na zombije iz haićanskih legendi.
    Bilo je trenutaka kada me je hvatala nervoza. Neki bes se uvlačio u mene i ja sam streljala pogledom. Tražila bilo koji razlog da zametnem kavgu. Vređala sestre i druge pacijentkinje.
    Sedela sam na klupi u hodniku, kada sam videla Savetu kako mi se približava. Njen pogled je bio usmeren na cigaretu u mojoj ruci. Videla sam kako podiže ruke, a vilica je počela da joj lagano podrhtava. Skočila sam u stranu kao besna zver i prosiktala kroz zube: “Ne možeš to da radiš, Saveta! Ne možeš da otimaš!” Stala je, na trenutak ometena mojom reakcijom. “Šta me gledaš? Jel čuješ šta ti kažem? Ne možeš da otimaš!” A u sebi sam rekla: “Ne možeš da postojiš ovde među nama kao da smo jednake. Smeta mi što si tu. Skloni se! Nestani!”
    Nisam bila tu kada su Savetu u polusvesnom stanju nosili u ordinaciju. Nekako mi je promakao prethodni prasak i komešanje na hodniku. Ali sam se zatekla u ordinaciji kada su je već doneli. Ušla sam da nešto zatražim od sestara, a one su bile okupljene oko kreveta, uznemirene. Sestra Dragica je masirala Savetina sitna ramena, vrteći glavom. “Ovo se još nikada nije desilo”, komentarisala je.
    Saveta je sedela na krevetu. U njenim očima videla sam jasan izraz straha. I više nije bila samo nema ljuštura, već je izgledalo da mi je, bar donekle, slična. I ja pomislih da je sasvim u redu što postoji tu, među nama drugačijima.

     

     

     

     

     

     

    kao odgovor na: “Osman” Milana Tadić #20325
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Da malo promenimo temu. 🙂

     

    Jovana

     

    Bila je među nama jedna pacijentkinja za koju se šuškalo da boluje od shizofrenije. Delovalo je neizlečivo.

    Iz dana u dan, mi smo napredovale. Kroz međusobne sukobe i izmirenja, kroz razgovore o Njegošu, Isusu i Svetom Iliji. Kroz sećanja na prošle živote. Kroz pesmu. Kroz časove salse koji su se pretvorili u nespretno skakutanje uz Luisa Fonsija. Jer smo bojkotovale instruktorku. Svakim danom smo bile sve bliže otpusnoj listi. Život je tekao ubrzano. “Ozdraviti” je značilo sazreti i mi smo se, jedna po jedna, vraćale svojim životima nekoliko godina starije.

    A ona je tapkala u mestu. Išla okolo – naokolo postavljajući nam dosadna pitanja. Ponavljala stalno isto. Nije brinula o sebi. Jela je halapljivo i pila previše kafe.

    A opet, jedina nije pušila. Mi smo dimile po ćoškovima krijući se od kamera i gladile duge brade kao neko veće staraca, a ona je prosipala sok po sebi i plakala.

    Vikale smo na nju. Grdile je kao da ćemo time nešto postići.

    Pacijentkinje su joj brzo postavile dijagnozu. “Histerija usled divljanja hormona”. Sama se žalila kako nikada nije imala seksualne odnose, iako joj je već bila trideset deveta.

    “Pa ko će je takvu?”, mrmljale smo sebi u bradu. “Klasična seksualna frustracija”, mudrovale smo uverene u sopstvenu nepogrešivost.

    Jednom mi je ispričala da je bila zaljubljena u jednog starijeg čoveka, porodičnog prijatelja. Ali on ju je ponizio. “Šta ti je rekao?”, pitala sam. “Rekao mi je da je video jednu koja je i od mene ružnija.” Nabrala sam obrve. Hladan prezir na trenutak, a potom mudar savet: “Samo ti počni da brineš o sebi. Pusti kretene.”

    “Ona zapravo nije ružna, samo je predebela. Jako je zapuštena”, prokomentarisala je jedna pacijentkinja, kao da govori o nekoj njivi, a ne o ženi.

    Jednom prilikom je opet počela da drami oko neke sitnice, pa smo se obrušile na nju. Bile smo nešto mrzovoljne tog prepodneva. Ne sećam se više ni zašto. Verovatno nam je ponestalo cigareta, pa su nas sa njima napustile i naše duge brade.

    Ali, mi smo samo htele da je ukorimo. Dobronamerno. Jer, uostalom, odrasla je već, mora da se sredi. Nadvile smo se nad nju, da je zaštitimo. Samo toliko. A ona se osetila kao čivava okružena čoporom haskija.

    Poklekla je. “Bio je taj stariji čovek i on je bio prijatelj moje mame i on je rekao da će samo da mi stavi kapi u oči. I ja sam se uplašila…” Zajecala je, instinktivno dodirujući desnu dojku.

    Skupile smo usne, nabrale obrve i pogledale se u tišini. Ogoljene. Postiđene pred doskorašnjom slikom o sebi.

     

     

    kao odgovor na: “Osman” Milana Tadić #20284
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    <p style=”text-align: left;”>@Darko Tadić Poslala sam rukopis izdavaču, javili su da su ga primili i da ću odgovor dobiti do aprila. Pa sad čekam. :)</p>

    kao odgovor na: “Osman” Milana Tadić #20283
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    <p style=”text-align: left;”>@Tijana Branković Hvala na komentaru. Drago mi je da Vam se priče sviđaju. 🙂 Velika većina mojih priča zasnovana je na ličnom iskustvu, pa tako i ove dve. A otkud kod mene toliko interesovanje za druge kulture… pa… jedan astrolog je rekao da mi je takva natalna karta. 🙂 Studirala sam španski jezik na Filološkom fakultetu, pa je takvo interesovanje valjda i logično. :)</p>

    kao odgovor na: “Osman” Milana Tadić #20174
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Havi

     

    “Odlična je priča”, rekao je Đorđe, kliknuvši “lajk” na moju Fejsbuk objavu, “Ali time smo završili o Marokancu. Ko ga od sad spomene, da mu umre majka.”
    Okrenula sam se ka računaru i naslonila dlanove na tastaturu. Bila je crna, pokrivena mrvama od pepela i duvana. Sa ekrana me je gledao prazan Vord dokument.
    Zapitala sam se da li je ijedna priča ikada ispričana do kraja. Zapečaćena. Da li ijednu uspomenu, ikada, ostavimo u prošlosti. “Vaš problem je što nikada niste ovde do kraja. Večito preturate po budžacima sećanja, kao beskućnik po kontejneru,” rekao je doktor. “Ja sam pripovedač”, odgovorila sam, “A kako nemam mašte da izmišljam priče, izvlačim ih sa deponije uspomena. Ponešto malo izmenim, ulepšam ili poružnim. Promenim po neko ime i datum. Nema tu puno tema.”
    “Nisi pisala nikada o Haviju”, primetio je Đorđe, “Eto, on je pozitivan lik. Zašto ne napišeš neku priču o njemu?”
    Havi. Moj najbolji sajber drug. Poslednjih godina razgovarali smo sve ređe.
    Kada smo se upoznali, imao je gips na desnoj ruci. Sa njegove profilne fotografije na sajtu za jezičku razmenu gledao me je objektiv fotoaparata. Kao i ja, i Havi je bio posmatrač. Pričao je priče. Bio je student režije iz Argentine.
    Poslao mi je link ka svom nalogu na nekom sajtu za fotografe. Fotografisao je gole Argentinke sa vilinskim ušima i ruralne pejzaže argentinskog severa. Fotografisao je i Marijanu.
    “Grozno je kada shvatiš da je neko napravio budalu od tebe. Da te je iskoristio. A bila mi je centar sveta”, napisao mi je jednog jutra. Cele noći prevrtali smo ta dva imena: Marijana i Marselo. Osećao je isto što i ja. Samo, on je tu gorčinu u želucu vario onako kako to rade muškarci. Sreo ju je nekoliko dana ranije, u studentskoj menzi, i okrenuo glavu na drugu stranu, praveći se da je nije video.
    A fotografisao ju je sa toliko ljubavi, da je čak izgledala lepuškasto. Imala je kratke nokte na zdepastim šakama i dugu, kovrdžavu kosu. ”Ne znam, meni je bila lepa ta njena kosa”, kaže nevino, tužno, iskreno. Protrljala sam oči da izbrišem suze. Bio je mišićav, sa gustom bradom i mrkim pogledom. Imao je dubok glas i zavodljiv, argentinski akcenat. Ona je bila neugledna mršavica sa fiksnom protezom.
    “Bilo mi je žao, jer niko nije hteo da radi projekte sa njom. Nije imala ni svu opremu. Ja sam joj pomagao, uveo sam je u društvo… I onda je na kraju pitam: “Šta sam ja tebi?” A ona kaže: “Amigo”.
    Živimo u svetu u kome je normalno održavati redovne seksualne odnose sa najboljim drugom. Gde nema garancija, gde je sve relativno i može da se tumači i ovako i onako. Havi se nadao da će na kraju ona ipak postati njegova devojka. Da će shvatiti da je sve vreme bila njegova devojka. Ali, takav rasplet dešava se samo u jeftinim holivudskim filmovima. Život je sirov i rudimentaran. Havijev studentski stan nije bio kulisa za bljutavu romantičnu komediju.
    Moja priča bila je donekle nalik njegovoj. Zato mi je bilo teško da ga slušam. Nije u našem odnosu bilo ni malo romantike. Zaista smo bili amigos – dvoje ljudi koje je povezivao neobično veliki broj sličnosti u životnom iskustvu. Oboje smo imali problema sa štitnom žlezdom. Oboje smo bili jedinci. Ja sam odrasla u Pančevu – najzagađenijem gradu u Evropi, a on je rođen u mestu po imenu Huhuj – najzagađenijoj opštini u Arentini.
    Đorđe i ja gledali smo ulice grada Huhuj na Gugl mepsu. “Pa ovo je argentinsko Vranje”, smeje se Đorđe, iznenađen neobičnom sličnošću između svog i Havijevog rodnog mesta. “Vidi, i ovaj pas izgleda ko neka vranjska ulična džukela. A tu su i guzate Vranjanke u helankama.”
    “Razmišljao sam da jednog dana snimim film o nama”, kaže Havi zamišljeno. Već je osam ujutru. Kosa mi je prljava, a telo izmoreno nespavanjem. Treba uskoro da krenem do SUP-a, da podnesem zahtev za izdavanje lične karte. Umoran pogled na crno-beloj fotografiji uvek me podseti na tu neprospavanu noć. “Film o dvoje ljudi sa dva kraja sveta. Koji tako – sede i razgovaraju.” “Kako se završava film”, pitam ga, a on češa svoju gustu bradu razmišljajući nekoliko trenutaka. “Šta ti misliš”, pita me. “Mislim da bi na kraju njih dvoje trebalo da sede na krovu zgrade i da piju pivo”, govorim mu i zamišljam toplu februarsku noć sa one strane Atlantika. “A u daljini vatromet”, nadovezuje se.
    Kada smo se poslednji put čuli, počeo je da ide je kod psihologa. U međuvremenu je pokušao da poljubi jednu Lauru, ali ona se izmakla i poljubila ga u obraz. Zato što je on njen amigo.
    “Ponekada mi se dešavalo da neće da me puste da uđem u klub”, kaže mi. “Zašto?” “Zao što nisam beo.” Havi ima indijanske oči i zavodljivu latino fizionomiju. Ima duge prste na tamnopitim rukama. Život mu zbog toga nije nimalo lakši.
    Volela bih da se jednog dana svi četvoro nađemo na tom krovu. Đorđe i ja i Havi i neka mršava argentinska lepotica sa vilinskim ušima. Da popijemo to pivo i odgledamo vatromet. To se, naravno, neće desiti, jer naš život nije holivudski film.
    No, stvari ipak ponekada krenu na bolje. Videla sam juče da je njegov studentski projekat osvojio šest nagrada na festivalu kratkometražnog filma. Moram da mu pošaljem poruku, da mu čestitam. I da čujem da li su mu odlasci kod psihologa bar malo pomogli.

     

     

     

     

    kao odgovor na: “Osman” Milana Tadić #20173
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Puno Vam hvala. Hoću, evo odmah kačim jednu. 🙂

    kao odgovor na: “Osman” Milana Tadić #19808
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Puno hvala na podršci! 🙂

    kao odgovor na: “Osman” Milana Tadić #19779
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala, Tijana! 🙂

Gledanje 76 članaka - 76 do 88 (od 88 ukupno)
Scroll Up