fbpx

diotima

Napravljene poruke na forumu

Gledanje 31 članaka - 31 do 45 (od 88 ukupno)
  • Autor
    Članci
  • kao odgovor na: Dnevnik #28113
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Drago mi je da je priča ostavila utisak. Inspirisana je stvarnim događajima i ljudima i više puta sam želela da je ispričam, ali mi nije polazilo za rukom da dočaram sav čemer života u tom okruženju. Čini mi se, na osnovu ovoga što kažete, da sam sada u tome uspela, bar dobrim delom. Hvala Vam što čitate moje priče, puno mi znači.

    kao odgovor na: Pacijent #27979
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala! 🙂

    kao odgovor na: Ušće #27961
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala! <3

    kao odgovor na: Pacijent #27954
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala! Drago mi je da Vam se svidela priča. 🙂

    kao odgovor na: Ušće #26924
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala! 🙂

    kao odgovor na: Ektor u Beogradu #26923
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala vam što ste pročitale priču. To mi puno znači, jer je priča vrlo iskrena i napisana na osnovu ličnog, vrlo bolnog iskustva. Drago mi je i da sam uspela da izbegnem dramu i patetiku. Ja sam priču završila onako kako je ona u stvarnosti trebalo da se završi, jednostavnim pakovanjem kofera i odlaskom. Zapravo je bilo mnogo dramatičnije. A Ektor je velika baraba. Nažalost i posle toliko vremena,uspela sam sebe baš da rastužim pričom, jer sam se setila tog načina na koji se odnosio prema meni, što izgleda nikada nisam prebolela. Ne njega, nego taj osećaj odbačenosti od osobe koja mi je bila draga. Hvala Bogu, sad sam dobro, stvari su se u međuvremenu sredile i nastavljaju da se sređuju. 🙂

    kao odgovor na: Ivana #26774
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala!

    kao odgovor na: Ivana #26749
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala! 🙂

    kao odgovor na: Ektor u Beogradu #26744
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    Drago mi je da Vam se svidelo. Nema nastavka, to je to. 🙂

    kao odgovor na: Ektor u Beogradu #26716
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    VIII

     

    Te noći nisam spavala. Otišao si u grad, a ja sam ostala u stanu. U garsonjeri na Dorćolu koja je nekada bila naš dom.

    Preko puta, u japanskom restoranu, crveni lusteri bacali su svoju žućkastu svetlost na stolove za kojima su gosti sedeli u opuštenom razgovoru. Stajala sam kraj malenog, četvrtastog prozora bez zavese, zagledana u mirnu ulicu oskudno osvetljenu uličnim svetiljkama. Poželela sam da sam neko drugi. Neko nalik Mariji Maletin.

    Negde u martu, dok smo ležali u krevetu i neobavezno razgovarali, stigla ti je poruka. Na sličici na mesindžeru razaznala sam uredan smeđi paž. Rekao si da ti piše Kristina, tvoja koleginica s posla.

    Kasnije ste se često dopisivali. Bilo mi je bitno da se na poslu dobro uklopiš, tako da mi nije smetalo što se dopisuješ sa njom. Čak me je radovalo. Dvadeset i prvi vek je, zaboga. Neću valjda da pravim dramu zbog tvog prijateljstva sa ženskom osobom.

    A onda si jedne večeri, tonući u san, izgovorio žensko ime. Rekao si “Marija”.

    Izvukla sam se tiho iz kreveta, pa otišla u trpezariju gde je, na klimavom stočiću, stajao laptop. Ušla sam na tvoj Fejsbuk profil. Počela da pretražujem prijatelje. “Marija”, ukucala sam i pritisla taster “Enter”.

    I eto je. Gleda me svojim zelenim očima, njeno lepo lice uokvireno je urednim smeđim pažom. Prezivala se Maletin.

    Nikada je nisi spomenuo. Pomislih kako je to nemoguće, neverovatno, kako je van svake pameti… Sedeo si za stolom i večerao dopisujući se sa njom, a ja sam spokojno gledala Investigation Discovery verujući da razgovaraš sa Kristinom. “Šta kaže Kristina”, pitala bih te ponekad, našta bi ti promrmljao: “Mmm, ništa, oko posla nešto pričamo…”

    Bila je doktorka iz Sombora. Odakle ste se poznavali? Kako je uspela da se uvuče u tvoj život?

    Te noći na Investigation Discovery-ju gledala sam emisiju “Za koga sam se ja to udala?!” Emisija je obrađivala temu žena koje bi, nakon više godina braka, shvatile da su udate za profesionalne prevarante: njihovi muževi po pravilu su imali mračnu prošlost, a neki su vodili višestruke živote.

    Pred zoru sam neopaženo zaspala, no trgla sam se na vreme, oko pola sedam, pre nego što si se vratio iz grada. Moj kofer je već bio spreman i čekao je u kuhinji, kraj ulaznih vrata.

    Umila sam se i oprala zube, pa se obula i iskrala na hodnik. Pozvonila sam kod komšinice. “Dajte, molim Vas Ektoru ključ kad dođe”, rekla sam joj. Zaustila je da nešto kaže, ali ja sam se već okrenula i polako sišla niz spiralne, drvene stepenice. Pomislih kako su neobično čiste. Kada se komšinica, u junu, vratila iz Švedske, opet sam počela redovno da ih perem.

    Ispred zgrade sam pozvala taksi, koji me je odvezao do Pančeva. Častila sam ga sa sto dinara bakšiša, pa se odgegala do stana vukući veliki kofer po sivom pločniku. Popila sam kafu sa tatom, pa otišla u svoju sobu i dugo spavala, sanjajući crvene lustere, pastelne zidove, džezvu sa patrljkom umesto drške i klimavi trpezarijski sto.

     

     

     

    kao odgovor na: Ektor u Beogradu #26715
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    VII

     

    Vremenom si sve ređe dolazio u Pančevo nedeljom. Imao si svoje obaveze, svoje mnogobrojne prijatelje sa kojima nisi stizao da se vidiš tokom radnih dana. Mene ionako viđaš svakodnevno, između jutarnje kafe i odlaska na posao, između večere i odlaska u krevet.

    Jedne nedelje, međutim, predložio si šetnju Kalemegdanom. Nađoh se počastvovavana neočekivanom ponudom. Leto je tih dana već upeklo Beogradske ulice, međutim jutro je bilo lepo. Mirisalo je na dokolicu.

    Šetali smo gore-dole po tvrđavi, pa se Knez Mihajlovom spustili do Čika-Ljubine i popili nes kafu. Nisi bio moj. Taj osećaj bolno mi je nagrizao želudac. Znala sam da nisi moj. Osećala sam potmulu, na momente nepodnošljivu ljubomoru na sve one ljude sa kojima bi u tom trenutku bio radije nego sa mnom. Gledao si u svoj mobilni telefon, ćutao, ponekada bi nešto prokomentarisao ili mi uputio onaj detinji osmeh, onako, radi reda. To prepodne provedeno zajedno bilo je bolnije od svih prethodnih trenutaka razdvojenosti.

    A onda se, jedne večeri, desilo. Kao na filmu. Nisam do tada sumnjala, zaista. Nisam mislila da bi u svojoj neveri išao toliko daleko da me zaista prevariš sa drugom ženom. Mislila sam da je više nego dovoljno to što me varaš sa svojim prijateljima, što su oni potpuno ispunili tvoj svet ne ostavljajući više ni najmanje mesta za mene. Bila sam poprilično naivna, priznajem.

    Nakon večere, po običaju si se srušio u krevet i utonuo u san, dok sam ja, po običaju, u tišini gledala Investigation Discovery. Najednom si počeo da buncaš. Razaznala sam po neku reč, ali sve do jedne odnosile su se na posao. Sve dok, u jednom trenutku, jasno i glasno nisi izgovorio: “Marija”.

    Približila sam ti se i tiho šapnula: “Ko je Marija?”

    Shvatio si i smesta se probudio, pa promrmljao, praveći se da i dalje spavaš: “Jedna drugarica…”

     

    kao odgovor na: Ektor u Beogradu #26714
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    VI

     

    Bilo je teško ne posumnjati u tvoju ljubav. S vremenom je postajalo sve očiglednije da je toliko malo onoga što nas vezuje.

    Pred sam kraj, činilo mi se ponekada da smo dvoje cimera. Komunikacija među nama je sve više zamirala.

    Drvene stepenice škripale su pod našim koracima. Prekrio ih je tanak sloj prašine. Sada sam zaista prestala da ih čistim. Komšinica je početkom aprila otišla kod kćerke u Švedsku i nije bilo nikoga ko bi me opominjao. Preko volje sam širila veš u otužnom dvorištancetu iza zgrade. Sa dolaskom proleća, polako je počela da me hvata depresija.

    Nisi razumeo. Besneo si zbog mog bezvoljnog bauljanja po stanu i paljenja jedne za drugom cigaretom. I ti si, zapravo, sve više pušio. Kupovao si žuti “Camel” za svoje izlaske vikendom. Ipak, to je drugo. Sve je drugo kada ti radiš. Tako sam ti rekla. Samo si prevrnuo očima i otišao u naše malo kupatilo da se istuširaš.

    Sve očiglednije odumiranje svojih emocija prema meni pokušavao si da zataškaš poklonima. Detinje si me gledao, sa anđeoskim osmehom, sa borama smejalicama oko dubokih, crnih očiju. “Ljubavi, vidi kako ti je ovo lepo”, ubeđivao si me dok smo pravili pauzu u šopingu. Sedeli smo u kafiću u Aviv parku i pili sok. Neka tuga mi je preplavila dušu i neumoljivo terala suze na oči. Pokušavala sam da se uzdržim, zbog tebe. Ipak si bio toliko dobar prema meni, tako nevino blagonaklon.

    Negde u martu, ležali smo u krevetu i neobavezno ćaskali, kada ti je stigla poruka na mesindžeru. “Ko ti piše”, pitala sam, a ti si brzo otvorio poruku i sklonio telefon u stranu. “Kristina”, rekao si, naizgled nezainteresovano i promenio temu razgovora.

    Tvoje koleginice znala sam samo po imenu. Bilo mi je bitno da se uklopiš na novom radnom mestu, tako da mi nije smetalo to što se sa njima dopisuješ. Štaviše, bilo mi je drago. Kada je poruka stigla, uspela sam na tren da razaznam da Kristina ima uredan smeđi paž. Kasnije ti je često pisala.

    Poslednjih dana naše veze vaše dopisivanje se već neprimereno intenziviralo.

    kao odgovor na: Ektor u Beogradu #26713
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    V

     

    Naš svakodnevni život bio je naizgled uređen. Ti si odlazio na posao u pola jedanaest, a ja sam ostajala kod kuće. Uveravao si me da do firme ideš pešaka, kako bi prištedeo. Nisam imala razloga da ti ne verujem.

    Kada sad razmišljam o tome, nikako mi nije jasno odakle je dolazio sav taj novac koji smo trošili. Nismo mi živeli nekim raskalašnim životom. Međutim, biti podstanar na Dorćolu dve hiljade šesnaeste godine, izlaziti svakog vikenda i pušiti trideset cigareta dnevno podrazumevalo je primanja poprilično viša od državnog proseka. Stalno si mi prebacivao zbog troškarenja. Volela sam da jedem u pekarama, pušila sam i pila previše kafe. Smatrao si to neodgovornim razbacivanjem. To što si ti petkom i subotom provodio čitavu noć van kuće bilo je, po tvom mišljenju, sasvim u redu. Jer, uostalom, ti si taj koji zarađuje. Mojih tridesetak hiljada mesečno bilo je, po tvom mišljenju, simbolično. Simboličnim si smatrao i moj trud uložen u posao sa pola radnog vremena.

    Na papiru, nisi zarađivao mnogo više od mene. Tvoja plata iznosila je pedesetak hiljada. No, novca je uvek bilo. Odnegde si ga izvlačio, frkćući. Činilo mi se očiglednim da ti roditelji šalju mnogo više nego što si mi prijavljivao. Možda me je pomalo vređalo što me praviš glupom. Ne, zapravo nije. Tvoj detinji osmeh uporno me je zavaravao. Ni u jednom trenutku naše veze nisam pomislila da bi mogao biti neiskren.

    Dolazio si sa posla umoran. Pojeo bi večeru koju sam ti servirala i pao u krevet. Zaspao bi za nekoliko trenutaka. Ja bih onda još satima gledala Investigation Discovery.

    Sećam se jedne emisije o ženi koja je, krajem devetnaestog veka, mamila muškarce na svoje seosko imanje. Dopisivala se sa njima i zavodila ih, pa bi ih potom ubedila da sve prodaju i dođu da žive sa njom. Već prve noći, njen konjušar bi ih ubio, isekao na komade i bacio svinjama. Novac su delili među sobom.

    I ti i ja upoznali smo se na sličan način: preko interneta. Poslao si mi zahtev za prijateljstvo na sajtu za jezičku razmenu. Navodno si želeo da naučiš srpski. Ni posle godinu dana života u Beogradu nisi naučio dalje od “dobar dan”, “hvala” i “izvolite”.

    Na Rikardovim žurkama na koje sam retko išla sa tobom, ponosno si me predstavljao kao svoju devojku i pričao kako si u Srbiju došao samo i isključivo iz ljubavi prema meni.

    Nešto me je na dnu stomaka peckalo, neka gorčina puzala mi je uz grlo ka nosu. Kako je vreme prolazio, sve si me više isključivao iz svog života u Beogradu.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    kao odgovor na: Ektor u Beogradu #26712
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    IV

     

    Krug tvojih prijatelja je rastao. Rikardo je oko sebe okupljao Špance koji su dolazili da žive i rade u Beogradu. Bilo je među njima i profesora sa mog nekadašnjeg fakulteta, zaposlenih u Servantesu, zaposlenih u ambasadi. Sve neki učen, pristojan svet. No, vikendima ste se svi zajedno pretvarali u hordu bahatih turista koji viču po ulici, dok idu iz kafane u kafanu mrtvi pijani. Vi ste ta mesta nazivali “noćnim klubovima”. Bile su to navodno ekskluzivne lokacije u Savamali pred kojima su stajale gorile, a posetioci u redovima čekali da uđu. Ništa ti ja to nisam razumela. Za mene je noćni život u Beogradu bio raskošnija verzija onog vucaranja od “Vagona” do “Keca” i od “Keca” do Studentskog doma iz prvog razreda srednje škole. S tim što smo mi makar igrali bilijar i slušali žive svirke. Na ovim vašim mestima nije se naizgled ništa dešavalo. Ljudi su cevčili svoja pića i stidljivo đuskali u mestu. Rikardo se pijano kliberio dvadeset godina mlađim devojkama i dobacivao. Pitala sam se kako je moguće da ga dosada niko nije prebio.

    Mi smo vikendima uveče bili redovni u “Dijalogu”, kafiću u Lenjinovoj ulici u Pančevu. Moja kuma Una, čiji je mlađi brat bio vlasnik kafića, i naša dvojica drugara: Bora i Ivan. Ivan je bio lokalni funkcioner, predsednik mesne zajednice Kotež, a Bora barmen u klubu “Kupe”. Una je bila moja venčana kuma, a prijateljstvo sa njom preživelo je sve naše brodolome, uključujući i moj propali brak. Pomalo me je bolelo što ti više nismo bili interesantni. Mi smo grupica dokoličara iz provincije, koji u ispijanju Hajnekena i grickanju semenki iz “Zlatnog zrna” petkom uveče vide ultimativnu zabavu. “Ali mi makar razgovaramo”, reče Una, dosipajući pivo u čašu, “Oni po tim klubovima ne mogu ni da čuju jedni druge od muzike. A bar da je neka muzika…”

    Bio si tri godine stariji od mene, ipak činilo se kao da sam od tebe starija decenijama. Život me je više umorio. Možda zato što ti zapravo nisi navikao da živiš u večitoj senci egzistencijalnih strahova. “Bitno da imate za cigarete”, rekao bi zajedljivo. Da, bilo je bitno imati za cigarete, kafu i bakšiš u kafani. Da se ne sramoti čovek. Osećala sam se neprijatno svaki put kada bih platila okrugao iznos računa. Ti si, s druge strane, pedantno brojao svaki dinar i ređao sitan novac u džepić novčanika.

    Kulturološke razlike počele su da kopaju među nama jaz koji je iz nedelje u nedelju, iz vikenda u vikend, bio sve dublji.

     

     

     

     

     

     

    kao odgovor na: Ektor u Beogradu #26711
    diotima
    Учесник
    • Teme: 39
    • Odgovori: 88
    • Ukupno: 127
    • Majstor
    • ★★★

    III

     

    Tvoji noćni izlasci petkom i subotom postali su naša rutina. Kako mi se nije išlo sa tobom, a nisam želela ni da ostajem sama kod kuće, vikende sam provodila kod tate u Pančevu. U početku si dolazio u nedelju, pa bismo se uveče zajedno vraćali kući.

    Zgrada u kojoj smo stanovali bila je prastara. Mislim da je datirala iz perioda između dva rata. Na spratu je bilo četiri stana, no u dva niko nije živeo. U zadnjem dvorištu širili smo veš. Bilo je malo i nekako otužno, opasano sivim zidovima susednih zgrada.

    Stepenice koje su vodile na sprat bile su drvene i bolno su škripale pod našim koracima. Oslanjala sam se o stari gelender, vukući veliki ceger. Komšinica je sedela pred svojim stanom, na malenoj hoklici. “Dobar dan”, rekoh što sam hladnije mogla, kako bih je obeshrabrila u nameri da zapodene razgovor. Ne bi meni bilo teško ni da porazgovaram sa njom, da nije bila tako promenljivog raspoloženja. Nikada čovek nije znao šta od nje može da očekuje.

    Gazda je doduše bio fer: upozorio nas je na nju. “Jednoj od prethodnih stanarki je uporno zavrtala ventil za vodu”, pričao nam je još one večeri kada smo došli da pogledamo stan. Bio je februar, a veče neobično toplo i zvezdano. Stan je doduše bio star i minijaturan, ali sveže okrečen u pastelne boje. Crveni lusteri u japanskom restoranu bacali su toplo, žućkasto svetlo. Gosti su sedeli za svojim stolovima u opuštenom razgovoru. Ulica je bila tiha, tek bi poneki vlasnik psa prošao vodeći svog ljubimca na kratkom povocu. “Noću izlaze ovi što imaju malo opasnije pse”, objašnjavao je gazda, bacajući oko na sivi trotoar, oskudno osvetljen uličnim sijalicama.

    Atmosfera je bila neobično romantična. Glupavo si se osmehivao, osvrćući se oko sebe. Sa nama je pošla i moja koleginica Dunja. Ona i Irena bile su mi najbolje drugarice tokom studija. Brbljala je uporno se nadovezujući na sve rečeno primerima iz sopstvenog iskustva. To joj je bio manir. No, nije joj bilo zameriti. Imala je svakako šta da doda, budući da su ona, majka i sestra već petnaest godina živele kao podstanarke.

    Nije mi se činilo da bi jedna ćudljiva starica mogla pokvariti idilu kojom je mesto odisalo. Cena je bila više nego povoljna, lokacija solidna. Malo niže niz Dušanovu, nalazila se prodavnica Dunjine mame. Pokrenula je te godine posao prodaje organske kozmetike. “Tu je i Kalemegdan”, pomislih, “Mogu da odem da prošetam za vreme pauze za ručak.” U to vreme sam radila od kuće, kao asistent u ljudskim resursima jedne australijske kompanije.

    “Dobar dan”, rekoh hladno u prolazu. Komšinica je zabola nos u “Blic ženu”, praveći se da ne obraća pažnju na mene. Napući usne. Znači, danas smo na ratnoj nozi. “Dobar dan”, frknu, a ja nezainteresovano prođoh pored nje. Dok sam otključavala stan, ipak je dobacila, ne izdržavši: “Ne znam kad planiraš da opereš stepenice. Ja sam prala u utorak.” “Opraću danas”, rekoh dok sam ulazila u stan.

    Proklete stepenice. Kao da je bila opsednuta njima. Ili jednostavno nije znala šta bi drugo zamerila, a danas joj je bio dan za raspravljanje sa komšijama.

     

     

     

     

     

     

     

Gledanje 31 članaka - 31 do 45 (od 88 ukupno)
Scroll Up