fbpx

Zadatak

Početna Forumi PROZA Zadatak

Gledanje 0 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #29124
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      Zadatak

      Postoje uspomene koje bih najradije izbrisala iz sećanja. Želela bih da jednostavno mogu da zaboravim neke pogrešne poteze i loše odluke. Zato pišem. Pomalo prekrajam istinu, prilagođavajući je svojim željama.
      Ipak, postoje i one stvari koje se moraju reći onakvima kakve jesu. Ne zato što je to prijatno, već zato što osećam da mi je dužnost da pišem o tome.
      Psihijatrijska ordinacija nalazila se na Zvezdari, u blizini Gradske bolnice. Mama me je držala za ruku, a tata je nervozno pušio. Prolazili smo pored malenog parka sa svoje leve i bloka stambenih zgrada sa svoje desne strane. Veče je bilo hladno i kišovito.
      Tih nedelja moj život pretvorio se u neobičnu avanturu. Dešavale su se neobjašnjive stvari. Čudne koincidencije su me iz dana u dan uveravale u to da ono što mi se događa nije slučajno. Stvari su doduše još bile u začetku.
      Imala sam profil na MySpace-u na kome sam objavljivala angažovanu muziku i svoje fotografije. Bila sam buntovnica. Izjašnjavala se kao anarhistkinja i družila sa nekim ekscentričnim, potpuno nakaradnim ljudima koje sam prepoznavala kao svoje istomišljenike.
      Jedan od njih bio je majstor za liftove. Bio je u četrdesetim godinama, ispijenog i izboranog lica i umornog pogleda. Lekovi su bili krivi. Nekoliko meseci ranije pušten je iz bolnice “Laza Lazarević”. “On je poludeo od droge”, rekao mi je zajednički prijatelj, “Mnogo se drogirao kao momak.” Ja sam želela da ga utešim. Da mu pokažem razumevanje. Pa ipak, bio je sasvim nepristupačan. Tokom razgovora, konstantno je uzmicao unazad, povećavajući fizičku distancu među nama. Plašio se ljudskog dodira. Po izlasku iz autobusa, rukovali smo se brzo i ovlaš. Pa opet, pisao je neverovatnu poeziju. “To je samo došlo jednog dana”, pričao je dok smo, svi zajedno, sedeli u kancelariji jedne izdavačke kuće. Bili smo u poseti još jednom ekscentriku koji se muvao u tim krugovima. “Samo je krenulo iz mene, kao lavina. Nisam mogao da prestanem da pišem.” Pomislih na Muhameda i na to kako se tresao i pokrivao ćebetom dok je diktirao stihove Kurana. Bio je trgovac. Da li je i on bio jedan od nas? Ili smo majstor za liftove i ja jedni od njih?
      Ta ideja da sam izabrana, da je predamnom važan zadatak koga još nisam bila svesna, iz dana u dan se sve više kristalisala. Paralelno sa tim, moje rečenice su sve više gubile smisao za slušaoce. Govorila sam u čudnim metaforama, koje su bile sve maglovitije, čije se značenje sve više udaljavalo od osnovnog.
      “Je l’ ona luda”, pitala je mama doktora. “Ona je potpuno luda”, odgovorio je, a meni se učinilo da je to rekao glasno i teatralno. Počela sam nekontrolisano da se smejem. “Ona ima bipolarni poremećaj”, nastavio je, ispisujući dijagnozu i terapiju na papiru. “Možete i na čelo to da mi napišete”, rekla sam smeškajući se vragolasto. Verovala sam da i on zna tajnu. Da je i on imao uvid koji sam ja doživela. Da je i on jedan od izabranih. Samo mora tako. Moraju da nas proglase ludima i da nam prepišu lekove. Da nas vrate u kolosek. Kako bismo bili funkcionalni. Kako ne bismo ostali zauvek izgubljeni za ovaj život.
      “Muhamed je bio prorok”, rekla sam Emini, još jednoj od ekscentrika iz naše grupe, “To je jedino razumno objašnjenje. Kako bi inače bilo moguće da običan trgovac speva umetnički tako uspešne stihove? Stihove sa savršenom metrikom.” Emina je bila baletska radnica i vajar. Nekoliko dana ranije pokazala mi je skulpturu koju je izvajala u glini. Predstavljala je balerinu koja radi piruetu dok joj iz stomaka šikllja krv. “Zašto krv”, pitala sam je. “Zato što je došlo do nove menstruacije. Do rađanja jednog novog ciklusa. Ova skulptura predstavlja proleće. Buđenje novog života.”
      Na moje reči o Muhamedu, Emina je prezrivo odmahnula rukom. “Ne uplići mi takozvanog Boga u tu priču”, rekla je, “Naša snaga dolazi iz nas samih. Mi smo univerzum.”
      Ne znam. Nekoliko meseci kasnije već sam bila dobro. Lekovi su delovali. Počeh da pričam smisleno i da se ponašam razumno. Napustila sam krug svojih dotadašnjih prijatelja. Nisu mi više bili po ukusu. “Tako i treba”, rekao je doktor, pa se osmehnuo, “Sve su to usiljeni ekscentrici. Samo Vi ste tu autentični ludak. I možda taj majstor što piše pesme.”
      Izašla sam iz ordinacije, pa krenula duž stambenog bloka sa svoje leve i malog parka sa svoje desne strane. Drveće je ozelenelo. Došlo je proleće. Za mene je to zaista bio početak jednog novog životnog ciklusa. Taj ciklus trajaće punih pet godina, do novog pomračenja razuma. I tako u krug, sve do danas.
      Ne verujem da sam izabrana. Ne verujem da je iko izabran. Sami biramo sebe za određene životne zadatke. Iako mi je skoro četrdeseta, i dalje se pitam koji je moj.

Gledanje 0 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up