fbpx

Vodič kroz ludilo

Početna Forumi PROZA Vodič kroz ludilo

Gledanje 8 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #29475
      diotima
      Учесник
      • Teme: 36
      • Odgovori: 87
      • Ukupno: 123
      • Majstor
      • ★★★

      Vodič kroz ludilo

      I

      Moje ime je Suzana i ja sam duševni bolesnik. Ta činjenica imala je radikalnog uticaja na moj život. Oblikovala je moju ličnost, oblikovala je moju samopercepciju i percepciju sveta oko mene.

      Ponekada se trudim da ne razmišljam na taj način. Tešim se time da svi imamo svoje probleme, da ni jedan jedini čovek na ovom svetu nije savršeno “normalan”. No, i sada kada to pišem, ta misao odzvanja tako šuplje i neubedljivo. Sramota me je što sam je uopšte spomenula. Kakvo glupavo opšte mesto.

      Moji problemi počeli su u osnovnoj školi, no sa njima sam se godinama dosta uspešno borila. Potpuno sama. Bez ičije pomoći. Nije to bilo tako zato što je u mom životu nedostajalo ljudi koji bi za mene brinuli. Koji su želeli da pomognu. Ja sam u svojoj porodici uvek imala čvrst oslonac.

      Problem je bio u tome što sam ja svoj problem, u izvesnoj meri, skrivala od drugih. No, čak i kada sam o njemu razgovarala sa roditeljima, oni u tome nisu prepoznavali psihijatrijsku bolest. Pripisali su moju osobenost pubertetu i činjenici da sam bila neobično inteligentno, radoznalo i pronicljivo dete. Pametnoj deci je teže da se bore sa životom – ovo je još jedno opšte mesto, koje većina olako prihvata ne pokazujući ni najmanje interesovanje da zaista shvati zašto je to tako. Pametna deca su osetljiva. Pametna deca bolje uočavaju nepravdu, jer bolje razumeju svet oko sebe.

      No, pametna deca su ponekada i, narodski rečeno, luda. Ponekada im je potrebna ozbiljna stručna pomoć. Nažalost, u vreme dok sam ja odrastala, psihijatrijske bolesti su u našem društvu i dalje bile takav tabu, da mojim roditeljima, pa ni nastavnicima, školskom psihologu i pedagogu nije ni na kraj pameti bila pomisao da se kod mene zapravo radi o tome. Iako je izvesne simptome bilo nemoguće prikriti.

      Pokušaću da objasnim kako sama bolest izgleda, viđena očima osobe koja se sa njom bori od svoje jedanaeste godine. Pokušaću da objasnim i to koliko su psihijatrijska oboljenja kompleksna. Ljudi vole da pitaju za dijagnozu. Verujte mi, ta informacija nije ni od kakvog značaja. Bacite je u korpu za otpatke. Ja ću pokušati da dočaram bol kroz koji sam prolazila u poslednjih dvadeset i šest godina. Ne verujem da ću u tome uspeti – moje spisateljske sposobnosti ipak su ograničene. Pa ipak vas molim da pročitate. Meni će to značiti, a moglo bi značiti i drugim ljudima koji dele moj problem. Ako se nekada sretnete sa nekime od nas na svom životnom putu, biće vam možda lakše da nas razumete.

      Dakle, ova mučna priča počinje sredinom devedesetih. Počelo je jedne noći, uoči derbija između Zvezde i Partizana. Kao dete bila sam vatreni navijač Crvene Zvezde. Utakmicu sam iščekivala nedeljama, sa velikim uzbuđenjem. U pitanju je bio jubilarni, stoti susret dva tima.

      Dakle, bila je noć. Pred spavanje sam se, po običaju, pomolila i najiskrenije zamolila Svevišnjeg da sutradan bude na strani mog voljenog tima. Onda sam se prekrstila. Pa sam se prekrstila drugi put. Pa treći put. Nešto mi nije davalo mira. Nešto me je prisiljavalo da molitvu ponovim još dva puta. U meni se rodilo uverenje da broj tri ima neku magijsku moć. Ako se molitva ne ponovi tri puta i ako se svaki put nakon nje ne prekrstim tri puta, ne samo da neće imati efekta već će biti kontraproduktivna. Zvezda će izgubiti. Ipak, to nije bilo dovoljno. Tri puta tri je idealna kombinacija. A treba i kucnuti u drvo protiv uroka i pomeriti se u stranu. Pu-pu, da ne čuje zlo. Devet puta.

      Ne sećam se da li sam te noći uopšte spavala i koliko je trajalo ponavljanje ovih rituala. Ne sećam se ni da li sam pre te noći imala ikakvih sličnih simptoma. Sve se to desilo tako davno. Godinama kasnije saznala sam da se radnje koje sam uporno ponavljala u psihijatriji nazivaju prisilnim ili kompulzivnim radnjama i da predstavljaju simptom opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Ne možete se protiv toga boriti. Verujte mi. Prisilu da određeni “ritual” izvedete i određeni broj puta ponovite opisala bih kao osećaj napetosti u telu, kao nesavladivi poriv. Jer, ako to ne uradite, ako sada zgazite na ovu liniju ili prođete ispod ove skele, nešto strašno će se desiti. Vaš tim će izgubiti utakmicu. Dobićete lošu ocenu na kontrolnom zadatku. Neko vama drag će stradati u strašnoj nesreći.

      Onima koji nemaju iskustvo prisilnih radnji, teško je možda da shvate tu činjenicu da se protiv njih ne može. Jednom me je blizak prijatelj optužio za sujeverje. Ne, opsesivno-kompulzivni poremećaj nije sujeverje. To je bolest. I ne može se kontrolisati snagom volje kao što ne možete snagom volje kontrolisati ni temperaturu ili groznicu kod gripa.

      No, ne mogu reći da sam te noći osetila patnju. Bila sam napeta, ali i uzbuđena što na ovaj način pomažem svom timu. Zvezda će pobediti. Nemoguće je da izgube nakon što sam ja uložila toliki trud da kod Svevišnjeg osiguram njihov trijumf.

      Što je najgore od svega, Zvezda jeste pobedila. Što je najgore od svega, ova nemirna noć bila je samo blaga uvertira u ono što će, u narednih dvadeset i šest godina, uslediti.

       

      II

      Prisilne radnje koje sam u prethodnom delu opisala nisu kod mene, međutim, nikada uzele ozbiljnog maha. Ono što jeste bile su prisilne misli, a one su bile daleko, daleko neprijatnije. Sa pojavom prisilnih misli, nekoliko meseci nakon stotog derbija, počeo je u mom životu period ozbiljne patnje.

      No, reč patnja mi zvuči suviše poetično. Neadekvatno da opiše ono što sam ja osećala. Ono što će me mučiti u narednim godinama bio je osećaj krivice. Za mene nema goreg osećanja od tog. A nikada nisam osetila intenzivniju krivicu od one koju su kod mene izazivale prisilne misli.

      Ja nisam psihijatar niti psiholog, tako da ću se truditi da se maksimalno ograničim na sopstveni utisak proživljenog. Trudiću se da se, što je moguće više, uzdržim od pokušaja da dam naučno objašnjenje. Svesna sam da to nije u mojoj moći. Ipak, ne zamerite mi što ću se nekada služiti stručnim terminima i pozivati na neke interpretacije koje sam pročitala ili čula od lekara. Čini mi se da mi to pomaže da stvari objasnim na razumljiviji način.

      Dakle, kako je to sa prisilnim mislima počelo? Postojale su u to vreme, kada sam imala jedanaest godina, neke stvari iz moje prošlosti koje su me mučile. Kao deca svi smo, manje ili više skloni nestašlucima. Neki nestašluci čak su i više od toga – predstavljaju malo ozbiljnije narušavanje društvenih normi. Ponekada ne poslušamo roditelje i uporno se vraćamo iz škole mračnom prečicom kojom su nam zabranili da idemo. Nekada nekoga grubo uvredimo. Neka deca se čak, u određenom period odrastanja, bave sitnim krađama. Za mene je, u mojoj jedanaestoj godini, sasvim iznenada i naizgled ničim izazvan, nastupio period preispitivanja. Počela sam da se prisećam svih svojih nestašluka. Neki od njih bili su ozbiljniji, neki krajnje banalni. No, sećanje na svaki od njih kod mene je izazivalo podjednak osećaj krivice.

      To je počelo sa jednom stvari. Morala sam da priznam roditeljima nešto “strašno i neoprostivo” što sam uradila još u obdaništu. Saslušali su me i rekli da je sve u redu, da je to bilo davno i da je dobro što sam uvidela svoju grešku. To je na momenat donelo olakšanje. No, to je bio samo početak. Ubrzo zatim, setila sam se druge, pa treće, pa pete stvari. Svaki put bih se “ispovedila” roditeljima i svaki put bi mi na tren bilo lakše. No, nove uspomene su nadirale. I tu nastupa trenutak kada ova sećanja postaju prisilna, kada dobijaju karakter opsesija.

      Kako bih najlakše objasnila osećaj prisile koji sam imala? Mene bi misao o nečemu mučila danima, sve dok o svojoj “strašnoj i neoprosivoj grešci” ne bih porazgovarala sa mamom i tatom. Na tren bih osetila olakšanje, no ubrzo zatim nastupio bi neki unutrašnji nemir, neki nesavladiv poriv da kopam po svojoj prošlosti ne bih li našla novi razlog da se osećam krivom. Taj nemir, taj nesavladiv poriv ili stručno rečeno – prisila nešto je što apsolutno ne možete da odagnate. Vaš mozak jednostavno me može da se umiri dok ne pronađe novi razlog da sebe kinji osećajem krivice. Kako je vreme prolazilo, razmak između dve prisilne misli bivao je sve kraći.

      No, šta se sada dešava? Koliko god da sam bila neposlušna (a uzgredbudirečeno zapravo nisam, bila sam sasvim fino dete koje je, kao i sva deca, bilo sklono povremenim nestašlucima), nemoguće je beskonačno se prisećati neprijatnih uspomena. U jednom trenutku sam jednostavno iscrpela sve njihove “zalihe”, no poriv da kinjim samu sebe neprijatnim mislima nije prestajao. Bio je, štaviše, sve jači. Tada su počele da se javljaju one prave opsesije, koje su u jednoj knjizi koju sam čitala, a koja se bavi tom temom, opisane kao “uznemirujuće misli i mentalne slike”.

      Da predstavim to što slikovitije: nakon što bih se, kroz razgovor sa roditeljima, oslobodila prethodne opsesije, moj mozak bi panično počeo da traži novu prisilnu misao. Zamišljam ga kako govori samom sebi: “Čime bih sada mogao sebe da mučim, šta bih mogao sada da smislim?” I onda, kao da se uključi ona sijalica iz crtanog filma, moj mozak uzvikne: “Znam! Šta ako si ti Suzana ustvari lezbejka? Šta ako si zaljubljena u svoju najbolju drugaricu?” Ovde moram da napomenem da zaista nemam nikakvih homoseksualnih sklonosti, što je bitno naglasiti da bi se shvatilo kako stvari funkcionišu. Kada bih sebi postavila to pitanje, na trenutak bi nestalo one užasne napetosti, a onda bi se misao duboko usidrila u moju svest odakle nije htela da se pomeri “ni makac”. Ja nisam bila sposobna da racionalno sagledam besmislenost te pomisli. Nisam mogla da sednem sama sa sobom, preispitam svoje emocije i shvatim da nisam zaljubljena u svoju drugaricu. Ta ideja da sam možda lezbejka konstantno je bila prisutna u mojoj svesti.

      Onda bi, nekoliko dana kasnije, mozak smislio još gori način da me maltretira. Ovo prvo nije bilo dovoljno “heavy”, da se izrazim žargonski, tako da mi je odjednom postavio sledeće pitanje: “Šta ako ti nisi kćerka tvog oca? Šta ako je tvoj otac ustvari komšija Steva?”

      Nažalost, ove teme su u toj meri tabuizirane, naročito iz perspektive jedanaestogodišnjeg deteta, da se sada već nisam usuđivala da o ovim mislima i sa kim razgovaram. Iz dana u dan bilo je sve gore. Opsesije su bile sve mračnije i morbidnije. To je trajalo nedeljama, pa se smirilo. No, problem se s vremena na vreme vraćao narednih dvanaest godina, sve dok, u dvadeset i trećoj, nije dostigao kulminaciju.

       

      III

      Možda će se neki od mojih čitalaca prepoznati u ovome što sam napisala. Pročitala sam u jednoj knjizi da je opsesivno-kompulzivni poremećaj zapravo veoma često oboljenje. Tokom života, dve osobe su mi priznale da su imale neke od simptoma te bolesti.

      Nekada su prisilne misli “hipotetički scenariji” (da se poslužim frazom preuzetom iz teorije saznanja) nalik onima koje sam spomenula u prethodnom delu. To je ono kada mozak kaže “a šta ako…” Koliko god da to što ste pomislili, taj scenario koji ste iskonstruisali, nemao ama baš nikakvog smisla, misao je nemoguće izbaciti iz glave. Ona je tu: danima, nedeljama, nekada i mesecima. Stoji nepomično u vašoj svesti i ne da vam mira. Ne uznemirava vas toliko pomisao da je “hipoteza” možda istinita, koliko vas muči osećaj krivice što ste imali takvu misao. “Šta ako je moj brat nekoga ubio? Šta ako planira da ubije i mene?” Osećate se prljavim što vam je to palo na pamet. “Šta kada bi on, ili mama, ili tata, znali šta sam pomislila o njemu? Naljutili bi se. Pobesneli bi. Zauvek bi prestali da me vole.” Taj osećaj da ste loša osoba ne napušta vas. Mene do dan danas nije do kraja napustio, no sada se osećam neuporedivo bolje nego što je to bilo pre četrnaest godina. Prisilne misli su se gotovo potpuno povukle i ostavile me na miru. Na njihovo mesto došli su drugi problemi, koje ću opisati kasnije.

      Nekada je prisilna misao prosto uznemirujuća, ružna, morbidna slika koja vam prođe kroz glavu. Najčešće su te slike seksualnog ili nasilnog sadržaja. Nekada je, pak, prisilna misao psovka, ružna uvreda na račun vama drage osobe. Pomislite, na primer, za svoju sestru da je “raspala kurva” (iako za to nemate ama baš nikakvog povoda).

      Pokušaću da dam jedan savet. Ako vam se bliska osoba, na primer nedajbože vaše dete ili bračni partner ikada poveri da ga muče neke “ružne misli” nemojte insistirati na tome da vam saopšti njihov sadržaj. Ljudi se ovakvih misli jako stide. Štaviše, pacijenti koji boluju od ove bolesti svojih se misli užasavaju. Ako zaista želite da pomognete, recite im da znate o čemu se radi. Smislite najgoru misao koja može da vam padne na pamet i dajte je kao primer. Tim bolesnicima bitno je da shvate da nisu jedini. Da nisu najgori. Da njihove misli nisu nešto apsolutno najodvratnije na svetu. Jer njih upravo to muči. Oni sebe vide kao kompletne nakaze.

      Recite im, osim toga, da te misli nisu njihove. Da nisu nikakav izraz njihovih želja i stavova. Da ne odražavaju njihovu moralnu izopačenost. Recite im jasno i glasno: “Čoveče, bolestan si!” Da se vratim na prethodno pomenutu analogiju, pacijent koji boluje od opsesivno-kompulzivnog poremećaja u stanju je da kontroliše svoje misli u istoj meri u kome smo u stanju da svojom voljom kontrolišemo temperaturu ili groznicu kod gripa.

      Moja mama imala je jako težak porođaj. Pravo je čudo što sam ja uopšte preživela. Među ostalim povredama koje sam imala bila je i povreda mozga. Operisana sam odmah po rođenju i otada na glavi, tik iznad čela, sa leve strane, imam veliki ožiljak. Psihijatri koji su me do sada lečili uglavnom se slažu da je ta povreda najverovatnije uzrokovala probleme koji su se u pubertetu javili.

      Pokušajte na trenutak da zamislite život deteta koje se bori sa ovako strašnim i moćnim demonom. Godinama. Opsesivno-kompulzivni poremećaj teško je lečiti, naročito kada se javi u tako teškom obliku kao što je kod mene bio slučaj. Ja ga nisam ni lečila dvanaest godina. Problem je bio tu i ja sam sa njim nekako živela. Bila sam funkcionalna. Bila sam odlična učenica. Kasnije sjajan student na Filozofskom fakultetu. A onda je, u dvadeset i trećoj godini, bolest dostigla kulminaciju.

      Prisilne misli ponovo su se javile i bile iz dana u dan sve intenzivnije. Konačno, došla sam u stanje kada su se nekontrolisano rojile u mojoj glavi, desetine opsesija, jedna morbidnija od druge. Napale su me kao skakavci, kao pčele, dovele me u stanje kompletnog očaja.

      To je bio trenutak kada sam morala da se obratim psihijatru. Postavljena mi je dijagnoza i prepisana terapija. U dvadeset i trećoj godini sam tako i formalno postala “ludak”.

       

      IV

      U tinejdžerskim serijama kao što su kultne “Nestašne godine”, mladići i devojke koji imaju psihičkih problema romantično su predstavljeni kao misteriozni ekscentrici. Oni se po pravilu oblače nekonvencionalno, pomalo su nepristupačni, politički osvešćeni i imaju neki umetnički talenat. Ovakav prikaz samo donekle odgovara stvarnosti, a po mom mišljenju ima izvestan štetni efekat. Možda je namera ispravna, možda kreatori serija i filmova vide ovakvo, pozitivno prikazivanje tih junaka kao oblik borbe protiv stigme. No, time se kod mladih ljudi stvara utisak da su duševne bolesti “cool”. Iako su određene avanture koje mi je moja psiha priredila tokom prethodnih dvadeset i šest godina bile zaista uzbudljive, iako se određenih iskustava ne bih ni po koju cenu odrekla, biti “ludak” nije romantično. Ludilo vodi patnji. Strašnoj patnji. Najgore od svih iskustava koje sam imala bilo je iskustvo prisilnih misli. Nikome ne bih poželela da ga snađe to zlo. Zato sam ovoj temi posvetila toliko prostora.

      Jednom prilikom, kada sam već bila u kasnim dvadesetim, u autobusu sam naišla na drugaricu iz osnovne škole. Upravo je diplomirala i zaposlila se na mestu pripravnika u privatnoj advokatskoj kancelariji. Pitala me je kako ja živim i čime se bavim. Ja sam, nakon što sam počela da pijem lekove, napustila studije Filozofije i nikada im se nisam vratila. Moje zdravstveno stanje, u kombinaciji sa jakim lekovima koje sam pila, potpuno me je onemogućilo da učim. Čitala bih tekst iznova i iznova, međutim nikako mi nije polazilo za rukom da ga razumem. Moj mozak me je, jednostavno, izdavao. Preko noći sam se potpuno promenila, kako psihički tako i fizički. Od lekova sam se ugojila 15 kilograma u toku prvih godinu dana. Moj pogled ljudi su opisivali kao “izgubljen”, “tup” i “nezainteresovan”. Lekovi su u velikoj meri suzbili opsesije, ali kao da su opustošili moju dušu. Više nisam imala interesovanja ni za čim. Veći deo dana sam spavala. Nije mi polazilo za rukom da pronađem stalno zaposlenje, jer me u takvom stanju ni jedan poslodavac nije hteo. Zaposlila bih se, ali bih dobila otkaz posle nekoliko nedelja. Bila sam malodušna, usporena i nespretna. Sa mnom se nije moglo inteligentno razgovarati. Od nekadašnje učenice generacije i studentkinje sa prosečnom ocenom 9.5 pretvorila sam se u tromog debeljka koji je životario od danas do sutra, bez ikakve vizije o tome šta od svog života želi, bez imalo energije da se “pokrene”.

      “Sve je to u tvojoj glavi”, rekla mi je pomenuta drugarica nakon što sam joj ispričala svoj problem. Rekla je to sa potpunim nipodaštavanjem, bez i trunke empatije. Eto, to je razlog zbog koga pišem o ovoj temi. Ta nesposobnost ljudi da shvate kako psihijatrijske bolesti funkcionišu. Da one nisu odraz slabosti karaktera, da “ludaci” nisu razmaženi, da oni ne izvoljevaju. “Kada bi samo, na trenutak, mogla da oseti moju patnju”, pomislila sam tada.

      Nadam se da će ovaj tekst u tome pomoći. Da će makar za mrvicu doprineti izgrađivanju svesti o ovom problemu. Neka me shvati i dvoje ljudi, biće i to sasvim dovoljno. Ne zanosim se nekom pomisli da sam veliki prosvetitelj, ali smatram da mi je dužnost, da je neka vrsta moje misije, da pišem o onome što sam proživela. Zbog svih onih koji proživljavaju to isto, ili možda gore.

      Kao što sam već spomenula, opsesivno-kompulzivni sindrom mučio me je neko vreme. Da budem preciznija, petnaest godina. Onda je došlo do evolucije bolesti, do njenog prelaska u sledeću fazu. To se desilo u zimu dve hiljade devete godine.

       

      V

      Jednom prilikom sam o ovoj temi napisala status na Fejsbuku. Nisam iznela previše detalja, status se bavio psihijatrijskim oboljenjima kod dece i time kako među prosvetnim radnicima ne postoji dovoljno razvijena svest o ovom problemu. Pisala sam o tome koliko bi meni bilo lakše da je neko od mojih nastavnika bio u stanju da ovaj problem prepozna i da su me uputili na školskog psihologa, a potom i na psihijatra.

      Tada se desilo nešto što me je duboko dirnulo. Stigla mi je poruka od jednog kolege sa fakulteta sa kojim sam se krajnje površno poznavala. Pitao me je da li se radi o opsesivno-kompulzivnom poremećaju i ispričao mi da on boluje od te bolesti. I njega su mučile prisilne misli, vema slične mojima. Ne znam da li mu je neki od mojih saveta pomogao. Uostalom, ja nisam ni psiholog ni psihijatar, zaista nisam kvalifikovana da nekoga lečim. No, nadam se da mu je bilo lakše što je sa nekime mogao da podeli svoje iskustvo. Kao što sam već naglasila, ovim ljudima je jako bitno da znaju da nisu jedini i da nisu “najgori”.

      Pred kraj dve hiljade devete godine, moj život je postao jako turbulentan. Imala sam težak oblik gripa, bila u veoma neobičnoj emotivnoj vezi i konačno se zaposlila na izuzetno stresnom radnom mestu. Tada je počelo da se dešava nešto što je u prvom trenutku izgledalo fantastično. Nekadašnje inertnosti je nestalo, prisilne misli su se, preko noći, potpuno povukle i mene je obuzelo stanje koje bi možda najbolje bilo opisati kao “euforiju”. Moje misli su se razbistrile i ubrzale. Moja energija činila se neiscrpnom. Emocije su se pojačale na maksimum i počele sumanutom brzinom da se smenjuju: u jednom trenutku bih se zacenila od smeha na neku kompletnu glupost, a potom zbog najmanje sitnice rasplakala. “Ti si poludela”, rekli su mi roditelji i to j bio prvi put da sam ih čula da takvu stvar izgovaraju. Ono što se sa mnom dešavalo bilo je nalik onome kako ljudi zapravo zamišljaju ludilo. Bilo je to nešto što se jasno vidi i čuje i što više ni na koji način nije moguće prikriti.

      Ja sam, pak, bila ubeđena da oni greše. Ne, ja nisam luda. Ja sam se konačno izlečila. Meni je sada dobro. Ja najzad živim život “punim plućima”, moj unutrašnji svet je tako ispunjen. Sve mi ide od ruke. Više nisam trapava ni nespretna. Sada sam najbrži i najbolje koncentrisan radnik u svojoj firmi. U isto vreme bila sam i najkonfliktnija osoba u kolektivu, no toga nisam bila svesna.

      Potpuno je nestalo dotadašnjeg osećaja krivice. Sada sam, naprotiv, bila ubeđena u svoju nepogrešivost. Neumorno sam branila svoje stavove neiscrpnim argumentima. Videla sam sebe kao žrtvu, činilo mi se da me niko ne razume, da niko prema meni nema empatije. Bila sam verbalno agresivna prema bliskim i dragim osobama.

      Roditelji su me odveli kod psihijatra. “Je l’ona luda”, pitala je mama, na šta je on odgovorio: “Ona je potpuno luda. Ona boluje od bipolarnog poremećaja i trenutno prolazi kroz maničnu epizodu.” Prepisao je lekove, za koje sam ja bila ubeđena da mi nisu potrebni. Ja sam savršeno normalna. Problem je u tome što je ceo ostali svet lud.

       

      VI

      Jedna profesorka na fakultetu jednom prilikom nam je objašnjavala šta znači “tolerancija”. “Biti tolerantan znači shvatiti uzrok nekog problema i ne osuđivati. To ne znači da vi uzmete “dobrog divljaka” za ruku i odvedete ga kući”, parafraziram ono što je rekla. Upravo je tako. Ludak nije “dobri divljak” i, i pored sve želje da nekome pomognemo, pored sveg prihvatanja i razumevanja, sa takvim ljudima nekada je jednostavno nemoguće održati prijateljski odnos. Ja sam se lično odrekla dvoje prijatelja jer nisam više nalazila načina da sa njihovim ponašanjem izađem na kraj. Bili su to meni bliski ljudi. Isto toliko prijatelja sam i nepovratno izgubila, od kojih je jedna osoba bila jako dobra drugarica iz detinjstva. Ne osuđujem je. Znam koliko je teško razumeti potpuno odsustvo racionalnosti u nečijem ponašanju, naročito ako i sami niste imali isto iskustvo.

      No, ljudi su zapravo tolerantniji nego što mi to mislimo. I imaju mnogo više empatije nego što to od njih možda očekujemo. Kada govorim o svom problemu sa drugima, ipak najčešće nailazim na saosećanje. Ono što mi je najbitnije je činjenica da je najveći broj meni bliskih ljudi kroz sve moje muke ostao sa mnom, iako im nije bilo lako.

      Onima koji nikada nisu iskusili maničnu epizodu veoma je teško da shvate kako ona izgleda, a meni verovatno još teže da objasnim. Kao što sam već opisala, u početku vam se misli jednostavno ubrzaju, a emocije pojačaju. Kako dani prolaze, vaša svest počinje da percipira svet na potpuno drugačiji način. Imate utisak da doživljavate “prosvetljenje”. Pokušaću to “prosvetljenje” da opišem na sledeći način: Sećate se onih slika koje su jedno vreme bile popularne, na kojima na prvi pogled ne vidite ništa osim sivih tačkica? Ali, ako se dobro zagledate, u jednom trenutku ćete jasno videti neki oblik – na primer pticu u letu. E. tako to otprilike izgleda. Ne opažate vi ništa novo, ništa čega nije bilo i juče. No, sada najednom počinjete da uviđate skrivene veze između pojava i događaja, jedan duboki smisao koji je do tada za vas bio skriven. Sve vaše znanje, sve životno iskustvo i sve što aktuelno doživljavate, postepeno se slaže u jednu savršeno koherentnu celinu. Ta celina nalik je impozantnom mozaiku u kome svaki delić ima svoju funkciju. Ništa nije suvišno i ničega ne manjka. Pacijenti u tom stanju tvrde da su spoznali “tajnu”. Kako manija napreduje, tako i ove veze koje vaša svest uspostavlja između različitih pojava bivaju sve proizvoljnije. Razvijaju se sve iracionalnija uverenja. Ceo taj proces kod mene je kulminirao strašnom paranojom.

      Ja sam, kao i svaki maničan čovek, bila ubeđena da sam spoznala tajnu. Uhvatila me je panika. Shvatila sam nešto što je drugima skriveno, što neko sa razlogom od nas taji. Pomislih da sam sebe na taj način izložila opasnosti. Moja svest je počela da uviđa navodnu pretnju: na svakom koraku videla sam znake da me neko prati, da su mi “čuvari tajne” za petama.

      Paranoja je trajala nedeljama. Dozvolite mi da objasnim jednu stvar: Paranoja nije strah. To je strah puta hiljadu. Pokušajte da zamislite kako se oseća čovek koji je ubeđen da ga “Veliki brat” konstantno posmatra, prateći svaki njegov potez i da ga iz trena u tren stavlja na iskušenja kako bi doneo konačnu odluku da li da ga likvidira ili da ga nagradi. Kod mene su se smenjivala ta dva ubeđenja: da prolazim kroz period strašnog iskušenja koje će se završiti bajkovitim hepiendom i da je pitanje trenutka kada će me “oni” ubiti.

      Možda će biti jednostavnije da se stvari shvate ako svoju tadašnju percepciju sveta opišem kao teoriju zavere. Ta zavera je bila prisutna na svim nivoima: na kraju sam čak bila ubeđena u to da su i moji bliski prijatelji, pa i roditelji deo nje. Od “saznala sam nešto što je drugima skriveno” došla sam na kraju do “konačno sam uvidela nešto što su svi osim mene znali”. Sećate se filma “Trumanov šou”? U najtežem stadijumu bolesti, ja sam poverovala da sam Truman: da je čitav moj život rijeliti koji svetska publika prati od mog rođenja. Da su svi ljudi u mom okruženju uvežbani glumci i da sam ja to konačno otkrila. Samo je pitanje šta će se sada desiti. Da li će me Veliki brat zbog toga nagraditi ili kazniti?

      Doktor je smatrao da nije neophodno da idem u bolnicu. Lečila sam se kod kuće, izloživši svoje roditelje i prijatelje velikom stresu. Kao što sam rekla na početku, najbitnije u celoj priči mi je to da su oni, i pored svega, ostali moja bezrezervna podrška. Nakon nekoliko meseci od prvih simptoma, manična epizoda je konačno prošla. Imala sam za sobom jedno neverovatno, ni sa čim uporedivo iskustvo. Pregrmela sam nešto strašno. Osećala sam se kao pobednik. Verovala sam da će nakon takvog iskustva sve biti lakše. Verovala sam da se ono nikada više neće ponoviti.

      To, nažalost nije bilo tako. Nova manija, istina mnogo blažeg intenziteta nastupila je dve hiljade petnaeste godine. Na sreću, reagovala sam na vreme, prepoznavši simptome, tako da nije bilo one strašne paranoje i potpunog “iskakanja iz koloseka”. Ono strašno sačekalo me je tri godine kasnije: u zimu dve hiljade osamnaeste.

       

      VII

      Vratiću se na trenutak ponovo na temu prisilnih misli. Koliko god manična epizoda koju sam upravo opisala delovala zastrašujuće (a ona to i jeste bila, kako za mene, tako i za moje neposredno okruženje), ona je za mene predstavljala nešto nalik “katarzi”. Tokom trajanja epizode, ponovo sam se u svojim mislima vratila na greške iz prošlosti – odnosno na ono što ja smatram svojim najvećim greškama – i shvatila, u tim trenucima “prosvetljenja” da nemam razloga da prebacujem sebi. Šta god da sam u životu radila ili mislila, koliko god se kasnije pokazalo pogrešnim, nije bilo posledica loših namera. Radila sam i mislila najbolje što sam u datom trenutku znala. Ako sada shvatam da je nešto bilo greška, to je samo znak da sam sazrela, odrasla, da sam sada mudrija nego što sam bila. Prisilne misli se, kao što sam ranije rekla, kasnije nisu vraćale, a i ako u izvesnoj meri jesu, ja sam ih potpuno ignorisala. Pitam se da li su one bile neka vrsta samopovređivanja, kažnjavanja same sebe zbog stvari koje nisam bila u stanju sebi da oprostim. Vaspitavana sam vrlo strogo. Mislim da je moj dečji mozak neke poruke pogrešno obradio. Mislim da sam naučena, od malih nogu, da slepo poštujem autoritet, da se do krajnjih granica pokoravam društvenim zabranama. Svaki, pa i naizgled najbanalniji prestup u mojim očima bio je neoprostiv.
      Ne želim da ovo bude shvaćeno kao lekcija iz roditeljstva. Kao prvo, ja nemam dece, tako da zaista sebe ne vidim pozvanom da nekoga po tom pitanju savetujem. Sopstveno iskustvo zapravo kod mene izaziva strah. Strah od toga da bih, u vaspitanju svoje dece, mogla da ponovim neke greške koje su kod mene izazvale nesagledive efekte. Ljudska psiha toliko je kompleksna, toliko tanana, da ne vidim kako je uopšte moguće predvideti posledice koje naši postupci kao roditelja, koliko god da su proizišli iz najboljih namera, mogu ostaviti na mentalno zdravlje našeg potomstva.
      No, da se vratim na zimu dve hiljade osamnaeste. Kao što sam već rekla, tada je kod mene nastupila nova epizoda, koja je od strane psihijatra koji me sada leči jednostavno opisana kao “akutna psihoza”. Prethodni simptomi ukazivali su na to da je moja krajnja dijagnoza bipolarni poremećaj. Ovo je imalo smisla jer, kako mi je objašnjeno, ovo oboljenje najčešće se javlja u pubertetu i ima dug “razvojni put”. Često se u početku manifestuje kao nešto drugo, na primer opsesivno-kompulzivni poremećaj ili depresija, da bi, najčešće u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim, prvi put pokazao svoje tipične simptome. No, kao što spomenuh na početku, psihijatrijske bolesti vrlo su kompleksne i dijagnoza često, sama po sebi, ne pruža dovoljno informacija. Stvar je vrlo individualna. Na primer, pacijenti koji su prošli kroz maničnu epizodu slažu se da je ona bila neka vrsta “prosvetljenja” i da su spoznali “tajnu”, no šta je zapravo ta “tajna”? Kod svakoga od nas, utisak doživljenog se razlikuje i zavisi od ličnog životnog iskustva, obrazovanja i niza drugih faktora.
      Krajem dve hiljade osamnaeste godine, ponovo usled niza stresnih događaja u mom životu, od kojih je izgubljena trudnoća bila samo jedan, počeli su da se javljaju poznati simptomi: postala sam preterano emotivna, puna energije, fantastičnog radog učinka. Počela sam da patim od sve gore nesanice. Pričala sam “sto na sat” i pisala kilometarske statuse na Fejsbuku koji su bili dozlaboga pronicljivi i duhoviti. Nakon petnaestak dana, shvatila sam da je “vrag odneo šalu” i otvorila bolovanje. Verovala sam da će se, kao prethodnog puta, simptomi ubrzo povući. Nažalost, takva očekivanja bila su daleko od onoga što me je potom snašlo.

       

      VIII

      Da li ste nekada imali halucinacije? Da li ste nekada čuli glasove? Ako je vaš odgovor odričan, da li vam i sama pomisao na takvo iskustvo deluje zastrašujuće? Meni se sve to desilo. I reći ću vam: mnogo je manje strašno nego što se to čini kasnije, kada psihotična epizoda prođe. Kada razmišljam o svojim iskustvima, često se sama sebi divim na hrabrosti i izdržljivosti. A onda opet shvatim jednostavnu istinu: čovek je u stanju da podnese mnogo više nego što i sam može da zamisli.

      Krajem dve hiljade osamnaeste i početkom dve hijade devetnaeste, ja sam prošla kroz najtraumatičnije iskustvo u životu. Pod tim podrazumevam da je bilo intenzivnije od ičega što sam pre i nakon toga doživela i užasno iscrpljujuće. Stvar je donekle ličila na ono iz dve hiljade devete, no bilo je mnogo gore. Dve nedelje nisam spavala. Halucinirala sam. Čula glasove. Doživela novo “prosvetljenje”. Doživela novi strah. Konačno, jednog jutra sanitet me je prevezao u psihijatrijsku bolnicu u Kovinu, gde sam provela narednih mesec i po dana.

      Šta je bilo najgore u celom iskustvu? Bio je to onaj trenutak kada je moj suprug otišao ostavivši me u bolnici. Ja nisam bila u potpunosti svesna gde se nalazim. Mislila sam da je ustanova u koju su me doveli neka vrsta zatvora. Plašila me je pomisao da ću tamo ostati zauvek.

      Postoji jedna stvar u Kovinu koja je za mene bila jako jeziva: vrata na sobama i ordinacijama nemaju kvaku sa spoljašnje strane. Sestre i doktori kvaku nose sa sobom i tako otključavaju prostorije. Zamislite sebe u toj situaciji: vaša porodica vas je dovela na neko mesto i tamo ostavila. Otišli su. Vi ste na dugačkom hodniku, u kome je nekoliko vrata. No, ta vrata izgledaju kao kulise: nemaju kvaku, nemoguće ih je otvoriti. Ne znate gde ste, ne znate koliko ćete tu ostati i da li će se vaši najmiliji ikada vratiti po vas.

      Tome treba dodati i vezivanje za krevet koje sam doživela pri dolasku i koje je bilo neizbežno jer sam pružala veliki otpor ostanku na tom mestu. Batrgala sam se i vikala, tako vezana, nesposobna da se pomerim. Niko nije mario za moje povike. Sestre su došle dva puta: jednom da mi daju još jednu injekciju, a drugi put da pritegnu kajševe.

      Bilo je potrebno oko desetak dana da lekovi počnu da deluju, da shvatim gde se nalazim i počnem da komuniciram.

      Nakon što je prvobitni šok prošao, više nije bilo straha. No, bilo mi je gotovo nepodnošljivo da boravim na tom mestu. Dva glavna problema su dosada i nedostatak privatnosti. Za njima slede cigarete kojih nikada nema dovoljno, prljavi toaleti, hrana na granici jestivosti i naporne pacijentkinje.

      No, ne bih na ovom mestu rekla da “nikome ne bih poželela to iskustvo”. Naprotiv. Možda zvuči čudno, ali drago mi je da sam ga imala. Naučilo me je mnogo čemu. Na primer, shvatila sam da se sasvim solidna nes kafa može napraviti i sa hladnom vodom. Da se turska kafa može skuvati od soca i minimalne količine nove kafe. Bitnije od obe ove stvari je da sam naučila da cenim luksuz dostupnosti kafe i tople vode. Shvatila sam koliko slobode zapravo imamo, a da nismo sposobni da je cenimo. Koliko je velika stvar to što mogu da jedem kada mi se prohte, da spavam kada ja to želim. Što mogu slobodno da izađem i prošetam se.

      Tek mi je u bolnici postalo jasno koliko je neprocenjiva činjenica da imam nekoga ko me je, dok sam bila tamo, svakodnevno zvao i redovno posećivao. Koliko sam srećna što imam porodicu, što o meni ne brine socijalni radnik, što sam iz bolnice otišla kući a ne u dom za odrasle. Kada sam, nakon mesec i po dana, ušla u svoj stan, učinio mi se, bez i najmanje preterivanja, kao najluksuzniji hotel.

      Ipak, ono najdragocenije što sam dobila je (konačno) adekvatna terapija i prvoklasna doktorka koja brine o mom zdravlju. I to o trošku zdravstvenog osiguranja.

      Svi mi imamo strah od same pomisli na duševne bolnice. Neću vas lagati: stvari su upravo onakve kakvima ih zamišljate. No, nisu bolnice ono što je strašno. Njih strašnima čini bolest. A ona se upravo u duševnim bolnicama najadekvatnije leči.

       

      IX

      I stigoh konačno do kraja svoje ispovesti. Kakva čudna koncidencija: priča ima devet poglavlja, kao da sam je pisala u svojoj opsesivno-kompulzivnoj fazi.

      Kada je reč o dijagnozi, doktorka iz Kovina nije želela da se izjasni. Insistirala je na tome da dijagnoza i nije toliko bitna – da je mnogo bitnije to što su oni imali dovoljno vremena da se do detalja upoznaju sa svim simptomima bolesti i u skladu sa tim propišu adekvatnu terapiju. “Meni se u početku bolest manifestovala kao opsesivno-kompulzivni poremećaj”, spomenula sam, na šta doktorka spremno odgovori: “Shizofrenija često počinje upravo tako.”

      I eto. Ispade da ja bolujem od shizofrenije. Šta je shizofrenija zaista ne znam. Nisam ni želela da pitam. Ako doktorka tvrdi da dijagnoza nije toliko bitna, valjda zna o čemu priča. Ja, sa druge strane, znam šta je ono što sam iskusila. Kroz kilometarske razgovore sa porodicom i prijateljima, kroz mnogobrojne pesme i kratke priče koje sam napisala na tu temu, izanalizirala sam svoje iskustvo do najsitnijih detalja.

      Do kakvih zaključaka me je sve to dovelo?

      Umesto odgovora na to pitanje, ispričaću vam nešto u vezi svojih verskih ubeđenja. Tokom studija na Filozofskom fakultetu upoznala sam se sa marsizmom koji mi je, u tom trenutku, pomogao da pronađem smisao za kojim sam tragala. Tragala sam za smislom jer sam kroz odrastanje izgubila nekadašnju veru u Boga. Pod uticajem Marksa, postala sam ubeđeni ateista, ili sam se makar tako izjašnjavala.

      A onda mi se desila manična epizoda iz dve hiljade devete godine. Izašla sam iz nje sa dubokim uverenjem da sam proživela neku vrstu duhovnog iskustva. Kada bi me ljudi nakon toga pitali da li verujem u Boga rekla bih “da”. Nekada su insistirali da svoja uverenja branim. Za mene je to bilo tako uvredljivo. Vera nije zasnovana na argumentima, kažu, a ja sam tek tada mogla jasno da razumem šta se pod time misli. Ja sam verovala u Boga jer mi se Bog obratio. Da, upravo je tako bilo. Da me ne shvatite pogrešno, ne želim time reći da sam imala neku vrstu halucinacije. Ja sam jednostavno verovala da je to, ni sa čim uporedivo iskustvo, iskustvo koje me je za samo nekoliko meseci toliko promenilo, bilo poslato od Boga. Božanskom sam smatrala svoju “viziju”, “prosvetljenje” koje sam doživela. Božanskom sam smatrala svoju transformaciju.

      Prilikom poslednje epizode, one iz dve hiljade osamnaeste, Bog mi se ponovo obratio. Ovoga puta došao je da mi kaže da ne postoji. Imala sam veoma intenzivne razgovore sa Isusom. Rekao mi je da jeste živeo, da jeste propovedao, ali da je bio čovek. Da su ga ljudi pogrešno shvatili. Učitali sopstvenu percepciju sveta u njegove reči. On je bio samo čovek, ali jedan od najvećih. Učio nas je da volimo. Da ne osuđujemo. Da se ne opterećujemo sopstvenom krivicom. Da živimo kako bismo duhovno napredovali. Kako bismo kod sebe negovali ono što su najveći ljudski kvaliteti. A to su: ljubav, empatija, prihvatanje i praštanje.

      Eto, to mi je Isus rekao. Ponovo, ne govorim ni o kakvoj halucinaciji, iako sam ih tokom poslednje epizode imala bezbroj. Govorim o uvidu koji sam negde usput stekla. Možda i pod dejstvom lekova. Možda su me oni oslobodili i poslednjih ostataka iracionalnih uverenja.

      Sve ovo ne bi trebalo da vređa ničija verska osećanja. Svi mi razgovaramo sa Bogom na neki svoj način. Svi ga shvatamo onako kako to odredi jedinstveni splet naših životnih okolnosti.

      Da li sam ja luda što u Boga ne verujem? Da li sam bila luda onda kada sam verovala? Da li je najluđe od svega to što tvrdim da svoja ateistička ubeđenja zasnivam na iskustvu razgovora sa Bogom?

      Da li je išta od toga zaista bitno? Možda je najluđe od svega upravo to što ljudi zahtevaju jedni od drugih da opravdaju svoju veru ili odsustvo iste. Da opravdaju svoje životne odluke. Da opravdaju čak i svoje psihijatrijske dijagnoze.

      Možda je najluđi od svega nedostatak ljubavi i empatije u ljudima. Možda je najluđe što tako često nismo u stanju da druge prihvatimo. Što tako često nismo u stanju da oprostimo.

      Ne praštamo čak ni bolest.

      Možda je upravo to ono što nas vodi u ludilo, a možda je ludilo zaista neka vrsta katarze. Neka vrsta uvida. Možda ludaci i nisu toliko ludi koliko se to na prvi pogled čini.

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

    • #29478
      Маја Radovanović
      Модератор
      • Teme: 57
      • Odgovori: 408
      • Ukupno: 465
      • Heroj
      • ★★★★

      Meni bliska osoba ima slične simptome, okp i prisilne misli. Posećivala je psihologa, ali je ubeđena da psiholozi ni psihijatri ne leče i ima neku teoriju o tome na koji način leče i da je ona zaista drugačija pa joj zato ne može niko pomoći. Tačnije ako sam dobro razumela, ne može psihijatar da leči ljude jer je svako različit i ima različita iskustva.

      A vaš dar za pisanje je neverovatan. Posebno izdvajam duhovitost koja je oplemenila delo.

    • #29489
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 272
      • Ukupno: 288
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala vam što ste sa nama podelili vaše neprocenjivo dragoceno iskustvo.

      Pročitala sam sve u jednom dahu.

      Svaka čast na napisanom, na porukama i na hrabrosti.

      Trebalo bi da svako pročita vašu priču.

      Ne sreće se svakog dana kombinacija vašeg  proživljenog iskustva, iskrenost i takav talenat za pisanje.  Svaka čast.

      👏👏👏

    • #29495
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 68
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 503
      • Heroj
      • ★★★★

      I ja sam kao mala bila opsesivna, npr. osim tih prisilnih negativnih misli, bila sam prinuđena da neprestano brojim, bilo šta, tako da znam kakav je to začaran krug, moraš da obavljaš te radnje jer ti izazivaju stres ali on se ne smanjuje nego se povećava, to je beskrajna tortura.

      Osim toga bila sam ubeđena da se od mene krije istina o mom poreklu, kao i da sam mentalno zaostala u odnosu na vršnjake, iako sam bila odličan đak, vukovac. Sada samo opsesivno čitam, i imam neke komade odeće za koje sam ubeđena da mi donose nesreću pa ih ne nosim. Sa ove tačke gledišta sav taj nekadašnji pritisak mi izgleda smešan, ali tada ga je bilo teško podneti. Bilo mi je teško da se koncentrišem i da ostanem u realnom svetu, i slažem se da bi mi bilo lakše da je neko od učitelja ili psihologa u školi to primetio i pomogao mi da se toga oslobodim. Ali ni njima nije lako da to vide jer se mi izveštimo da krijemo sve za šta mislimo da je izdajničko ponašanje. Nikada se ne bih vratila u to vreme. Naravno, ovo o čemu ja pričam je neuroza, kao što su mi kasnije psihijatri i objasnili, vama je kudikamo teže bilo, po ovome što ste napisali.

      Najviše mi je upravo čitanje filozofskih dela pomoglo da napravim distancu u odnosu na sebe i  svet, i da ne primam sve preterano lično, tako da smatram korisnim one dve godine koliko sam studirala filozofiju.

      Isto tako imam utiak da je upravo bolest od nas napravila pisce, makar u pokušaju 🙂

    • #29499
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 272
      • Ukupno: 288
      • Heroj
      • ★★★★

      U ovoj diskusiji se otvaraju mnoga interesantna pitanja.  Prepoznajem se u delu Natašinog pisanja.  Mislim da je OCD ( opsesivno-kompulsivni poremećaj) veoma česta pojava u dečijem uzrastu i da je to decenijama  bilo tako, mada se skoro niko time nije bavio i retko se kada prepoznavalo i tretiralo. U školi nije bilo ljudi koji bi sve to prepoznali, a deca koja su stradala malo više od drugih često su bila proglašavana za ” problematične”, nemirne i slično ili su sami to vrlo dobro skrivali od okoline i bili samo proglašavani “čudnim” ili otpadnicima.

      Ja sam kao dete isto bila podložna  kompulzivnim radnjama,  od kojih se najviše sećam izbegavanja da  dok hodam po pločniku na ulici, zgazim na liniju betona, ali opet, ta neuroza nije prešla u nešto ozbiljnije, ni u prisilne misli.  I danas znam da proverim kojom nogom stupam na pešački i izbegavam da to bude ljeva i neke slične stvari.

      Isto važi i za  veliki broj ljudi koje poznajem iz mladosti, što govori o mnogo većoj zastupljenosti problema, nego što se pretpostavlja, samo što se retko o tome govori, a ranije je to bio još veći tabu.

      Zato pozdravljam otvaranje svih ovih pitanja za razgovor.

      Ne znam pravi  uzrok, ali neuroze, a u nekom delu i teža psihička stanja, osim sa već poznatim uzrocima, povezujem i sa  savremenim načinom života koji je automatizovan, brz, sa  udaljavanjem  od prirode, stalno prisutne gradske buke, velike koncentracije ljudi u gradovima, gubitak duhovnosti  uvođenjem potrošačkog mentaliteta i sličnim društveno-socijalnim pojavama i aberacijama.

      Primećujem, da kao progresija  stanja iz prošlosti,  veliki broj  ljudi koji su u mladosti i detinjstvu imali neki oblik neprepoznate neuroze ili OCD,  sada ima neuroatipično dete u porodici.   Samo se danas to lakše prepoznaje i   imenuje kao atipični razvoj.  To je moje zapažanje, koje i ne mora biti tačno, ali mislim da je  uvećan broj dece sa autizmom samo  rezultat  očekivane  progresije i pogoršanog stanja  sa neurozama   koje su  dominirale kao  simptom u generacijama   njihovih roditelja ili roditelja, njihovih roditelja. Ili je barem to jedan od činilaca.

      Veoma se malo zna o svemu ovome i veoma je teško naći nekoga stučnog,  ko zna kako da pristupi tretmanu  svih ovih stanja od neurotičnih do psihotičnih.  To je isto deo problema. Neprepoznati poremećaj i netretirani zna da se pogorša i dovede do težih posledica po osobu.

      Na primer,  slični  “hiperaktivni sindrom” koji se kod muške dece više manifestuje  motoričkim   simptomima i neprekidnom pokretljivošću, kod ženske dece je  češće izražen kroz poremećaje ishrane,  gde isto može u ekstremnim slučajevima preći u anoreksiju ili bulimiju.  Retko ko to prepoznaje kao poremećaj hiperaktivnosti. Jednostavno tera se dete da silom jede.   Ove osobe su takođe kasnije u životu sklonije  donošenju ishitrenih i nažalost pogrešnih odluka, u smislu,  da imaju potrebu “razrešiti  situaciju” što brže.  Nerešena otvorena pitanja  u životu, ako traju duže, produbljuju njihovu nesvesnu neurozu, što oni ne mogu dovoljno dugo podneti.  Tada, da bi taj psihički pritisak popustio,  uhvate se za prvo rešenje koje im dopadne  ruku, samo da bi  doživeli  rasterećenje od emocionalnog pritiska, a da za to i nisu svesni.

      To je dovelo do mnogih  nesretnih odabira  profesije, partnera i drugih životnih odluka,  a  da nije postojala svest o tome da je u osnovi svega problem psihičke prirode. Koliko se samo problema sa učenjem i gradivom mogu prepisati ovim sindromu hiperaktivnosti,  a kasnije i problema na radnom mestu, verovatno se ne može ni dobrojati.

      Nekako,  čini mi se da  se, manje više,  svi nose sa nekim  od ovih stanja, smatrajući da su to sve “normalne” pojave, s time da se kod nekih pojedinaca   porvemeno  stanje akutizuje, iz više prisutnih razloga, i pređe u nešto  što se naziva mozda  i ” akutna psihoza”, a kod većine  ostalih,   održava se kao hronično stanje sa  povremenim ” slomom živaca”.

      Hronični nesrećni životi su često posledica baš svega ovoga.

      Nisam nikakav ekspert za ova pitanja, mada bih želela da doprinesem u traženju odgovora.

      Izvinjavam se  što sam bila preopširna .

    • #29500
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 68
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 503
      • Heroj
      • ★★★★

      Ovo je vrlo korisna opservacija za sve koji pate od slicnih problema, pogotovo sto je izreceno od strane lekara, koji se istina ogradjuje ali sigurno se kroz praksu kolega srece sa slicnim slucajevima.

    • #29519
      diotima
      Учесник
      • Teme: 36
      • Odgovori: 87
      • Ukupno: 123
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala vam svima na komentarima. Suzana, Vaše objašnjenje mi je bilo jako interesantno. Uvek mi je drago kada nešto što napišem pokrene ljude sa sličnim problemom da i oni podele svoje iskustvo. Nadam se da je njima drago da vide da nisu usamljeni u svojim mukama, kao što i meni uvek bude lakše kada naiđem na “sapatnike”.

      Iako primećujem veliki napredak u tom pravcu (govorim iz sopstvenog iskustva), verujem da o problemu psihijatrijskih bolesti, a naročito psihijatrijskih bolesti kod dece, nažalost ne postoji dovoljna svest i drago mi je ako svojim pisanjem makar za nijansu doprinesem u borbi protiv tog problema.

      Ja sam dosta pisala o svom iskustvu boravka u psihijatrijskoj bolnici, napisala sam i jedan kratak roman u kome sam opisala period depresije kroz koji sam prolazila pre nekoliko godina, pišem i pesme na tu temu. Koliko god da se trudim da pronađem nove teme kojima bih se bavila, moj unutrašnji život ostaje uporno glavni izvor inspiracije, tako da, da, slažem se sa Natašom da je bolest ono što nas je (makar u najvećoj meri) načinilo piscima.

      Osim toga, jako mi se svidela Natašina formulacija “izdajničko ponašanje”, jer na najbolji način opisuje moj doživljaj. Nisam je se setila, inače bih je sigurno upotrebila.

      A što se Majinog komentara tiče, razumem razočaranost u lekare i zdravstveni sistem, naročito kod ljudi koji boluju od ovakve vrste bolesti, ali ipak verujem da je svakome moguće pomoći, samo treba pronaći pravog stručnjaka. Moje iskustvo sa lečenjem u kovinskoj bolnici je neuporedivo pozitivnije od svega prethodnog, tako da je to uvek moja preporuka.

    • #29521
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 272
      • Ukupno: 288
      • Heroj
      • ★★★★

      Iskustvo onoga koji prolazi kroz samu bolest ili traumatično stanje bilo koje vrste,

      je od neprocenjive vrednosti i za pacijente i za njihovu okolinu i za lekare

      i ja vam se zaista divim što ste to sve obradili

      na ovako konstruktivan i kreativan način i tako olakšali  i sebi,

      a i mnogima koji su u nekoj svojoj nedoumici ili zatvorenom krugu, da  dobiju uvid  iz prve ruke. Tabu sa tih tema se mora polaku skidati. U svakom slučaju, kao što se vidi, mnogi su  imali neko slično iskustvo i progovorili bi o tome, ako se ohrabre.  Mnogi i imaju dragu osobu o kojoj brinu, i ne znaju kako pristupiti.

      Ne bi se svako rešio na ovo,  hrabrost je potrebna,  a pomoći će,  više nego sigurno.

      Vaš spisateljski talent je dopunska nagrada za nas koji čitamo.

    • #29544
      diotima
      Учесник
      • Teme: 36
      • Odgovori: 87
      • Ukupno: 123
      • Majstor
      • ★★★

      Puno Vam hvala!

Gledanje 8 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up