fbpx

Šanji

Početna Forumi PROZA Šanji

Gledanje 2 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #28679
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      “Je l’ si čula za Šanjija”, pitao me je Mihajlo, naglo podigavši pogled sa telefona. “Ne, šta”, odgovorih, vadeći dugu, tanku cigaretu iz zelene paklice. “Ima shizofreniju”, reče, pa zaćuta. Očekivao je moju reakciju. Takva vest mora izazvati reakciju. Bili smo tada još mladi i raznorazni užasi koji će nas kroz život snaći i dalje su bili potpuni tabu.
      Šanji je oduvek bio čudan. Plav i krakat, nekako sav nezgrapan. Vozio je bicikl oko zgrade u plastičnim papučama i havajskim bermudama. Dobacivao mi u prolazu: “Suzana, vooolim te!” Pa bi se zacerekao i zamakao za ugao. Prevrtala sam očima i vrtela glavom. “Jebote, koja dileja”, prokomentarisao bi Sale, komšija kome je tada bilo već sedamnaest i ni dan danas mi nije jasno šta je tražio sa nama. Gluvarili smo ispred zgrade, igrali žmurke među garažama. Devojčice se preskakale lastiš i igrale školice, a dečaci uporno pikali basket. Lopta je zvečala po vrelom asfaltu, odbijala se o stari, nakrivljeni obruč i kotrljala do čika-Mitine ograde. “Aj idi ti po nju”, lenjo su govorili jedan drugome.
      Šanji je imao sestru, Aniku. Bila je krupna, valovite smeđe kose i okruglih, rumenih obraza. Za razliku od svog brata, bila je potpuno normalna. Za moj ukus pomalo dosadna, preterano obična.
      “Zamisli”, odgovorih zamišljeno Mihajlu, paleći cigaretu, “A bio je prvi dečko koji me je poljubio.” “Mislio sam da sam to bio ja”, odgovori mi razvlačeći usne u širok osmeh. “Masne fote se ne računaju”, nasmejala sam se.
      Bilo je to mnogo godina kasnije. Mihajlo i ja smo počeli da pušimo u četrnaestoj, krijući se među garažama. Od prvih cigareta nam se vrtelo u glavi i hvatala nas mučnina. Povlačili smo male dimove koji su Mihajlu nespretno izlazili na nos. “Jebote, udahni – izdahni”, pokušavala sam da mu objasnim. “Ne mogu”, smejao se, nakon što bi mu dim opet pobegao kroz nozdrve.
      Šanji nas je uhvatio jedne večeri, pa sa prezirom prokomentarisao: “Ne mogu da verujem.” Demonstrativno se okrenuo i otišao, a mi smo se prepali da će da nas ocinkari. Međutim, nije. Ipak je bio drugar.
      U međuvremenu se uozbiljio. Iz krakatog, nezgrapnog šaljivdžije preobrazio se u krajnje privlačnu pojavu tršave kose i zategnutih mišića. I dalje je vozio bicikl, a na vrata sobe je ušrafio šipku, pa je radio zgibove. Počeli smo da se družimo. Odlazili smo kod njega, Mihajlo i ja, i satima gledali filmove na njegovom računaru. Imao je frižider u sobi, a bicikl je visio na zidu. Majice je nosio naopačke i pisao na njima motivacione poruke markerom. Bio je ekscentrik. Ali simpatičan.
      Jedne večeri otišli smo na kej, svi troje. Bio je avgust. “Ajde da kupimo vino”, predloži Mihajlo. Ja sam se malo nećkala, međutim Šanji odmah prihvati. Cigareta se gadio, ali mu je cirkanje bio savršeno prihvatljiv vid adolescentske neposlušnosti. Bilo nam je tada petnaest godina.
      “Dobra su to bila vremena”, komentariše Mihajlo, “Kad je petnaestogodišnjak mogao ‘ladno da uđe u radnju i kupi alkohol.” “I cigarete”, nadovezujem se.
      Sedeli smo na klupama uz reku, Šanji je ozbiljno natezao flašu Kratošije, Mihajlo se trudio da ga prati, a ja sam stidljivo pijuckala. Ukus me se nije dojmio. “Znaš ono kada smo bili klinci, pa kada sam ti dobacivao da te volim”, poče Šanji. Govor mu je usporio, a pogled bio nekako pospan. “Užasno kako si me zezao”, rekoh. Nabra obrve zamišljeno, ćutao je par trenutaka, pa konačno reče: “Zapravo ja sam stvarno bio zaljubljen u tebe.”
      “Sećam se toga”, kaže Mihajlo, “Sećam se i kada te je poljubio sledeće godine, ono leto nakon bombardovanja.” “Da, na sred puta”, nadovezujem se, “Tamo kod pivare gde je sad onaj parkić.”
      Poljubac je bio užasno nespretan. Ne zbog Šanjija, nego zbog mene. Ukočila sam se od treme i nisam znala ni šta bih sa rukama, ni sa usnama, ni sa jezikom. Onda sam promrmljala nešto u znak pozdrava i odjurila kući. “Čekaj, idemo zajedno”, viknuo je za mnom, ali sam već bila zamakla u Nikole Tesle. Posle smo prestali da se družimo. Bilo me je sramota.
      “I gde je on sad”, pitam, a Mihajlo sleže ramenima. “Čuo sam da je u Kovinu”, reče, “Ali do sad je možda i izašao”.
      Lupkala sam upaljačem po stolu. Mihajlo otpi gutljaj piva. “A, jebiga, uvek je bio čudan”, kaže zamišljeno, pa opet uzima mobilni telefon i zagleda se u njega. A ja grizem donju usnu, pa palim novu cigaretu, pa je odložim u pepeljaru, pa se zamislim. Šta bi bilo da te večeri nisam pobegla? I da li je tada, još uvek, bio zaljubljen u mene, ili me je poljubio samo da bi sebi ispunio davnu, već zapravo prevaziđenu želju.

    • #28680
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Dobra priča, sve se upravo tako dešava, nikad ne znaš kakve reakcije mogu da proizvedu postupci kojih možda i nisi svestan 🙂

    • #28681
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala što me čitate! 🙂

Gledanje 2 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up