fbpx

Pismeni zadatak

Početna Forumi KREATIVNO PISANJE Pismeni zadatak

Gledanje 29 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #29132
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Svi se vrlo dobro sećamo pismenih zadataka iz srpskog, kada smo morali da pišemo na zadatu temu. Možda nam neke od njih uopšte nisu ‘ležale’, ali je to bio i ostao dobar način da se vežbamo u pisanju. Postaviću neke teme, pa ko hoće može da se oproba. Pravila nema, pesma, priča, dugačko, kratko, sve dolazi u obzir.

      Prva tema neka bude BOJE MOGA ŽIVOTA, i odmah ću okačiti ono što je meni palo na pamet da napišem, pa se nadam da ćete se pridružiti 🙂

      Attachments:
      You must be logged in to view attached files.
    • #29134
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      Pridružujem  se ovoj  Natašinoj ideji.

      Volim  ovakve   zadatke. Malo provokacije za sve,   da se pomučimo 🙂

       

      Attachments:
      You must be logged in to view attached files.
      • #29350
        mbd.zeka
        Учесник
        • Teme: 40
        • Odgovori: 451
        • Ukupno: 491
        • Heroj
        • ★★★★

        Уистину сив, дечак светлости.

        Дивно 🤗

    • #29219
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      STARI SAT

       

      Kutije su stajale na sred velike dnevne sobe. Prošlo je tri dana od selidbe, ali još nisu bile raspakovane. Mina je, glave obavijene šarenom maramom sa letovanja, gledala u spisak stvari koje su preneli iz malog dvosobnog stana u ovu veliku kuću u predgrađu.

      Nismo valjda ništa zaboravili, pokušavala je da se priseti slike prethodnog doma. Bila je metodična po prirodi, pa je pri pakovanju podelila stvari na stare i nove. Kutije sa starim stvarima su, dalje, bile podeljene na one ’zrele’ za bacanje, i one koje će zadržati, zbog njihove večne upotrebne vrednosti ili interesantnog dizajna.

      Iskoristila je ovu priliku, kada su deca u školi, a Petar na poslu, da izvede konačan rez i sprovede uvek bolnu akciju bacanja ili, radosniji, čin poklanjanja predmeta i odeće koju neće zadržati. Niko od ukućana nije bio tu da joj smeta otimajući iz njenih užurbanih ruku iscepane i izbledele majice ili polomljene igračke, koje ni najrazvijenija mašta ne može više da oživi. Sada su bile samo to, polomljene stvari koje zauzimaju prostor nekim novim, koje će kupiti da popune to upražnjeno mesto. Praznina je nešto što je od uvek plašilo i teralo je da je kompulsivno ispunjava, na bilo koji način i bilo kojim funkcionalnim sredstvima.

      Kao onaj stari zidni sat, nasleđen od, sad već duže vreme pokojne bake. Sa kukavicom koja na svaki sat iskače iz kućice i na sav glas objavljuje ono što joj je zadatak, tačno vreme. Ili bar ono vreme za koje je satni mehanizam bio naštelovan da proglasi tačnim. I one dve šišarke koje su visile na tankom ali čvrstom lancu, pod uticajem uvek iste gravitacije, i služile za navijanje opruge, te kičmene moždine sata. Dužnost koju je deda, sada podjednako neprisutan kao i baka, redovno i svečano upražnjavao, sa ozbiljnošću jednog skretničara na pruzi, od čije tačnosti i preciznosti zavise mnogi ljudski životi.

      Uvek je taj sat povezivala sa nekim posebnim porodičnim vremenom, kao da ga bez njega ne bi ni bilo. Nikoga i ničega da izmeri, obeleži i proglasi te intimne časove. Sat koji je svojim kukanjem pozivao na zajedništvo. Sat na kome ju je deda i naučio kako se čita i tumači vreme. Bila je tek đak prvak, na početku svih početaka, i to joj je bila prva lekcija iz škole odraslih. Kako da gleda na sat, procenjuje vreme i donosi odluke u vezi sa njegovom upotrebom.

      Zagledala se u hrpu stvari u kutijama, nagomilanim oko nje. Ne postoji kutija koja bi bila odgovrajuća ambalaža za ovaj predmet, pomisli. Vreme je čovekova najvrednija imovina. U tom smislu je porodično vreme neprocenjivo. Zato imam ovaj sat, nasmešila se u sebi, da me stalno podseća na to da postoje i oni predmeti u kojima obitava duh, fantom vremena i prostora koji zajedništvo porodice prenosi s kolena na koleno, sa šišarke na kukavicu, i obrnuto. Tok koji nikada ne prestaje, na radost prošlih i zahvalnost budućih.

      Popela se na merdevine i okačila sat na zid. Izmakla se da proceni kako stoji i zaključila da bi uvek trebali da damo vremenu prostor kako bi dobili čuvara večnih trenutaka, umnoženih do u beskraj, ispunjenih česticama prašine koje se u ritmu otkucaja jednog mehanizma napravljenog ljudskim rukama, nadovezuju i tvore gusto tkanje života koji se prostire u nedogled.

       

    • #29221
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      STARI  SAT

       

      Tom ga je doneo jednog dana sa buvlje  pijace.  Nije to bio neki običan buvljak.  Držali su ga  Cigani i ko zna otkuda, tamo donosili  nesvakidašnje  stvari. Nalazio  se u šumarku,  na brdašcu iznad  glavnog  trga  i  mosta preko reke, koja  je delila  grad na dve sasvim različite  polovine.   Tu su se uvek mogle naći  vredne stvari, koje su  prodavci držali razbacanim naokolo, ko i  svu ostalu,  jeftinu robu, ne mareći ni za njenu vrednost ni za poreklo. Govorkalo se, da su većinom to ukradeni  predmeti. Prodavali su se za sitan novac, kao da je cilj bio samo ih se što pre otarasiti.   Kupac sa okom antikvara,  lako bi u tom đubretu zapazio ono što je odudaralo od ostalog.

      Ona nije volela tu pijacu i tamo nije nikada odlazila. Bio je to Tomov resor. Nije bio gadljiv pa se nije ustručavao da kopa po nabacanim, prašnjavim stvarima u potrazi za retkostima. To mu je postalа  zabava.

      Ko zna šta je imao na umu tog jutra, kada se uputio ka  pijaci. Svakako ne sat. A sada je držao jedan baš takav u rukama; ljep,  starinski primerak  sa postoljem, srednje veličine. Dušu dalo za neki kamin.

      Na zvuk vrata ona proviri iz kupatila. Bojila je kosu. Ugleda ga kako skida kaput, pa cipele, i ostavlja nepoznati predmet na trpezarijski sto.

      –          Šta ti je to?- doviknu mu.

      –          Ah, ništa važno. Samo neki sat – odgovori joj on umorno, pa zevnu i  istegnu  leđa.

      –          Šta će nam sat? Je’ l radi?- navaljivala je ona s pitanjima.

      –          Ne, ne radi. Odneću ga kod saatdžije?

      –          Pa što si ga uzeo?  Nije da nam je trebao-bunila se.

      –          Ah, šta ja znam. Znaš kakva su to mesta. Uvek  te privuče  nešto neplanirano-produži on da objašnjava, još uvek nekako  lenjo, trljajući oči  od umora. – Dopao mi se. Možemo ga staviti na komodu, ispod ogledala. Evo vidi. Lepo se uklapa.

      Položio je sat na starinsku komodu od ružinog drveta, nasleđenu od njegovog dede.

      –          Makni ga odatle, zar ne vidiš da je sav prašnjav?- povika ona. –Prvo ga dobro očisti.

      Vratila se u kupatilo i nastavila bojenje kose. Nije  imala puno belih pramenova. Tek joj se skoro pojavila poneka seda dlaka, ali nije htela da ih niko primeti. Sve na njoj je bilo dobro očuvano, iako je već zašla u  srednje  godine. Ponosila se svojim izgledom. Nije imala  ni jedan pokvaren zub. Mogla je  nekome da odgrize prst sa ruke, kad bi htela. Gusta kosa, lice zategnuto, grudi podignute i bujne, a stomak ravan. Da, uistinu se divila sebi.  Izgled joj je bio najvažniji. Oko ničeg drugog se nije namučila u životu. Zbog čega i bi?  Ne bi imala  vremena živeti.  Tom  je pretstavljao još jedno njeno delo. Mada,  u zadnje vreme,  pokazivao je  znake zapuštenosti. Udebljao se, proćelavio, sve više se bavio nekakvim hobijiem,  o kome joj nije pričao. Ranije je bio centar pažnje svakog skupa. Zabavan, duhovit, ljep; svi su se otimali da ih makar jednom pogleda.  A sada je postao nekako dosadan, ponavljao je iste priče, ispričane   već sto puta, lupao neotesano sugovornike po ramenu ili ih vukao za revere odela, dok su se oni trudili da ga izbegnu u širokom luku.  Prijatelji su prestali da nazivaju i dolaze. Njemu to ko da nije smetalo. Ali njoj jeste. Ipak, nije mu ništa rekla. Imala je i ona svoj plan u slučaju da stvari odviše izmaknu kontroli.

      Ujutru,  kad je ustala,  sat je bo očišćen, uglancan i stajao je na komodi.  Pa dobro, pomislila je, neka ga, ako mu je već do toga  toliko stalo. Skuvala je sebi kafu i uzela časopis u ruke, pa sela i ležerno se zadubila u čitanje.

      –          Tik-tak,tik-tak…

      Osvrnula se oko sebe, začuđena. Otkuda dolazi taj zvuk?. Onda se doseti. Sat. Pogleda ga. Sekundarnik se okretao,  klatno se micalo levo-desno. Sat je radio.  Možda  ga je  Tom i popravio, pomisli?

      Kad  se vratio s posla, ispriča mu šta se dogodilo.  Ne, nije ništa uradio, reče.  Ali on uistinu radi, pobunila se. On ju pogleda, pa se sa veseljem, nasmija.

      –  Zar uistinu? – upita je šaljivo.

      –          Svakako- reče mu ona.

      –          Pa nije se pomakao  od kad sam ga doneo. Uvek pokazuje 15 i 15. To isto  vreme pokazivao je i kada sam ga kupio.

      –          Šališ se – reče mu ona.  -Pogledaj- osvrnula se i zastala iznenađena.  Sat je mirovao na 15 i 15 i nije se pomicao. Baš kako što je Tom rekao.

      –          Zaboravi na sat- reče joj. – Odneću ga kod majstora, čim nađem vremena.

       

      Narednih dana  nije se bavila satom.  Izlazila  je iz kuće i vraćala se nekoliko puta, tako da nije mogla da  bude sigurna da li sat radi ili ne.  Kad se Tom vratio s posla, opet je pokazivao 15 i 15.

      –          Moram na put – reče joj Tom.

      Pogledala  ga je iznenađeno. Kakav put? On nikada nije putovao?

      –           Nešto je iskrslo na poslu- promrmljao je neodređeno.- Biću otsutan nedelju dana.

      Njeno iznenađemje se poveća.  Ali, rešila je da mudro prećuti. Možda će to biti dobra prilika da sprovede svoj plan u delo. Tom je neće ometati. Bolje je da ga pusti na miru i da ništa ne zapitkuje.

      Narednog dana on je spakovao kofer, podigao ga u ruke i poljubio je u obraz,  dok je ona prekrštenih nogu sedela za stoluom i lakirala nokte. Nasmešio se pa  izašao kroz vrata, doviknuvši joj pozdrav iz hodnika. Nije se podigla da ga isprati. Lak na noktima joj se još nije bio osušio.

      Kad je zatvorio vrata za sobom u stanu zavlada apsolutna tišina. Sedela je nepomično nekoliko trenutaka i osluškivala, kao da želi da se uveri da je uistinu sama. Onda protegnu noge i ruke i osmehnu se zadovoljno.  Samo što je htela da ustane, kada  nešto naruši tu tišinu:

      –          Tik-tak, tik-tak.

      Užasnuta, pogleda prema komodi od ružinog drveta.  Mala skazaljka je pokazivala 8, velika 6. Pola devet. Bilo je to tačno vreme. Sat je opet radio.  Uvek kad bi Tom izašao iz kuće on bi se kretao. To ju je zbog nečeg razbesnelo. Osećala je da ta sprava ima nešto lično protiv nje.   Htela je da ga baci sa balkona, ali se u poslednji tren suzdržala. Pa neće valjda dozvoliti da joj jedan predmet pokvari ceo plan. Ne, neće ulaziti u  rat sa Tomom zbog glupog sata. Mora biti strpljiva.

      Uzela ga je i odnela  satdžiji. Pažljivo ga je pogledao. Objasnio joj je  da sat ne radi,  jer mu nedostaje veoma vežan deo mehanizma.  Ali već je radio, bila je ona uporna. Ne shvatam kako je mogao gospođo, stari satdžija se držao  svoje tvrdnje.  Iznervirana, ona grubo uze sat od njega i vrati se kući.

      Narednog dana nije se osećala najbolje. Reši da ostane u krevetu.  Ležala je u polusnu i sanjala  čudne  snove. Kroz magnovenje i bunilo, slušala je otkucaje sata. Ravnomerno, neprestano, izluđujuće. Provela je u krevetu  skoro dva dana. Trećeg ujutro, ustade da se umije. Pogleda se u ogledalo i  prenerazi se. Izgledala je strašno. Kosa joj je bila proređena na temenu i puna sedih pramenova, očni kapaci visili su ka dole, oči su bile upale i sa tamnim podočnjacima, oko uglovi usta urezale su se duboke bore. Najviše je užasnuše grudi. Mlitave, bez čvrstine, padale su preko grudnog koša,  nekuda ka strani tela. Nije mogla ni da ih nađe. Ličile su na prilepljene palačinke.

      Odmah krenu  kod doktora.  Stariji lečnik poznavao ju je još dok je bila devojčica. Kada je ugleda na vratima ordinacije on  skoro poskoči sa stolice:

      – Uh, to ste vi – reče on. –  Učinilo mi se na tren, da vidim vašu majku, Bog da joj dušu prosti.

      Početak pregleda nije obećavao, pomislila je. Doktor joj je napravio seriju ispitivanja i zbunjeno odmahnuo glavom:

      –               Hmmm, ne mogu reći  da  nešto nije u redu sa vama, samo se čini da su se pojavili brojni, kako bi rekao, degenerativni procesi. Vi ste, blago rečeno, naglo ostarili.

      Ona ga je gledala zbunjeno. Ostarila? Ali pre nekoliko dana je još bila u punoj snazi. Nije bila mnogo mlada, ali da ostari preko noći?

      –          Doktore, šta se to sa mnom događa?- upita ga zabrinuto.

      -Ništa ozbiljno, ubeđen sam -odgovori on.    – Možda bi vam prijala promena.Malo odmora. Zašto se ne biste vi i Tom uputili malo do mora, ili na neko drugo lepo mesto?

      Kakav Tom, mislila je vraćajući se ka kući i vukući  otežale noge. Ona je već isplanirala put za sebe. Daleko, veoma daleko. Uskoro će postati bogata.  Veoma bogata i slobodna.  Ali nešto je neočekivano krenulo po zlu.

      Dođe kući i skuha sebi čaj pa sede da se napije. Tik-tak…tik-tak… sat je kucao na komodi, ali ona nije na njega više obraćala pažnju. Razmišljala je, zatvorenih očiju

      Prinese   šolju ustima, kada začu da nešto  zvecnu. Pogleda šalicu koju držaše u rukama. Unutra je nešto plivalo. Zub. Bio je to njen zub. Sva van sebe,  uze ogledalo i pogleda se. Nedostajao joj je prednji zub.  Uhvati je panika.  Ustade polako i tromo krenu ka kuhinji. Htela je da stigne do ormarića za ljekove. Ali jedva se vukla.  Pogleda svoje ruke. Bile su sve smeružane i pune fleka. Uhvati je užas. Htede da vikne ali ne mogaše da ispusti ni glasa. Rukom se uhvati za grlo, kao da  hoće da dođe do daha. Pogleda sat. Pokazivao je 15 i 14 minuta. Onda joj polako mrak prekri vid i ona se stropošta nemoćno na pod, obavijena tamom.

      ***

      Vreme smrti 15 i 15 časova, u četvrtak 14 oktobra. Policiski načelnik je  jednoličnim glasom iznosio detalje istrage pred islednikom, dok je Tom  stajao sa strane,  pognute glave.   Smrt je,  zaključeno je, bila nenasilna. Nastupilo je neobjašnjeno  otkazivanje srca. Doktor  ju je istog dana pregledao; bila je opala, ali  u stanu su našli  ženu u srednjim godinama,  bez nikakvih znakova starenja.  Svi nalazi su odgovarali uzrastu od 40 godina, koliko je gospođa imala.  Muž je bio otsutan, na službenom putu i njegov alibi je potvrđen. Drugih sumnjivih detalja nije bilo.

      Narednog  jutra Tom je uzeo  stari sat i uputio se na buvlji pijac. Stigavši do samog kraja, našao je  Ciganku koju je tražio. Zadovoljno joj je pružio nazad sat i svežanj novca.

      –          Je’ l bilo kako što sam rekla? – upita ga ona. – Svaki  sat, jedna godina života više?

      –          Baš tako.  Doktor ju je vidio. Nije mogao da dođe sebi od čuđenja. Ali čim je umrla, sve se opet povuklo.

      –          Naravno- nasmeja se Ciganka.    – Pridržavao si se uputa i sve je prošlo u redu. Bilo je nekih, koji nisu mogli da odole radoznalosti, pa su sve upropastili.

       

      –          Morao sam. Obavila si odličan posao. Znaš, htela je da me eliminiše inekcijom insulina. Niko ne bi primetio. Slučajno sam otkrio njen plan. Tako, onda je morao da bude neko od nas dvojce. Ispala je ona. Hvala ti još jednom.

      Ciganka mu klimnu glavom kao da se dosađuje. Uze sat i  vrati ga  ispod   tezge.

      –          Ništa ja nisam uradila. Sat uvek sam nađe svoju mušteriju. Čim se taj  približi tezgi,  on započne da kuca. I pokaže tačno vreme nečije smrti. Ja sam tu samo posrednik.

      Tom joj mahnu rukom pa nestade  u gužvi na pijaci. Nije hteo da gubi još vremena. Čekao ga je novi život.  Stiže kući  i razbaca stvari koje je svukao sa sebe, svuda po sobi. Nije  se čuo prigovor, kao obično. Zadovoljno uzdahnu. Pogleda na sat.    Bilo je tačno 15h i 14 minuta. Sede i podignu noge na sto. Odjednom, zabaci glavu i uhvati se rukom za grlo.  Nije mogao da diše. U 15 i 15 već je bio na podu. Mrtav.

      Neočekivano  otkazivanje srca,  glasila je  posmrtnica. Od tuge sigurno, pomisli doktor i slegnu ramenima.

       

      • #29351
        mbd.zeka
        Учесник
        • Teme: 40
        • Odgovori: 451
        • Ukupno: 491
        • Heroj
        • ★★★★

        Сјајно 🏅

    • #29232
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      U GRADU  USNULIH   LJUDI

       

      Kad  zaspemo,  vreme i prostor se promene,  pa možemo nabasati na grad do kog ne vodi nijedan zemaljski put. Pa kako si ti tamo stigao?  Saznao sam  tajnu! I? Moraš prvo zaspati,  onda, ako si posvećen, obrećeš se u gradu gde svi ljudi spavaju. Zbog čega spavaju?  Oni sanjaju naše živote. Ma je‘ l da, a kako to? Tako lepo; svako od nas tamo ima svog snevača, kako taj sanja, tako mi živimo. Uh, ti baš pretera.  Tamo postoji  veliki hram sa kupolom  od specijalnog stakla. Kada se u gradu usnulih ljudi rodi dete, odnesu ga u tu kulu, u noć mladog  meseca i polože na specijalno postolje, tačno u centar ispod otvora na  kupoli. Prva  zvezda koja proviri kroz otvor, odredi  čoveka na Zemlji,  čiji će život  taj spavač sanjati.  Bajkovito, nema šta. Pa šta si ti tamo radio, kad su svi spavali? Tražio svog spavača. I jesi li ga našao? Nego šta. I? Počeo sam da ga budim. Zašto pobogu? Morao je da prestane da me sanja. Pa jesi li uspeo? Šta da ti kažem, taman on poče da miče kapacima očiju ko da će da ih otvori, dođe neka policija i odvede me. Gde te odvede? Pred njihov sud. Osudiše me na kazneno spavanje od pet godina. Šta,  i ti postade jedan od spavača? Da. Pa koga sad ti sanjaš ? Ne mogu ti reći. Zbog čega? Pa  uskoro će me probuditi i to je onda kraj  života onoga koga sanjam. Zbilja? Svakako, sve je sasvim ozbiljno.  Jadnik. Pa sanjaše li ga dobro? Avaj, bojim se da ne. Zbog čega?  Zatvorski život nosi zatvorske snove. Sanjah ga  u zatvoru. Pa i mi smo u zatvoru. Da. Je ‘l ovo istinski zatvor ili onaj kog sanjaš?  Pogodi. Malo me je strah. I treba ti biti. Hoćeš reći ? Da, upravo to. Ti mene sanjaš? Naravno, kako misliš da inače pričamo?  Pa kako pričamo? Upao si mi u san. Sada jedan drugog sanjamo, ali ću se samo ja probuditi. Ističe mojih 5 godina za dva sata. A ja? Žao mi je, ali ti si samo moj san. Nije moguće, ja imam svoju prošlost. Koju sam ja odsanjao. Hoćeš reći ja sam plod tvoga uma i ništa više? Pa, tako nekako, mog uma i prinudnog spavanja. Onda  Mili ne postoji? Mili je bila moja žena. I moja. Ja sam je stavio u tvoj život, da bih mogao da je još jednom vidim. Ne verujem ti. Istina je, tvoje sećanje na Mili je moje. Sada si preterao. Ma kad ti kažem. Mislim da ću staviti moje ruke oko tvog vrata ako ne prekineš. Veruj mi, Mili je  bila razlog zbog koga sam otišao u grad usnulih ljudi. Šta se dogodilo?  Njen se spavač probudio i nije hteo više da je sanja. Nisi uspeo ni ti. Vidiš da nisam, ali su mi obećali. Šta su ti obećali? Nakon ovih pet godina, Mili će ponovo dobiti sanjača. Vidiš i meni su isto obećali. I tebi? Naravno. Šta to znači? Da i ja sanjam tebe, osuđen na istu kaznu ko i ti.  I onda? Probudiće nas u isti tren, zar još ne shvataš?  Misliš , hoćeš mi reći da su nas prevariiiiliii…………….______________!

      • #29352
        mbd.zeka
        Учесник
        • Teme: 40
        • Odgovori: 451
        • Ukupno: 491
        • Heroj
        • ★★★★

        Одакле инспирација? 😩

        Ех. Браво.

    • #29259
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      U GRADU USNULIH LJUDI

       

      -Najbolje je da krompir prvo malo obariš, tako će biti ukusniji …- začu se tanak glas iza visokog zida koji je opasivao groblje. U saglasju sa zahtevanom tišinom, krošnje su mirovale. Zvučnu izolaciju dodatno je obezbeđivao zeleni masiv sačinjen pretežno od zimzelenog drveća. Četinarske vrste su dominirale nad usnulim parcelama, vršeći svoje baktericidno dejstvo.

      -Pa koliko ću onda da pečem musaku, ako je krompir napola gotov? – probilo se pitanje kroz  mirni vakuum…

      Visoko iznad zelene krune, slojevima sfera, i čoveku nepoznatim dimenzijama daleko, plutala je u bezvazdušnom prostoru letelica, trodimenzionalno razapeta svojim kracima. Sporo se obrtala oko svoje ose, da bi minimalnim kretanjem potrla dejstvo magnetne sile koja u vasioni deluje, i očuvala materiju od koje je sastavljena u odgovarajućem stanju.

      Kapsula iz čijeg su podnožja nicale platforme u obliku kraka, bila je ujedno komandni centar letelice i prostor u kome su izviđači sa planete Keron provodili vreme tokom ovih kosmičkih letova. Cilj misije je bio bezbedno sprovođenje hranljivih materija koje su keronci crpeli sa Zemlje, koristeći duše umrlih ljudi, sublimirane u magnetne talase koje je trebalo navoditi mikrotransporterima u pravcu Kerona. Bio je to priličan put.

      Kapetan Dox se postavio u vodoravni položaj da bi jače zategao remenje koje je opasivalo mali osmougaoni kontejner na jednom od njegovih udova. Bilo ih je osam i svi su bili multifunkcionalni, keronci su se kretali koristeći ih naizmenično, u zavisnosti od promene pravca. Osmougaoni kontejner SAPA 64 služio im je kao navigacioni instrument, a sadržao je u sebi aparat nalik na kompas povezan sa žiroskopom optičkim vlaknima.

      -„ Idem da pogledam tovar, čini mi se da se nagomilao na jednoj koordinati, možda smo imali više paralelnih pošiljaka pa je negde zapelo! „ – pantomimom se obratio omalenom robotu prikovanom za reflektujuću tablu sa komandama. Nešto nalik na meduzu od svetlećeg praha lebdelo je iznad njega i menjalo boju kada bi mu prišlo bliže, iz hladne ljubičaste, u toplu roze. Kada je robot poslao nekakve zvuke u njegovom pravcu, postalo je jasno da je to sredstvo za komunikaciju sa Keronom, telepaton.

      Ubrzo su na ekranu počeli da se ispisuju znaci na keronskom:

      STATUS TRANSMITERA – 30%

      KAPACITET TELE MAGISTRALE – 73%

      IZUZEĆE GREŠKE – 100%

      Kapetan Dox je zabrinuto gledao u pokazatelje. Status je bio loš. Moraće da otčepi taj deo i višak vrati do sledeće prilike. –„ Neka ga, neka čeka…“ – pomisli i počeše jedan pipak drugim. Talas blage vibracije prožeo je sve udove. Pokret na pomolu.

      Na Zemlji, isto toliko sfera i dimenzija daleko, samo u obrnutom pravcu, pored kapije groblja sjatila se gomilica usplahirenih ljudi. Jedan od njih ležao je ničice, raskopčane košulje na golim grudima. Pored njega klečala je žena sa licem mokrim od suza i razmazane šminke. Naglo je ustala i razgrnula ljudski špalir da bi nesrećnikova pluća udahnula bar malo vazduha. To ga je dovelo k sebi, boja mu se postepeno vraćala u lice.

      -„ Neće da pije lekove, eto to je…“ – bogoradila je sada žena okupljenima, dajući oduška besu rođenom iz straha – „…imao je sreće ovaj put!“. Bolesni se naslonio na laktove i nekako setno pogledao u pravcu groblja. Onda je ta slika počela da bledi, i on se osećao kao da mu se duša ponovo popunila i uzela ga pod svoje.

      U vasioni, daljini oblikovanoj tajnama i bogatstvom kombinacija, Kapetan Dox je zadovoljno trljao pipke. Podigao je status na 97% i bio je zadovoljan sobom, koliko i celom misijom. Na tehnički ispravno pitanje robota, da li su sada u manjku planiranih zaliha, odgovorio je u svom stilu, izvodeći neverovatan ples razigranim pipcima: -„ Ne brini. Dok bude Grada Usnulih Ljudi, biće i nas!“.

      Na Keronu, poslednja tercija ušla je u svoj lux, dok je na Zemlji otkucavala ponoć. Stanovnici obe planete, bili su svako u svom obliku snova, puštajući u tom limbu mašti na volju, da jaše na zaboravljenoj nadi.

      • #29353
        mbd.zeka
        Учесник
        • Teme: 40
        • Odgovori: 451
        • Ukupno: 491
        • Heroj
        • ★★★★

        Свака част. Обожавам СФ причице 👌

    • #29260
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      👏👍

    • #29306
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      OPROŠTAJ

       

      Ordinacija je bila kao rastvorena u svetlosti, poput pufera koji je smanjivao koncentraciju nervne napetosti pacijenta. Taj pamučni ambijent je činio da se oboleli oseća manje poremećenim nego dok je stajao sa druge strane tapaciranih vrata i čekao na prijem. Sav mobilijar se satojao od masivnog pisaćeg stola, udobne kancelarijske stolice u kojoj si mogao, po potrebi i da odspavaš, i starinske sofe namenjene nesrećniku rastrzanom brigama i dilemama.

      Dugokosa doktorka sa grčkim nosem osedlanim naočarima, listala je agendu i planirala svoj dnevni raspored. Morala je da uglavi bivšeg pacijenta kako zna i ume, boravio je u gradu samo danas, i to na nekoliko sati. Susret nije bio profesionalne prirode, već više proces ukazivanja uzajamnog poštovanja pristeklog iz mnogobrojnih sesija sprovedenih tokom protekle godine. Izlečeni je bio poznati pisac, nagradoosvajač, kako su se interno šalili da bi ga spustili sa pijedestala i umanjili teret dosegnute slave. Za celovit uspeh terapije bilo je neophodno da se literata postepeno dekonstruiše i svede na svoj bazični identitet, tj. da se vrati na početak svoje svesne egzistencije, u vreme kada se vezao emocionalni gordijev čvor.

      Pošto mu je, kao čoveku načitanom i prepunom svakojakih informacija, bogatog životnog iskustva, bilo jako teško, skoro nemoguće da ispliva ispod tog godinama sticanog slojevitog identiteta, doktorka je jedino efikasno rešenje videla u hipnozi. Baciće ga u san istkan klaćenjem džepnog sata, i ljuštiće sloj po sloj, kao vešti restauratori prastarih freski blasfemično premazanih filamentima kreča i masne boje. Proces je bio bolan i dugotrajan, ali neophodan, piščeva ličnost je počela polako da se cepa na onoga koji pati i onoga koji patnju sublimantno izražava kroz književna dela. Uprkos sve većoj popularnosti njegovog stvaralaštva, to oprečno stanje svesti mu je postajalo sve nepodnošljivije. Morao je da zakuca na njena vrata, upotrebi svo to znanje za sopstveno izlečenje, i da se vrati kući sa štitom ili na njemu, kako je voleo da misli, opsesivno koristeći metafore prvenstveno na svojoj koži.

      Ulažući obostrano maksimalan napor, došli su do rezultata, nervna napetost prefinjenog uma se smanjila, da bi na kraju potpuno nestala, ostavljajući svog domaćina kao sveže rođenu bebu, novu jedinku spremnu na jedan lak i rasterećen život, protkan koliko društvenim uvažavanjem, toliko i zdravom zavišću publike i kolega. I evo ga sad kako se nečujnim liftom uspinje do ordinacije svoje, sada već prijateljice, udišući mirise prethodnika i poluslušajući zazorljivu muziku za delfine.

      -„ Zdravo mili, izvoli uđi, mnogo se radujem što te vidim! “ – otpevuši doktorka istovremeno ga povlačeći za ruku ka unutrašnjosti ordinacije. – „ Imam oko pola sata vremena do sledećeg pacijenta,pa možemo da popijemo kafu, spustiću se odmah do restorana dole, a ti sedi, brzo ću.“

      Pisac nije ništa odgovorio, samo se mašio za kravatu kao u nameri da razlabavi čvor. Nije se iznenadila, uvek je imao to lice kao opšiveno grimasom jedne učene ozbiljnosti koja nerado popušta pred familijarnošću spoljašnjeg sveta. Vrata su se zahvaljujući debelom kožnom tapacirungu sporo i tiho zatvorila za njom. Spustila se onim istim liftom nekoliko spratova niže i na pola puta do bara restorana podigla dva prsta u obliku slova V, u pravcu bradatog šankera opasanog crnom prugastom keceljom. Na već uhodanom nemuštom jeziku svih svetskih barova to je moglo da znači samo jedno, a to su dve kafe. Zahvaljujući preuranjenoj narudžbi, espreso je bio gotov u istom trenutku u kom je stigla do šanka. Nasmešila se zaverenički pogledavši u svesku u koju je barmen upisao njen dug, pokupila kafe i balansirajući šoljama odmilela do lifta.

      Praćena nežnim pevom delfina uspela se do svog sprata i laktom pritisla kvaku. Ušla je iz okreta i zaustila da nastavi razgovor kada se, zatečena najnemogućijim prizorom ukopala na klecavim nogama, puštajući drhtave ruke da ispuste šoljice sa kafom, zanemarivši u trenu sve ono što se nalazilo iza perimetra zblanutog pogleda. Sa lustera se , vezano kravatom, njihalo beživotno telo pisca. Sofa je stajala ukrivo, videlo se po tragovima stopala na njenom baršunastom platnu, da je poslužila kao potpora u ovom bezumnom činu predaje konačnom kraju. Na masivnom pisaćem stolu treperila je pod uticajem blagog strujanja, sada na neki način toksičnog vazduha, bela cedulja iscepana iz njene agende.

      Slavni pisac, zatomljene kreativnosti usled razrešenog unutrašnjeg konflikta, svojim poznatim rukopisom je zapisao: „ Ovde sam umro već jednom, u pokušaju da živim… „

       

       

       

      • #29354
        mbd.zeka
        Учесник
        • Teme: 40
        • Odgovori: 451
        • Ukupno: 491
        • Heroj
        • ★★★★

        👏👏👏!

    • #29311
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      OPROŠTAJ

       

      „ Na kraju, kao i svako zabludelo biće na ovoj planeti,  suočio sam se sa sopstvenom  ispraznošću i predvidljivošću. Ko bi rekao da me samo šest meseci deli od one večeri kraj jezera, kada sam  onako oholo i uobraženo,  ismejao tvoje reči. Draga, draga Lili, ko je mogao da pomisli da sam ja samo jedna ništarija. Tako sam se, sam sebi, činio velik i važan.  Sada sam svestan toga. Kako si mogla uopšte da me smatraš  dostojnim sebe; takve jedne duše, kao što je tvoja. Oprosti mi draga moja, molim te oprosti mi. Beda od čoveka, to sam ja. Sad mogu to slobodno da kažem, jer danima o tome razgovaram sa Bogom. O, da. Našao sam ga! On je ovde. Konačno, znam sve, mada mi sada to malo vredi.

      Ah, Lili. Pišem slobodno, jer znam da je nemoguće da ovo pismo ikada dobiješ. Nemoguće. Ovde sam, na kraju sveta, ili bolje rečeno na samom njegovom vrhu.       Švicarske  Alpe su  do skora za mene pretstavljale samo tačku na mapi. Mesto puno mondenskih skijačkih centara,  u kojima su moji prijatelji išli na zimovanja i provode.   A sada, evo mene neočekivano tu, visoko gore ispod samih oblaka, u njedrima planine. Samujem i lutam ovim zabačenim selom, zgurenim u dubokom procepu između dve stene koje hrle u vis ka nebu; tu  ceo dan gledam u ovu netaknutu bjelinu, slušam zavijanje vukova i pišem. Pišem samo tebi i razmišljam samo o tvojim očima i tvojoj kosi i tvojim usnama i… , ah gorke li sudbine mene, grešnika.

      Da, tu sam prebačen kao nekom  magijom. Otstranjen preko noći iz svog ranijeg, veselog, momačkog života, samo  zato što je svet rešio da poludi i da se poubija.  Obučen  u grub vojnički šinjel,  a ipak promrzao do kostiju,  na kolenima, u nedostatku pristojnog papira, pišem ti svoju ispovest na nekom kartonu od kutije,  koja je ovde  stigla, noseći savezničku  pomoć. Tako sam doduše i ja stigao. Mobilizacija,   prekomanda i  pravac, Evropa. Nas četvoro regruta, poslati smo kao pojačanje  saveznicima na granici Švajcarske, da se ne bi  onaj nemački gad sa smešnim  brkovima, dosetio da je iskorača svojom gnusnom čizmom. Bacili su nas ovde, ko perje očerupane kokoši. Branimo poslednje ostatke normalnog. Da, ali normalno ne postoji više, ako je ikada i postojalo.

      Rat, Lili. Ko to nije vidio, srećno je živio. Dok pišem ove reči znam da me nešto mora održati da ovde ne poludim. Za mene je to slika tvoga lica. Meštani u selu nas ne vole. Mračni su, namršteni i ćutljivi. Sklanjaju nam se s puta. Možda našim puškama, a ne nama, ne znam i čak me i ne interesuje. Nema ljubavi među nama i tu nema pomoći.  Zima je strašno hladna. Vetrovita. Snežna oluja besnila je danima. To strašno zavijanje i hladnoća bez kraja. Nedostaje nam hranе, zalihe imamo još za koji dan. Neodstaje nam sunce. I topla, prijatelska reč.

      Jim је prvi nestao. Jednostavno,  jednog jutra nije ga bilo u postelji. Tražili smo ga svuda, dokle nam je teren to dopuštao. Danima.   Mesec dana kako se nije vratio. Gde je? Šta li se s njim dogodilo? Izolovani smo u kući na kraju sela. Ne znamo ni gde je granica, koju navodno treba da čuvamo. Saveznički odred,  koji je trebao da dođe po nas, nikada se nije pojavio. Nije da ti se žalim,  Lili. Ali ponekad, situacija načini od muškarca,  čoveka,  hoću to da znaš.

      Majkl je bio drugi. Našli smo ga kod seoske česme, rano u zoru. Bio je sasvim nag. Ležao je sklupčan i skoro zamrznut,  sa levom stranom lica  prilepljenom za hladni, mokri kamen korita, sa skvašenim  pramenovima kose na čelu i širom otvorenih očiju uprtih u nebo. Kao da je otuda očekivao spas. Nigde nije bilo njegove odeće. Nas smo mu se dvojca približili, dok su seljani napravili širok krug okolo i u tišini nas nemo motrili. Napetost je bila tolika,  da je mogla da se preseče nožem. Uhvatili smo ga za ruke i noge pa digli i poneli, dok su se oni, u tišini, samo razmaknuli da nas propuste. Ubice.  Kada se  sunce pojavilo,  a zemlja malo omekšala, pokopali smo ga u plitkom grobu kraj  potoka,.

      Lili, sećanje me opet vraća na naše jezero. Ja i ti u čamcu i miris proleća svuda oko nas. I tvoje  ruke koje traže moje, tvoje oči koje zaviruju u moje, tvoja kosa koja dodiruje moje lice, dok naginješ glavu ka mom vratu. Svaki udar kopača u zamrznutu zemlju, zariva mi se u srce i kopa mi po duši.  Kako je to čudno Lili, tamo gde je bilo toplo i rajski lepo, meni je srce bilo  zarobljeno u ledu, a ovde gde je sve ledeno i divlje, otopilo se i kuca. Kuca ludo, bori se za život. Jadno ono. Sad je tek proradilo.

      Ben je otišao juče. Našao sam ga iza kuće. Njihao se na grani drveta. Čudim se samo odakle je našao to uže.  Možda nije to on uradio. A bio je tako drag momak. Jedva da je imao  osamnajst godina. Majka, udovica, i mlađa sestra, čekaju ga kod kuće.

      Već mi je sve postalo jasno. Uopšte ne sumnjam. Pomirio sam se sa sudbinom. Bio sam malopre na ‘mom‘ proplanku, gore iznad sela u podnožju stena. Tamo sunce malo grane, nekih sat dva svakog dana, ako nema oblaka. Tako se malo ugrijem i  bude mi bolje. Čak mi se nekih dana,  sedeći tamo,  vraćala i nada. A onda se ponovo dovučem nazad do sela i  ponovo me dočeka to saznanje, ta neminovnost moga položaja.

      Na proplanku, ogledam se unaokolo i začujem zavijanje vjetra oko stena na vrhu. I u tom vjetru, čujem reči svog Tvorca. Da Lili. Mnoge smo, ja i on, razgovore vodili ovih  proteklih meseci.  Kakva šteta što se ranije nismo sreli. Ali, kao što mi je rekao, tek se pred kraj može čovek s njim tako prisno upoznati.

      Ne bojim se Lili. Želim da znaš da neću otići kao kukavica. Ostalo mi je samo da te pre toga, još jednom zamolim za oprost. Ovo mi je jedini način. Dok se sećam tvojih usana,  i zalaska sunca kraj obale, čujem opet tvoj uzbuđeni šapat u mome uhu. Govoriš o detetu. Bože Lili. Našem detetu. A ja se oholo smejem. Odbacujem te. Vređam. Ostavljam samu, na milost i nemilost svetu I ljudima. Bože moj, Lili. Trebala si me onda baciti  u vodu. Udaviti me. Pretvoriti našu priču u melodrama za naslovnu stranu. Zašto nisi?

      Oprosti! Oprosti mi Lili.  Kako bih silno želeo da je bilo drugačije. Glupo sam ispustio svoju jedinu šansu.

      Sad će noć i više ne vidim ni ovo što pišem, a i sveća mi je zadnja. Dogoreva, kao i ja. Jedino se nadam, oh, hteo bih da verujem tako mnogo, da si ipak uspela. Da si dobro.    I da si bebu rodila. Našu bebu. Lili, našu bebicu. To mi je zadnji plamičak svetla u glavi, pre nego što padne večni mrak.

      Oni su već pred vratima. Video sam sjene, kako se kreću u noći. Došli su po mene, znam to. Ja sam zadnji na straži i sada je moja straža završila. Oprosti…ja, ja  sam te, ipak, veoma voleo. Sad sam siguran u to, Lili. Siguran.“

      ***

      Pukovnik je gledao mladu ženu pred sobom. Kraj nje je stajao dečak od nekih godinu ipo dana i držao je za haljinu. Gladila mu je kosu i zbunjeno gledala upakovano parče kartona u ruci, koje joj je on upravo dao.

      -Na njemu je vaše ime i adresa- reče joj. -Mislili smo da bi vam značilo da ga imate. Naši ljudi su ga našli u obližnjem selu,  kada su u proleće stigli do logora. Bio je to tragičan, nesrećan slučaj. Saveznička predhodnica i ljudi koji su im bili vodiči,  pogrešili su koordinate i promašila  vojni logor. Sneg i neprohodna planina  je presekla sve puteve,  čitave te zime. Meštani  su odbijali da surađuju. Većinom su tamo naseljeni Nemci, možda je i to uticalo na ishod. Njihov pretstavnik je tvrdio da su  vojnici poludeli i da su se poubijali među sobom. Najverovatnije, nikada nećemo saznati čitavu  istinu. Doviđenja gospođo. Doviđenja mali momče. Izvinite ako sam vas uznemrio.

      Želim vam sve najbolje.

       

      • #29355
        mbd.zeka
        Учесник
        • Teme: 40
        • Odgovori: 451
        • Ukupno: 491
        • Heroj
        • ★★★★

        Браво 👌

    • #29312
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      👏💖

    • #29356
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 40
      • Odgovori: 451
      • Ukupno: 491
      • Heroj
      • ★★★★

      Очекујем и једва чекам још прича (писмених састава) 😀. Пишете тако инспиративно и лепо @legenda @jedna. Задовољство је читати, заиста.

      Ово писмени би били ван конкуренције, греота би било да се ограничавају неким оценама 🤭

      ❤️❤️❤️

    • #29357
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      Hava @mbd.zeka,   radovala bi se kada bi ste nam se pridružili 😉

      Što više priča to bolje

    • #29358
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 40
      • Odgovori: 451
      • Ukupno: 491
      • Heroj
      • ★★★★

      Држим се поезије за сада. Док не научим мало боље да се изражавам у прози, али хвала на позиву 🤗

    • #29359
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala Zeko na čitanju, ideja je Suzanina, ja sam samo strastveni sledbenik ☺

    • #29365
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      Svako ima afinitet koji mu je drag,

      mada Zeko sasvim dobro pišete i prozu  👌😊

      Nataša  i  ja produžavamo  neumorno 😉

       

    • #29367
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Meni se bas dopao Zekin Spil karata:)

       

    • #29368
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      I meni, a i horor priča u nastavcima

       

    • #29371
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 40
      • Odgovori: 451
      • Ukupno: 491
      • Heroj
      • ★★★★

      Онда ћу се потрудити ❤️

    • #29389
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      👍👍

    • #29401
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      MISLI NEPOZNATOG ČOVEKA

       

      Poštovani Gospodine Pišče,

      Uzimam slobodu da Vam se obratim sa velikim poštovanjem, koje sam postepeno sticao, pomno iščitavajući sva Vaša dela. Pokušao sam da Vas upoznam preko reči koje ste odabrali da zapisujete, sledeći unutrašnju logiku svetova koje ste, na moju radost, neštedimice stvarali. Jednim sam budnim okom pratio radnje Vaših maštovitih serijala, a drugim kopao po praznini između redova, ne bih li bar naslutio o kakvom se čoveku radi.

      Pitao sam se, i još uvek ne mogu da dokonam, kakvoj slojevitoj strukturi pripada Vaša unutrašnja priroda, osim da se, bez sumnje, radi o biću raznovrsnog emocionalnog bogatstva. Osim toga, ne mogu a da se, sa ushićenošću jednog deteta, ne divim istrajnosti kojom vodite svoje pero u galop po beskrajnim belim stepama onih listova na koje se drveće na kraju svede, bez obzira na aktuelno godišnje doba. Kao da spisateljski zanat zahteva jednu večnu jesen ubiranja zrelih plodova, koja bi potom svoj obnoviteljski ciklus započela lelujanjem opalog ličća.

      Kao što možda slutite, prateći ovaj intro, ni meni ne nedostaje osećaja za poetsko, i moje srce povremeno zavibrira na toj povlašćenoj frekvenciji. Oči mi hvataju one tople senke boja, rastopljene u letnjem sfumatu, a duša je u stanju da shvati tanane nijanse koje stvaraju razlike između punoće privida i privida punoće, dva pola između kojih lebdi svaka samoobmana, tako svojstvena čoveku.

      Ali to što sam u stanju da doživim nešto tako neuhvatljivo, kao što i sami znate, nije preduslov veštine kojom bih uspešno zalepio reč na papir. U mojoj neveštoj izvedbi to najviše liči na pribadanje insekta čiodom na ploču; reč mi posle sletanja naprosto umre, i mogu samo da joj posmatram prosuta creva lupom, dok se ne osuše i postanu prah.

      Upravo je to razlog zbog koga sam se najzad osmelio da Vam pišem. Mene život nije štedeo, ali sam se uvek grčevito držao borbe kao odgovora na sve nedaće. Stoga sam i postigao sve što sam sebi zacrtao, prvenstveno se vinuvši iz kaljuge jednog neperspektivnog porekla obeleženog siromaštvom, i duha i materije. Prvo sam otkrio u sebi velika očekivanja, a onda sam ih i ispunio. Mogao bih za sebe da kažem da sam jedan čovek zadovoljan postignutim, i slika bi bila savršena, da nije jedne malenkosti, tanke pukotine kroz koju mi zadovoljstvo sporo ali sigurno otiče. Naime, voleo bih da detalje svog života pretočim u književno delo dostojno svetske literature, jer moj život to zavređuje, a i sama literatura bi se tim činom oplemenila.

      Postoji samo taj jedan problem, ne znam u koje to sfere ispari sva ona autentičnost koja  pripada događajima, na putu od moje glave do papira. Ne bih stigao ovako daleko u životu da nisam u stanju da uočim svoja ograničenja, u ovom slučaju u pogledu metoda, ili stila, ili kako god da se zove ta veština kojom nedovoljno vladam.

      Već slutite, moja molba se odnosi na Vašu spremnost da, pošto se upoznate sa materijalom koji Vam u prilogu šaljem, pokušate da ga u moje ime uobličite i učinite poželjnim i podobnim za čitanje širokoj publici. Nudim vam priliku da ukrstimo magiju kojom vi raspolažete, i sredstva koja su meni na raspolaganju, a koja nisu mala, i da zajedničkim snagama stvorimo čedo koje bi nam obojici bilo na ponos i diku.

      Željno čekam Vaš odgovor i, poput kockara sa samo jednim preostalim žetonom, uzdam se u proviđenje i Vašu dobru volju.

      S velikim poštovanjem,

      Gospodin Vaš Čitalac

      ***

      Dragi Gospodine Čitaoče,

      Vaše me je pismo, moram priznati, prilično zateklo. Svojom ste me ponudom stavili u poziciju o kojoj nikada nisam razmišljao. Pa dobro, možda sam se tu i tamo bavio sličnom idejom u vreme kada sam bio mlad i gladan pisac, iscrpljen nepriznatošću i teškim počecima svojstvenim svim velikim poduhvatima. Tada bi me ophrvale halucinantne misli o bogatom meceni koji me pokroviteljski sklanja sa ulice i, nakon raznovrsnog obroka upućuje u tajne tog drevnog odnosa naizmenične subordinacije.

      Ali to je sada daleka prošlost koja mi, kada je se spomnim, rađa duboku nelagodu, jer, da budem iskren, nisam siguran kako bih postupio da se takva situacija postvarila. Ostaću sam sebi večita tajna, nikada neću dokonati da li bih bio dovoljno jak da ne pokleknem pred zahtevima stomaka, i prinesem svoj dar na oltar zlatnom žrecu.

      Elem, sada smatram da je svaki takav odnos duboko nepravedan prema najmanje jednoj zainteresovanoj strani. Ne sumnjam ni najmanje da je vaša biografija zaslužila da je na svetlost dana iznese jedan rolerkoster reči ogrnutih smislom koji je, pre svega vama prirođen. Upravo ovo zapažanje će iskopati dubok šanac oko zamka vaše sudbine, i učiniti problem spajanja moje tehnike i vaše životnosti nepremostivim.

      Ako bi smo prekršili sve zakonitosti po kojima se uspešno piše, jedna bi se ipak otela tom pokušaju kidnapovanja, i bežeći koliko je noge nose, preživela torturu. A to je pravilo po kome da bi ispravno pisao prvenstveno treba ispravno da misliš. Dakle, spajati dela koja su jednog čoveka stvorila, sa mislima nepoznatog čoveka, znači iznova stvarati golema od vode i blata, a potom mu udahnuti jedan život koji mu nipošto neće služiti na čast. Bojim se da bih, u žaru sopstvene kreacije, pao u iskušenje da vaš život obojim onim spektrom boja koje vaše unutrašnje oko nije u stanju da sagleda. I ne bi bilo iznenađenje da se, sledeći zakon relativiteta i energiju stvaranja koja nastaje kada se umnože masa ideje i ubrzanje misli, osećaji koji su generativno bili vaši, pretoče u imaginarna dela junaka koga ću stvoriti potkovan željom da opišem nešto što se nikada nije desilo.

      Zato je, sa moje tačke gledišta, ovaj poduhvat jednostavno neizvodljiv. Zato što ste vi preduzimač, a moja malenkost je prokleti pisac, i radi uobičajenog funkcionisanja ove stvarnosti koja nam je data, neophodno je da naša polja delovanja ostanu zauvek razdvojena kao ulje i voda. Taj rascep ne umanjuje potrebu za postojanjem takvih jedinki kao što ste vi, a takođe ne utiče negativno na pojave meni srodnih duša, zaogrnutih plaštom fantastičnih ideja.

      Zahvaljujem vam se na ukazanom poverenju, i u prilogu vam vraćam stranice vašeg života, sa željom da ih još dugo ispisujete svojim svrsishodnim delovanjem.

      Srdačno vaš,

      Gospodin Pisac

    • #29414
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      👏👏👏💖

    • #29415
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      MISLI  NEPOZNATOG ČOVEKA

       

      Velika  sala hotela Shangri La u Parizu je bila krcata posetiocima,  koji su se tiskali oko brojnih eksponata, štandova i panoa. Mnogi od njih su bili obučeni u aluminijumska  svetleća odela ili raznobojne skafandere sa antenicama na glavi. Među takvim neobičnim društavncetom  šetao se i normalan svet, pojedinačno ili u manjim grupicama, najčešće noseći  velike tašne sa sobom, prepune  figurica ili štampanog materijala i knjiga koje su pokupili sa štandova.

      Na jednom uzvišenju u vidu malog podijuma sedeo je jedan malo stariji i ozbiljni gospodin  sa naočarama i prosedim brkovima u odelu od vunenog štofa sa  leptir mašnom, i neodgonetljivim  izrazom lica  čitao neku knjigu. Iza njega nalazio se visoko postavljeni displej  na čijoj su tamnoj površini svetleli krugovi u različnim bojama, dok su  se na jednom stolu sa ljeve strane nalazile brojne  slušalice  uključene u jednu duguljastu,  crnu kutijicu.

      „ Čitanje misli“ pisalo je velikim slovima na displeju. Na glavi ovog gospodina nalazila se metalna kapa slična staroj frizerskoj haubi za sušenje kose iz koje su izlazile brojne žice  i povezivale njegovu glavu sa displejom iza njega. Boje na ekranu su se menjale, navodno u skaldu sa emocijom koju je čitač doživljavao u toku čitanja. Kada bi  sadržina koju je preletao očima bila prijatna, javljalo se plavo u svim nijansama ili zeleno, a crveno i  narandžasto je alarmiralo uzbuđenje ili ljutnju, dok je žuta označavala veselje i radost. Bila je tu i čitava dodatna paleta različitih boja koja je dopunjavala  glavnu emociju.

      Jim  i  Tea su stajali jedno kraj drugog, trudeći se da im se velike torbe koje su nosili preko ramena ne dodiruju i radoznalo gledali u čoveka pred sobom.  „ Hoćeš li da probamo?“ predloži Jim.  Tea  zauinteresovano  klimnu glavom.

      Upoznali su se predhodne večeri na svečanom otvaranju  velikog međunarodnog skupa  posvećenog naučnoj fantastici. Ljubitelji iz celog sveta pohrlili su u Pariz da prisustviju ovom nestrpljivo očekivanom iventu, koji se dugo najavljivao po si-fi medijumima, forumima i grupama.   Obadvoje  su bili istinski posvećenici i poklonici  ovog pravca. Iskusni i prekaljeni  sledbenici. Nije im bilo teško da sklope poznanstvo, jednom, kada su  nehotice  oboje posegnuli  ka istom primerku romana Ursule Le Guin na štandu sa knjigama.

      Tea je bila hrabrija, otvorenija i prva je započela razgovor, a Jim je rado prihvatio. Nisu ni primetili da  ceo naredni sat šetaju zajedno među postavkama.  Voleli su iste autore, pratili iste edicije i serije, čak su se oboje slikali sa istim omiljenim  junakom iz Ratova Zvezda. Toliko su bili slični u pogledu interesa  da su se samom tom činjenicom oduševljavali do kraja tog uzbudljivog dana, šećući sad već kraj Sene i pijuckajući pivo iz konzerve.   Čak su bili otseli i u istom hostelu, što je  bio  vrhunac  sinhroniciteta  i  čarolije iz zvezdane prašine.

      Dogovorili su se  da ujutru prisustviju predavanju o Stanislavi Lemu i čitanju  isečaka iz nejgovih dela, koje su obojca obožavala.

      „Hajde Jim“  reče mu dugonoga,  plavokosa Tea, „Uzmi slušalice, videćemo šta kaže ovaj gospodin koji može da čita misli. O čemu to nas dvoje razmišljamo?“- nukala ga je da prihvati izazov sa neodoljivim osmehom.

      Jim  i Tea  platiše po  deset eura i istovremeno  staviše slušalice na uši. Gospodin se naže malo niže i uključi ih u prijemnik, pa im bez reči dade znak da je kontakt uspostavljen.

      „ Jim je baš sladak,  potseća me na mog bivšeg, na Toma“, odjeknu  nepoznati glas, odjednom u Jimovoj glavi i zabubnji mu u prostoru među ušima. On zapanjeno  pogleda u čoveka na podijumu pred sobom. On mu se samo mirno osmehnu, ne pomerivši se. Iza njega na ekranu zasvetli krug  narandžaste boje.  Jim proguta pljuvačku, pa sa strane baci pogled na Teu. Ona ga nije gledala. Rukom je pridržavala slušalicu u uhu i  delovala skoncentrisano na ono što je dolazilo iz nje.

      „Tea“, pomisli on zablenuto,“ uistinu misli da sam sladak?“

      Hmmm, zadnji put se ovako lepo družio sa nekom devojkom  pre skoro dve godine. Bila je to Meri, njegova suseda.  Nažalost, Meri se otselila sa porodicom i više nisu bili u kontaktu.  „A Tea, pa ona je uistinu lepa“, pomisli opet.

      Čovek mu je davao neki znak očima. Šta to hoće, pitao se Jim? Tea je još uvek delovala skoncentrisano i ozbiljno.

      „ U suštini Tom je ispao ništarija“, odjeknu opet nepoznati glas u Jimovoj glavi. „  Varalica i ženskaroš. S njime sam samo izgubila nerve i vreme.“

      Jim je preneraženo zurio ispred sebe. Pitao se šta li Tea čuje preko svojih slušalica? Ako on čuje njene misli, da li ona čuje njegove? Ili to ovaj čovek pušta neki snimak koji je unapred spremio? Ili su to misli čoveka na bini?  Nije se pomaknula otkad su  stavili slušalice na uši. I ko je sada taj Tom, šta on radi u njegovim mislima? Pokušaće da ga izgoni iz njih. Suprotstaviće mu se svojom mislovnom sadržinom. Pokušao je da smisli neki ljepi esej-sonet, hvalospev u duhu Petrarke,  posvećen Teinim dražima, spoljašnjim i unutrašnjim.  Sav se skoncentrisao na sadržinu.

      Na displeju bljesnu crvena boja, a Tea naglo poskoči  pa se okrenu ka Jimu i pljesnu mu jednu vruću zaušku tako da mu je sve u glavui zazvonilo.  Čovek isključi njihove slušalice iz modema i mirno se vrati knjizi koju je čitao, a na  displeju se razli aprilsko zeleno.

      „ Tea, pobogu“, uzviknu Jim i htede da uhvati devojku za rame, ali se ona otrže i trčećim korakom izgubi se u gužvi drugih posetilaca, od kojih su ih nekolcina  netrmice posmatrala.

      „ Svako čuje samo ono  u što i sam veruje“, odjeknu mu opet glas u glavi. Jim se naglo okrenu. Učini mu se da mu čovek u odelu namiguje. „Pusti Teu,  što god ti dobro o njoj mislio, transmisija signala u njenoj  glavi će uvek biti negativnog predznaka. Više sreće neki drugi put momče.“

      Jim skinu slušalice i istrča na ulicu. Od Tee nije bilo ni traga ni glasa. „ Ti ćeš  meni reći da sam debela i dosadna četvorooka“  začu  neki  nepoznati glas  u glavi, dok je   žurio i probijao se kroz gomilu ljudi na ulici. „ Hej, koja  je ovo budala koja me je odgurnula?“, strefi ga nenadno drugi nepoznati glas. Pogleda naokolo. Niko nije govorio. Jedna malo punija devojka sa naočarima išla je nekoliko koraka ispred njega.

      Jim stade i uhvati sa za glavi. Ma šta se to dešava? Je li ovo halucinira?  Možda je neznajući popio neku supstancu u jutrošnjem čaju?

      U džepu od pantalona  mu se oglasi mobilni. Pogleda u ekran. Nova poruka. Otvori njen sadržaj:

      „ Dragi Jim, tražim suradnika koji bi me  menjao. Dosadno je sam čitati ljudima misli. Vi ste prava osoba za to, kao što ste se verovatno već u međuvremenu uverili. Pustite tu devojku, nije ni bila za vas.  Ukoliko želite, vratite se do mog štanda i suradnja može početi odmah.  Moje ime i prezime već znate, ne moram vam ga ni kazati, zar ne? Čekam vas.

      P.S. Znam da ćete doći!“

       

       

    • #29416
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Suzy, odlična je, prava priča 😊

    • #29419
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala Nataša

    • #29424
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 40
      • Odgovori: 451
      • Ukupno: 491
      • Heroj
      • ★★★★

      Сјајно 😀


      @jedna


      @legenda

    • #29426
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala Zeko, ti si srce 🙂

    • #29430
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      Zeka 👍

       

    • #29572
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      PUT  U PROŠLOST

       

      Gledao je u par, mladića i devojku, koji su se ljubili na  sedištu  sa njegove desne strane, preko  središnjeg prolaza. Djevojka  je sjedia sa nogama savijenim  u „krst“ pozu,  a on ju je grlio levom rukom oko ramena, pa je svakih nekoliko minuta  naginjao  njenu glavu ka svojoj i ljubio je.  U međuvremenu,  ona je pućila  ta ista, izljubljena usta na milion i jedan način i smejala se,  gledajući ga u oči. Smejao se i mladić, pa bi je opet privukao sebi i opet poljubio. To se ponavljalo  u vidu  nekog  rituala bez početka i kraja.

      Svi ljubavni parovi su  dosadni, pomisli  on i nehotice. Ko će ovo dvoje da gleda ako  i dalje nastave ovako, upita se?   A verovatno  će se to i dogoditi, kako su krenuli. Gde mu zapade baš ovo sedište?  Ali nije tu bilo biranja. Avion se polako punio  putnicima. Bilo je tu svakakvog sveta. Valjda je to i bilo  za očekivanje. Ili nije?  Nije imao pojma.  Sve je počelo kao  anomalija.  Kompletna  anomalija u uobičajenom  toku  njegovog života.

      ***

      –             Da li  razgovaram sa gospodinom Blažićem?- glas  na liniji bio je izveštačeno  ljubazan i pun neke neprirodne veselosti. Odmah je znao da  to ne sluti  na dobro.  Nerado je potvrdio tu činjenicu sugovornici,  smišljajući već kako da se najbezbolnije izvuče iz  neugodnog razgovora.

       

      –             Gospodine Blažiću, javljam se po nalogu  Centralne Investicione Banke – produži ženski glas cvrkutavim deklamovanjem, verovatno, milion puta ponovljene rečenice.

      Naravno,  znao je da se javlja po nalogu. Samo su mu se oni i javljali. Nalogodavci i njihovi  kuriri. Banke, socijalno, vodovodna  i  telefonska  preduzeća, kao i ono za upravljanje električnom energijom, grijanjem,  penziski fondovi, državni i privatni, osiguravajuća društva,  reklamne agencije, ispitivači  javnog mnjenja, anketari   predizbornog raspoloženja i slična administrativno-finansisko- informatička  čudovišta,  koja su harala  gradom kao bauci. Nigde se od njih nije moglo  pobeći. Njihovi pipci bi čoveka izvukli i iz mišje rupe.

      –             Gospodine, znate da je rata vašeg  kredita  od 150 000 dinara,   već   u trećem uzastopnom ciklusu, neplaćena.

      Naravno da je znao. Kako bi mogao da to ne zna. Pre bi zaboravio ime majke koja ga je rodila, nego svoj kreditni rejting.   Znao je i šta sad sledi.  Konfiskacija od strane banke, notari, izvršitelji. Nije mu bilo druge.

      Nije uspeo.  Rate su ga sustigle. Utukle. Pregazile. Ceo  jedan život sa svim dostignućima i sretnim uspomenama, nasuprot  bednih 150 000 dinara.   Nije mogao da ih vrati,  ma koliko se trudio. Bio je, tačnije, postao je,  roba bez vrednosti. Nije mogao da sebe unovči  na tržištu. Profesor književnosti  u penziji.  Pih. Šta to znači? Kome je potreban?  Sedamnaestogodišnja influenserka  sa instagrama sa petog  sprata  ga je već gledala sa visine dok je, prolazeći kraj njega,  mahala  drsko svojom  Gucci tašnicom, a kamo li banke.

      –             Ipak, gospodine Blažiću, nemojte se brinuti- eskalacija odglumljene radosne euforije u  tonu glasa,  nije ga baš ohrabrila. – Mogu vam sa zadovoljstvom reći,  da imamo za vas jedno iznenađenje – produži  neumoljivo  ženski glas na liniji.

      Zar je bilo moguće da  imaju još iznenađenja  za njih, svoje izmrcvarene klijente?  Šta će to biti? Baciće ih lavovima, zajedno sa vrećom novca i parčetom mesa?  Pa ko će prvi, lav ili čovek, njegove pare. I meso, naravno.

      –             Naši analitičari su procenili da se vi uklapate savršeno u profil  kandidata  za  naš novi  kreditni program sa posebnim bonusom.  To je  sasvim nova kreditna linija, nešto što bi se moglo nazvati  kreditom  budućnosti, mada kad vam objasnimo o čemu se radi,  videćete da  ime  „ kredit budućnosti“ zvuči  skoro apsurdno –  žena sa druge strane linije se  čak zakikotala, što je bio, dosad sasvim neoprobani pristup u ophođenju sa klijentima.  Bio je zatečen ovom promenom u taktici.

      Ovo je njima smešno, pomisli on već rezignirano.  Razvlačiti  čoveka do  prosjačkog  štapa  i još se smejati.  Kakva su ovo došla vremena, upita se?

      –             Jeste li zainteresovani?  Možete se uspešno rešiti  obaveza po kreditu, samo ukoliko ispunite mali uslov.  Drugim rečima,  dajemo vam unikatnu šansu da namirite dug.

       

      –             Koji je  to uslov? – upitao je on ravnodušno, više zbog toga što se to od njega očekivalo, nego zato što je želeo da igra ovu  igru bankara i kreditara,  u kojoj se uvek znalo ko je na kraju pobednik.

      –             Nudimo vam put u prošlost.

      Posle ovih reči nastupi  značajna tišina sa druge strane linije.  Učini mu se da nije dobro čuo. Šta je to rekla? Put u prošlost? Šta ovi to bulazne? Je li možda  danas  bio Prvi april?

      –             Gospodine Blažiću? Jeste li još na liniji?

      Naravno da je bio na liniji. Malo  je pročistio grlo da bi dao  do znanja da je tu.

      –             Gospodine,  kvalifikovali ste se među mnogim našim klijentima,  da učestvujete u najnovijem projektu koji radimo u saradnji sa  firmom  „Sajens Fjučer  Digital  Tehnolodži“. Nekolicina odabranih,  dobiće  šansu da se vrate u  prošlost i tamo spreče same sebe da podignu kredit,  koji danas  ne mogu da vrate banci.  To je unikatna mogućnost i  sasvim bezbedna procedura.  Vratite  se u sopstvenu prošlost i umesto da novac  od kredita podignete u našoj banci  vi  to jednostavno, ne učinite. Dobijate drugu šansu i pritom unikatnu mogućnost da   pomognete našu investiciju i  deo eksperimentalnog  programa u Sajens  Fjučer-u.

      Nije mogao da poveruje. Vratiti se u prošlost? Je li to neko s njim zbija neslane šale?

      –             Kako će se to izvesti?- upita tobože zainteresovano, da bi dobio u vremenu i otkrio  slabu tačku ove podvale.

      –             Oh procedura je veoma jednostavna. Večeras pre nego što legnete da spavate, samo pod jastuk stavite  vašu štednu knjižicu.

      –             Samo  stavim pod jastuk štednu knjižicu? -upita on  sa skoro neprimetnom porugom u glasu.     –Knjižicu vaše banke – pod glavu! I onda zaspim? I to je sve?

       

      –             Svakako gospodine Blažiću. Procedura je jednostavna i po vas krajnje prijatna. Na sve smo mislili. Možda niste znali, ali  vaša knjižica već odavno ima instalirani , veoma diskretni  mikročip,  koji je načinjen  od tankih vlakana sličnih optičkim, utkanih  u donjem desnom ćošku na strani broj 5. Mi smo banka koja već duže vremena investira u tehnološku budućnost, verujemo da to  svakako znate. Slali smo vam promotivni materijal,  svake godine za Božić.

       

      –             Verovatno mojim parama investirate, onim koje ste mi skupljali u proteklih pedeset godina –  njegov  glas  je već prelazio u ljutnju.

       

      –             Molim vas gospodine Blažiću,   mi smo bili uvek uz vas. Prisetite se samo,  tokom vaših studija, ženidbe, kupovine stana i kola,  školovanja dece, pogebnih usluga,  kad je,  khhm,…gospođa  Blažić, znate već šta hoću da kažem. Zbog toga ste i sada jedan od naših favorita za ovaj projekat.  Staviite knjižicu pod jastuk, a ostalo prepustite nama i našem timu. Sve vam piše u ugovoru, koji…..

       

      –             Doviđenja! – reče on naglo  i prekinu liniju. Mora da se radi o skrivenoj kameri, pomisli  u sebi.

       

      Ipak, te večeri   ne mogaše da  odoli  radoznalosti, koja mu je bila urođena od detinjstva. Izvadi knjižicu iz fijoke i poče da je razgleda. Ćošak na petoj strani je stvarno bio malo čudnovat, ali ništa više od toga. Gledaše u kolone  i  kolone brojeva,  nanizane na stranicama  knjižice. Kako je okretao list po list, svuda isto.  Pokraj nekog prošlog datuma stoji neki prosti  broj,  jedinica, petica, sedmica, i za sobom  vuče gomilu nula. Pa se broj nula  postepeno smanjuje, a onda opet započinje sve nanovo sa nekim novim datumom. Koliko je to kredita uzeo od ove banke, tokom godina, upita se. Koliku im  je tek kamatu platio? Užasnu se i sklopi knjižicu, pa je baci na pod.

      Odvuče se do kreveta i  stavi glavu na jastuk. Onda, čudeći se i sam sebi,  dohvati knjižicu rukom pa je stavi pod glavu i sklopi oči.

       

      ***

      Probudio se u avionu. Gledao je u par  koji se ljubio.  Bah, pomisli, ovo je grozno.

      Avion se napunio ljudima. Motori zabrundaše,  vezaše se pojasi,  kljun se ispravi uvis.

      Vinuše  se u vazduh i zauzeše visinu.

      Ispred  redova sedišta pojavi se stjuardesa  i svečano im se obrati sa osmehom na usnama:

      – Dragi putnici, želim vam svima  dobrodošlicu na ovom našem prvom letu. Vi  ste gosti i ujedno i klijenti  firme „Sajens Fjučer  Digital Tehnolodži“. Omogućeno vam je da postanete  pioniri u jednoj novoj oblasti.  Sasvim novoj.  Vas su odabrale brojne institucije koje sarađuju sa nama. Svi vi imate nešto što bi promenili u svojoj prošlosti. Ovo je vaša Druga Šansa. Za trenutak svi ćete dobiti  svoj pismeni ugovor. Pažljivo ga  pročitajte i  potpišite ga, pa mi ga vratite.

      Rekavši to,  podeli im papire i olovke.  Gospodin Blažić je zbunjeno gledao u one koje je držao u rukama. Šta tu piše? Neka bolnica , dijagnoza, akutna leukemija…!? Ništa nije razumeo.

      –             Izvinite,  jeste li vi gospodin Blažić?-  devojka  koja je bila polovina  onog zaljubljenog para,  obraćala mu se šapatom. On je zbunjeno pogleda.

      –             Mislim da su nam zamenili ugovore – reče ona nasmešivši se. – Vi imate moj.

      „Oh“, on se zbunjeno uzvrpolji u sedištu pa onda  sa izvinenjem, vrati devojci papir koji mu je bio u rukama, a uze onaj  koji je bio kod nje.

       

      Stjuardesa  je ponovo  stajala kod pročelja  aviona.

      –             -Još nešto, samo još nešto  moram da vam saopštim!  -povika ona. – Molim vas za tišinu. Pažnja!

      Svi  se polako utišaše.

      –             Treba  da  znate  još samo jedno – reče ona  i značajno ućuta, pa ih obuhvati polako pogledom.

      –              Radi se o takmičenju. Samo jedan od vas, onaj ko uspe da eliminiše sve ostale, dobija mogućnost druge šanse. Objasniću vam detalje kad sletimo.  Digital Tehnolodži će to sve snimati preko specijalne platforme. Biće veoma uzbudljivo. Svako od vas ima mnogo toga da izgubi ili dobije,  zavisi od tačke gledišta.  Ponavljam, povratna karta sa naše destinacije je samo za jednog od vas. A sada, sretno svima!

       

      Izgovorivši zadnje reči stjuardesa podiže obe ruke sa stisnutim pesnicama, iznad glave, pa uzviknu  nešto nalik pokliču  i brzo nestade u pilotskoj kabini, dok su se putnici zbunjeno  gledali među sobom. Nastupi  neprijatna tišina.  Svi su šuteli.

      Gospodin Blažić pogleda sa svoje desne strane.  Devojka i mladić su se ponovo  počeli ljubiti. Onda se zavali u naslonjač sedišta, okrenu se ka prozoru levo od sebe i zaviri u tminu kroz koju su leteli brzinom svetlosti.  Zatim polako sklopi oči i uzdahnu.

       

       

       

    • #29592
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 40
      • Odgovori: 451
      • Ukupno: 491
      • Heroj
      • ★★★★

      Волим Ваше СФ приче 😀

    • #29597
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala   Zeko 🙂

Gledanje 29 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up