fbpx

Odlomak iz romana

Početna Forumi PROZA Odlomak iz romana

Gledanje 5 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #29029
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      IX

       

      Već je treća nedelja kako noću ne spavam. U početku sam vreme provodila iznalazeći bilo koju aktivnost kojom bih zaokupila misli. Samo da ih skrenem od tog nepodnošljivog osećaja usamljenosti, dezorijentisanosti i straha. Straha pred neizvesnošću onoga što mi život nosi.

      U tom trenutku, bila sam pravi pravcati marginalac. Novca nije bilo. Tatina plata je, srazmerno našim troškovima, bila simbolična. Živeli smo od danas do sutra. Od mene se očekivalo da se zaposlim. Da se za početak bar malo trgnem, da isplivam iz tog oblaka dima po kome sam se nedeljama besciljno vrtela.

      Onda sam počela da pišem. Kompulzivno. Od večeri do jutra. Shvatih tokom tog procesa da sam pronašla idealno zanimanje – trebalo je da budem pisac.

      Nakon raskida sa Ektorom, moj život se, po ko zna koji put, raspao u paramparčad. Nekako bih ga uvek sastavljala, krpila i išla dalje. Ka novom kraju. Ka novom početku. Činilo se da moje kretanje nije linearno, da nema pravac. Umesto toga, vrtela sam se u spiralama.

      Učinilo mi se tih dana da je pisanje jedini razuman put. Zato što je moj život suviše intenzivan. Suviše bolan da bi samom sebi bio cilj. Činio mi se kao stvoren da bude građa za roman. Moj unutrašnji svet tih nedelja je nabujao. Setila sam se jednog teksta Lešeka Kolakovskog koji sam čitala na Filozofskom fakultetu. Čovek stvara iz potrebe da sebe postvari. Izraz nikada nije savršen. Onda vidi postvarenog sebe, pa je nezadovoljan preciznošću izraza pa stvara dalje. Ta težnja za materijalizacijom, za prevazilaženjem jaza između sopstva i spoljašnjeg sveta, razvija ličnost.  Ja sam odlučila da svoj unutrašnji svet pretočim u književna dela. I to sam danas rekla tati.

      „Nađi ti posao“, odgovorio mi je. Bio je umoran i zabrinut. Osećao se bespomoćnim da mi pomogne. Kada sam rekla da sam ranije krpila život kada bi se raspao u parampačad, pa gurala dalje ka novom kraju… Pripisala sam sebi malo veće zasluge. Zapravo, mislim da je mama bila ta koja je stvari nekako uvek držala na okupu. Tata je osećao da nema snage za to. Bio je već i star.

      Mene život jednostavno nikada nije zadovoljavao. „Ti stalno imaš potrebu da budeš nešto čudna“, rekao mi je tata danas. Ne, ja nisam imala potrebu da budem čudna. Naprotiv, želela sam da postanem sasvim obična osoba. Kao što je Vlada primetio, htela sam da me smatraju ostvarenom ženom. No, šta to uopšte znači?

      Dok sam bila u vezi sa Ektorom, stvari su tekle u dobrom pravcu. Iznajmili smo stan na Dorćolu. Uveli brži internet, kako bih ja mogla da radim. U to vreme, bila sam zaposlena kao asistent u službi ljudskih resursa jedne australijske kompanije i radila sam od kuće. Tata mi je čak kupio i novi laptop. Kao poklon za novi početak. Sve je teklo glatko. Delovalo je, na oko, idilično. Ektor je odlazio na posao, a ja sam ostajala kod kuće. Radila. Spremala stan. Kuvala i išla u nabavku. Pila kafu sa komšinicom.

      S posla se vraćao sa osmehom. Uvek sa osmehom. To sam volela kod njega. Tu lakoću življenja. Setila bih se mame koja me je toliko puta pitala: „Da li ću makar jednom da otvorim vrata i da te vidim raspoloženu?“ Iz škole, sa fakulteta, sa posla – uvek bih dolazila sa nekom mukom. Ektor kao da se pridržavao nekih jednostavnih životnih pravila. Bila sam blagoslovena. Moj život je postao lak kao oblak. Bila sam odrasla. Bila sam žena. „Jako sam ti zahvalan što je stan tako uredan. I što mi uvek spremiš večeru kad dođem s posla. Ja to jako poštujem“, rekao je. Znao da kaže ono što je prigodno. Da spontano izrazi zahvalnost. Umeo je da se sprijatelji. Da se dopadne. I sve je bilo tako lako. A onda, nadjednom…

      Bili smo u tržnom centru „Aviv park“. Tog dana, Ektorovi roditelji poslali su nam neki novac i on je odlučio da odemo u kupovinu. Toliko nam toga nedostaje. Kada je dolazio, poneo je samo ono neophodno. Bazali smo po prodavnicama, pa seli u kafić da napravimo pauzu. I onda sam ja, bez njemu evidentnog razloga, počela da plačem.

      „Pa zašto plačeš, Suzana“, pitao me je nežno, „Pa kupili smo ti svašta.“ Ektor je bio Okto sa iscepanom papučom. Uputio mi je topao pogled svojih krupnih, crnih očiju. Nisam bila u stanju da zaustavim suze. Tekle su i tekle, a on je ostao zbunjen, ne znajući kako da me umiri. „Zašto si tužna, Suzana?“

      U tom trenutku, želela sam da bude tužna. Da osetim taj bol do kraja. Da mu se potpuno prepustim. Da li je i vama tužno? Da li je moguće da samo ja to vidim? Par koji je krenuo u šoping. Seli su u kafić da naprave pauzu i naručili sok. On je gleda svojim krupnim, toplim očima punim ljubavi. To su ta jednostavna životna pravila. To je ono kako život odraslih, zrelih ljudi treba da izgleda. Najispravniji mogući život. S posla sa osmehom. Večera na stolu. „Kako si proveo dan?“ Tako žive ljudi koji se vole. Nema ispovedanja. Nema razgovora do kasno u noć. Nema potrebe za suzama. Ljubav, Suzana! Lakoća. Htela si jednostavan život. Pa zašto onda jebeno plačeš?!

      Plakala sam, jer mi je najednom postalo očigledno da je čitava naša veza jedna neubedljiva simulacija. Laž. Među nama nije bilo prave ljubavi. Komunikacija je sve više zamirala. Nije bilo poverenja.

      Nedelju dana pre toga, otišao je u Novi Sad sa prijateljima, a da mi nikada nije rekao zašto su tamo išli i šta su radili. Pokušao je da me odobrovolji pljeskavicom. Kao što je i sada pokušao da zakamuflira ispraznost našeg odnosa poklonima. I taj osmeh sa kojim je dolazio sa posla – bila je to samo maska koju je uspešno nosio, nikada je ne skidajući. Znao je da izrazi zahvalnost, da se sprijatelji i dopadne. Zato što je bio tako prokleto šupalj. Ispod uglađene spoljašnjosti zvečala je praznina. Bio je površan. Jednostavno, površan. Kao robot isprogramiran da uvek kaže i uradi ono što je ispravno. Nedostajale su mu boje. Nedostajalo mu je ono što sam ja imala: makar jedan prstohvat egzistencijalnog bola, makar po neko depresivno, kišno popodne kada ne bi ustajao iz kreveta. Svi njegovi dani bili su sunčani. To je nemoguće. Nijedan čovek ne živi sa tolikom lakoćom. Uspešno je folirao. Ja sam ga, mesecima, u tome pratila. I sada se nešto u meni slomilo. Popustilo.

      Raskinuli smo nekoliko nedelja kasnije. Rekao je da nije srećan. Da vidi da ja nisam srećna. Ipak je njegovo dobro skrivano nezadovoljstvo isplivalo na površinu.

      I dalje sam ga tužno volela. Patila sam za našim nekadašnjim prividom sreće. Bolelo me je što sam mu skinula osmeh sa lica. Što sam razbila iluzije. Zašto uvek moram sve da pokvarim? Zašto sam tako sjebana?

      Neobjavljeni roman “Tužna priča sa neočekivanim hepiendom”

       

    • #29030
      Aknardaj
      Учесник
      • Teme: 21
      • Odgovori: 160
      • Ukupno: 181
      • Heroj
      • ★★★★

      <p style=”text-align: center;”>Zasuci rukave, zavrsi i objavi</p>
       

    • #29034
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Lepo ste to primetili, eskapizam je dvodimenzionalan,  potrebno je bar malo patnje da se duša uspostavi 🙂

    • #29064
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala na komentarima. Rukopis je gotov, ko zna, možda jednog dana bude i objavljen.

    • #29082
      Aknardaj
      Учесник
      • Teme: 21
      • Odgovori: 160
      • Ukupno: 181
      • Heroj
      • ★★★★

      Srecno i uspesno objavljivanje,podrska iz pozadine draga

    • #29086
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala! 🙂

Gledanje 5 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up