fbpx

Nadžib

Početna Forumi PROZA Nadžib

Gledanje 3 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #28674
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      I

       

      “Neki susreti su sudbinski”, govorila mi je mama, “Sa nekim ljudima imamo neizglađene odnose iz vremena davnih života. Onda se u ovom životu sa njima ponovo sretnemo, kako bismo poravnali stare dugove.”

      Ja sam vremenom zaista prestala da verujem u te stvari. Moj naučni odnos prema svetu donosi mi unutrašnji mir. Misli su mi bistre, bez senke bajkovitosti, bez neopravdanog zanosa. Nekada sam i ja gledala u oblake i sazvežđa, u krošnje drveća i odblesak sunca na mirnoj tamiškoj vodi – i u svemu sam videla simboliku, skriveni putokaz koji me je usmeravao ka blistavoj sutrašnjici. Sada su su ti dani moja daleka prošlost. Od života ne očekujem puno, ali sam vremenom naučila da ga, takvog kakav je, strpljivo gutam.

      Pre tri godine, na dejting sajtu, upoznala sam Avganistanca koji je živeo na jugu Nemačke. Njegovo ime bilo je Nadžib. “Ima ruralnu facu”, prokomentarisala je Nena, pogledavši na tren njegovu sliku na mom telefonu, “Ne znam šta ti se tu toliko sviđa. Sasvim običan čovek.” Nešto mi se na njegovom licu neobično dopadalo. Bio je glatko izbrijan, tamnog tena i očiju i kratko podšišane smeđe kose. Ne čelu i u uglovima očiju imao je jedva vidljive bore. Njegov veliki nos je štrčao. Imao je duge prste savršeno urenih noktiju. Sedeo je na kauču, sa čašom vina na niskom stolu. “Lepa slika”, napisala sam u komentaru, na šta on spremno odgovori. “I meni se sviđaju tvoje slike. Veoma si lepa.” Tako je to krenulo. Kao glupavi online flert koji ne znači ništa i najčešće evoluira u dosadno ćaskanje koje se ubrzo prekine. Bez uspomena, bez posledica.

      No, Nadžib je bio drugačiji.

      Živeo je u svom sterilnom, savršeno urednom stanu u kome je naizgled svaka stvar bila na svom mestu. Svakog jutra bi se umio i oprao zube, pa izbrijao svoju jedva niklu bradu. Onda bi popio litar vode. Pa otišao na trčanje u obližnji park. Po mekoj trim stazi, njegovi koraci tupo su odzvanjali u savršenom ritmu. Posle nekoliko krugova zastao bi, ispešačio nekoliko metara pa nastavio. Onda je radio zgibove. Jedan, dva, tri…pet, šest, sedam…I tako do dvadeset. Pa trbušnjake do pedeset. Pa bi opet trčao, samo povremeno usporivši. Kroz guste krošnje tanki zraci sunca padali su na park. Seo bi na klupu, pa popio nekoliko gutljaja vode iz plastične flaše. Vraćao se kući i tuširao. Gledao svoje zategnuto telo niz koje su se slivali topli mlazevi vode. Pa bi se izbrisao velikim belim peškirom i obukao. U osam sati kretao je na posao, u obližnju fabriku gde je radio na pokretnoj traci.

      “Bio sam kapetan u avganistanskoj vojsci”, pisao mi je, sedeći pred laptopom, za kuhinjskim šankom. Pio je čaj iz velike plave šolje, tiho srčući. Njegov život bio je savršeno uređen. Na poslu su imali pauzu za ručak. U fabričkoj menzi izabrao bi goveđu šniclu i varivo. Popio čašu mineralne vode. Po povratku sa posla ponovo se tuširao, puštajući da mu topla voda opusti bolne mišiće. Pa je kuvao čaj, pa bi seo za računar. Ja sam postala njegova nova rutina. Naši razgovori bili su pedantni kao i njegov život. Nije provocirao intimnim pitanjima, bio je donekle uzdržan i površan. “Kako je bilo na poslu”, pitao bi me, a ja bih dugo pričala o telefonima koji neprestano zvone, o neprijatnim razgovorima sa klijentima, o nagomilanom poslu koji mi stvara anksioznost. O preterano kratkim pauzama i dragocenoj cigareti pored pepeljare pod nadstrešnicom poslovne zgrade. “Trebalo bi da prestaneš da pušiš”, napisao je. “Kako”, odgovorila sam. “Šta kako, ti to možeš”, reče, “To svako može. Evo ja sam uspeo, ima tome već tri godine.”

      Njegova terasa bacala je pogled na uredan travnjak i uski kolovoz kojim bi, tek tu i tamo, prošao po neki automobil. Preko puta – red kuća. Bile su nalik pozorišnim kulisama – plave i zelene, sveže okrečene. “Osećam se pomalo kao junak iz crtanog filma”, rekao mi je jednom prilikom. “Živim u savršeno skockanom gradiću, okružen nekim svetlim, rumenim ljudima okruglih obraza.” Kabul je bio drugačiji. No, Kabul je sad bio prošlost o kojoj je, u početku, nerado razgovarao.”

      “Je l’ imaš devojku”, pitala sam ga, a on uzdahnu. “Bila je jedna Jasmina”, poče, pa zastade i zamisli se na tren. Odmahnu rukom. “Ne, nemam devojku”, zaključio je. Videh da ne želi da razgovara o toj temi, pa sam se uzdržala od daljih pitanja.

      Stan je delio sa dvojicom prijatelja. Svi su radili u istoj firmi. “Petkom pijemo vino”, reče mi jedne večeri, “Okupimo se sa još nekim drugarima, pa pijemo i pričamo. Ja ne mogu mnogo da popijem. Bude mi muka.”

      Divila sam se njegovom savršeno urednom životu. Njegovi dani bili su isprogramirani. Odvijali se po jasno zacrtanom planu. Utorkom i četvrtkom je prao veš. Širio ga na malenoj terasi koja je gledala na pozorišne kulise preko puta. Svake večeri, pred spavanje, oprao bi sudove. Vikendom su on i njegovi cimeri organizovali veliko spremanje stana.

      “Treba voditi računa o zdravlju i higijeni”, rekao je.

      Meni je bilo teško da se pridržavam pravila. Putovanje na posao i sa posla oduzimalo mi je po dva i po sata dnevno. Nekada i tri. To me je iscrpljivalo. Pomalo sam se zastidela svoje sobe, u kojoj je na fotelji uvek bilo prljavog veša. Na pisaćem stolu braonkasti krugovi od šolje i mrve od pepela. Prašina se skupljala na nameštaju – nisam imala vremena da je redovno čistim. Sudove sam prala, ali bez dobre organizacije. Poneka prljava šolja ili čaša uvek bi ostajale u sobama nakon što bih uključila mašinu. Pušila sam puno. Pila dosta kafe. Nisam vežbala od srednje škole: biće tome uskoro petnaest godina. Stidela sam se svojih debelih butina i stomaka. Svojih neurednih noktiju. Toliko sam bila različita od Nadžiba. Pomislih da bi bilo teško biti u vezi sa njim. Živeti zajedno.

      A možda bi me čuvao. Disciplinovao. Pomogao da prevaziđem svoju tromost i malodušnost. Pa opet, on se nije činio veselim čovekom, čovekom punim energije. Više je bio nalik dobro programiranom robotu: ponavljao je, iz dana u dan, iste radnje. Kako bi vreme prošlo. Kako bi imao što manje vremena za razmišljanje. Nisam toga bila u potpunosti svesna, sve dok mi se, jednog petka, nije javio. Pio je vino sa prijateljima i njegov ton je postao, za nijansu, drugačiji.

       

      II

       

      Dopisivali smo se preko Whatsapp-a. Bila je već ponoć. Od vina mu se prispavalo, pa se povukao u spavaću sobu. Zavukao se u krevet i poslao mi poruku. “Šta radiš”, napisao je. “Ono što ljudi uglavnom rade u ovo vreme”, odgovorih, “Spremam se da spavam.” Poruka je trebalo da bude šaljiva, no izazvala je bes. “Izvini ako ti smetam”, napisa, pa zaćuti. “Ne smetaš”, odgovorila sam, “Šalila sam se.” Neko vreme nije bilo odgovora. “Je l’ si sad ljut”, napisala sam, na šta je usledilo par trenutaka tišine. Poče da piše. Pa zastade. Pa je onda izašao sa Whatsapp-a.

      Nisam navikla na ovakvo ponašanje i pomislih kako je problem u vinu. Rekao je da teško podnosi alkohol. Nakon desetak minuta, konačno je usledio odgovor. “Hteo sam nešto da ti ispričam”, reče. “Reci.” “Pre nego što sam otišao iz Avganistana… Ja sam otišao iz Avganistana zato što se nešto desilo.” “Šta se desilo?” Poče da kucka odgovor, pa zastade. Kao da sam ga videla kako uzdiše, grize donju usnu, prevrće telefon po rukama. “Talibani su ih sve ubili”, napisa konačno. “Koga”, upitala sam. “Sve. Moju majku, moju ženu, mog brata.”

      Tišina. “Žao mi je”, napisah, ne znajući šta bih drugo rekla. “Nisam je voleo”, nastavi on, ignorišući moj izraz saučešća, “To je bio ugovoren brak. Bila je dobra žena, dobra majka. Ali je nisam voleo. I sada je mrtva.” Do tada nije spomenuo da ima decu. “Koliko dece imaš”, pitala sam. “Dvojicu sinova”, reče. “Je l’ su oni dobro?” “Da. Sa ujakom su. Ja im šaljem novac. Nadam se da ću do kraja godine moći da odem u Tursku, pa da se tamo sa njima vidim.” “Zašto u Tursku?” “Zato što ne smem u Avganistan.” “Zašto?” “Zato što sam dezertirao.”

      Zapitala sam se ko je Jasmina. Spomenuo ju je jednom, kada sam ga pitala da li ima devojku. “Jasmina je bila moja prva ljubav”, nastavi, kao da čita moje misli. “Bila je Srpkinja koju sam upoznao u smeštaju za azilante. Pričaću ti o tome. Nju sam jako voleo. Raskinuli smo kada se vratila u Srbiju. Ali svoju ženu nisam. I to me muči. Što je umrla zbog mene, a ja je nisam voleo.” “Kako zbog tebe”, pitala sam. “To ubistvo je bilo odmazda za jednu prethodnu akciju protiv talibana”, rekao je.

      Neko vreme smo ćutali, a onda on napisa: “Malo mi se vrti u glavi i muka mi je. Mislim da ću sada otići da spavam.” “Spavaj, kasno je”, odgovorih. “Laku noć”.

      Te večeri, po prvi put, jedno drugome smo poslali crveno srce pri rastanku.

       

      III

       

      Prošlo je tri godine od tog leta kada sam upoznala Nadžiba. No, nešto mi i dalje ne da mira. “Možda su neki susreti sudbinski”, ipak pomislim na tren.

      Bio je zapravo potpuno rastrojen čovek. To bi isplivalo na površinu petkom, kada bi popio. Svađao se za najmanju sitnicu. Optuživao me da ignorišem njegove poruke, ukoliko na njih ne bih odgovorila u roku od dve sekunde. Pomalo me je plašio.

      Ipak, bilo je u njegovom liku nečega neodoljivog. Nečega što me je uporno vuklo nazad njemu. Zbog čega bih subotom ujutru prihvatila njegovo izvinjenje. I tako mesec dana.

      Kada je bio trezan, ostavljao je utisak neobično staložene osobe. Šta god da je govorio, zvučalo je kao da priča bajku. “Jednog dana zazvonio mi je telefon”, počeo je, a ja sam zapalila cigaretu i duboko uvukla dim u pluća, kao da skupljam vazduh pre nego što ću da zaronim. Vodio me je na put po mračnim dubinama svog unutrašnjeg sveta. No, koliko god stravične bile, do njih je još uvek, makar se tako činilo, dopirao tanušni zrak sunca. Kao kroz guste krošnje u parku u kome je svakog jutra istrčavao dvadeset krugova po trim stazi. Bio je nalik savršeno programiranom robotu. Pričao je satima, istim tonom, sa istim, mirnim izrazom lica. Zapitah se da li je to odraz njegove vojničke discipline.

      Čovek koji ga je pozvao telefonom bio je taliban. Javljao mu je da je njegov brat otet, i tražio novac za otkup. “Šta ste uradili”, pitala sam, a on podignu obrve, duboko uzdahnuvši. “Onda smo išli da ga spasavamo”, reče. “Je l’ ste ga spasili?” “Da. Ali kasnije je poginuo u eksploziji automobila. Tada sam shvatio da više ne mogu. I otišao sam.”

      Njegov brat je bio student. Vozio je automobil koji je nasledio od oca, generala avganistanske armije. “Moj otac nikako nije želeo da budem vojnik”, pričao je dalje, “Nikako, nikako. Ali ja sam bio uporan.”

      Njegov otac imao je dve žene. Očevu drugu ženu nazivao je svojom “drugom majkom”. Pomislih u trenutku da mi je možda potpuno neprihvatljivo da budem u vezi sa čovekom kome je poligamija normalna stvar. Koji je tako odrastao. Pomišljala sam i na noći u kojima se budio u znoju, u kojima je kroz san dozivao ime svog brata. Zamislih sebe kako ležim pored njega. Kako ga grlim, smirujem, tešim. Suze su mi krenule i ja sam ih, da ne primeti, izbrisala diskretnim pokretom ruke.

      “Moja deca me se verovatno ni ne sećaju”, reče, pa proguta pljuvačku i ućuta se. No, taj trenutak slabosti savladao je za nekoliko sekundi. “Mali su bili kada sam otišao. Dve i tri godine”, nastavi uobičajno mirnim tonom.

      Imala sam potrebu da sa njime razgovaram. Čudno. Njegova sudbina duboko me je uznemirila. No, nekako oduvek verujem da se svaki problem može rešiti razgovorom. To je verovatno razlog zbog koga pišem. Imala sam potpuno neracionalno uverenje da će se stvari srediti ako budemo razgovarali dovoljno dugo. Ako mi ispriča sve.

      Od trenutka kada je njegov brat otet, preko ubistva njegove majke i supruge do momenta kada se naselio u savršeno skockanom nemačkom gradiću sa pozorišnim kulisama umesto kuća. Nisam bila zajubljena u Nadžiba. Bio mi je lep. Tek toliko. Ali, imala sam nesavladivu potrebu da mu pomognem. Da izravnam bore ispod njegove savršeno uređene svakodnevice. Možda bih se čak i udala za njega. Ne iz ljubavi, već iz potrebe da počistim trulež iz ćoškova njegovog unutrašnjeg sveta. Da sve savršeno izglancam i provetrim. Da Nadžib postane i iznutra onakav kakvim je, makar na prvi pogled, delovao spolja.

      Onda ne bi bilo pijanih vikenda. Ne bi bilo svađa i prebacivanja. Ne bi bilo vrištanja i znojenja u snu.

      Kako da ne. Znala sam da su takve fantazije upravo to – fantazije, koje priliče petnaestogodišnjoj tinejdžerki, a ne tridesettrogodišnjoj ženi. Znala sam da takve rane večno krvare u utrobi, da će sa godinama njegovo lice od tolikog krvarenja posiveti, pogled zahladneti. Da će se pijani vikendi produžiti u pijane nedelje, mesece, čitav jedan život proveden u pijanstvu. Biće u početku možda i lepo. Šetaćemo parkom držeći se za ruke, kuvaću za njega, večeraćemo zajedno na malenoj terasi koja podseća na pozorišnu kulisu. Tako je to bilo i sa Jasminom. Nikada mi nije rekao, ali naslutila sam da su mirne šetnje i večeri uz zalazak sunca vremenom zamenile sve češće svađe oko sitnica. Vikendi kada je besno gledao u jednu tačku, siktao i odgurivao njenu ruku koja je pokušavala da ga zagrli.

      “Jako sam je voleo”, rekao bi, a glas bi mu na tren postao čak i pomalo tužan. Jer im nije uspelo. Jer njemu nije uspelo.

      Nedelje su odmicale, a u meni je rasla uznemirenost. Nešto me je vuklo njemu. Nešto me je, vremenom sve jače, od njega odbijalo. To drugo bio je strah. Priznajem, plašila sam se Nadžiba. Bio mi je drag, ali sam ga se plašila. Shvatih s vremenom da naše dopisivanje ne može trajati večno i da ću uskoro morati da pronađem način, da ću morati da izmislim neki izgovor da to druženje prekinem.

       

      IV

       

      Nadžib i ja svoj odnos ni u jednom trenutku nismo formalno definisali kao ljubavnu vezu. No, bilo je očigledno da je zaljubljen u mene. Ispunila sam prazninu koju je u njegovom srcu ostavio Jasminin odlazak.

      U to vreme sam imala problema sa ahilovim tetivama i išla sam na fizikalnu terapiju. Brinuo je za moje zdravlje. Svakodnevno me je pitao da li sam bolje, da li terapija pomaže. “Treba da kupiš udobne patike”, rekao mi je jednog dana. “Asiks patike su najbolje”, nastavio je. Onda mi je pričao kako je, kada je došao u Nemačku, imao samo jedan par cipela. “Trčao sam uporno u cipelama, a noge su me neizdrživo bolele. Onda mi je jednog dana jedan čovek ponudio par patika, ako mu u zamenu natovarim kamion. Radio sam satima. Na kraju mi je dao patike koje su bile dva broja veće. “Ali meni ne odgovara ovaj broj”, rekao sam mu. “To je sve što imam”, odgovorio je ravnodušno, “Uzmi ili ostavi.” Od prve plate kupio je “Asiks” patike. “Ja ne mogu da ti opišem tu sreću, to olakšanje”, poče, pa mu se u trenu oči zacakliše. “Koji broj nosiš”, pitao me je. “Trideset i devet”, odgovorih. “Odlično. Daj mi tvoju adresu, kupiću ti i poslaću ti ih.”

      U tom trenutku, shvatih da je vrag odneo šalu. Već danima sam smišljala način da se malo udaljim od Nadžiba. Da naše dopisivanje svedem na minimalnu meru, u nadi da će ono s vremenom potpuno prestati. Sada je on želeo da zna adresu mog stana. Uhvatila me je panika. Osim toga, nisam želela da primim tako vredan poklon. Nikakav poklon. Osećala sam da bih se time na neki način obavezala. Da bih mu nešto dugovala. Već me je grizla savest što sam mu dala lažnu nadu, što sam ga navela da zaboravi na Jasminu i svoje misli usmeri ka meni.

      “Ne treba, zaista”, rekoh. No, on je insistirao. “Mislio sam da smo prijatellji”, reče konačno potišteno, kao da namerno želi da kod mene izazove osećaj krivice. Verovatno mu je to i bio cilj. “Prijatelji smo”, počeh nesigurno, “Ali mislim da se naše prijateljstvo otrglo kontroli. Mislim…”, zastadoh. “Šta misliš?” “Mislim da ti očekuješ više od prijateljstva.” Nije negirao. Naprotiv. “Zar je to loše”, reče najpre uvređeno, no onda promeni ton: “Ali ako ti želiš da ostanemo samo prijatelji tako će i biti. Ti meni jako puno značiš. Ne znaš koliko mi značiš.”

      “Pričaćemo kasnije”, rekoh, “Moram sad da idem.”

      Prekinula sam vezu pre nego što je uspeo išta da kaže. Nekoliko minuta vrtela sam se po sobi, stežući u ruci mobilni telefon. Uznemirenost koju sam već neko vreme osećala, sada je dostigla fazu ključanja. Nešto me je njemu privlačilo. Bilo je to njegovo lepo lice, njegov miran ton kojim je i o najvećim užasima svog života govorio kao da priča bajku. Izazvao je kod mene duboko saosećanje. Divljenje. Nešto nalik na prijateljsku ljubav. Ljubav čoveka prema čoveku. Ljubav koja potiče iz svesti o tome koliko smo jedni drugima slični. Kroz svoje razgovore prevazišli smo kulturološke razlike. Njegov brak je bio ugovoren. Rastao je sa dve žene koje je nazivao majkom. Jaka stvar. Nadžib je bio moj brat po onome u nama što je univerzalno ljudsko. Ta osećaj činio je da njegovu bol osetim kao svoju. Plakala sam zbog njega. Pekla me je njegova patnja za Jasminom. Razdirala me je njegova bol zbog tragičnog gubitka najdražih. Divila sam se njegovoj hrabrosti. Njegovoj, naizgled neuništivoj istrajnosti. On je svakog jutra ustajao, umivao se i brijao svoju tek niklu bradu. Trčao dvadeset krugova po trim stazi koju su osvetljavali tanki zraci sanjivog sunca. Da li su ta sanjiva jutra budila u njemu sanjivu nadu u novi početak? Da li je taj početak video sa mnom?

      Pa ipak. Petkom uveče pronalazio je utehu u vinu i razgovoru sa prijateljima. U tim pijanim trenucima, nakon početnog stadijuma euforije, potisnuta bol bi se razgoropadila kao zver otrgnuta s lanca. Postajao je druga osoba. Jedan sasvim drugi Nadžib. Tog Nadžiba sam se plašila. Uostalom, ja u njega nisam bila zaljubljena. Zašto bih produžavala dalji kontakt. Samo sam podgrevala njegovu nadu nakon koje će uslediti nova agonija.

      Plašila sam se i za svoju bezbednost. Šta ako se jednog dana pojavi na mom pragu?

      Ovakve misli rojile su mi se po glavi u vrtlozima, izazivajući anksioznost. Izazivajući krivicu. Hodala sam gore-dole po sobi, a onda konačno presekla, sela na krevet i otkucala poruku sledeće sadržine:

      “Mislim da je najbolje da se više ne čujemo. Jako mi je žao.” Pritisla sam “Pošalji”, pa odmah potom blokirala Nadžiba na Whatsapp-u i Facebook-u.

       

      V

       

      Nekoliko minuta kasnije, stigao mi je sms. “Hvala ti na svemu. Ti ne znaš koliko te volim.” Pomislih kako je to neobično dobro primio, no naredna poruka me je razuverila: “Ali, hej! Gde je tvoje poštovanje prema meni? Misliš da možeš da me izbaciš na ulicu kao psa?” Uznemirila sam se. Osećaj koji me je obuzeo bio je čudna kombinacija saosećanja, krivice i jeze. Znala sam da je Nadžib neuravnotežen čovek. Koliko li će ova tortura porukama trajati?

      Posle pola sata, pronašao je moj profil na instagramu i počeo da mi lajkuje slike. Svakih nekoliko dana napisao bi komentar. “Nedostaješ mi.” “Kako si lepa na ovoj slici.” I tako dalje, i tako dalje. Razdirala me je tuga. Bila sam razapeta između želje da mu odgovorim, da mu ponudim utehu sa jedne i straha sa druge strane. Plašila sam se Nadžiba još dok smo se dopisivali. Ovakvo ponašanje uverilo me je da je svaki dalji kontakt sa njim rizičan.

      Onda se jedno vreme smirilo. Nije se javljao mesec dana. Onda je napravio novi nalog na Whatsapp-u i poslao mi poruku. “Kupio sam ti patike. Lepe su. Ženske, ružičaste, broj trideset i devet.” Lomila sam se nekoliko trenutaka, pa odlučih da ipak ne odgovorim. Zamišljala sam ga kako gleda u moje nesuđene patike sa suzama u očima. Kako mu se, po ko zna koji put u životu, srce kida na bezbroj krvavih komada. Osetih jaku grižu savesti. I gotovo nepodnošljivo sažaljenje.

       

      Prošle su otada tri godine. Kasnije se više nismo čuli. Odustao je. Možda je našao drugu devojku.

      Mama mi je govorila da su neki susreti sudbinski. Da sa nekim ljudima imamo neizmirene račune koji datiraju iz vremena davno prošlih života. Kako se sa tim ljudima kad-tad ponovo sretnemo.

      Odavno ne verujem u to. Naučni pogled na svet doneo mi je unutrašnji mir. Više ne gledam u sazvežđa, oblake i sunčev odsjaj na reci tražeći u njima skrivenu simboliku, neki putokaz koji će ukazati u pravcu blistave sutrašnjice.

      Udala sam se. Srećna sam. Vremenom sam prihvatila i posao koji mi je, u vreme kada sam se dopisivala sa Nadžibom, zadavao toliko muke. Zalečila sam ahilove tetive.

      Pa opet, ponekada se tanak, sanjivi zrak sunca ušunja kroz šalone na mojoj spavaćoj sobi i ja kao da čujem tupo odzvanjanje koraka po trim stazi. Negde na jugu Nemačke, u gradu u kome kuće podsećaju na pozorišne kulise, a stanovnici na junake iz crtanog filma, jedan bivši prijatelj uporno trči pod senkama gustih krošnji. Pa sedne na klupu, pa popije nekoliko gutljaja vode iz plastične flaše. Ponekada se tako zapitam, da li su sanjiva jutra u parku konačno donela osvit jedne nove nade. Da li je tu nadu pronašao u nekome drugom. Možda su rane, bar donekle, zacelile. Možda je, uz pomoć svoje čelične discipline, nekako ipak uspeo da ih preboli.

       

    • #28675
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Volim da čitam vaše priče o ljudima, iz tog ugla posmatrani uvek pruže neki nov utisak ☺

    • #28676
      Suzana Kamberova
      Учесник
      • Teme: 16
      • Odgovori: 277
      • Ukupno: 293
      • Heroj
      • ★★★★

      Diotima,  nadam se da će vaš talenat za pisanje biti i formalno  overen,

      ugovorom sa nekim izdavačem.   Neverovatno pišete.

      Nama koji čitamo čini se da to radite sa lakoćom.

      To je prirodni talenat,  da  bez napora dočarate  sve te  raznolike i neobične likove iz vašeg života i da to bude takvo uverljivo, sa tačno odmerenim opisom  unutrašnjeg stanja i spoljnih okolnosti i dejstva priče, da nije ništa ni višak ni manjak.

      Uživa se u čitanju.

       

    • #28677
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala vam puno na komentarima! 🙂 Drago mi je da vam se svidela priča.

Gledanje 3 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up