fbpx

Moja poslednja priča (do daljnjeg…)

Početna Forumi PROZA Moja poslednja priča (do daljnjeg…)

Gledanje 3 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #28832
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      Miksalište

       

      I

       

      Prizor je bio otužan. Prastare sive zgrade poređale se u dva niza, a uz svaki od njih uski trotoar. U prizemlju lokali: mala, socrealistička prodavnica, vulkanizerska radnja, bravar, pa opet prodavnica.
      Išla sam krupnim koracima, zagledana u popucali asfalt pod svojim nogama. Imala sam tremu. Nije da mi se baš išlo na to mesto. A opet, dogovorila sam se, za vikend sam se preko Fejsbuka čula sa izvesnom Tamarom i ona mi je rekla da dođem danas, posle posla. Kad stignem, ali ona je tu do pet.
      Popela sam se uz stepenice i našla na terasi pokrivenoj limenom nadstrešnicom. Nije bilo nikoga, samo je jedan sto sa dve stolice stajao u uglu. Na jednoj od stolica – zelena jakna, a na stolu pepeljara, kutija plavog “Bonda” i plastični, crveni upaljač. Pogledah kroz staklena vrata i shvatih da mi se ne ulazi. U velikoj prostoriji sedelo je nekoliko muškaraca, a krupni radnik obezbeđenja šetkao je gore-dole. Vlasnik plavog “Bonda” i zelene jakne verovatno će se uskoro pojaviti. Odlučih da ga sačekam.
      Naslonila sam se leđima na betonski zidić i izvadila svoju šarenu tabakeru iz džepa. Cigarete su u ovakvim situacijama spas: kad čovek ne zna kuda bi sa rukama i pogledom. Tek što sam zapalila, kada sićušan, tamnoputi mladić dotrča uz stepenice pa baci kratak pogled na mene. “You should not smoke”, dobaci mi u prolazu sa indijskim akcentom, pa otvori vrata. Stao je da nekoga propusti.
      Iz barake je izašao muškarac u tridesetim, guste brade i zelenkastih učiju. Pogleda u mene, pa upitno podignu obrve. “Kako mogu da ti pomognem”, reče. Pružila sam mu ruku i predstavila se. Zvao se Stefan. Pozvao me je rukom za sto, pa sedosmo i on izvadi cigaretu iz kutije plavog “Bonda”.
      Dok je govorio, odavao je utisak nezainteresovanosti, ili možda pre umora. Iako o njemu još uvek nisam ništa znala, pomislih da je ovo mesto isisalo iz njega svu životnu radost. Izgledalo je pomalo kao da ga nervira što sam tu. Što se ja sad tu nešto guram, hoću da spasavam svet, htela bih da malo budem humanitarac. “Okani se ćorava posla”, kao da mi je poručivao između redova dok je pušio i preko volje mi objašnjavao kako stvari funkcionišu. Tamara se negde izgubila, što ga je nerviralo, i ostavila njega da se bakće sa mnom.
      “Možeš da ih učiš engleski. Znaš engleski”, pogleda me upitno. Klimnula sam glavom. “Znam i španski”, rekoh. “Možeš i španski da ih učiš. Ili srpski. Šta ti je po volji. Ili organizuj neke diskusije sa njima, radionice… Samo nemoj ništa na temu religije i politike. To je strogo zabranjeno.”
      Onda smo ušli kroz staklena vrata u ogromnu prostoriju u kojoj je bilo svega nekoliko ljudi. “Nema ih puno”, pitala sam. “Sad ne”, odgovori, “Ali biće od septembra. Bilo bi najbolje da tada i dođeš. Za jedno dve nedelje.”
      Sproveo me je ka zadnjem izlazu. Iza prve barake nalazila se još jedna, u kojoj je bila učionica, magacin i dugačak hodnik sa kancelarijama. “Evo, ovde bi ti držala časove”, reče, pokazujući neodređeno rukom. U učionici je bilo nekoliko stolova nalik školskim klupama, a po zidovima okačeni radovi učenika: kartoni sa motivacionim porukama, crtežima, jedna krpena lutka i nekoliko zastavica meni nepoznatih zemalja. Sa zastavama i glavnim gradovima nikada nisam najbolje stajala.
      Bio je u vojničkim čizmama, starim, izlizanim farmericama i sivoj majici kratkih rukava. Sav neformalan i nezainteresovan, uporno je pokušavao da me odvrati od mog poduhvata. “Radićeš sa momcima od… pa recimo da imaju između šesnaest i dvadeset dve-tri godine. Ali, kada su godine u pitanju sa njima nikad ne znaš, jer često lažu. Čuvaj se, umeju da budu navalentni. Nikome ne smeš da daješ svoje kontakt podatke. Ništa Whatsapp, Facebook i tako dalje.” Onda mi je pričao kako se jedan korisnik zaljubio u volonterku, pa ju je proganjao porukama i pozivima, pretio da će da iseče vene zbog nje, plakao i molio. “Čuvaj se”, ponovio je još jednom.
      Dok sam ga slušala pomislih u jednom trenutku da je, i pored svega, lep. Nije mi se svideo njegov stav, nisam razumela njegovu očiglednu nameru da me uplaši, ali bio je lep. Visok i krupan, pravilnih crta lica. Bio je nekako spontano muževan, bez očigledne namere da tako deluje. Osmehnula sam se u sebi, odgurnuvši takvu misao u stranu. Tek što smo se upoznali, a i prvi razgovor nije obećavao neku sjajnu saradnju.
      Ispratio me je potom do terase pod nadstrešnicom i pružio mi ruku. “Navrati onda, tamo od prvog”, reče, na šta sam ja klimnula glavom i promrmljala jedno “Okej”. “Vidimo se”, rekosmo jedno drugome gotovo u glas, pa ja siđoh niz stepenice, a on zauze svoje mesto za stolom u uglu.

       

      II

       

      Tamara je bila drugačija. Niska, bucmasta plavuša, uvek komplet našminkana, sa dugim, ružičastim noktima. I pored svoje očigledne namere da deluje doterano, i ona je odavala utisak neformalnosti. Valjda je atmosfera bila takva. Mesto je odisalo čemerom, lica prisutnih uokvirivao je sivkasti oreol bede. Valjda su se i Stefan i Tamara, zajedno sa radnicima obezbeđenja, prevodiocima, psihologom i ostalim zaposlenima utopili u taj prizor.
      Sedele smo u kancelariji: Tamara, još jedna volonterka koja se predstavila kao Nina i ja. “A zašto si ti došla da volontiraš”, upita me Nina neočekivano. Neočekivano, jer nisam želela da mi iko postavi to pitanje. Obradovalo me je što smo ga do tog trenutka zaobilazili. “Imala sam jednog prijatelja…”, počeh nesigurno, pa zastadoh. “Je l’ on bio izbeglica”, upita me Tamara znatiželjno, paleći dugačku cigaretu. Na ovom mestu kao da su svi pušili. To je za strastvenog pušača poput mene bila olakšavajuća okolnost. “Bio je… pa da. Bio je Avganistanac”, rekoh konačno. “Duga priča i ne baš vesela”, dodadoh brzo, u nadi da će ih takav zaključak obeshrabriti da postavljaju dalja pitanja.
      Na vrata kancelarije neko pokuca, pa ih odškrinu. Mršavi, tamnoputi mladić srednje visine ušao je, pa zatvorio vrata za sobom. “Heey, my friend”, obradova mu se Tamara. Iz nekog razloga ljudi na ovom mesto jedni druge su oslovljavali sa “my friend”. Verovatno nešto kulturološki, neki pozdrav koji su prevodili direktno sa svog jezika, a naši zaposleni ga prihvatili. Mladić je bio Tunižanin. Zvao se Jasin. Ponosno je pokazivao svežu tetovažu na levom ramenu. “Imam i ja”, reče Tamara. “Je l mogu da vidim?” Ona rukom pokaza da se tetovaža nalazi na donjem delu stomaka, na šta on uzvrati postiđenim odmahivanjem, kao da kaže: “Ne treba, ne treba da mi pokazuješ”.
      Razgovarali smo neko vreme. Pitala sam ga kakav je život u Tunisu, na šta on poče da proklinje diktatorski režim i policiju koja hapsi klince jer puše hašiš dok krupni kriminalci šetaju slobodno. “All the same everywhere”, rekoh sa nekim čudnim, neobično lošim akcentom. Setih se da sam negde pročitala kako u govoru svoj jezički nivo spontano prilagođavamo jezičkom nivou sagovornika. Tek tada sam primetila da su na ovom mestu svi odreda pričali kao Apu iz Simpsonovih. Nasmejah se u sebi.
      Kada je izašao, Tamara nam je objasnila da je i Jasin volonter, a ne migrant, da je u Beogradu turistički i da ponekada svrati da im pomogne.
      Za razliku od Stefana, delovalo je da ona svoj posao radi sa puno ljubavi i posvećenosti. “Oni su tako zahvalni na svemu što učiniš za njih”, rekla je nežno, pa filozofski zaključila: “Ponekada je smajli na četu dovoljan da usreći čoveka.”
      Barake su bile pune ljudi. Iznenadila sam se i zapitala odakle ih se toliko stvorilo za samo dve nedelje. Bilo je mladih roditelja sa malom decom i nekoliko staraca, ali su većinu ipak činili muškarci u dvadesetim i tridesetim godinama. Mada, godište im je bilo teško proceniti jer su uglavnom delovali starijim nego što su bili – zbog tog oreola bede koji im je uokvirivao lik.
      U početku sam ih se pomalo plašila. Bili su tamnoputi i delovali nekako divlje: kao besprizorni dečaci.
      Ipak, nakon što sam razgovarala sa Tamarom i upoznala Jasina i Ninu, strah koji mi je Stefan usadio u velikoj meri je nestao. Učinilo mi se da bih na ovom mestu mogla čak i lepo da se snađem.

       

      III

       

      Prvih nekoliko puta osećala sam se pomalo kao levo smetalo. Bilo je očigledno da za volontere nije bilo puno posla, pa bi mi Tamara dala da radim bilo šta, kako bih se osetila korisnom i kako ne bi izgledalo da sam uzalud dolazila. Jednom sam dobila zadatak da u magacinu pronađem igračke za trojicu kurdskih dečaka, drugi put mi je dala da sortiram školski pribor, sledećeg puta je trebalo pronaći makaze za frizera koji je petkom volontirao u Miksalištu. Besmislena zaduženja, za koja mi je bilo potrebno između tri minuta i pola sata. Ostalo vreme sam provodila šetkajući gore-dole, u razgovoru sa migrantima ili sa ostalim zaposlenima. Jedan Alžirac bio mi je posebno naklonjen, pa sam nekoliko puta ćaskala sa njim i njegovim prijateljima. “Taj je glavni krimos ovde”, rekao mi je Stefan u pola glasa. “Vidiš ove tipove”, pokaza na grupicu muškaraca koji su stajali na ulazu u zadnju baraku i dobacivali nam po jedno “hello” kad god bismo prošle pored njih, “On je njihov šef. A mi smo fini prema njemu, jer ih drži pod kontrolom.” Alžirac je bio izuzetno pristojan i ljubazan prema meni, pa mi je bio teško da poverujem u ono što je Stefan rekao. Nije delovao kao kriminalac i pomislih da je to ponovo Stefanov način da me zaplaši i odvrati od volontiranja u Miksalištu.
      Pošto sam videla da moje prisustvo na tom mestu nije od preteranog značaja, nakon prva dva ili tri odlaska osetih se pomalo demoralisano. Imala sam osećaj da se namećem, a da oni iz pristojnosti ne žele da mi kažu da im trenutno nisam potrebna. Umesto da “samo svratim kad imam vremena”, kako su mi Stefan i Tamara rekli, počela sam redovno da im šaljem poruke sa pitanjem da li ima nekog posla za mene. Bili su neodređeni, što me je sve više nerviralo. Nekoliko nedelja nisam odlazila, a onda mi Stefan, neočekivano, jednog dana posla poruku: “Treba neka garderoba da se sortira, pa ako možeš svrati sutra pre posla.”
      Stefan od početka nije manjao svoj stav. I dalje je delovao nezainteresovano i umorno i večito iznosio neka zapažanja koja kao da su imala za cilj da me oteraju, poput onog o simpatičnom Alžircu. Na moje poruke odgovarao je kratko, hladnim tonom. Ne mogu da kažem da mi je bio antipatičan, ali, opet, njegovo ponašanje me je nervirao. Što uopšte radi taj posao ako je toliko nezadovoljan? I zašto ostalima ubija entuzijazam?
      Njegov poziv prijatno me je iznenadio i u dogovoreno vreme sam se “nacrtala” u Miksalištu. Otišli smo u magacin, a on pokaza na jedan, ne pretarano veliki džak sa garderobom koji je stajao u ćošku, ispod police sa pelenama i higijenskim ulošcima. “Na tri gomile”, reče potom, “Žensko – muško – dečje”. “Da l’ me zezaš”, pomislih. Posao je bio takvog obima da ga je mogla obaviti jedna osoba za manje od sat i po vremena. Ipak, shvatila sam njegov nameru: bilo mu je očigledno da očajnički želim da pomognem, iz razloga koji su samo meni bili jasni, pa je odlučio da mi izađe u susret.
      Počeli smo da radimo. Prvih desetak minuta bilo mi je pomalo neprijatno. Nisam znala o čemu bih sa njim razgovarala, a još bi gluplje bilo da ćutimo. Stefan je probio led. “Je l’ si ti rekla da nešto studiraš”, pitao je. “Završila sam ja sa studiranjem za ovaj život”, odgovorih, pa počeh da mu pričam o tome kako sam studirala na dva fakulteta, ali ni jedan od njih nisam završila. “Ja sam profesor istorije”, reče. To me je iznenadilo. Ostavljao je utisak malodušne, nezainteresovane osobe, a ja sam, na osnovu sopstvenog iskustva, znala koliko je energije i istrajnosti potrebno da bi se diplomiralo na Filozofskom fakultetu. Meni to nije pošlo za rukom. I tako, reč po reč… Razgovor jeste bio pomalo nategnut, ali ja sam bila iznenađena i dirnuta Stefanovom očiglednom željom da se sa mnom bolje upozna. Do tada sam bila ubeđena da mu opasno idem na živce.
      Nakon završenog posla, pozvao me je u svoju kancelariju da popijemo kafu. Poziv je bio spontan, delovalo je da je iskren, a ne kurtoazan. I tako sam se ja smestila na kauču, dok je Stefan kuvao kafu na plinskom rešou. Ćutali smo, ali ta tišina nije bila neprijatna. Kada je kafa bila gotova, smestio se pored mene. Tog prepodneva u magacinu, postali smo drugari.

       

      IV

       

      Dogovor koji sam na početku imala sa Stefanom bio je da ću korisnicima držati časove engleskog, španskog ili srpskog jezika. Rekao mi je da mogu i da organizujem diskusije i radionice. Ipak, taj dogovor je ostavljen po strani jer se meni nije preterano milio. Više mi se sviđalo da pomažem u magacinu. Imala sam tremu. Iako sam engleski znala sasvim dobro, nisam imala puno iskustva u podučavanju, a praktično nikakvog u podučavanju stranaca. Plašila sam se da neću uspeti da nametnem autoritet i da neću naći načina da im prenesem znanje. Jednom sam bivšeg momka, koji je bio Bolivijac, pokušala da učim srpski i taj pokušaj završio se katastrofalno. Gubila bih živce posle svake njegove greške, a njega je zamaralo da sluša moja preterano opširna objašnjenja. Imala sam nekoliko učenika kojima sam držala časove engleskog, ali u pitanju su bila deca sa kojom je bilo mnogo lakše. Nisu postavljali potpitanja i dovodili me u naprijatnu situaciju da nešto ne znam da objasnim. Bili su poslušni – izgleda da sam sa te strane imala sreće. Kako raditi sa ovim divljim dečacima u ranim dvadesetim pred čijim se provokativnim pogledima osećam neprijatno?
      Na Stefanov poziv, nacrtala sam se na terasi na ulazu u Miksalište. Bilo je to jedne neobično tople novembarske večeri. Stefan je bio namršten. “Nešto si neraspoložen”, pitala sam ga, a on na to uzdahnu. “Ne mogu više”, reče, “Ubija me ovo mesto.” “Je l’ razmišljaš da promeniš posao”, pitala sam, ali on reče da mu je za sada cilj da pronađe stan, kako više ne bi živeo u Miksalištu. Njegova kancelarija, u kojoj smo prethodne nedelje pili kafu, bila je ujedno i njegova spavaća soba. Dvadeset i četiri časa dnevno provodio je na tom mestu, koje je odisalo čemerom. Na kome se sakupljao svetski bol, mileo uz oronule zidove i ispunjavao nam nozdrve svojim otužnim mirisom. Počeh da shvatam njegov nezainteresovan stav i umor u pogledu. Možda je on nekada zaista voleo ovaj posao. Možda je samo bio iscrpen i trebao mu je duži predah. “Neće moći više ovako”, rekao je odlučno, kao za sebe. “Kad se seliš”, upitah. Slegnuo je ramenima. “Uskoro, nadam se.”
      Pušili smo na terasi, policajci su se u prolazu pozdravljali sa nama i pitali da li je sve u redu. Miksalište je sa svih strana bilo okruženo policijom, što sam tek tada shvatila. A pitala sam se kako se ne boje terorističkog napada. Sa svojim predrasudama se dosta uspešno borim, međutim strah da bi neki od korisnika jednog dana mogao da se pojavi opasan eksplozivom večito je bio prisutan u mojoj podsvesti.
      Vremenom sam to mesto zavolela, iako mi ni u jednom trenutku nije postalo sasvim prijatno. Nije lako prevazići kulturološke razlike, prihvatiti način komunikacije koji je toliko udaljen od onoga na koji smo navikli. Biti žena na takvom mestu. Činilo se očiglednim da korisnici nisu imali puno iskustva u komunikaciji sa ženskim osobama i bilo im je teško da prikriju kombinaciju uzbuđenja i neprijatnosti koju su osećali prilikom komunikacije sa mnom. U razgovoru jedan na jedan bili su stidjivi – spuštali pogled i mrmljali sebi u bradu. U grupi su, pak, bili hrabri i ponašali se navalentno: dobacivali i gledali nekako provokativno, tako da sam se ja osećala pomalo postiđeno. Trudila sam se da prevaziđem taj osećaj: na dobacivanja sam reagovala tako što bih prišla da se upoznam i pokušala da započnem normalnu komunikaciju. Tada bi se uglavnom povukli i ponašli se krajnje pristojno. Čudan neki svet. A opet, privlačio me je izazov rada na tom mestu. “To su samo neki ljudi, nisu vanzemaljci”, ponavljala sam sebi.
      Onda bih se setila Nadžiba, bez koga svega ovoga ne bi bilo. Avet njegove tužne sudbine progonila me je mesecima nakon što smo prekinuli svaku komunikaciju. Grizla me je savest. Što ne samo da nisam uspela da mu pomognem, već sam ga svojim odbacivanjem na kraju bacila u još dublju agoniju. U Miksalište su dolazili ljudi nalik njemu i ja sam pomislila da bih kroz volontiranje na tom mestu mogla da se iskupim.
      Bilo je interesatno. Bilo je zastrašujuće. Bilo je to iskustvo koje vredi proživeti. Sada mi je žao što sam na kraju uprskala, što sam napravila neoprostivu grešku zbog koje je moja volonterska karijera završena. Ali, dobila sam puno. I tu ne mislim samo na jedinstveno, neponovljivo iskustvo.
      “Je l’ bi mogla nečime da ih zabaviš večeras”, pitao je Stefan svojim umornim glasom, “Ja sam na izmaku snaga.” “Koga da zabavim? Kako?” “Ima tu jedna grupa Pakistanaca. Fini su. Idi malo pričaj s njima, održi im čas španskog, štagod. Ja moram malo da se odmorim.” Preplavila me je trema. Ušli smo u veliku salu, a Stefan pokaza u pravcu grupice mladića. “Eno, oni tamo su okej. Idi slobodno, upoznaj se.”

       

      V

       

      Priča o mom volontiranju u Miksalištu postaće, nakon te večeri, priča o čudnom prijateljstvu. Možda i neka… pa nazovimo je kvazi-ljubavnom pričom. Drama koja se završila neočekivanim hepiendom.

      Njegovo ime bilo je Abdul. Nije bio preterano lep: nekako sav špicast, bademastih očiju, tankih usana i malo većeg nosa. Bio je sićušan. I mlad. Imao je dvadesetak godina.

      Te prve večeri, održala sam čas “slobodne konverzacije na engleskom jeziku” sa trojicom Pakistanaca. Pored Abdula, bio je tu i Šakil, tridesetogodišnjak koji je engleski govorio najbolje od sve trojice i uporno pokušavao da dominira upadajući drugima u reč. Treći je bio jedan sedamnaestogodišnjak koji se poprilično mučio sa izražavanjem, ali je imao očiglednu želju da i on učestvuje, da podeli svoje iskustvo. Da i njega neko čuje. Njegovo ime nisam upamtila. Rekao mi je, ali nisam uspela da ponovim. Pakistanska imena su za nas često jako čudna.

      Tema diskusije bilo je obrazovanje i karijera. Razgovarali smo o dotadašnjem iskustvu i budućim planovima. Abdul je objasnio da je prekinuo školovanje na koledžu u svojoj zemlji i da mu je san da ode u Nemačku i upiše studije genetskog inženjeringa. Šakil je planirao da ode u Španiju i tamo pokrene privatan biznis. U Pakistanu je, zahvaljujući dobrom znanju engleskog, radio kao hotelski recepcionar. Moj treći đak nije imao velike planove. Otišao bi u Nemačku i radio bilo šta – samo da zaradi dovoljno da može da pomogne svojoj mnogobrojnoj porodici.

      Razgovor bi bio prijatan da nije bilo Šakila, koji me je pomalo iritirao svojim nametanjem. Trudila sam se da ih svu trojicu podjednako uključim u razgovor. Dok smo mi pričali, desetak muškaraca sedelo je u učionici i znatiželjno nas slušalo. Htela sam da ih pozovem da nam se pridruže, ali sam imala tremu. Sve vreme sam imala tremu, no čas je bio kvalitetan. Makar se meni tako činilo. Dogovorili smo se da se vidimo i sledećeg dana, u šest popodne.

      Kada smo završili, njih trojica odoše u obližnji restoran na večeru, a ja sam sa Stefanom popušila cigaretu na terasi. “Eto, vidiš da nije strašno”, zaključi on, “Oni su sasvim okej.”

      Sutradan sam došla u zakazano vreme, međutim, od njih trojice bio je tu samo Abdul. Ostali su otišli u restoran i njega zadužili da čuva telefone, čiji su punjači bili utaknuti u produžni kabl. Bilo mu je neprijatno što njegovi drugovi nisu ispoštovali dogovor. Zamolio me je da ih sačekamo.

      Posle nekog vremena, društvo je počelo da se okuplja. Bilo ih je trojica, pa petorica, pa desetorica. Spontano su se pridruživali razgovoru koji je bio potpuno neformalan. Ispričali su mi kako svi oni, otprilike dvadeset njih, žive u jednoj napuštenoj kući malo niže niz ulicu. Tamo su provodili noć, a preko dana su bili u Miksalištu, gde su mogli da odu u toalet, da se istuširaju i napune mobilne telefone. Čula sam najrazličitije priče: jedan od njih je pobegao iz Pakistana nakon što je upucan od strane nekog kriminalca koji je pohađao njegov koledž i sa kojim se prethodno potukao. Putovao je već tri godine. Devojka koju je ostavio u Pakistanu u međuvremenu se udala. Drugi mi je pričao kako su išli kroz Tursku, preko neke planine, kako su mu šake promrzle i dobile gotovo crnu boju. Treći je pričao o telima ubijenih migranata koje je video u šumi kada su prelazili tursku granicu. Razgovarali smo i o kulturološkim razlikama između Srba i Pakistanaca, o njihovim običajima i načinu života. Jedan od njih imao je dve žene, koje je ostavio kod kuće sa njihovo troje dece i krenuo put Nemačke. Nemačka je bila krajnji cilj za većinu njih, no bilo je i onih koji su želeli da odu u Italiju ili Španiju. Razgovor je trajao dobra dva sata. Abdul je sedeo kraj mene i prevodio kada neko od učesnika u razgovoru ne bi uspeo da se izrazi na engleskom ili kada ne bi razumeli ono što sam ja rekla. “On je tvoj asistent”, prokomentarisa jedan od njih, a ostali su se na to nasmejali. Abdul je pogledao u pod, a obrazi mu se malo zacrveneše.

      Dok sam putovala kući, počeli su, jedan za drugim, da mi stižu zahtevi na Fejsbuku. Stefan mi je rekao da ih nikako ne prihvatam, no meni je bilo neprijatno da odbijem. Delovalo mi je licemerno: kao da se pravim da mi prija druženje sa njima, a zapravo ne želim nikakav kontakt van radnog mesta.

      Narednih dana bila sam zatrpana lajkovima, komentarima i porukama. Neki od njih bili su navalentni i dosadni: insistirali su da ponovo dođem, da se što pre vidimo, da odemo na kafu… Jedini koji me nije dodao na Fejsbuku bio je Abdul. Pronašla sam ga preko zajedničkih prijatelja i poslala mu zahtev za prijateljstvo. Prihvatio je u roku od nekoliko minuta.

       

      VI

       

      Ja volim da se dopisujem preko Fejsbuk Mesindžera. Kako radim dvadesetak kilometara daleko od kuće i dobar deo dana provodim u prevozu, moj društveni život je krajnje sveden. Vikendom se možda i vidim sa nekom drugaricom na kafi, ali radnim danima život se svodi na posao, putovanje i kratko vreme kod kuće koje posvećujem osnovnim životnim potrebama. Zahvaljujući savremenim načinima komunikacije, uspevam da se izborim sa osećajem usamljenosti. Dok sam u prevozu, nejčešće razmenjujem poruke sa prijateljima.

      Abdul je ubrzo postao jedan od ljudi sa kojima sam se, gotovo svakodnevno, dopisivala. Komunikacija sa njim bila je prijatna: nije dosađivao, bio je pristojan i učtiv. Pitao bi me kako je bilo na poslu, a on je meni pričao kako je proveo dan. Bližio se njegov odlazak. Jednog dana reče mi da u toku naredne dve nedelje namerava da krene u Horgoš. Tamo će čekati koliko bude bilo potrebno. Granicu je planirao da pređe ilegalno: prevezao bi ga krijumčar sa kojim je već imao sve ugovoreno, sve je bilo plaćeno. Samo je pitanje dana. Nadao se da mađarska policija neće osujetiti njegov pokušaj: mnogi od njegovih prijatelja već su pokušali, neki i više puta, pa su bili vraćeni, i to najčešće u modricama. Pitala sam se kako ga nije strah. Putovao je dve ili tri godine. Ko zna čega se na tom putu nagledao i naslušao, kakvim je ljudskim sudbinama svedočio. Ja sam bila zabrinuta za njega. Za sve njih, zapravo, ali za njega ponajviše, jer mi je nekako najviše prirastao za srce. Bio je, za jednog pakistanskog migranta, neobično kulturan mladić. Divila sam se njegovom optimizmu. On je verovao da ga u nemačkoj čeka blistava sudbina. Možda je to uverenje bilo i pomalo naivno, no njegova istrajnost bila je za svako divljenje.

      Jednog prepodneva, međutim, poslao mi je poruku napisanu krajnje uspaničenim tonom. Tog jutra, policija je otkrila njihovo sklonište. Došli su i naredili im da istog dana odu u kampove. “Pa što ne odeš u kamp”, pitala sam ga, na šta on poče, gotovo histerično, da mi objašnjava kako su kampovi puni siledžija koji pljačkaju i maltretiraju. “Kampovi su nalik zatvorima”, objašnjavao je. Bilo je jasno da je osoba poput njega na tako surovom mestu osuđena na to da postane nečija žrtva. “Bio sam u kampu Krnjača”, pisao mi je dalje, “Ali sam pobegao nakon što su me istukli i oteli mi novac i cipele.” Molio me je da mu pronađem neki, bilo kakav, smeštaj. Ako ne, spavaće na ulici.

      Zadatak koji mi je dao bio je nemoguća misija. To, uostalom, zakonom nije dozvoljeno. Ilegalni imigranti moraju da budu u kampovima. Čak i ako to izuzmemo, nikome od mojih prijatelja nije se mililo da ga primi. Nisam ih osuđivala – ipak se radi o potpuno nepoznatoj osobi koja dolazi ko zna odakle sa ko zna kakvim namerama. Okretala sam brojeve telefona celog prepodneva, dok se konačno nisam dogovorila sa svojim bivšim momkom, Ektorom. Onim Bolivijcem koga sam neuspešno pokušala da naučim srpski. Rekao je da Abdul može da prenoći kod njega ali samo ukoliko do večeri ne pronađe nikakav drugi smeštaj.

      Otišla sam na posao, a misli mi nisu davale mira. Bila sam jako zabrinuta. Na poslednjoj pauzi, negde oko pola devet uveče, poslala sam mu poruku. Na moje oduševljenje, reče mi da mu smeštaj ipak nije potreban. Kada je pao mrak, vratili su se u kuću iz koje ih je policija isterala i videli da tamo nema nikoga. Odlučili su da tu prenoće, uvereni da se policija, makar neko vreme, neće vraćati. Ionako uskoro odlaze.

      Osetih veliko olakšanje. Trebalo je to nekako proslaviti. Kada sam izašla sa posla, poslala sam mu poruku: “Hoćeš da odemo do MekDonaldsa na večeru”, pitala sam ga, na šta se on nećkao. “Nemam para da idem u MekDonalds”, reče konačno. “Ja častim. Čekaj me ispred za dvadeset minuta.”

      Dok sam stigla do Zelenog Venca, već je bio tamo. Poljubila sam ga u obraz. “Ajmo do trafike da kupim cigarete pa idemo nešto da jedemo”, rekoh, a on poslušno krenu za mnom.

      Moja celodnevna briga za Abdula, kao i večera u MekDonaldsu još su nas više zbližili. Pokazivao mi je slike svoje porodice: imao je trojicu braće i dve sestre. Njegova rođaka nedavno se udala, pa mi je pokazao i slike sa venčanja koje su mu roditelji poslali. Pričao o pakistanskim običajima.

      Bio je neobično smiren i pribran, bez obzira na svoju trenutnu životnu situaciju, koja je bila u najmanju ruku jeziva. Pomislih kako bi bilo živeti u staroj, napuštenoj kući bez kupatila, sa još dvadesetak ljudi koje sam upoznala negde na putu. Na višegodišnjem putovanju u nepoznato. Odakle je crpeo veru u blistavu sutrašnjicu, koja kao da ga ni u jednom trenutku nije napustila?

      Na rastanku me je zamolio da njegovim prijateljima ne spominjem ovaj susret. “Oni to neće razumeti”, rekao je, “Neće razumeti da smo mi prijatelji. U Pakistanu ne postoje muško-ženska prijateljstva.” Dogovorili smo se da se za dva dana ponovo vidimo u Miksalištu. On će organizovati da i ostali dođu.

      Prilikom tog, sledećeg susreta, iznenadili su me rekavši da već narednog dana odlaze. Rastužila sam se. Mislila sam da ćemo Abdul i ja imati bar još neku priliku za druženje. Bar jedan vikend za šetnju po Kalemegdanu i odlazak na pivo. Kakvo je to prijateljstvo bez piva? U našoj kulturi, nikakvo. Nezaokruženo. Polovično.

      Zahvaljivali su mi se na prijateljstvu i zamolili me da se molim za njih. Pozivali me da ih posetim jednog dana, kada se u svojoj novoj domovini snađu i dovedu porodice. Na kraju smo se slikali i ja sam iste večeri fotografiju objavila na Fejsbuku sa natpisom: “Good luck my dear Pakistani friends.” Delovalo je da je ta priča zaokružena, no prava je istina da je tek počinjala. Onaj njen dramatični deo.

       

      VII

       

      Decembar je bio na izmaku. Livadu u blizini Horgoša pokrio je tanak sloj snega. Košava je šibala.
      Dvaedesetak muškaraca smestilo se pod improvoizovanim šatorima, načinjenim od najlona. Pekli su krompir na vatri i to je, manje-više, bilo sve što bi pojeli u toku dana. Među njima je bio i moj prijatelj Abdul.
      Kako su dani odmicali, a krijumčari uporno odlagali trenutak odlaska, i njegov entuzijazam je opadao. Bilo je hladno. Bio je gladan. Nije se istuširao danima. Njegova snaga bila je na izmaku.
      Redovno smo se čuli i moje misli gotovo neprekidno su bile usmerene ka njemu. Sedela sam u svojoj kancelariji, u poslovnoj zgradi na Novom Beogradu, i razmišljala o tome koliko je moj život zapravo lagodan. Ono što me je do juče mučilo, kao stres na poslu i nedostatak slobodnog vremena, sada je delovalo tako nebitnim. Neko do koga mi je stalo živeo je trenutno u meni neshvatjlivo teškim uslovima. Bilo mi je teško da savladam osećaj zabrinutosti.
      Nakon tri nedelje, javio mi je da dolazi u Beograd. Bio mu je potreban predah. U Miksalištu će da se istušira i da se vidi sa nekolicinom prijatelja koji su i dalje bili tu. Prespavaće na starom mestu, u napuštenoj kući koju smo u Miksalištu zvali “Pakistani building”. Želeo je da se vidi i sa mnom.
      Sastali smo se na starom mestu, ispred Mek Donaldsa na Zelenom vencu. “Gde ćemo”, upitao je. “Sada ćemo da se družimo na srpski način”, rekoh mu. Ja sam već bila u tridesetim, pa mi možda taj vid zabave i nije priličio. Ali, njemu je tek dvadesetak. Zaslužio je svoje pivo na klupi u parku.
      Razgovarali smo. Ne sećam se o čemu je sve bilo reči, ali znam da smo pominjali farmu njegovog ujaka i srpske trgovce svinjama sa početka devetnaestog veka. Veče je bilo toplo, a košava je tih dana utihnula. Pijuckao je stidljivo iz limenke. “Je l’ si nekada probao pivo”, pitala sam ga. “Jednom”, reče, “Ovde, u Beogradu.”
      Ispratio me je do početka Dvadeset i devetog novembra. “Moram sada nazad”, reče, “Moji drugovi će se pitati što me toliko nema. Nisam im rekao gde idem.”
      Zastali smo i ćutali par trenutaka ne znajući kako da se pozdravimo. Bio je to pravi rastanak. Moj prvi pravi rastanak u životu. Znala sam da se možda nikada više nećemo videti. Nesigurno me je uhvatio za ruku, pa smo tako stajali nekoliko trenutaka. Onda sam mu ja prišla i čvrsto ga zagrlila. Želela sam da ovaj trenutak što pre prođe. Bilo je suviše tužno.
      “Gde god da me život odvede, uvek ću pamtiti tvoj lik”, rekao je, a ja sam zagrizla donju usnu. Znala sam, bilo je očigledno, da je ova priča odavno postala više od prijateljstva. Bila je to neka čudna, potpuno platonska ljubav. Oboje smo znali da bi emotivna veza bila potpuna ludost. Pitanje je da li su naše emocije uopšte bile dovoljno intenzivne za tako nešto. Ali, bio mi je neizmerno drag.
      Osmehnula sam se, pa mu kratko mahnula i krenula niz ulicu. On je otišao svojim putem.
      Nekoliko dana kasnije, zajednički prijatelj mi je javio da je Abdul stigao u Nemačku. Uskoro sam dobila poruku i od njega. “Samo da javim da sam kod rođaka, na sigurnom. Ne treba više da brineš. Čućemo se.”

       

      VIII

       

      Nakon našeg poslednjeg susreta u Miksalištu, više nisam odlazila na to mesto. Bilo je za to nekoliko razloga.

      Kao prvo, znala sam da bi me Stefan, kada bi znao šta sam uradila, momentalno otpustio. Upozorio me je da su razmena brojeva telefona i komunikacija preko Fejsbuka strogo zabranjeni. Šta bi tek rekao kada bi saznao za večeru u MekDonaldsu i pivo u Studentskom parku? Po prirodi sam iskrena osoba. Nisam želela da od njega skrivam istinu. A nije mi se dalo ni da mu je priznam, pa da se suočim sa kaznom.

      Bilo je tu i nečeg drugog. Ja sam se prijavila za volontiranje u Miksalištu kako bih ublažila osećaj krivice koji me je izjedao nakon što sam odbila svog avganistanskog udvarača. Želela sam da na neki način doprinesem, da makar malo pomognem ljudima koji su se nalazili u njegovoj životnoj situaciji. Ovih par meseci na tom mestu suočili su me sa tužnom istinom: da je tim ljudima nemoguće pomoći. To možda donekle mogu institucije, možda mogu ljudi kojima je to profesija, kao što su Stefan i Tamara, ali mi volonteri nismo imali apsolutno nikakvu ulogu u celoj priči. Zaista smo bili leva smetala.

      Shvatila sam, na teži način, i svrhu zabrana sa kojima me je Stefan upoznao. Ti ljudi odlaze. Produbljivanje odnosa sa njima je neprofesionalno i štetno, kako po nas, tako i po njih. Kada je Abdul otišao u Horgoš, moj život pretvorio se u celodnevnu brigu za njega. Kada smo se one večeri rastali, nakon piva u Studentskom parku, u našim srcima ostala je velika praznina. Možda sam i učinila nešto dobro za njega: pružila mu utehu u nekim od najtežih trenutaka njegovog života, bila mu prijatelj i oslonac. Možda je to njemu zaista značilo, ali po mene je, pomislih potpuno sebično, bilo pogubno.

      Nije mi se išlo u Miksalište jer je ono sada, pa sve i da u njemu bude hiljadu ljudi, za mene ostalo pusto. Moj prijatelj je otišao. I šta sad? Da steknem nove prijatelje koji će isto tako odlaziti i ostavljati me sa sve većom prazninom u duši?

      Shvatila sam zašto se Stefan, prilikom našeg prvog susreta, uporno trudio da me odvrati od volontiranja. Zašto mi je, plašeći me pričama o nasrtljivim korisnicima i okorelim kriminalcima koji na oko deluju kao fina i učtiva gospoda, uporno poručivao da se “okanem ćorava posla”. Ne može ni svako da se bavi tim poslom. I Stefan je bio na izmaku snaga. Meni je, pak, snage, posle samo par meseci, potpuno ponestalo.

      Par nedelja nakon Abdulovog odlaska u Nemačku, shrvala me je tuga. Osećala sam se pomalo i kao gubitnik: što se nisam pokazala dostojna izazova koji me je u početku toliko privlačio. Odlučila sam da prihvatim posledice svojih grešaka i da se ipak javim Stefanu. S jedne strane, to je bilo fer, jer mi se činilo krajnje neprofesionalnim da se samo izgubim bez pozdrava. S druge strane, bilo mi je potrebno da sa nekime o tome porazgovaram. A od Stefana definitivno nije bilo bolje osobe za to. Ako je neko u tom trenutku mogao da me razume, onda je to bio on.

       

      IX

       

      Ponekada su tužne priče samo to – jednostavno tužne priče, poput moje nesrećne veze sa Ektorom i tragičnog prijateljstva sa Nadžibom. Ponekada tužne priče i nisu toliko tužne – tek kada prođe neko vreme i utihne prvobitna bol, shvatimo da smo zapravo stekli nešto vredno. Abdul i ja do dan danas nismo prekinuli kontakt. Čujemo se s vremena na vreme, čestitamo jedno drugome praznike i rođendane. U Nemačkoj je zatražio azil i zaposlio se u kineskoj prodavnici, što je privremeno rešenje dok, inšala, ne dobije papire. U svojim razgovorima često se vraćamo na druženje u Beogradu. Njemu je taj period, i pored svih muka, ostao u lepoj uspomeni. Nada se da će dobiti nemačke papire, pa da dođe u Srbiju kao turista, da ne kažem – kao gospodin čovek.

      Nekada tužne priče dobiju neočekivani preokret. Hepiend kome se ni najmanje nismo nadali.

      Nekoliko nedelja nakon Abdulovog odlaska, poslala sam poruku Stefanu: “Stefane, ja sam zabrljala.” Odgovorio je u roku od par sekundi. “Šta si uradila?” “Emotivno sam se vezala za Pakistanca.” Očekivala sam grdnju, bila sam spremna da podnesem njegov bes i prebacivanje što ga nisam slušala. No, umesto toga, naišla sam na razumevanje. “To se često dešava”, napisao je smirenim tonom, “To se jako često dešava.” Iznenadila sam se. Da li da nastavim da se ispovedam? “Šta se desilo”, pitao me je, “Koliko je stvar ozbiljna? Je l’ dolazio kod tebe?” “Nije.” “Je l’ ste se verili?” “Ju! Nismo.” “Pitam samo.” Tišina. “Šta je tačno problem”, pitao je. “To što sam pogrešila i sad mi je teško.”

      Stefan je ćutao par trenutaka, a onda konačno odgovorio: “Je l’ možeš da dođeš sutra? Kad radiš?” “Pre podne.” “Odlično. Dođi posle posla pa ćemo da pričamo. Nećemo ovde, idemo na neku klopu. Ja častim.”

      I tako sam se sutradan, u zakazano vreme, pojavila na dobro poznatoj terasi sa limenom nadstrešnicom. Stefan me je čekao. U teget kaputu i sa kačketom od tvida na glavi, delovao je neobično elegantno. “Ajmo”, reče kratko i ja pođoh za njim niz stepenice, pa dalje po popucalom trotoaru duž otužnog niza sivih zgrada. Sneg je gotovo potpuno okopneo, vetar utihnuo, ali je temperatura bila jako niska. Obrazi i nosevi su nam se rumeneli. “Šta bi da klopaš”, pitao je, zastavši da zapali cigaretu. “Ja bih radije neko pivo da popijem”, rekoh mu, “Ajmo do Kolarca ako se slažeš.”

      Usput smo pretežno ćutali. Stefan je prokomentarisao vremenske prilike i pitao me kako mi je bilo na poslu. “Dosadno”, rekoh. “Kod nas nikada nije dosadno, nažalost”, odgovorio je.

      Volim Kolarac jer sam tamo odlazila kao studentkinja. Podseća me na neki vedriji period mog života. “I ja sam ovde dolazio sa kolegama”, reče Stefan skidajući kaput, “A i sa nekim profesorima.”

      “Je l’ si se ljubila malo sa Pakistancem”, pitao me je smeškajući se. “Ne”, rekoh, “Ali skoro.” “Pa, dobro, i da jesi”, vrteo je kutiju Bonda na stolu, pa onda izvadi cigaretu i upali je svojim crvenim upaljačem, “Sve je to… uobičajno.”

      Nakon nekoliko gutljaja piva, jezik mi se konačno razvezao. Ispričala sam mu sve – od onog trenutka kada smo se Abdul i ja upoznali na “času slobodne konverzacije na engleskom jeziku” do piva u parku i tužnog zagrljaja na rastanku. Stefan je klimao glavom, pažljivo me slušajući, a onda poče da priča o tome kako je, u pograničnim kampovima, bilo uobičajno da strane volonterke stupaju u emotivne veze sa korisnicima. “Žene su takve”, zaključi, “Probudi vam se materinski instikt u tim situacijama i vi biste da ih spasavate, je l tako?” Klimnula sam glavom. “Razumem ja to”, reče, pa zaključi: “Sada moramo tebe da spasavamo.”

      Rekao je kako je velikim delom i sam kriv, što na vreme nije shvatio šta se dešava. Da ga zapravo grize savest što, kao moj nadređeni, nije procenio moje sposobnosti i kapacitete. “Meni se činilo da tebi ta komunikacija sa njima dobro ide”, reče, “Pa sam te ostavio da se sama snalaziš. Nisam ni pomišljao do čega će to da dovede.” Umesto da me grdi, Stefan je krivicu svalio na sebe. “Hvala ti”, rekoh. “Na čemu?” “Što si tako dobar čovek.” Osmehnuo se, zaćutao par trenutaka, pa odgovorio: “Ja sam u stvari zao čovek, ali imam viteški kompleks.”

      Kao što sam i očekivala, zabranio mi je da dolazim u Miksalište. “Na stranu to što si prekršila pravila, postupila neprofesionalno, ugrozila korisnika… Na prvom mestu za tebe nije dobro da i dalje volontiraš. Ako ti je za utehu, kao što si i sama videla, i nemamo neku potrebu za volonterima.”

      Bio je to najbezbolniji otkaz u mom životu (a dobila sam ih nekoliko). Sedeli smo još nekih sat vremena i razgovarali o temama potpuno nevezanim za Miksalište. O studijama, profesorima i kolegama koje smo oboje poznavali, o svojim kućnim ljubimcima.

      “Moram sada da se vratim”, reče Stefan, vadeći novčanik iz džepa farmerica, “Ali što se mene tiče, mogli bismo ovo da ponovimo. Ostao sam ti dužan ručak.”

      Ostavio me je sa osmehom na licu. Nekoliko narednih dana, osmeh se vraćao kad god bih se setila njegove rečenice: “Ja sam zao čovek, ali imam viteški kompleks.

       

       

      X

       

      Nakon nekoliko dana, poslao mi je poruku da vidi kako sam. Bilo je veče i ja sam se upravo spremala da izvedem psa u šetnju.

      Počeli smo neobavezni razgovor. “Htedoh da ti kažem jednu bitnu stvar u vezi sebe”, napisa. “Šta to”, upitala sam. “Onaj dan sam naručio Heineken, kao i ti, ali ja ustvari najviše volim pšenična piva.”

      I tako, reč po reč… Razgovor ovog puta nije bio ni malo nategnut, ali sam se ja pomalo našla u čudu: Bilo je očigledno da mi Stefan nije poslao poruku samo da bi se uverio da sam dobro. Želeo je da me bolje upozna. Osetih leptiriće u stomaku i pomislih da se gotovo ne sećam kada mi se to poslednji put desilo. Možda četiri godine ranije, kada sam na sajtu za jezičku razmenu upoznala jednog Bolivijca. No bila je to davna, davna istorija.

      Dopisivanje smo prekinuli sat i po vremena kasnije, jer je pas počeo nepodnošljivo da cvili. “Čujemo se sutra”, napisa mi na rastanku.

      Leptirići u stomaku cele noći nisu mi davali da zaspim. Razmišljala sam o našem razgovoru. Razmišljala sam o Kolarcu. Pa onda o prvom susretu i kako sam tada, iako me je nervirao, pomislila da je lep. Pa sam vraćala u sećanje njegovu sliku u crnom kaputu, sa kačketom na glavi. Njegove pravilne crte lica i gustu bradu. Njegov zelenkasti pogled.

      Oko sedam ujutru, popila sam jutarnju kafu, koja me je malo povratila nakon neprospavane noći. “Sva sreća pa je vikend”, pomislih. Stefanova poruka je stigla oko deset. Nastavili smo razgovor tamo gde smo stali, a stali smo kod njegovih tetovaža. “Hoćeš da ti pokažem”, pitao je. “Ajde”, rekoh, na šta mi je on poslao četiri fotografije. Bile su neobične i ja se zapitah koje je njihovo značenje, no bilo mi je neprijatno da pitam. Možda bi trebalo da znam. Možda je to stvar opšte kulture.

      Razgovarali smo satima. Ispostavilo se da je i on nekada pisao, čak je jedno vreme bio urenik online književnog časopisa. “Već mesecima mi se mota po glavi ideja za jednu priču”, reče mi misteriozno. “O čemu bi bila priča?” “O čoveku koji se vraća sa dugog puta i dolazi na proslavu godišnjice mature”, počeo je, pa zastao. “Videćeš, ako jednog dana napišem”, reče.

      “Ja pišem zbirku priča”, rekla sam mu, “Sve su to, manje ili više, priče iz mog iskustva. Ili inspirisane mojim iskustvom”, nastavila sam. “E sad, ideja je sledeća: napisala sam pet tužnih priča. Sad mi treba jedna srećna priča da njome završim. Znaš, kao da dam nadu u hepiend.”

      Jedno vreme nije odgovarao na moju poruku, pa konačno poče: “Nešto sam mislio… Možda bih sutra mogao da svratim do Pančeva.” “Da me vodiš na ručak?” “Možda. A mislio sam i da te poljubim. Možda dobiješ inspiraciju za tu… šestu priču.”

      Leptirići u stomaku snažno su zalepetali svojim krilima. Jedno vreme sam se samo osmehivala, čitajući njegovu poruku iznova i iznova, a onda konačno odgovorih: “Pa ajde, dođi. Možda me stvarno inspirišeš.”

       

      Kraj

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

    • #28862
      Maid
      Учесник
      • Teme: 18
      • Odgovori: 55
      • Ukupno: 73
      • Mudrica
      • ★★

      Apsolutno mi nikada neće dosaditi Vaši radovi jer zaista budi u čovjeku apsolutno sve emocije.Imate dara za pisanje i to velikog,vjerujem i životnog iskustva.Raznoliko,jako ustemeljeno i promišljeno.

      Vaše priče me podsjećaju na neki oldtimer simbol i nešto što apsolutno će uvijek trajati. 😊

    • #28876
      bunarideja
      Учесник
      • Teme: 7
      • Odgovori: 44
      • Ukupno: 51
      • Mudrica
      • ★★

      Nekada tužne priče dobiju neočekivani preokret

    • #28882
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      Puno Vam hvala! 🙂

Gledanje 3 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up