fbpx

Dnevnik

Početna Forumi PROZA Dnevnik

Gledanje 5 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #28052
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      I

       

      Sedela je na podu spavaće sobe, prevrćući po velikoj kartonskoj kutiji. Bila je puna tuđih uspomena.
      Volela je predvečeri, kada je konačno ostajala sama u ovoj neprijateljskoj, hladnoj olupini od kuće koju je bezuspešno pokušavala da prihvati kao svoj dom. Njen suprug radio je kao noćni čuvar. Odlazio je na posao u pola osam, noseći u ruci najlonsku kesu. U kesi plastična kutija, a u njoj – večera. Parče mesa, komad hleba i glavica luka. Svake večeri, u sedam, očistila bi luk, podgrejala meso u mikrotalasnoj pećnici i odsekla veliki okrajak starim nožem.
      Svojim teškim korakom, lagano, odmicao je blatnjavom stazom, koja je duž neomalterisanih kuća vodila od kapije do asfaltirane ulice. Kapija je bila niska. Kada se uđe u dvorište, levo – kokošinjac, stara šupa i letnja kuhinja, a desno baštica i niska kuća u kojoj su živeli njeni svekar i svekrva. Pravo od kapije – njen dom.
      Sve je u toj kući bilo nekako naglavačke. Suprotno onome na šta je navikla, što je smatrala zdravorazumskim. Stalno je vikao na nju što prska dok pere sudove, pa voda kaplje na tepih. Bio je mek, narandžast sa zelenim šarama. Ona je smatrala da je van pameti stavljati tepih u kuhinju, ali je ćutala. Gledala u pod i gutala pljuvačku kada bi se nadvio nad nju, sikćući besno i mašući svojom snažnom ručerdom. Nije bio mnogo viši od nje. Bila je visoka i krupna žena. No, u tim trenucima činilo joj se da je narastao do plafona. Njegova senka ju je gutala. Naslonila bi se na sudoperu, gledala u zelene šare na tepihu i stegla zube čekajući da oluja prođe.
      Onda bi seo na kauč u dnevnoj sobi i uključio televizor. Pa bi se zagledao u seriju, dok je ona prala sudove. I onda, kao da je zaboravljao na sav pređašnji bes, mekim glasom bi joj rekao: “Cico, šta ćemo da klopamo?”
      Prevrtala je po velikoj kutiji. Osećala se ušuškana u samoću, u seoski mir koji bi samo na tren poremetio udaljeni zvuk automobilskog motora. Živeli su u prigradskom naselju koje se otužno gnjezdilo između autoputa s jedne, nepreglednih njiva sa druge i močvarnog rukavca Tamiša sa treće strane.
      U kutiji gomila papira. Njegova đačka knjižica iz hemijske škole. “Ocene ko fudbalska prognoza”, prokomentarisa u sebi, setivši se opaske svog gimnazijskog profesora. Listala ju je neko vreme, pa je odloži na pod.
      U spavaćoj sobi, zidovi su bili pokriveni stiroporom. Sam ga je lepio pripremajući stan za njen dolazak. Zalepio bi jednu ploču, pa zapalio cigaretu i otpio gutljaj kafe. Bio je zgodan, sa mišićavim nogama i širokim ramenima. Imao je plave oči i krupne šake dugih prstiju. Jaka leđa. Taman ten i kratku, kestenjastu kosu.
      Preturala je po kutiji, pa sa njenog dna izvuče svesku ružičastih korica. Karirane stranice bile su ispisane kitnjastim ženskim rukopisom. Podiže obrve, radoznalo iščitavajući nasumično izabranu rečenicu: “Poslednjih dana je prema meni hladan, namršten i odgovara sa “da” i “ne”.”
      Potrpala je hrpu prethodno izvađenih papira natrag u kutiju, pa sela na krevet i zapalila cigaretu. Odložila je u pepeljaru na komodi. Udahnu duboko, vrati se na prvu stranicu dnevnika i poče da čita.

       

      II

       

      Videla je jednom njenu sliku. Bila je plava i sićušna, lepuškastog lica i vitkog tela. Jednog letnjeg popodneva sedeli su u njenoj sobi, on za pisaćim stolom, a ona na krevetu. Nije imao profil na Fejsbuku. Govorio je da prezire modernu tehnologiju. Nije imao ni internet u kući. “Jeste, da uvedem internet, pa da snajka po ceo dan sedi za računarom”, komentarisao je u razgovoru sa kumom. Nije znala zašto ju je zvao “snajka”. Zvučalo je nekako vulgarno i, iz njoj nejasnog razloga, ponižavajuće.
      Zvala se Maša. Prezivala Lojpur. Sedeo je za računarom, koristeći priliku da na njenom Fejsbuku pretraži profile bivših devojaka i nekadašnjih prijatelja. “Pogledaj kako se ofucala”, rekao je pokazujući joj Mašinu sliku, “Bila je nekada riba i po, a vidi je sad.” Zapitala se na tren da li će jednog dana isto reći i za nju. Tada još nije znala gotovo ništa o Maši. Više informacija dobila je kasnije, od svekrve.
      Svekrva je bila niska i koščata, velikog nosa i tankih usana. Imala je kratku, prosedu kosu koju je viklerima uvijala u sitne lokne. Glas promukao od duvana. Ustajala je rano, da nahrani stoku, pa potom odlazila u letnju kuhinju gde je mesila hleb i kuvala ručak. “Naziv letnja kuhinja ukazuje na to da se u njoj kuva leti”, rekla je drugarici pre nekoliko dana, dok su pile kafu u bašti kafića “Bjanko”. Njena svekrva je život provodila u toj neuglednoj prostoriji musavih prozora. Još jedna nelogičnost u njihovim životima.
      Sedele su za klimavim drvenim stolom, pile kafu i pušile. Ona i svekrva. “Ta mala nije imala gde da prezimi”, reče svekrva svojim promuklim, gotovo muškim glasom, “Pa došla ovde. Čim je otoplilo, ode ona. Znam ja sve, sve mi je bilo jasno.” Nije razumela šta je ovim pokušala da kaže. Da je Maša bila beskućnica? Da nije imala novca za ogrev?
      Svekrva je često bila kontradiktorna. Njene priče protivrečile su onome što je govorila pre samo nekoliko dana. Njeni stavovi su bili fluidni, bez čvrstine. Kao da ih nije ni imala, kao da je većinu toga izgovarala u afektu. Večito je bila nečime nezadovoljna. Na nekoga besna. Psovala je i frktala. Bila je gruba. Vređala ju je svojim podrugljivim tonom i prezrivim pogledima. Bilo joj je teško, činilo joj se nemogućim da to prihvati. Očekivala je da će biti više nalik njenoj majci. Očekivala je da su majke jedne drugima slične. Kada je došla da živi u ovoj kući, međutim, susrela se sa ponašanjem, sa stilom života, kakvi su joj do tada bili nepoznati. To ju je zbunilo do te mere, da se osetila paralisano. Nije nalazila načina da komunicira sa njima. Ne samo sa svekrom i svekrvom, već ni sa mužem. Promenio se, gotovo preko noći. Kao da ju je podlo vrebao, čekao da je namami na svoju teritoriju, da je uhvati u zamku. Pa da nametne svoja pravila.
      Najveći problem sa pravilima je bio taj što su bila potpuno nejasna. Kao da nisu ni postojala. Iz njenog ugla, bili su kao mali čopor potpunih divljaka, koji žive vođeni nagonom. Impulsivno. Drsko. Sve se više zatvarala u sebe. Njen pogled bio je zbunjen. Kada je govorila, osećala je neprirodnu ukočenost oko usana. Nešto se sa njom dešavalo, nešto nije bilo u redu, a ona nije znala šta. I oni su to primećivali i njihov bes prema njoj sve je više rastao. “Majka te je razmazila”, rekla joj je svekrva prezrivo je pogledavši. Stajala je za šporetom na drva, u prevelikom džemperu. Bio je crveno-beli, sa zimskom šarom. Izgledala je komično. Zapušteno. Divlje.
      “Moja mama je takva”, pravdao ju je, prilično neubedljivo. “Odrasla je u centru Beograda. U Takovskoj. Ona je dete sa vrelog gradskog asfalta.”
      Stranice Mašinog dnevnika bile su ispisane sitnim, kitnjastim slovima. Zapitala se da li ga je ikada pročitao. Da li je uopšte znao da je tu. Kada su spremali stan, pred venčanje, pronašla je rođendansku čestitku koju mu je ona napisala. “Hoćeš da sačuvaš ovo”, pitala ga je, našta joj on istrgnu čestitku iz ruke, kratko je pogleda, pa je baci u kantu za otpatke.
      Sačekala je da izađe iz sobe, pa izvadi čestitku iz kante. “Srećan rođendan i da ga dogodine proslavimo utroje”, pisalo je kitnjastim slovima.

       

      III

       

      Postojao je neki problem u vezi Mašinih roditelja, ali ona, čitajući dnevnik, nije odmah shvatila o čemu se radilo. Maša je bila ljubomorna na ljubav svoje svekrve prema svom nevenčanom suprugu. “Kada me zagrli i poljubi, ja se istopim. Kada poljubi njega, dođe mi da prepuknem od zavisti”, pisalo je u dnevniku. “Rekao mi je juče: “Šta će biti kada se naši roditelji upoznaju?” I ja sam se brinula zbog toga, ali toliko sam želela, toliko sam očajnički želela da počnemo zajednički život.”
      Možda su Mašini roditelji bili dvoje hipika. Možda su imali duge, neuredne kose, nosili prsluke od teksas platna i živeli u prikolici. Možda su se svake večeri okupljali sa prijatljima, pili pivo i igrali jamb. Možda su bili odmetnici, nomadi.
      Svekar i svekrva uporno su slušali jednu te istu radio stanicu koja je emitovala jedne te iste hitove folk muzike. “Moje srce sreću ne krije”, pevušila je svekrva dok je svojim koščatim prstima mesila hleb u velikoj, ljubičastoj vangli. Ta muzika ju je zamarala. Zamarala ju je i oronula letnja kuhinja, u čijim se ćoškovima skupljala paučina, koja je bila ispunjena parom i mirisom kokošje supe. Kuvala se satima, krčkala polako na starom Smederevcu. Svakog dana, svakog božjeg dana je kuvala supu. Kao da će svet propasti ako je samo jedan dan ne budu jeli!
      Njena majka bila je zaposlena žena koja je kuvala vikendom. Pet različitih jela, za pet radnih dana. Sipala ih je u plastične kutije koje bi prethodno oprala. Panično se plašila bakterija. Frižider je bio izglancan, a hrana poređana po striktnom redu: na gornjoj polici mlečni proizvodi, ispod suhomesnato. Potom kuvana jela, a u fijoci na dnu voće i povrće. U vratima jaja, mleko i jogurt. Bila je navikla na red. Na jasno definisana pravila.
      U špajzu koji se nalazio u dnu letnje kuhinje, na drvenim policama bila je poređana nepregledna gomila tegli sa zimnicom. Bile su bez natpisa. “Pa valjda vidiš šta je kad uzmeš”, rekla je svekrva podrugljivo. Njena majka nije ostavljala zimnicu, jer “sve to ima da se kupi”, ali baka jeste. Bila je učiteljica. Svaka tegla imala je belu nalepnicu sa natpisom. Možda je to zapravo besmisleno. Ipak, ona je bila navikla na disciplinovan, strogo uređen život.
      U neomalterisanoj kući u prigradskom naselju koja je sada bila njen dom, živelo se nekako stihijski, haotično. Aljkavo. Nasumice.
      Bila je zbunjena. Činilo joj se nemogućim da se ikada snađe u tom haosu.

       

      IV

       

      Bili su u braku nešto više od pola godine i ona bi se ponekada zapitala da li ga uopšte još voli. Njen svet bio je skučen i ispunjen stalnom strepnjom. Bili su tako promenljivog raspoloženja, tako impulsivni i nagli, tako drski i besni na ceo svet. Ili je njoj to tako izgledalo. Možda su oni sasvim normalni ljudi. Možda su ljudi ustvari takvi. Možda je ona bila čudak.

      Bili su joj nedokučivi i večito je strepela od njihovih reakcija. Šibnuli bi je pogledom prekorno i izgovorili neku drsku uvredu na njen račun. Možda je bila preosetljiva. Možda normalni ljudi tako komuniciraju. Direktno, bez uvijanja, bez dlake na jeziku.

      Pitala se ponekada da li ga još voli, ali bi brzo pronašla odgovor na to pitanje. Kada bi uveče legli u bračni krevet, ušuškala bi se pored njega, a on bi je zagrlio, zaštitio svojim toplim, snažnim telom. Tepao joj je. Nežno ju je gledao simpatično se smeškajući.

      Ipak, najviše od svega bi je dirnuo način na koji je govorio o svojoj porodici: o svojim roditeljima, bratu i petogodišnjem bratancu. Sa toliko ljubavi i nežnosti. Kada je pre dve godine radio na buvljoj pijaci, jednom je celog dana naplaćivao po deset dinara više od prave cene. Ukrao je, ali časno, bez kajanja. Posle posla otišao je u Slatku kuću i kupio džak bombona za bratanca. Opisivao je njegovu dečju radost sa nekom potisnutom setom u glasu. Što nisu imali više, što nisu mogli bolje.

      Verovala je da ga voli. Bio je prek, ali u svojoj suštini dobar, neiskvaren, iskren. Voleo ju je. Znala je to, jer joj je tepao i grlio je kada bi uveče legli. Znala je to jer su njegove ruke bile snažne, a telo toplo. Pomisli na život bez njega. Pomisli na svoj prevelik devojački krevet. Tuga joj ispuni srce. Ne bi mogla, nikako ne bi mogla da ga ostavi. Bez obzira na sve.

      Verovala je da ga voli i strpljivo je podnosila život sa njim. A onda je, jedne večeri, u kartonskoj kutiji punoj svakojakih papira i dokumenata, pronašla dnevnik izvesne Maše. Prepoznala je sebe u njenoj nevešto ispripovedanoj priči i hladna jeza joj na tren uspuza uz kičmu. Legla je u krevet pred zoru, sa gorkim ukusom u suvim ustima.

       

      V

       

      Možda se ljudi vremenom menjaju. Možda prema meni neće biti takav. Sigurno je tu bilo i njene krivice. Možda mu se desilo jednom. Dvaput. Pa dobro, niko nije svetac. Razbesni se čovek.

      “Molila sam ga da prestane da mi zavrće ruku, jer me je bolelo. Besno me je odgurnuo od sebe, pa izleteo iz sobe zalupivši vratima. Ja sam samo sela na pod i plakala. Posle dvadeset minuta je došao, kleknuo pored mene i zagrlio me. Nežno mi je rekao da ustanem. Odveo me na kauč. Nije se izvinio, ali me je zagrlio i gledali smo crtani film. Vidim da se kaje. Oprostila sam mu.”

      “Jednom mi je bivša devojka opsovala majku”, ispričao joj je jedne večeri, dok su se još zabavljali. Majka mu je tada bila bolesna. Imala je povišen šećer. “Posvađali smo se nešto, ne sećam se više oko čega i ona mi kaže: “Jebem ti mater!” A ja… kad joj tad nisam… ja njoj. Ali uzdržao sam se. Ali, dobro, jebiga. Posle smo se pomirili. Valjda se desi čoveku da pukne.”

      “Iznervirao me je i meni je izletela ta psovka. Nisam razmišljala šta govorim. Sad mi je žao, znam da je bilo grozno, znam da mu je bilo strašno da to čuje u tom trenutku. Ali to nije izgovor da me udari. Udario mi je takav šamar, da me je obraz pekao još dva sata. Valjda se desi čoveku da pukne. Ja znam da je on u svojoj suštini dobar, iskren, neiskvaren. Znam koliko voli majku. Valjda ja ne mogu da prevaziđem tu ljubomoru.”

      “Bila je podla, mala zlobnica”, rekla joj je svekrva jednog jutra dok su seckale povrće za supu, “Znaš onako sve fino, fino, a u sebi … Samo ona zna šta ti misli. Samo je sebe gledala. Iskoristila ga… Ja sam odmah znala, čim sam je videla sam znala. Ali, šta ja da se mešam. On je odrastao čovek…”

      “Uvredila me je. Ne znam zašto, šta sam joj skrivila. Stvarno ne znam zašto. Rekla mi je da zaista ne zna šta on radi sa mnom, kad ionako ne mogu da imam dece. Ne mogu da imam dece? Ustvari je htela da kaže da ne treba da ih imam, zbog genetike. Počele smo da se svađamo. Držala sam u ruci kutlaču i mahala njom, vičići na nju. Uleteo je u kuhinju i raspalio me po ruci. Kutlača mi je ispala i tresnula o pod. Ja sam jauknula. “Pa jebem ti mater”, viknuo je tako glasno da mi se učinilo da se sve zatreslo.”

      Mašina majka bolovala je izgleda od neke duševne bolesti. To je shvatila negde imeđu redova. U tome je dakle bio problem, zbog toga je strepela od njenog upoznavanja sa svekrvom.

      “Danas ga napuštam. Volim ga, volim ga, ali ne mogu više. Ovo više ne liči na vezu. Živim u strahu. Šta ako se opet razbesni? Šta ako me opet udari? Nisam srećna sa roditeljima, ali nisam srećna ni sa njim. Ostavljam mu ovaj dnevnik, ovde, u ovoj kartonskoj kutiji sa dokumentima. Da ga možda nekada nađe. Možda ga pročita i shvati šta je uradio.”

       

      VI

       

      Navijala je sat na pola sedam, kako bi ustala na vreme da mu spremi doručak. Volela je da prvu jutarnju kafu popije sama, u tišini. On je dolazio u pola osam. Na poslu je veći deo noći spavao, tako da je uvek bio odmoran i oran za novi dan. Nakon što bi doručkovali, silazili su u letnju kuhinju, gde su pili kafu sa njegovim roditeljima.
      Uz doručak je gledao kanal sa crtanim filmovima. Simpatično se kliberio. Bilo joj je pomalo čudno što odraslu osobu toliko zabavlja program namenjen najmlađima, ali istovremeno mu se i divila što pronalazi zadovoljstvo u jednostavnim, banalnim stvarima. Izgledao je tako drago i nevino.
      Tog jutra je ustala već u šest. Jedva da je spavala. Misli joj nisu davale mira.
      Možda se ljudi vremenom menjaju. Možda prema meni neće biti takav. Možda je tu bilo i njene krivice. Uostalom, niko nije svetac. Razbesni se čovek.
      Ipak, gorčina u ustima i grlu nije nestajala. Dok je pila kafu, pomalo joj se gadilo to mesto, ta hladna olupina od kuće koju nikada nije do kraja prihvatila kao svoj dom. Pomalo joj se i on gadio. Jutro je imalo drugačiji miris nego prethodna. Osećala se malo hrabrije, malo slobodnije. Znala je njihovu mračnu tajnu, zbog čega je ispuni izvesni osećaj superiornosti.
      A onda je začula škripanje stepenika. Svojim teškim, usporenim korakom penjao se ka njihovom stanu na prvom spratu neomalterisane kuće u dnu dvorišta. Otvorio je vrata, a na licu mu simpatičan osmeh. Možda malo manje simpatičan neko obično. Za nijansu.
      Seo je za sto na kome ga je čekao doručak. Poljubio ju je. “Kako si, Cico”, reče mekim glasom. Osmehnula se pogledavši ka podu. “Okej”, reče naizgled veselim tonom.
      Uključio je televizor i zagledao se u crtani film, žvaćući sendvič sa kulenom koji mu je napravila.
      Dole, u dvorištu, svekrva je već stavljala supu. Hvatala ju je muka pri pomisli na neuglednu letnju kuhinju ispunjenu vlagom. Na njene podrugljive komentare i prezrive poglede. Hvatala ju je po malo muka i od njegove preterane privrženosti majci. Jednom je ošamario bivšu devojku zbog neoprezne psovke. Ošamario ju je tako, da ju je dva sata pekao obraz.
      Rasklonila je tanjire i pokupila mrvice sa stola kuhinjskom krpom. Ustao je i krenuo ka vratima. Stajala je gledajući ga par trenutaka, a on se okrenu i reče: “Idemo dole?”
      Da je još samo malo zastala, da je bar još tren promislila, možda bi sve bilo drugačije. Ipak, novo jutro i topao miris njegovog snažnog tela pomalo su sprali ukus gorčine, odagnali jezu koja joj je noćas na tren uspuzala uz kičmu.
      “Idemo”, reče, pa poslušnu krenu za njim.

    • #28061
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Periferija života naslikana blatom i suzama tuge i besa… dok čitam, sve vreme želim da pobegnem od tih nedovršenih ljudi iz zaturenog mesta… odličan nenametljiv stil 😃

    • #28113
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      Drago mi je da je priča ostavila utisak. Inspirisana je stvarnim događajima i ljudima i više puta sam želela da je ispričam, ali mi nije polazilo za rukom da dočaram sav čemer života u tom okruženju. Čini mi se, na osnovu ovoga što kažete, da sam sada u tome uspela, bar dobrim delom. Hvala Vam što čitate moje priče, puno mi znači.

    • #28122
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Uspeli ste prilično, priča dugo odjekuje u glavi posle čitanja, i samo vaš samilosni ton me sprečava da se iznerviram pred nepromenljivošću takvih života. Imate dar da plastično dočarate atmosferu, tako da sve deluje dokumentaristički, ali ne i suvoparno. I iako su vam priče ktatke, imaku potencijal da se pretvore u neku dužu formu… u stvari ja bih čitala još, iako su komletirane i zaokružene☺

    • #28206
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 40
      • Odgovori: 451
      • Ukupno: 491
      • Heroj
      • ★★★★

      Чита се у једном даху и остаје баш тај осећај горчине у устима. Браво! Квалитетно пренета емоција и атмосфера…

    • #28264
      diotima
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 88
      • Ukupno: 126
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala vam puno što čitate i drago mi je da vam se sviđa. 🙂

Gledanje 5 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up