fbpx

Burakumini

Početna Forumi PROZA Burakumini

Gledanje 3 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #20437
      palma5
      Учесник
      • Teme: 2
      • Odgovori: 2
      • Ukupno: 4
      • Vrednica

      – „I ja odavno ne koristim taj zvanični naziv, kojim nas je neko diskvalifikovao i pre nego što smo krenuli, imam averziju prema njemu. Zvuči nerealno, daje lažnu nadu. S druge strane, liči mi kao da svi sa etiketom IRL imamo istu onu žutu traku sa Davidovom zvezdom, koja je, u nekada netolerantnoj sredini, jedne kristalne noći data Jevrejima.“ – rekoh.

      – „Izvini, moram da potražim decu. Mora da su kod strica u susednoj baraci. Sačekaj me, uđi unutra, odmah se vraćam.” – iznenada, skoro u jednom dahu, reče V. i već poče da se udaljava. Sve mi se čini da ga je moja asocijacija prejako pogodila, oslobodila teškom mukom prikrivane slutnje, razorila mu utopijski vrt kojim je pokušavao da se izoluje, da vrati ono čega više nema. Suočavanje sa istinom mora biti mudrošću ispunjeno, onu koja može da nam konstruiše novu budućnost treba što pre prihvatiti, a onu koja pokušava samo da rekonstruiše prošlost, možemo da odložimo. Očigledno V. je svojim begom želeo da odloži suočavanje sa istinom.

      Još mi u glavi odzvanja ono IRL i moje, najblaže rečeno, nezgrapno upoređenje sa žutom trakom i Davidovom zvezdom. Pokušavam da stvari rasčlanim i razjasnim, da nađem neko opravdanje za onako surovu digresiju. U zavetnim knjigama stoji zapisano: „U početku beše Reč; Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo.” Reč koja je stvorila, omogućila život, vanvremenska Reč čiju lepotu ne možemo da sagledamo, samo možemo da osetimo njene titraje dok se rađamo – počinjemo život, umiremo, Reč dobrih, iskrenih namera, Reč kojom nas je svevišnji dočekao i nekako obavezao da i mi činimo dobra dela. Na našem novom početku umesto bar kurtoaznih reči dobrodošlice, onom rečju, bezobzirno smo žigosani od nekoga ko pokušava da nas na Mefistofelov perfidan način zavede, izoluje, sklopi privremeni ugovor sa nama, koji nikako ne bi smeo predugo da traje, kojim će nas što je moguće više distancirati od njih samih, ne nudeći nam integraciju, posao, ništa, sem bizarnih, napuštenih odmarališta, baraka, jednokratnih humanitarnih pomoći, što im i nije bilo teško sa nama, na vetrometini, bez zaštite, bez upozoravajućih faustovskih Duhova. Morao sam da iskažem neslaganje, da nađem neku jaku komparaciju, jer ona tri slova kao simbol, izolavana, izvučena iz konteksta zvučala bi nejasno, neubedljivo, pogrešno, a V. kao da me je onim skoro neprimetnim grčem pozvao, izrazio želju za mojom željom da ga i ja, kao što je on, dok mi je prenosio zajedljive reči državnog službenika, na sličan način protumačim i potvrdim. Ukoliko IRL prihvatimo kao semantički simbol, njegovo značenje možemo ispravno da protumačimo jedino ako ga okružimo drugim simbolima, stvarajući tako kontekst iz kojeg možemo da definišemo njegovo pravo značenje. Izdvojeni simbol može da bude samo maska koja zaklanja njegovo pravo značenje. Možemo da nagađamo šta se krije iza te maske, ali njegov pravi smisao ne možemo da sagledamo u odnosu na neki objekat, ili neku životnu situaciju, ukoliko i drugi simboli-označitelji u njegovom kontekstu ne ukazuju na to. Šta bi se desilo ako bi iz zadnje rečenice prethodno izrečenog stava uklonili onaj naglašeni označitelj „u nekada netolerantnoj sredini“, pa da sada rečenica glasi: „S druge strane, liči mi kao da svi sa etiketom IRL imamo istu onu žutu traku sa Davidovom zvezdom, koja je jedne kristalne noći data Jevrejima.“ Izazvali bi dilemu kod onih nedovoljno upućenih, koji tu kristalnu noć sada mogu da povežu sa predivnim transparentnim kristalima i nekom lepom manifestacijom tokom takve noći, a ne sa razlupanim jevrejskim prozorima i izlozima i najavom njihovog progona. Još ako bih ispred sintagme „kristalne noći“ dodao nove označitelje, tako da konstrukcija sada izgleda – „jedne  divne, mesečinom obasjane kristalne noći“, otklonili bi kod one neupućene grupe sve prethodne dileme, a istovremeno doveli do konfuzije kod onih koji kristalnu noć povezuju sa egzodusom Jevreja, jer uvođenjem novih označitelja, u ovom slučaju neprimerenih, na pogrešnom mestu, promenio bi se smisao konteksta i izrekla laž. Kakvo bi značenje mogli da uočimo u „maskenbalu simbola” koji okružuju ono IRL u sledećim strukturama: „Moj kolega, zbog renoviranja stana, kao interno raseljeno lice boravi sa porodicom u stanu svog kuma”, ili „IRL bi umesto kao akronim za Interno raseljena lica, više mogao da se odnosi na Imaginarno Realne Luzere”. Kontekst prve strukture ukazuje na najmanje dve pozitivne stvari sa skoro eksplicitnom najavom srećnog završetka, stan će renoviranjem biti u boljem stanju, a kumovske veze podrazumevaju lepo druženje. Druga struktura mnogo više ukazuje na nas, jer svi smo mi nešto, bez naše saglasnosti zauvek izgubili. Za nas onda postoji samo još jedna skrivena nada – „Lucky Loser”. Koliko lepih želja i iskrenih namera ova dva simbola, ove dve, na prvi pogled oportune reči, nude. Neko ih je na zadivljujući način etimološki spojio, tako da, iako stoje jedna pored druge, bez ikakvog dodatnog označitelja, čak su iste težine, prva je svojom dubinom apsolutno nadjačala drugu, tako da sada, razastirući miomirise zimskih prazničnih čarolija, gubitnike, dajući im nadu, preoblikuju u moguće srećne pobednike. Zvuči primamljivo, ali bez realnih nagoveštaja, takve ponude brzo izmiču. Čekajući prijatelja, koji se nešto duže zadržao, nastavljam lingvističke komparacije sa prethodno iznesenim razmišljanjem: simbolični poredak sa onim „Lucky Loser” u središtu konteksta, i onim dodatnim označiteljem „bez nagoveštaja”, kojim sam čini mi se sve pokvario, sada zvuči kao iluzija, koja bi mogla da preraste u neki Imaginarni poredak prožet neostvarenim željama, usamljenošću, čežnjom i zavišću zašto nismo sada na Planici pa da se tamo na mnogo lakši način, na skakaonici, izborimo za naš srećni „Lucky Loser”, nego ovde gde sneg veoma retko pada, a ipak, čini mi se da je čekanje i njegovih neizvesnih nagoveštaja mnogo izvesnije od čekanja naše Nade. Jaka čežnja za nečim što je nemoguće ostvariti i pored naše uporne želje i naprezanja može pogubno da utiče na našu psihu, nekad i sa fatalnim posledicama. Frojd nas je dobro savetovao da principom zadovoljstva smanjimo tenzije, da ih svedemo na minimalni homeostatični nivo, jer upravo akumulacija tenzija stvara bol. Zato bi bilo pametnije da o nečemu drugom, relaksirajućem, razmišljam.

      U glavi mi nešto zatreperi, upravo kao ta potrebna relaksirajuća mogućnost, da nismo usamljeni, da postoji neko sličan nama, ujedno i kao refleksija na ono što je V. zadnje rekao – „potražiće decu u susednoj baraci”. U prvi mah ličilo mi je na jedno od onih od ranije poznatih spasonosnih sećanja, koje je i ovoga puta, pohrlivši iz mojih transcendetalnih metafizičkih prostora, pokušavalo da me nekim banalnim mađioničarskim trikom zaštiti i izoluje od deprimirajućih razmišljanja, ali ubrzo, kako je vizija postajala viralnija, polako zaključih da tu nema nikakvog trika, da je sada to bilo na granici imanentne asocijacije sa „barakoidnim“ okruženjem u kome se nalazim. Burakumini. „Burakumini u barakama” – skladno poskakuju suglasnici. Setih se jednog članka iz nekog časopisa, koji sam davnih godina pročitao i čiji sadržaj mi se tada činio toliko dalekim, ujedno i nestvarnim, tako da sam, smatrajući ga irelevantnim i diskutabilnim, strpao u moždani folder „Egzotične zemlje“, koji veoma retko otvaram, ali očigledno je sada bio trenutak da se otškrine. Bila je to priča o Burakuminima, narodu koji sa Japancima deli isti jezik, religiju, običaje, fizički izgled, iste gene, i njihovom stigmatizovanom istorijskom statusu u svojoj državi, u Japanu.

      Pokušaću da je ovde prepričam što verodostojnije, onako kako sam je zapamtio. Početak zvuči poznato! Još kada bih ovoj (ili ovakvoj) najavi priče dodao „onako kako je pripovedao novinski reporter”, mogao bi Platon da me optuži za plagijat, jer priču započinjem upravo rečima njegovog Kritije, koji je „onako kako je pripovedao Solon”, iz „druge ruke” – kao što nameravam i ja o Burakumunima, pričao o uzornoj, idealizovanoj ljudskoj prapostojbini Atlantidi, koja je na kraju, kao sve što je ljudski nedostižno, morala da završi kao nedosanjana maglovita reminiscencija. Ili, razlog destrukcije Atlantide možemo pronaći u nekoliko godina ranije kazivanom Platonovom univerzalnom državnom lajtmotivu: „Kraljevska, ili bilo koja druga vlast nikada ne propada krivicom nekog drugog, nego uvek sopstvenom krivicom“, a Zevs, koji je već uočio neprihvatljive kognitivne distorzije i anomalije njenih žitelja, njihovu je zemlju kaznio strahovitim razaranjem i potonućem, za nauk drugim civilizacijama, i poslao je u intrigantnu, još uvek nedokučivu pitijsku misteriju, kojoj se ustrajno vraćamo. A onda, bog nad bogovima „Zevs – reče”: ovo neka bude nauk svim ljudima i svako njihovo sagrešenje biće kažnjeno vatrom, vodom i otrovom. Atlantidu sa deset kraljevstava nije mogao ni Posejdon da spase od njihove zle krvi i bratskih sukoba, a državu sa samo dva kraljevstva koja se ne mogu dogovoriti i stalno su u zavadi kazniću još strašnije: podanike jednog kraljevstva prognaću sa njihovog ognjišta, ali ne predaleko, da i dalje osećaju dah zavičaja i da za njim večno tuguju, njihova svetilišta ostaviću na milost i nemilost njihovih krvnika, podanicima drugog kraljevstva, a njih ostaviću u kužnoj sredini, da tamo, opijeni pirovom pobedom okajavaju svoje grehe. Sve dotle dok se ne dozovu pameti i jedni sa drugima ne razmene kape pomirenja, a čuvari svetilišta ustrajnim molitvama, podvižništvom i prinošenjem bogatih darova bogovima ne izmole ukidanje kazne.  A možda tu misterije uopšte i nema, minuciozni Platon je samo pokušao da nam na što uverljiviji i slikoviti način nagovesti „večni krug”, da je ono kako bi trebalo da bude, već bilo, da ideale uvek možemo da nađemo u prošlosti, makar to bilo u nekoj iskonskoj iracionaliji, kroz lepu, bajkovitu, slikovitim detaljima racionalija prošaranu, zavodljivu priču, da takve ideale, jer su najbolji i mogući, iako nekad dolaze sa nepostojećeg mesta, treba da sledimo, da nam budu uzor, da ih prevedemo u sadašnjost, ali da će, nažalost, sve to jednog sudnjeg dana, neki možda novi Zevs da pretvori u nešto što je bilo, a što će onda biti nešto što bi trebalo da bude nekim novim generacijama.

      A sada, konačno bih mogao priču o Burakaminima da ispričam bez nesmotrenih, ili, ipak da previše ne obećavam, sa minimalno naglašenim alteracijama.

    • #20466
      Tijana Branković
      Модератор
      • Teme: 16
      • Odgovori: 152
      • Ukupno: 168
      • Heroj
      • ★★★★

      Za ovo veliki 👏🏻👏🏻👏🏻👏🏻 !!

      Evo još malo 👏🏻👏🏻👏🏻

      🙂

       

    • #29117
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 69
      • Odgovori: 435
      • Ukupno: 504
      • Heroj
      • ★★★★

      Evo jednog uspešnog primera primene filozofije u književnosti… ne mora puno da se traga, iz komšiluka, sa kutka 🗿

    • #29336
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 40
      • Odgovori: 451
      • Ukupno: 491
      • Heroj
      • ★★★★

      Na našem novom početku umesto bar kurtoaznih reči dobrodošlice, onom rečju, bezobzirno smo žigosani od nekoga ko pokušava da nas na Mefistofelov perfidan način zavede, izoluje, sklopi privremeni ugovor sa nama, koji nikako ne bi smeo predugo da traje, kojim će nas što je moguće više distancirati od njih samih, ne nudeći nam integraciju, posao, ništa, sem bizarnih, napuštenih odmarališta, baraka, jednokratnih humanitarnih pomoći, što im i nije bilo teško sa nama, na vetrometini, bez zaštite, bez upozoravajućih faustovskih Duhova.

      Браво.

Gledanje 3 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up