fbpx

ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA – Italo Kalvino

Zamak ukrštenih sudbina

„Zamak ukrštenih sudbina“ je uslovno rečeno zbirka priča jer se sve nadovezuju se jedna na drugu, pa može ličiti i na roman, ili pre na novelu. Knjiga je podeljena na dva dela, pod nazivima Zamak ukrštenih sudbina i Krčma ukrštenih sudbina. Planiran je bio i treći deo koji bi se zvao Motel ukrštenih sudbina, ali kako sam pisac kaže – nije odmakao daleko od oblikovanja osnovne ideje jer se jednostavno iscrpeo, kako svoje teorijsko, tako i izražajno bavljenje tim eksperimentom.

Prvi tekst, Zamak ukrštenih sudbina inspirisan je špilom tarot karata koje je, sredinom XV veka minijaturama oslikao Bonifacio Bembo za vojvode od Milana. Drugi tekst, Krčma ukrštenih sudbina, komponovana je pomoću špila tarot karata koji se danas najčešće sreće, a to je Marseljski tarot. Samu ideju da koristi tarot karte kao pripovedačku kombinatoriku dobio je godinama pre nego što će objaviti ovu knjigu. Silno vreme posvetio je proučavanju tuđih napisa o pripovedanju pomoću karata i jeziku simbola, što su prvi analizirali M.I. Lekomčeva i B.A. Uspenski ( „Gatanje kartama kao semiotički sistem“), kao i B.F. Jegorov („Najjednostavniji semiotički sistemi i tipologija književnih zapleta“).

Ipak, sam pisac kaže da se nije mnogo oslanjao na metodološki doprinos ovih istraživanja. Od njih je prihvatio ideju da značenje svake pojedinačne karte zavisi od mesta na kome se ona nalazi u nizu karata koje joj prethode ili slede. Pročitavši sve te „materijale“, pisac ih odbacuje i pušta mašti na volju oslanjajući se na lične sugestije i asocijacije, pokušavajući da ih tumači na osnovu zamišljene ikonografije.

Asocijacije koje su mu se rađale stvarale su niz scena piktografske priče, ali nikako mu nije polazilo za rukom da karte poređa u niz koji bi sadržavao mnoštvo priča. Bio je prinuđen da stalno menja pravila igre, opštu strukturu, pripovedačka rešenja, jednom rečju – kombinatorika se otimala. Potom je shvatio da je svet sa minijatura iz petnaestog veka sasvim drugačiji od onoga koji se vidi na popularnom marseljskom tarotu. Ali ne toliko zbog toga što su neke arkane drugačije naslikane, pa su iz korena menjale priču na koju se odnose, koliko stoga što su ove priče pretpostavljale drugačiji senzibilitet i jezik.

Zatim je pokušao, referišući na Besnog Orlanda na šta su ga vizuelno podsećale, da pomoću viskontskih tarot karata sastavi nizove inspirisane ovim Ariostovim epom. Tako mu je bilo lakše da sagradi svoj „magični kvadrat“ i osnovne priče koje se u njemu ukrštaju. Potom je samo pustio da se oblikuju ostale međusobno ukrštene priče, pa je dobio neku vrstu ukrštenice, sačinjene od slika umesto od reči, čiji se svaki red mogao čitati u oba smera. Za nedelju dana završio je Zamak ukrštenih sudbina.

Krčma ukrštenih sudbina

Priče su naišle na dobar prijem i to ga je ohrabrilo da zaviri u Krčmu i pokuša da je pridruži zamku. Misleći da će ovaj poduhvat lakše ići jer su marseljske karte popularnije, pa stoga imaju i mnoštvo pripovedačkih sugestija, iznenadio se kada je shvatio da mu ne polazi za rukom da sagradi okosnicu za ukrštene priče. Nikako nije uspevao da ih uklopi u jedinstvenu šemu, priča se stalno komplikovala, negirajući druge kojih nije želeo da se odrekne.

Tako je provodio dane i dane mučeći se i gubeći se u šemama i konstrukcijama koje nisu bile izvodljive. Sve više su se umnožavale prinude i prepreke o kojima je morao da vodi računa. Kada je pokušao da preradi stranice s kojima se već srodilo mnoštvo literarnih aluzija, one su počele da se opiru i blokiraju ga. Vraćajući se godinama u ovaj lavirint koji ga je iscrpljivao, počeo je da se pita da nije poludeo. Da nije potpao pod zlokobni uticaj ovih tajanstvenih slika koje ne dopuštaju da se njima nekažnjeno poigrava?

Odlučio je da odustane. Prošlo je prilično vremena a da o tome uopšte više nije razmišljao. Onda bi mu odjednom sinula ideja da tome pristupi na drugi, jednostavniji, brži način, prepravljao je šeme, budio se noću da brzo označi neku konačnu ispravku, ponovo legao s osećanjem olakšanja što je našao savršenu formulu, da bi ujutru, čim bi se probudio, sve pocepao.

„Krčma ukrštenih sudbina“ plod je tegobnog rađanja. Odlučio je da objavi Krčmu prevashodno da bi je se oslobodio. Tek kada bude odštampana, pisac će jednom zauvek (nada se) biti daleko od nje.

Kada čitamo ovu knjigu čini nam se da je pisac vrlo lako izgradio strukturu oslanjajući se isključivo na svoju maštu. Međutim mnogo uloženog rada i vremena dovelo je prvobitnu ideju do savršenstva. I tu se očituje koliko je zanat bitan, kao i da bez znoja i ceđenja mozga nema prave vanvremene i svevremene priče. Ovaj tekst se u velikoj meri oslanja na piščevo svedočenje o tome kako je knjiga nastala. Njegov pogled u ogledalo omogućuje nam da prozremo šta se sve krije iza fasade, kao i da se sami suočimo sa sopstvenom istrajnošću i poštenjem pred belim papirom.

 

 

Ako ti se sviđa, podeli...