fbpx

O JEZIČKOM KOLONIJALIZMU

Jezik koristimo gotovo nesvesno, osim kada unapred malo promislimo o onome što želimo da kažemo. Pošto ga učimo od majke, on nam služi i da se identifikujemo sa narodom kojem pripadamo. Danas je smislen govor svačija povlastica, dok je nekada bio privilegija uskog kruga obrazovanog plemstva i sveštenstva.

KAKO JE BILO NEKADA

U ne tako dalekoj prošlosti, svakodnevni govor je mogao biti i odraz starešinstva u porodici. Glava kuće slušala se pomno i ne daj bože da mu se upadalo u reč. Ili još gore negiralo ono što je pater familias imao da kaže. Mlađi su čekali na svoj red, žene uglavnom ćutale, a najmlađi bulaznili o koječemu.

Tako se uspostavljao red i pravac kretanja porodice, užljebljivanje u nivoe društvene piramide koji su se postepeno sužavali od dna prema vrhu. Posmatrano sa današnje tačke gledišta, liči na diktaturu povlašćenih u samom vrhu lanca ishrane.

Ali prevarićemo se ako se povedemo za tim utiskom. I pored neograničene vlasti onih koji stoluju na vrhu, bilo porodice, bilo države, samovolja nije bila dozvoljena. Čak je svaka odluka morala biti detaljno pretresena od strane veća najmudrijih. A nakon toga potvrđena kroz opštu saglasnost oko cilja delovanja. Tako se predupređivala anarhija ili bilo kakvo zastranjenje povedeno za novotarijama koje su mamile svojom egzotičnošću. Ionako je njihov šarm najviše ležao u nedovoljnoj ispitanosti svih mogućnosti, a samim tim i posledica trasiranja novih pravaca u svakodnevnom i kulturnom životu porodica, naroda.

DANAŠNJA VAVILONSKA POMETNJA

Naravno jezici su se menjali pri susretima predstavnika udaljenih, pa i komšijskih krajeva. Naročito ako strana reč koju bi čuli ne bi zapremala pojam koji je trebala da označi. Ako kod nas nisu rasle urme, onda nismo mogli ni da imamo domaće ime za to. Ako nismo upražnjavali određene običaje (pada mi na pamet sunećenje!) takođe nismo mogli ni da ih imenujemo.

Reč nosi u sebi smisao i koristimo je da obeležavamo stvari oko sebe. U Markesovom romanu Sto godina samoće, lik koji počinje da zaboravlja imena predmeta ne zna više ni da ih koristi i njegov svet se nepovratno sužava. Gubitak prevazilazi svoju lingvističku skučenost i raste do ontološke osakaćenosti.

Ako želite da potrete nečiji identitet i kolektivno sećanje – ukinite mu reč. Danas smo svedoci jedne pojave koja suptilno radi upravo to. Neselektivno usvajamo strane kovanice iz novogovora jer nam je tako lakše da obeležimo izvesnu pojavu.

LINGVISTIČKI KOLONIJALIZAM

Tako su se pojavile nove reči i u našem jeziku. S obzirom na to da današnjim svetom vladaju anglosaksonci, pojmove prepoznajemo i govorimo o njima tek kada ih oni krste, zarad neke svoje agende. Uzmimo npr. reč kao što je mansplaining. Pojam koji ona pokriva implicira patrijarhalni način gledanja na stvari koji pojave objašnjava sa muške tačke gledišta i ne dozvoljava nikakvu sumnju u objektivnost strane koja izlaže temu.

Nešto kao u drami Plinsko svetlo koju je 1938. napisao Patrick Hamilton. Muž obmanju je ženu i uverava je da ludi manipulišući gasnom svetiljkom čiji plamen krišom povećava ili smanjuje, tako da ona misli da se to dešava samo od sebe, tj. ne vidi pozadinu scene čija je žrtva.

Don’t gaslighting me je sintagma koja je nastala oslanjajući se na ovaj vid manipulacije i u širokoj je upotrebi na anglosaksonskom govornom području, što je sasvim u redu. Ali zamislite sada upotrebu ovog izraza u originalu kod nas. Nije li to rogobatno? Pri tom termin je neprevodiv na naš jezik tako da zadrži zvučnu jezičku konstrukciju i puno značenje onoga što se želi reći: Ne obmanjuj me!

Kao i whataboutism, kovanica koja se koristi za diskreditovanje sagovornika, više služi za napad ad hominem nego da bi tačno objasnila nešto. Na taj način ne samo da se uvode tuđice u maternji jezik već one imaju za cilj da nas podsvesno skrenu sa puta logičkog mišljenja. Služe nam više da se obračunavamo sa drugima nego da dođemo do konsenzusa oko neizbežnih pojava.

A kolonijalizam u bilo kom vidu upravo to i radi. Skreće nam pažnju sa bitnih stvari na nebitne i baca nam kosku oko koje ćemo da se gložimo dok nam gospodari neprimetno uzimaju malo po malo slobode (a bogami i teritorije!).

Na kraju se više i ne prepoznajemo.

 

Ako ti se sviđa, podeli...