fbpx

Avetinjski pisac

Poštovani Gospodine Pišče,

Uzimam slobodu da Vam se obratim sa velikim poštovanjem, koje sam postepeno sticao, pomno iščitavajući sva Vaša dela. Pokušao sam da Vas upoznam preko reči koje ste odabrali da zapisujete, sledeći unutrašnju logiku svetova koje ste, na moju radost, neštedimice stvarali. Jednim sam budnim okom pratio radnje Vaših maštovitih serijala, a drugim kopao po praznini između redova, ne bih li bar naslutio o kakvom se čoveku radi.
Pitao sam se, i još uvek ne mogu da dokonam, kakvoj slojevitoj strukturi pripada Vaša unutrašnja priroda, osim da se, bez sumnje, radi o biću raznovrsnog emocionalnog bogatstva. Osim toga, ne mogu a da se, sa ushićenošću jednog deteta, ne divim istrajnosti kojom vodite svoje pero u galop po beskrajnim belim stepama onih listova na koje se drveće na kraju svede, bez obzira na aktuelno godišnje doba. Kao da spisateljski zanat zahteva jednu večnu jesen ubiranja zrelih plodova, koja bi potom svoj obnoviteljski ciklus započela lelujanjem opalog lišća.
Kao što možda slutite, prateći ovaj uvod, ni meni ne nedostaje osećaja za poetsko, i moje srce povremeno zavibrira na toj povlašćenoj frekvenciji. Oči mi hvataju one tople senke boja, rastopljene u letnjem sfumatu, a duša je u stanju da shvati tanane nijanse koje stvaraju razlike između punoće privida i privida punoće, dva pola između kojih lebdi svaka samoobmana, tako svojstvena čoveku.
Ali to što sam u stanju da doživim nešto tako neuhvatljivo, kao što i sami znate, nije preduslov veštine kojom bih uspešno zalepio reč na papir. U mojoj neveštoj izvedbi to najviše liči na pribadanje insekta čiodom na ploču; reč mi posle sletanja na papir naprosto umre, i mogu samo da joj posmatram prosuta creva lupom, dok se ne osuše i postanu prah.
Upravo je to razlog zbog koga sam se najzad osmelio da Vam pišem. Mene život nije štedeo, ali sam se uvek grčevito držao borbe kao odgovora na sve nedaće. Tako sam i postigao sve što sam sebi zacrtao, vinuvši se iz kaljuge jednog neperspektivnog porekla obeleženog siromaštvom, i duha i materije. Prvo sam otkrio u sebi velika očekivanja, a onda sam ih i ispunio. Mogao bih za sebe da kažem da sam čovek zadovoljan postignutim, i slika bi bila savršena, da nije jedne malenkosti, tanke pukotine kroz koju mi zadovoljstvo sporo ali sigurno otiče. Naime, voleo bih da detalje svog života pretočim u književno delo dostojno svetske literature, jer moj život to zavređuje, a i sama literatura bi se tim činom oplemenila.
Postoji samo taj jedan problem, ne znam u koje to sfere ispari sva ona autentičnost koja pripada događajima, na putu od moje glave do papira. Ne bih stigao ovako daleko u životu da nisam u stanju da uočim svoja ograničenja, u ovom slučaju u pogledu metoda, ili stila, ili kako god da se zove ta veština kojom nedovoljno vladam.
Već slutite, moja molba se odnosi na Vašu spremnost da, pošto se upoznate sa materijalom koji Vam u prilogu šaljem, pokušate da ga u moje ime uobličite i učinite poželjnim i pogodnim za čitanje širokoj publici. Nudim vam priliku da ukrstimo magiju kojom vi raspolažete, i sredstva koja su meni na raspolaganju, a koja nisu mala, i da zajedničkim snagama stvorimo čedo koje bi nam obojici bilo na ponos i diku.
Željno čekam Vaš odgovor i, poput kockara sa samo jednim preostalim žetonom, uzdam se u proviđenje i Vašu dobru volju.
S velikim poštovanjem,
Gospodin Vaš Čitalac
***

Dragi Gospodine Čitaoče,

Vaše me je pismo, moram priznati, prilično zateklo. Svojom ste me ponudom stavili u poziciju o kojoj nikada nisam razmišljao. Pa dobro, možda sam se tu i tamo bavio sličnom idejom u vreme kada sam bio mlad i gladan pisac, iscrpljen nepriznatošću i teškim počecima svojstvenim svim velikim poduhvatima. Tada bi me ophrvale halucinantne misli o bogatom meceni koji me pokroviteljski sklanja sa ulice i, nakon raznovrsnog obroka upućuje u tajne tog drevnog odnosa naizmenične subordinacije.
Ali to je sada daleka prošlost koja mi, kada je se spomnim, rađa duboku nelagodu, jer, da budem iskren, nisam siguran kako bih postupio da se takva situacija postvarila. Ostaću sam sebi večita tajna, nikada neću doznati da li bih bio dovoljno jak da ne pokleknem pred zahtevima stomaka, i prinesem svoj dar na oltar zlatnom žrecu.
Sada smatram da je svaki takav odnos duboko nepravedan prema najmanje jednoj zainteresovanoj strani. Ne sumnjam ni najmanje da je vaša biografija zaslužila da je na svetlost dana iznese jedan rolerkoster reči ogrnutih smislom koji je, pre svega vama prirođen. Upravo ovo zapažanje će iskopati dubok šanac oko zamka vaše sudbine, i učiniti problem spajanja moje tehnike i vaše životnosti nepremostivim.
Ako bismo prekršili sve zakonitosti po kojima se uspešno piše, jedna bi se ipak otela tom pokušaju kidnapovanja, i bežeći koliko je noge nose, preživela torturu. A to je pravilo po kome da bi ispravno pisao prvenstveno treba ispravno da misliš. Dakle, spajati dela koja su jednog čoveka stvorila, sa mislima nepoznatog čoveka, znači iznova stvarati golema od vode i blata, a potom mu udahnuti jedan život koji mu nipošto neće služiti na čast. Bojim se da bih, u žaru sopstvene kreacije, pao u iskušenje da vaš život obojim onim spektrom boja koje vaše unutrašnje oko nije u stanju da sagleda. I ne bi bilo iznenađenje da se, sledeći zakon relativiteta i energiju stvaranja koja nastaje kada se umnože masa ideje i ubrzanje misli, osećaji koji su generativno bili vaši, pretoče u imaginarna dela junaka koga ću stvoriti potkovan željom da opišem nešto što se nikada nije desilo.
Zato je, sa moje tačke gledišta, ovaj poduhvat jednostavno neizvodljiv. Zato što ste vi preduzimač, a moja malenkost je prokleti pisac, i radi uobičajenog funkcionisanja ove stvarnosti koja nam je data, neophodno je da naša polja delovanja ostanu zauvek razdvojena kao ulje i voda. Taj rascep ne umanjuje potrebu za postojanjem takvih jedinki kao što ste vi, a takođe ne utiče negativno na pojave meni srodnih duša, zaogrnutih plaštom fantastičnih ideja.
Zahvaljujem vam se na ukazanom poverenju, i u prilogu vam vraćam stranice vašeg života, sa željom da ih još dugo ispisujete svojim svrsishodnim delovanjem.
Srdačno vaš,
Gospodin Pisac

Porođajne muke jedne knjige

Upozoravamo čitaoce sa slabijim srcem da sadržaj koji sledi može biti potresan! Sad se sigurno pitate šta može biti tako uznemirujuće kada je u pitanju životni proces jedne knjige? Pa to što je mogla i da ne postoji! Ova koja nam je otvorila svoje srce je bila upravo u takvoj opasnosti. Poslušajmo šta ima da nam kaže.

Prenatalno stanje

„Ovim putem želim da se obratim svim autorima. Nakon preživljenih strahota u svom dugom nezvaničnom postojanju, shvatila sam da i mi knjige moramo da dignemo svoj glas. Protiv zanemarivanja i neizvesne sudbine. Jer tu nam samo naši roditelji pisci mogu pomoći!

Na samom početku svog života, dok sam bila tek ideja, radovala sam se svakom susretu sa svojim autorom. On mi je činio lepe stvari, pružao oslonac i hranu od koje sam rasla i disala. Postojao je prećutan dogovor između nas da ću mu svu tu pažnju stostruko vratiti. Jednog dana kad sednem u izlog knjižare.

Tako smo rasli zajedno i planirali sopstvenu budućnost. Kako je vreme prolazilo ja sam bila sve radosnija. Ali, primetila sam po sve povučenijem držanju svog roditelja da njemu nisu sve koze na broju, kako bi to vi ljudi rekli.

Misli jednog fetusa

Umesto da i on bude sve veseliji, tmurni oblaci su se u sve većem broju nadvijali nad njegovu pametnu i maštovitu glavu. Jednoga dana, kada se takva napetost više nije mogla tolerisati, jer je počela da utiče i na moj kvalitet, rešila sam se za direktan pristup.

Blago sam ga pogledala svojim crnim očima i upitala u čemu je problem. On je samo spustio glavu i počeo tiho da plače.Na moje insistiranje, sabrao se i poverio mi svoj najveći strah. Šta da radimo kada me napiše do kraja? Kako da od rukopisa, u kom sam obliku trenutno bila, od mene napravi pravu zrelu i punoletnu knjigu? Kako da završi započeto i pusti me da živim svoju sudbinu?

Mnogo teških pitanja, koje su u stvari jedno pitanje – kome da se obratimo za pomoć? Iako sam bila samo rukopis, komunicirala sam sa ostalim njegovim knjigama na polici. Nemajući kud, obratila sam se njima. Kad me grom nije pogodio! Počele su da se smeju sve u glas. Kao haahaaaha, pa nema ništa lakše!

Na klinici

Najdeblja od njih, koja je izgleda bila i starešina ove papirne zajednice, otvorila se po sredini i ispljunula jedan kartončić. Bila je to vizit karta. Karta za novi i pravi život…

Na njoj je bila adresa izdavača koji je ove tajanstvene procese držao u malom prstu. On je imao potreban materijal, mašine i znanja da od mene, sirovog materijala, napravi jednu prelepu i ponosnu knjigu. Njegove nežne ruke napraviće finalno poliranje moje duše i tela i ja ću, kao sve druge moje sestre, početi da živim dostojanstveno i što je najvažnije – ubedljivo i beskonačno!

Ne mogu vam opisati sestre slatke moju sreću tog trenutka! Izaći ću iz one buđave fioke i smešiću se svetlima reflektora. Družiću se sa svojim mnogobrojnim čitaocima. I oni će mi otvoriti svoje najtajnije kutke da ih pohodim i oplemenjujem svojim rečima. Strah je nestao, a moj pisac je veseliji nego ikad. Pričao mi je kad smo ostali nasamo kako je svet lepo uređen kad svako radi svoj posao.

Prvi dan ostatka života

Neće se više zamajavati i gubiti dragoceno vreme na razvijanje neosnovanih strahova. Jer sad ima partnera. Nekoga sa kojim će podeliti teret rađanja knjige. Koji ni u jednom segmentu nije lak, ali utoliko veću radost donosi!

Eto, dragi moji rukopisi, ne očajavajte, ima nade. Posavetujte se sa svojim autorima ili pitajte mene. Rado ću i vama poslati tu kartu za stvaran svet“!

Rakun

Šinobus je jednolično kloparao kroz opusteli vojvođanski pejzaž, dok je MIlena zamišljeno promatrala svoj odraz u prozoru vagona. U nju je zurilo lice pedesetogodišnjakinje, još uvek prilično dobrog izgleda. Gusta crna kosa uokviravala je bledo lice sa izraženim zelenim očima, već osenčenim od godina i životnog iskustva. Jedva nakarminisane pune usne odavale su senzualni karakter, a visoke jagodice na mršavom licu uokviravale sliku žene, zrele i sigurne u sebe. Međutim, Milenine misli su bile daleko, duboko uronjene u prošlost, koja joj je čvrsto zgrabila dušu, pričajući priču koja je njene oči ispunile tugom i suzama.

Telefon je zazvonio dva dana ranije, dok je ona čvrsto umotana u toplo ćebe, te prohladne zimske večeri, lagano ispijala čaj udubljena u svoju omiljenu knjigu. Ledena kiša je jednolično dobovala u prozorosko okno, rasterujući toplotu iz tamnih uglova njene male garsonjere. Poziv je dolazio sa fiksne linije koju već dugo nije koristila, i čudan nemir joj je obuzeo misli. Ko bi to mogao da bude u ovo doba? I još na telefonu za koji je već zaboravila kako zvoni? Dugo joj je trebalo da se iskobelja iz sofe i pronađe telefon ispod hrpe papira na radnom stolu.

A onda je prošlost stigla naglo, nahrupila kao oluja, stvarajući tornado u njenoj duši. Gabrijela se ponovo pojavila u njenom životu. Posle toliko godina. I sa sobom donela dah sećanja za koji je mislila da su se događala u nekom drugom životu. Sa onu strane zaboravjene duge, u kojoj kovčeg sa zlatom nikada nije nagrada.

Gabrijelu je prvi put srela u domu za siročad gde je tek počela da radi kao pedagog, socijalni radnik. Tek što je završila fakultet. I odmah je znala da je ta plava mršava devojčica od desetak godina, njeno dete. Ljubav je bila moćna, snažna, obostrana i na prvi pogled. “Hoćeš li me ti usvojiti”? – pitala je Gabrijela odmah. “Da mi budeš mama?”. “Hoću, zlato. Jednog dana. Kad porasteš”, odgovorila je Milena smeteno, istog časa uselivši u svoju dušu tugu koja je nije napustila ni trideset godina kasnije. Gabrijela je zurila u nju onim svojim ispranim plavim, zlostavljanim i napuštenim očima. Zadovoljno se osmehnula, pomalo setno, i jednostavno, kao da se podrazumeva rekla – “Znala sam”.

Ta mršava, sitna devojčica je ubrzo postala centar njenog života. Često ju je dovodila kod sebe kući, protiv svih domskih pravila, čitala knjige pred spavanje, kupovala haljinice i lutke. I Gabrijela je sve to zahvalno primala, ćutke, ponekad sa pokojom suzom, i čvrsto grlila Milenu, nemirna kada su bili dani godišnjih odmora ili putovanja, koja su ih povremeno razdvajala. Dečja duša i duša odrasle žene su se spojile u jednu, bezvremenu životnu priču i za MIlenu, koja nije mogla da ima sopstvenu decu, postala oslonac ljubavi i pokretač života.

Na dan kada je Gabrijela trebalo konačno da napusti Dom, sedele su na terasi u dvorištu i pile sok od borovnice, koje su obe volele. Ćutale su, svesne težine lanaca koji su se obavijali oko njihovih srca. “Majko”, reče Gabrijela i brzo dodade: “Znam da ne smem da te tako zovem, da ne čuju…”.I osmehnu se onako više za sebe, sa njenom prepoznatljivom setom u uglovima usana. “Ne mogu da idem”. Milena je posmatrala tu sada odraslu, stasitu i pametnu devojku dok joj se srce raspadalo u parčiće. Čvrsto ju je stegla za ruku i pomlovala po obrazu. “Sada si već odrasla Gabrijela. Odrasli moraju da nauče da žive sami”. Niz Gabrijelin obraz kliznu par suza. Gledala je u Milenu kao da je poslednji put u životu vidi. “Bićemo u kontaktu, zar ne? Zauvek?”, promucala je jedva čujno boreći se da zadrži hrabrost. Jedva uspevajući da ne zavrišti od bola i prigušenog plača, Milena se na silu osmehnu. “Naravno. I znaš šta: zauvek ću biti uz tebe. Budi sigurna”. Gabrijela duboko uzdahne i mali osmeh ozari njeno uplakano lice. “Stvarno? Obećaješ?”. Milena je čvrsto zagrli i privuče k sebi. “Ovako ćemo: ako ti ikada u životu bude teško, strašno teško i najteže, pozovi me i reci neku šifru, i ja ću odmah doći”. Duboko su se zagledale jedna u drugu. Plava i zelena boja sudbine stopile su se u jednu večnu boju. “Jel može – Rakun. Kao šifra”, nasmeja se Gabrijela. Obe su se sećale malog rakuna, plišane igračke koju je kao dete svuda nosila sa sobom. “Može. Rakun. Odlično. Tako ću znati da si to ti”. Posmtrala je Gabrijelu kako uspravna, vitka kao jela, napušta poslednji put dvorište Doma, noseći u ruci mali kofer, i ranac preko ramena. Nije se osvrnula. Milena ju je dugo pratila pogledom, čak i kada je više nije bilo, pokušavajući da nevešto ušije još jednu zakrpu na svom srcu.

Godine su prolazile i njihov kontakt je sve više bledeo. Poslednji put su se čule kada je Gabrijela završila učiteljski fakultet i otišla da kao nastavnica radi u jednom malom mestu u Banatu. Milena je menjla poslove i brakove, prijatelje i mesta stanovanja, večito noseći sa sobom onu zakrpu na srcu, koja je povremeno žuljala. Čula je da se Gabrijela udala za nekog nasilnika, kao da je opet doživljavala neku čudnu, zapisanu sudbinu njenih predaka, duboko utisnutu u genima univerzuma. Izgubile su svaki kontakt, odavno izmenjene adrese i nepostojeće brojeve telefona. Tama je prekrila njihovu plavozelenu dugu života. Sve do one ledene kišne noći pre dva dana.

Voz je usporavao, lagano ulazeći u stanicu malog banatskog gradića. Milena je čvrsto stegnula kaput oko sebe, silazeći na opusteli peron oronule železničke zgrade. Košava je probijala kroz debeli kaput, ledenim stiskom drobeći njeno srca sa štepovima. Prošavši kroz zgradu izašla je na ulicu i ugledala taksi vozilo. “Na groblje”, kratko je rekla vozaču.

Ispred kapale bilo je svega desetak ljudi. Znatiželjno su krišom zagledali visoku uspravnu ženu, zelenih očiju, u grombi kaputu. Vladala je čudna tišina. Nije bilo ni jecaja, ni žamora, ni pesme sveštenika. Milena je lagano prišla jednostavnom kovčegu od hrastovine, ispred koga je stajao krst sa imenom i prezimenom, godinom rođenja. I jedan mali sasušeni venac. Pored kovčega stajala je pogrbljena starica. Brišući suzne oči vlažnom marmicom, zagleda se u Milenu. “Eh, naša Gabrijela…”prozbori uz dubok uzdah. “Ubi je na kraju, onaj nasilnik. Greota. A bila je tako dobra, poštena. Umrla je sama, u bolnici, znate”. Zastade za trenutak, a onda znatiželjno upita: “Vi ste je poznavali?”. Milena spusti upaljenu sveću pored kovčega. Okrete se i bledog lica iskrivljeog od zatomnjenog bola, zagleda se u staricu. “Ja sam joj bila majka”.

Telefon je dugo zvonio dok Milena na kraju nije zgrabila slušalicu. Drhtavim prstima prislonila je zvučnik na uho predosećajući nesreću. “Halo?”. Iz slušalice se čulo tiho zujanje i nekakav čudan zvuk teškog disanja. “Halo, ko je to?”. Knedla u njenom grlu je postajala sve veća, preteći da je uguši“. Iznenada, jedva čujno, uspela je da sa druge strane razazna tugom prigušeni glas: “Rakun”.

Napolju je počeo da pada prvi sneg.

Halo? Halo?

Jednom sam otišao na književno veče u jednoj od najvećih mentalnih ustanova. Da se čita poezija. Sedeli smo zajedno mi kao normalni i oni koji to kao nisu. Stanari tužne kuće. Bio je čak i jedan poznati pesnik. Kao gost. Svi su u njega gledali, dok se on onako dobrostivo smeškao. Trebalo je da čitaju pesnici i ovi drugi pesnici (stanari kuće) svoju poeziju. Nisam znao šta da očekujem. A onda sam doživeo prosvetjenje koje neću zaboraviti dok sam živ. I koje je tek sad vidim toliko uticalo na moj život. I pisanje.

Posle onog čuvenog velikog pesnika, i još nekoliko manjih, na scenu je izašla Ona. Na obrazima je imala jarko crvenilo. Na kapcima tešku zelenu šminku. I lepo se obukla na šljokice. Bila je uzbuđena. Svi smo bili uzbuđeni. A onda je pročitala jednu svoju pesmu. Pa još jednu. I još jednu. U sali je nastao muk. Doktori su se nervozno meškoljili, kao da su očekivali da će nešto strašno da se desi. Ne znam šta su očekivali, valjda da ćemo svi postati ludi. A onda se salom prolomio aplauz. Topao od srca. Pesme su bile sjajne. Produkt jedne neverovatne realnosti. I pogleda na svet sasvim drugačijeg od ovih normalnih pesnika, koji su bili dosadni i bavili se rimom umesto pesmom.Njene su bile čiste, prave, direktno iz srca. Kapi ljubavi u obliku reči. Neverovatno. Postideo sam se što sam normalan. I shvatio razliku stvaranja. Tada. U toj tužnoj kući.

Sutradan sam ponovo došao ali ovaj put na odelenje. Čekao sam mog druga psihijatra da nešto popričamo. Njemu se tamo nešto odužilo tako da sam samo sedeo i gledao. Neverovatne životne drame, koje nijedan pisac ne može da osmisli. I tako sam sedeo i buljio u njih. Tamo je bio jedan telefon na pultu kod glavne sestre. Sedeo sam tamo iza stola i gledao. Mogli ste da napišete knjigu o dramama koje su se odigravale na tom telefonu. Dubine ljudske tragedije i visine komedije, sve se odigralo na telefonu.

Prvo je došao stariji čovek koji je imao Alchajmera. Verovatno da je mogao je dobro da funkcioniše u poznatoj kući. Ali dovedete ga na čudno mesto i katastrofa se zadesi. Gledao sam ga kako prilazi telefonu, skida slušalicu sa telefona, a zatim se zbunio i uspaničio. Nije mogao da smisli šta dalje. To je život umro ispred mene. Niko nije mogao ništa da uradi. Nije bilo nade. Za malo vremena više neće prepoznavati svoju decu. Pitanje je samo koliko dugo. Razmišljao sam o tome kako to mora biti, gledati kako voljena osoba postaje sve gore i gore. Demencija. O demenciji sam samo slušao i čitao knjige. Ali na odeljenju je to bila stvarna osoba, stvarni život, radosti, tuge, nade i ostvarenja. Svi umiru. Svi se pripremaju da budu zaboravljeni. Ne od drugih, već od samog sebe. Nadamo se da ćemo živeti u tuđim sećanjima. Nadam se tome. To je jedan od razloga zašto pišem. Zbog toga, delom imamo i decu. Zašto imamo nadgrobne spomenike. Istoriju. Paralelnu istoriju. Mrtve koji žive u našim srcima, umovima, u našem sećanju. Ne samo u knjigama, već u živoj sadašnjosti. Sa demencijom ni ne živiš u sopstvenom sećanju. Umreš pre nego što umreš. To je najstrašnija moguća anonimnost. Ni sami ne znate. Nema je više. Niko tamo ne zna. Video sam to ispred tog telefona.

Onda je na telefon došla sredovečna majka i domaćica, očigledno negde iz unutrašnjosti. Bila je depresivno hipohondrična. Kontrolisala je svoju porodicu kroz bolesnu ulogu. Svi i sve se vrtelo oko nje – bolovi, mučnina i glavobolja. Imala je čudan osećaj da se nešto živo kreće u njoj, oko grudi, poput vetra, hladnoće oko njenog srca, nečega što se kreće u njenim venama, velikog umora i jake glavobolje. „Takva glavobolja, doktore.“ Ne biste mogli da je mrzite. Ali sigurno je ne biste mogli ni da je volite. Za svaki problem, za svaku potrebu, fizički simptom. Nije mogla da radi ili kuva, sigurno ne može da vodi ljubav. Uvek previše umorna, nervozna i bolesna. A lekari su isprobali gomilu lekova. Ništa nije funkcionisalo. Bilo je nuspojava. Ili je zaboravila da uzeme tablete. Ili su ih izbacili. Sa njom nije bilo ništa loše, osim što s njom nije bilo sve u redu. Uglavnom, činilo se da je porodici bila potrebna pauza od nekoliko nedelja. Nisu znali šta da rade sa njom. Postali su opsednuti njenom dijagnozom i lekovima. Ništa se nije promenilo. Zatim je otišla kući. Gledao sam je kako razgovara telefonom, posežući za svojom odsutnom porodicom i priča im priču o fizičkoj bedi. Zamišljam tanki snop zloćudne energije koji putuje telefonskom linijom, u njen dom, kroz slušalicu, u mozak nekog od bližnjih, uspostavljajući parazitsku vezu. Možda je bila vanzemaljac. Mislim da su naučno-fantastični filmovi alegorija.

Zatim se telefona dočepala devojka u kasnim dvadesetim. Ona je bipolarna, kaže sestra dok nezainteresovano prelistava modni časopis. Fina, graciozna, plava, providna, videle su se vene na njenim koščatim rukama. Delovala je vrlo prefinjeno, vrlo otmeno. Gotovo aritoskratski. Onada je počela velika drama. Pozivi roditeljima. Momku sa kojim je u vezi. Ekstravagantne reakcije, vikanje, treskanje telefona. Ponovo poziv ovaj put molećiv, sa dosta jecaja i suza. Manipulacija za posetu ili obrok u Meku koji treba da bude donesen, ili za voljenu osobu koja će reći lekaru da je otpusti. Ponovo se veza prekida.

Čudna situacija. Osećam se kao u nekom teatru apsurda, u kome se ređaju beskrajni monolozi, jer su oni drugi negde tamo. Spaja ih samo ta sprava, samo taj telefon iz koga ne čujem one sa druge strane. Sa druge strane života, u ovom slučaju. Ostali ljudi bili su rekviziti lične melodrame, a ne prava ljudska bića. Telefon je bio još jedan pomoćnik. Kao i medicinske sestre. I doktor. Sve rekviziti u pozorištu apsurda. Nisam mogao da vidim obrazac. Puno pozorišta, ali nema zavere. Nema prave teme. Nema svrhe ili pravca.

Prilazili su i teži slučajevi psihoze i slično. Oni su posebna kaegorija. Teško psihotični ljudi ponekad bi stajali pred telefonom i samo zurili u njega. Imali su sumornu, maglovitu ideju o postojanju tamo nekog stvarnog sveta, nekoga koga bi možda mogli da pozovu. Ali nisu mogli da se povežu. Ne možeš da se povežeš telefonom ili u životu ni sa sobom, ni sa drugima, ni sa sopstvenim mislima. Shvatio sam zašto me podsećaju na mnoge sa one strane zidova. Osoba više nije tu. Oni šetaju, razgovaraju, jedu i uzimaju lekove. Naša kultura ih je puna. Prazninu možete videti na telefonima. Nema fokusa. Nema pravca. Nema motivacije. Nema ni patnje. Samo beskrajna mehanička funkcija, probijanje dana, obavljanje rutina ili haotični nedostatak rutine. Lekovi nisu značili ništa. Nije bilo nikoga da uzme lekove. Oni se nikada ne vrate. Ne kao pre. A ipak, tamo je još uvek bila osoba. Intenzivna, duboka, povučena patnja. Ne biste mogli doći do nje, dodirnuti je ili razgovarate s tim duhom, ali bio je tu negde. Čovek usamljen u gomili sličnih.

Onda je dođao jedan manični pacijent. Divlje euforičan, uzvišen, urnebesan, ekspanzivan. Zrači sjajnom energijom. Pun gestova, života i bujnosti. Oni mnogo vole telefon, kaže sestra. Maničari su bili izuzetni srećni što mogu da telefoniraju. Sa velikom radošću bi objasnili onome ko je slušao kako se sjajno osećaju. Nikad nije bilo bolje. Jednostavno su voleli da telefoniraju. Šta može biti bolje i jednoj mentalnoj ustanovi nego razgovarati telefonom! Kakav život! Kakav dan! Jedan manijačni pacijent objasnio je mom prijatelju doktoru da može da prolazi kroz zidove. Svoju energiju dobio je direktno iz gradske elektroenergetske mreže. Imao je četrdesetih godina i još je živeo sa majkom. Bila je krhka, ljubazna i draga. Znala je da je to manija. I pristao je da dođe u bolnicu iako nije bilo ničeg lošeg i osećao se dobro. On je znao. Ne mogu da kažem. Ali je znao.

Drugi bi samo stajali uz telefon, sa slušalicom u ruci i zurili u brojčanik. Lica mokrih od suza, izgubljeni i usamljeni, posežući za svetom koji se nije vraćao. Nisu napravili predstavu. Nisu bili na pozornici. Bili su samo mali i usamljeni i izgubljeni, tužni i beznadežni.

***

Izašao sam napolje u ono što zovemo normalan svet. Pravu realnost. Paralelni svet. Zapalio sam cigaretu i gledao kako šibica dogoreva do kraja. Oprljila mi prste. Nisam primetio. Upravo sam zavirio u dubinu svetova u beskrajnom svemiru ljudskih duša. Ko sam ja? Ko si ti?

Šampita 3.deo

tužni dečak, crno-belo,pogled na dole,šampita

Imao je jasan plan. Na kraju radnog dana, otići će u poslastičarnicu na ćošku i poješće najveći kolač koji može da dobije za te pare.  Cilj je bio da se dobro najede.

Najednom, dan je dobio boju, sinje kamenje smešne oblike, kolica su bila bicikl i ništa nije bilo teško, čak ni ranjena stopala, bosa u malim čizmama. Bio je veseo, onako detinje, prosto, iskreno.

Vreme je proletelo, i za tili čas već je licem bio pripijen uz staklo izloga poslastičarnice. Ustručavao se da kroči unutra. Iako je imao pare i svako pravo da se zove mušterijom, oklevao je, valjda iz navike.

,,Negoslave, ulazi unutra, sve si ali nisi kukavica, ne kvari sam sebi ovaj dan!“ – besno je korio samog sebe. Udahnuo je duboko i prišao vitrini sa poslasticama.

Devojka koja je tu radila, sumnjičavo ga je gledala iza pulta. Prešla je tek 20-tu ali je bila ogorčena na ceo svet, njeni snovi da bude nešto više, ili da se pak dobro uda, raspršeni su činjenicom da je njen otac vlasnik poslastičarnice i da njena neizvesna budućnost ne prelazi taj isti pult sa kog je zlobno posmatrala jednog usamljenog dečaka.

,,Da li si siguran da imaš čime da platiš kolač balavče? Ili si samo došao da mi umusaviš staklo?“ – primeti zajedljivo.

Nega je nije čuo, opijen slatkim mirisima kolača, podlegao je himeri da je ovo njegova majka, mlada i lepa, spremila mu je kolače, a on nije nadničio za njih, već su mu zbog ljubavi pripadali. Čeznuo je za tim udubljenjem između vrata i ramena, da spusti umornu glavu, da oseti zagrljaj majčinih ruku, da oseti utehu, da ga te ruke zaštite od straha, samoće i hladnoće sveta, da više ne bude sam. Pribrao se sa naporom, nehajno protrljao oči i gledajući u najveći kolač, pročitavši da se zove šampita, pokazao prstom i samo promucao: ,, ovaj, moliću.“

Namrgođena prodavačica je uzela jedan komad, spustila na papirni tanjir, i pre nego što mu je pružila, upitala: ,, prvo da vidim čime ćeš da ga platiš, ovaj košta 10 dinara.“ Predao joj je novčanicu, uzeo kolač i otišao u ćošak, do izloga da sedne i na miru pojede ovaj nenadani dar.

Bio je srećan i pun nade, iako je sve bilo samo proviđenje, na tren kao da je znao kako je to ne biti siroče. A sve što je trebalo da se desi  je da ovaj slatkiš bude najbolji koji je ikada pojeo. A to nije bio težak zadatak, jer sve što je znao, bila je retka kocka šećera. Odlagao je trenutak da načne to savršenstvo. Želeo je još malo da uživa u čežnji, u fantaziji da mu je majka šampitu napravila. Naposletku, uzeo je kašiku, zahvatio veliki komad i halapljivo ga strpao u usta.

Ali avaj! Zagrcnuo se i zgrožen ispljuvao sve. Magije je nestalo, sve je bilo isto kao i njegov život. To veliko parče kolača je bilo nešto najodvratnije što je probao, bljutavo, vodenkasto, bezlično. Veliko na oko, a prazno za usta. Lažna slika raskoši, šargarepa na štapu. Nije bila jestiva ta smesa loše umućenih belanaca bez šećera, sa malo dodatog goveđeg želatina kako bi se učvrstilo i prevarilo gladne, naivne oči.

Nega nije krio suze. Lagano su klizile niz obraze. Nikada se nije osećao usamljenijim nego sad. Glad ga nije brinula, na to je navikao. Bilo mu je žao što je izneverio retku sreću koju je dobio, želeo je da oda omaž majci tako što će se najesti i biti srećan, zamišljao je da ona stoji iza pulta i gleda ga blagim, plavim očima, boje neba kakve su i njegove, sada uplakane. Držao je lično opelo nad propalim kolačom. Slegao je ramenima, obrisao suze i podigao glavu; ,, Ne budali, ovo si dobio, nisi zaradio, samim tim nisi ništa izgubio. Emocije su za žene što bi rekao deda, a onaj ko mašta umre od gladi ili od Nemca.“  – bodrio je sebe Nega i ustavši letimice bacio poslednji pogled ka prodavačici.

,,A sad, valja stići do železničke na voz, malo smrzavanja pa konačno odmor, bar do sutra.“ – pomislio je za sebe dok se užurbanim koracima stapao sa masom radnika-nadničara, umornih od rada, sebe i života.

Kraj.

Šampita 2.deo

kolač, čokoladni kolač jagoda na kolaču

Komšija, zvani Mile od milošte, jer njegovo pravo ime niko od klinaca nije znao zasigurno, je bio poštenjačina. Rano je ostao udovac  i , iako je voleo decu, svoju nije stigao da ima. Nikada nije pričao zašto se nije ponovo oženio, i sada kada je uveliko prevalio 60-tu, niko ga više nije ni pitao. Ostao je posvećen kući, brinuo je o roditeljima starcima i pomagao, koliko je mogao, sirotoj deci iz komšiluka.

Vreme je proticalo uobičajeno. ,, Ova kolica da napunim, pa mali predah“, mislio je Nega za sebe. Čekalo ga je još dosta rada i valjalo je rasporediti snagu tako da izdrži do kasnog ručka, jedinog obroka za danas.

Seo je na pločnik, leđima oslonjen o zgradu i taman kad je hteo da sklopi oči, neki neobični bljesak mu je privukao pažnju. Zagledao se u gomilu krša, nabacanog kamena i zemlje nedaleko ispred sebe i ponovo ugledao to svetlucanje, zaglavljeno između dva bloka betona. Prišao je da bolje osmotri i tek tada shvatio da je to neka limena kutija, a sunce koje je povremeno provirivalo kroz teške, čelične, jesenje oblake se kao signal odbijalo o uglančanu površinu predmeta. Uspeo je da je izvuče i stao da razgleda. Bila je to kutija za ručak kakvu je viđao kod ostalih radnika, mala i metalna, bez oznaka, imena ili katanca.

Oklevao je. Iako se radoznalost razgoropadila, ta stvar je mogla da pripada nekome od prisutnih radnika, a on nije njuškalo, ili, daleko bilo, lopov, poštovao je tuđe stvari. Goreći od želje da sazna šta je unutra, poneo je kutiju Miletu, pa neka on odluči.

Pozvao je svoja dva drugara da sa njima podeli ovo neobično otkriće.

,,Ma otvori, samo da gvirnemo!“ – nestrpljivo reče jedan od njih.

,,A šta ako je neko drugi već uzeo to iznutra, pa onda okrive nas da smo lopovi?“ – zapita Nega.

,,Ti u svemu vidiš Nemce.“ – razočarano će njegov drug.

,,Šta se vi tu domunđavate, a kolica zjape prazna?“ – veselo povika Mile koji pristiže u pravi čas kao da je pozvan.

Nega mu odmah pruži kužnu kutiju kao da se oslobađa greha, ,,evo ti ovo, našao sam tamo među šutom, ne znam čije je i nisam otvarao.“ – izdeklemovao je kao pesmicu.

Mile nije delio njihovu zabrinutost da bi kutija mogla biti nečija. Kada hodaš po tlu više od pola veka poštenje postane relativna stvar, čak i za njega kome istog nije manjkalo. Svi mi pokušavamo da ne potonemo u ovom moru slučaja i situacija. Otvorio je kutiju, a dečaci su iskričavim očima čekali čudo, uostalom sve je dogodovština kada imaš 10 godina, čak i kada nemaš tu privilegiju da budeš deran.

,,Gle!, obično da gurnem ruku u reku, ona bi presušila, ko bi rekao da i ja, baksuz, namaknem po koju sreću.“ – reše kroz smeh.

Unutra, uredno složene, nalazile su se novčanice od po 10 dinara, tuce njih. Izvadio je 3 novčanice i pružio im je.

,,Evo, po dinar za svaku godinu,“ reče šeretski.

Nalet ushićenosti i radosti preplavio je dečake. Nega nije bio naviknut na dobrotu, na darove, nije tražio pažnju i nije je dobijao, sve što je ikad dobio, zaradio je. I zato je sada bio rešen da oda počast ovom činu. Potrošiće ih da zauvek pamti dobrotu jednog običnog dana.

Kraj drugog dela…

Šampita

šampita, kratka priča

,,Kako bih voleo da imam sad jedno ćebe,“ – pomislio je za sebe Nega, ,, a i par čizama za broj veće.“.

Prokletinje su užasno žuljale, pa je bio primoran da ih nosi na bosu nogu. Golo stopalo i hladna guma za broj manja bila je svojevrsna golgota.

,,Nema tvog broja“, objasnili su mu, ,,to ti je što ti je, bolje nego da ideš bos po snegu.“

Sada je sedeo u tovarnom delu voza, kao na prikolici, ledeni vetar šibao je nemilosrdno, malene dečije glave, bez kape, uvukle su se u ramena da ublaže udar. Nega se, gledajući u stopala, pitao da li bi rane i žuljevi bili manji da je ipak išao bos.

Bio je pozno-jesenji dan, a Negi isti kao i svi prethodni. Išao je u nadničenje. On i desetine drugih. Sada je sedeo šćućuren uz svoja dva vršnjaka, desetogodišnjaka, koja su radila zajedno sa njim i čekao da voz pristane na Glavnu železničku stanicu u Beogradu i da se konačno skloni sa nesnosne vetrometine. Lakše je podnosio teret kamena natovarenog na kolica nego ovo smrzavanje. Drugovi su ga čikali da uvek može da ide peške, ako je već toliko zimogrožljiv, međutim nije ga to tangiralo jer umreti od gladi nije bila opcija za njega.

Izgubio je majku još na rođenju, došao je na svet kao siroče. Bio je sedmo dete svom ocu, koji je već tada prešao 35-tu i prvo dete svojoj nesuđenoj majci. Otac mu se ponovo oženio i ponovo doživeo istu sudbinu, tako da za njega je malo ko mario i brinuo. Možda samo deda koji bi mu, ponekad, doneo šaku čvaraka, malo surutke i komad proje.

Voleo je tog dedu i mrzeo Nemce. Tako mu je bar rekao deda, inače povratnik sa Solunskog fronta, kada je, prestravljen, posmatrao avione i bombe koje posipaju po njegovom gradu tog 6. aprila ’41. godine. On sa svojih svega 6 godina je po prvi put sa strahopoštovanjem gledao te velike metalne ptice kako seju razdor, plamen i stradanje, a deda je rezignirano samo rekao: ,, Opet Nemac, proklet bio!“ Od tada Nemac je bio simbol straha i smrti.

Već sa 7 godina je obavljao sitne poslove koje je mogao sa svojim nejakim rukama u zamenu za hranu, a od letos je, zahvaljujući komšiji Miletu, išao na pravi posao i dobijao dnevnicu. Sitnu sumu ali bar nije bio gladan danima, kao što se ranije dešavalo.

Metalna šklopocija se konačno oglasila, pijuk je najavljivao da se bliže peronu. Sa olakšanjem je skočio sa vagona i užurbanim hodom krenuo put izlaza kako bi što pre zagrejao svoje, od zime ukrućeno telo. Destinacija je bila ulica Kralja Milana, ili od skora ulica Maršala Tita. U toku je bila obnova i gradnja Beograda nakon oslobođenja.

Rad nije bio lak, ali Nega se nije bunio, svojim dečijim ručicama je zrelo podizao kamen i bacao u kolica. Radio je predano zato što je znao da ako posustane, kući će ići gladan, toj hladnoj kući bez ljubavi i topline, bez večere i toplog majčinog krila. Ako odustane nikog neće biti briga, a ako večeras legne sit, to su ga te ručice, otvrdle pre vremena, i čelična volja nahranili.

Kraj prvog dela

Beogradski kontejneri

Beogradski kontejneri-neki drugi Beograd

Beograd je metropola, grad koji nikad ne spava, u kome sve ima, mesto gde se prošlost i budućnost spajaju kao Sava i Dunav.

U Beogradu i kontejneri imaju dušu, onu ponosnu, slovensku.

Lep je i moj. I zato je lako pisati o lepim stvarima koje volimo.

Ja želim da iz taloga svakodnevnog, pred čim okrećemo glavu i što čini da naš grad bude stvarni, a ne utopijski, izvučem na površinu svet u svetu, zaboravljeni i zapostavljeni. Svet koji vodi svoje bitke, koji ima, mada samo možda, svoje snove. To je svet onih kojima je trpeza beogradski kontejner.

Beskućnici su oni koji nemaju svoju kuću, u konvencionalnom smislu, ali da li imaju dom? Ako njih pitate- da, dom im je Beli grad. Nemaju ništa, ne traže mnogo, a često im i to malo izostane. Svi smo ih videli, neki ih i poznaju, poneki pomognu, možda nas je malo ali duše nam ne manjka.

Koliko puta ste ih videli u dvojci? Napolju je minus, u tramvaju toplo. Praktičan je zato što kruži. Oni su tu, kulturni, sede i ćute, ponekad ustanu.

Krug dvojke

Jednom prilikom, u prepunoj dvojci stajala sam pored jednog. Slošilo mi se od gužve, vrućine, a malo i zbog mirisa. Primetio je to i uradio nešto neverovatno!

Pomerio se dalje od mene, koliko god je mogao, misleći da je njegov miris uzrok mog problema. Bila sam iskreno ganuta. Bilo mi je žao i bila sam zahvalna. Da li je bio realan ili je progutao ponos, ne znam, znam samo da je bio jedini koji se potrudio da pomogne kako najbolje zna, onako kako ga je okrutni život naučio, da je dovoljno ako se samo skloni.

Srce ćete uglavnom naći tamo gde mislite da ga nema i da ga ne može ni biti.

Čekajući Godoa

Drugom prilikom, čekajući Godoa, ovaj, dvojku, ugledah jednu bakicu pored kontejnera. Na prvi mah pomislih da baca đubre, međutim, previše je trajalo i brzo sam shvatila: fina bakica je beskućnik, ili u velikoj nemaštini, u našem velikom gradu to mu dođe na isto.

Prišla sam joj sa namerom da je pitam šta želi da jede, kako bih joj kupila. Prišavši zatičem prizor koji me hipnotiše, oduševi i ražalosti, sve odjednom.

Bakica je sređena, koliko joj to život na ulici dozvoljava. Sam čin kopanja po kontu nisam videla. Pronašla je neke pileće koske sa jako malo mesa, zamotane u aluminijumsku foliju. Kulturno ih je razmotala, zatim je izvadila maramicu, obrisala ruke i tek onda, polako, počela da jede. Izgledalo je kao da je u restoranu, dostojanstveno kopanje po smeću!

Plakalo mi se. Izvadila sam hiljadu dinara i pružila joj, ne zato što sam ja jedan cvetić od ljudskog bića, već da, kao i mnogi drugi, otkupim svoju savest jeftino. Bila je iznenađena, možda po malo i uvređena, rekla je: nemoj, to je mnogo, rekla sam: nije, ali i da jeste, pa šta?

Uzela je i zaplakala. Ja sam otišla, pomalo oštećena, negde iznutra.

Život se dešava tamo gde ne gledamo, tamo što ne znamo.

Skadarlija je divna, ali je ova strana iskrenija. Bilo je patnje, boemske, i u kafani ali ova je dublja, mračnija. Ovo je stradanje duše koja u zlu ne otvrdne, srce koje se ne skupi. Ovo su ljudi koji osim sebe nemaju ništa, trpe i žive u našem gradu koji ima duše za sve. Svaki kutak i kamen kriju tajnu, nose istoriju.

I na sve ovo bi moj dobri, stari, dorćolski beskućnik Mardarije rekao svoju, dobro poznatu: ćuti, ćuti.

5 saveta za kratku priču

Kada je u pitanju drama i intenzitet, ostaju li vaše kratke priče… kratke? Da li čitaoci reaguju sa „hm-hm“ umesto na „oh Bože!“? Dobra vest je da je lako dati kratkim pričama uzbuđenje – ako znate trikove.

Kako da pišete dramatične i uzbudljive kratke priče

Ostavite nešto mašti. Hoćete da izludite vaše čitaoce? Dražite ih govoreći da znate tajnu, ali im nećete reći. U pričama i u stvarnom životu, često se nešto namerno ne kaže da se ljudi zaintrigiraju. Ali nemojte preterivati: previše odugovlačenja, i vaš apriča će postati pre smetnja umesto iskušenje.

Recite više sa manje. Kratke priče koje se vuku sa opširnim rečenicama i preteranim opisom obično loše zvuče. Uređivanjem (skraćivanjem) svojih kratkih priča sve do osnovnih detalja, stvorićete veći osećaj drame.

Neka čitaoci rade za vas. Nemojte previše lako darovati publici najsočnije elemente vaše kratke priče: naučite čitaoce da malo rade kako bi sastavili delove i videli veliku sliku. Nagoveštaji o padovima koji aludiraju na sporednu priču, te predstojeće završetke, kao i pojačavanje karakterizacije likova su dobre tehnike. Upotreba insinuacija može omogućiti snažno pričanje priča i dodatnu maštu čitaoca.

Počnite blizu kraja. Ako je kraj vaše kratke priče trenutak najveće drame i napetosti, počnite što je moguće bliže tom centru gravitacije – onda neka vas ostatak vaše priče neizbežno povuče unutra. Napravićete priču ispunjenu intenzitetom i naizgled nezaustavljivim procesom događaja.

Ne zaboravite na sudbinu. Kada likovi rade sa osećajem za sudbinu – ili kada se osvrnu i osete da su došli do svoje sadašnje sudbinske teškoće – priča će imati više urođene gravitacije i važnosti (zvana drama). Da li vaši likovi iskušavaju sudbinu?

Napišite kratku priču u jednom velikom potisku

Možda ćete poželeti da odvojite malo vremena kada napišete kratku priču, zagledate se u svemir, ustajete i kasnije se vraćate na posao, itd. Ili dajte sebi vremensko ograničenje i pokušajte da pišete koliko god možete što brže možete. Ovaj pristup može dati vašoj priči iskru drame i puno napretka.

Zapamtite: vaš prvi nacrt ne mora da bude lep. Pustite da se vatra koja vas prisiljava da pišete razgori što brže i jače kada prvi put sednete da sastavite svoju priču. Nakon toga možete (i najverovatnije ćete) uzeti sporiji i detaljniji pristup dok vršite revizije. I onda se vaša priča pojavi u svoj svojoj lepoti!

Svršetak

Moja cura ima male grudi i bradavice veličine trešnje. Kada svršava dere se kao divlja mačka i stenje kao da će da umre. Mislim, to je u redu, kada su zatvorena vrata sobe i terase. Meni je u suštini svejedno, mada bih ponekad voleo da vikne nešto drugo, bilo šta. “Ljubavi”. “Pocepaj me svinjo”. “Prestani ne mogu više”. Čak i ono otrcano “Nemoj da staneš, ne sad” bi bilo dovoljno. Hoću da kažem da bi bilo lepo povremeno da se čuje nešto drugo, primereno situaciji – neki osećaj koji ima više veze sa onim što se događa. A to kako svršava, to je tek posebna priča. Nikada u životu nisam video ništa slično. Baca se na sve strane, celo telo joj je u pokretu. Kao da gledaš nekog koga trese struja. Proždiru je valovi grčeva, protiv njene volje, duboko iznutra. Valjaju se preko stomaka i grudi sve do vrata i golicaju tabane. Kao da cela njena anatomija hoće da kaže hvala, a ne zna kako.
Osim toga, ta moja cura pravi fantastične kolače. Ima zlatne ruke. I bistra je kao planinski potok. Možda je malo neobično što joj ne pominjem ime, a pričam o njoj. Ali nije. Da me probudite usred noći, njeno ime bi mi prvo palo na um. Te njene crne oči i pogled “šta sam ti rekla” kad hoće nešto važno da mi kaže, ili podeli sa mnom nešto što ju je zaista ganulo. Ili kad pametuje i priča o knjigama iz psihologije koje je čitala i uvek pronašla sebe u njima. I kad smo već kod toga, više nisam siguran da će ta cela priča dobro da se svrši. Kada se nađeš u takvim knjigama, onda je to zajebana stvar.
Problem sa tom mojom fantastičnom curom je što je uvek sama. U glavi. I što voli da se jebe i sa drugima. Jednom mi je predložila da probamo u trojku sa još jednim muškarcem. Tad sam znao da joj nisam dovoljan. A nisam hteo ni da delim. Mislim, jednom kad je iznad mene i počne njena vriska, nisam bio siguran kome je namenjena – meni ili onom trećem.
Rezultat toga je da mi kaže da joj se svarno sviđam, ali da je više ne privlačim i to je rastužuje, iskreno. Jer, zaista bi htela da je privlači neko kao ja. Neko pametan, neko nežan, neko ko je zaista voli. Neko ko ume da priča tako zanimljive priče.
I našla je nekog novog. Zbog te glavate samoće. Taj je oženjen i u vezi je sa njim već godinu dana. To mi je skoro rekla onako, kao usput, iako sam sumnjao već duže vreme. Onda kad smo prestali da spavamo i živeli skoro pa kao brat i sestra. Ali on joj je privlačan. To je surovo. Surovo prema meni i surovo prema njoj. Život bi bio mnogo jednostavniji da je ja privlačim. Jedan deo nje je toliko hteo da stvari između nas funkconišu, onako kao na početku, ali se nešto između nas jednostavno nije poklapalo. To da njen um to tako silno želi, ali telo jednostavno odbija da sarađuje.
Mnoge je stvari rastuže. Sa mnom može da sedi satima, i da razgovara o svemu. Može da spava u istom krevetu sa mnom (čak i kad hrčem), može da me vidi bez odeće, da bude gola preda mnom. Ne mora ni da se redovno depilira i može da ide u trenerci po kući. Ne smeta joj čak nikada se samozadovoljavam pored nje u krevetu. Kaže da je to pomalo rastužuje, ali i da joj laska da je od svih devojaka na svetu baš ona ta o kojoj tada razmišljam.
Oduvek je imala taj problem sa pravim muškarcima koji su joj se dopadali.Jer kad god bi nekog upoznala i dopustila mu da joj se prilbiži, taj bi posle nekog vremena ubrzo nestao bez traga i glasa. Kao da su u zemlju propadali. Nije znala zašto i da li njoj nešto fali. Ali su svi bili seksi, barem za nju. I ovaj novi ljubavnik je seksi. Dlakav je i niži od mene, malo sirov, a ona to voli. I ne traži od njega da pričaju. Ali kad ju je poslednji put sreo na ulici, bio je sa ženom i gledao je kroz nju kao da je ne vidi. Ona mu se osmehnula samo malo, značajano, krajičkom usana. Ali je on okrenuo glavu. Naravno, jer je žena stajala pored njega. Nju je to jako rastužilo i posle je gorko plakala u jednoj poslastičarnici u centru.
Problem sa mojom devojkom je ipak u tome što je i kada je bliska sa mnom, uvek sama. Tako je provela i detinjstvo. Sama. Nije imala nikoga ko bi je razumeo i tešio. Kaže da je samo sa još dvojicom muškaraca u životu bila tako bliska kao sa mnom. Bili su joj kao braća. Ponekad, kada je sama kod kuće, oseća da je gledamo. Mene i tu dvojicu. Kada se to dogodi, na početku se malo uplaši, ali je istovremeno i usrećuje. Jer zna da ipak nije potpuno sama.