Категорија: Esej

Objavljeno

Esej bez naslova

Stvari se čoveku dešavaju kad se dese. Ne pitaju te da li hoćeš da ti se dogode. Nije im potrebna tvoja dozvola.

Odlučio sam da ovaj esej ostavim bez naslova, jer što god da stavim čini mi se neprikladnim za ovu situaciju u kojoj trenutno živim. Ne znam kako je bilo u vreme kuge, ali ovo vreme straha iznelo je na videlo tamnu stranu života. Strah od smrti u obliku nevidljivog virusa koji preti da zatre čovečanstvu odjedanput je postala glavna tema života ljudi oko mene, pod nizom neobičnih da ne kažem čudnih okolnosti.

Kad sam bio mlad, mislio sam da je za plovidbu svetom dovoljno da naučim da radim dobro tri stvari. Prvo: vezivati pertle na cipelama. Drugo: savesno skidati ženu. I treće: čitati da bi se svakog dana osetio ukus nekoliko stranica sastavljenih s jasnoćom i veštinom. Činilo mi se da čovek koji čvrsto korača, koji zna da miluje i koji nauči da sluša muziku reči živi duže i, pogotovo, živi bolje. Ali, godine su me naučile da to nije dovoljno i da nam život ponekad pruži priliku da težimo ka tome da budemo nešto više od dvonošca koji jede, prazni se i privremeno zauzima prostor na planeti. Najtužnije je kada se ta prilika ne iskoristi.

Ono što su velikani književnost opisali u svojim antiutopijskim romanima – Orvel u Farmi i 1984, Haksli u Vrlom novom svetu, Bredberi u Farenhajtu 451, a neki slikari bogme dobro naslikali, Brojgel recimo, preko noći postade naša stvarnost. Upravljanje putem straha, stara formula koliko i čovečanstvo, dobilo je još jednom priliku da se igra našim sudbinama, svodeći čoveka na nivo plašljivog atoma, zrnce prašine u beskrajnom obrtanju Univerzuma. A mi imamo privilegiju ili nesreću da ovu utopiju živimo upravo sada.

Mislim da će istina, kad sve laži budu ispričane i zaboravljene, i dalje biti istina. I ovo se ne menja od mesta do mesta ili od danas do sutra. Ne možete to da izmenite kao što ne možete da posolite so da bude slanija. Istina se ne da obrisati jer to je to. O tome se radi.

Ujutru kad se probudiš misliš da jučerašnji dan ništa ne znači. Ali juče je sve što imaš. Šta još postoji? Život ti se sastoji od dana koji su u njega ugrađeni. Samo od toga. Ni od čega drugog. Možeš da pomisliš da možeš sve da ostaviš i od svega da pobegneš i da promeniš ime i ne znam šta sve. A onda se jednog jutra probudiš i pogledaš u tavanicu i šta misliš koga ugledaš?

Svako ko teži očuvanju zdravog razuma ima potrebu za nekim mestom na svetu gde može da se izgubi. To mesto, poslednje utočište, mali je dodatak duši kuda, kada svet u svojoj komediji apsurda doživi brodolom, uvek možeš odjuriti da se zaključaš i izgubiš ključ.

Objavljeno

Pisanje i sadašnji trenutak

„Duboko shvatite da je sadašnji trenutak sve što ste imali.“  Eckhart Tolle

Kada sa sebe skinemo teret prošlosti i iz svoje vizije sklonimo projekcije budućnosti, ostaje nam sadašnji trenutak i potpuna prisutnost. Kako nam pisanje može pomoći da postanemo svesni trenutka u kojem se odvija život?

Popularna psihologija sve više potencira da se rešenje za naše negativnosti krije upravo u nedostatku prisutnosti, učenjaci new age filozofije govore da živimo sa uverenjem da nam prošlost daje identitet, a budućnost nadu, te kroz pomenute prizme ne možemo da sagledamo trenutak kao opšte mesto u kojem se odvija život. Često citirana latinska izreka “Carpe diem“ govori o istom, prevedena na srpski znači “Uhvati trenutak“, kada je tumačimo shvatamo da “uhvaćeni trenuci“ čine život bogatatijim i ispunjenijim.

Kakve veze ima pisanje sa sadašnjim trenutkom?

Znate li onaj momenat kada vam zastane dah, kad nas preplave emocije, kada se najžimo i doživimo duboko duhovno iskustvo radeći ili stvarajući nešto, posmatrajući prirodu ili pak slušajući muziku? Svi ti trenuci čine svakodnevnicu vrednu življenja i pokazuju nam drugu stranu onoga što nam u užurbanom svetu u kojem živimo, često deluje ‘obično’ ili ga uzimamo zdravo za gotovo. Na radionicama kreativnog pisanja, podsticanjem kreativnosti, stvaramo od običnih trenutaka neobične i učimo kako da nam od pisanja zastane dah.

Za početak možemo beležiti situacije koje svakodnevno doživljavamo, koje su nas inspirisale ili potakle u nama lavinu emocija. Neka vam beleženje inspirativnih trenutaka postane dnevna praksa i vremenom će nalazak inspiracije u toku dana postati sastavni deo vašeg života.

U svakom čoveku krije se ogroman kreativni potencijal koji se pokaže pre ili kasnije, a samo-istrazivanjem i učenjem dolazimo pre do svesti o izvoru u nama. Čitanje i pisanje su samo jedan od vidova materijalizovane, opipljive , a u isti mah neopipljive umetnosti i duhovnosti koji su nam dostupni u svakom trenutku, kao takve usporavaju tok urbanog života i pospešuju prisutnost u sadašnjem trenutku.

Objavljeno

Pisanje putopisa

“Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača.“ Ibn Battuta

Prirodno stanje duha je slobodno, teži ka nestalnim, drugačijim od poznatog, teži ka avanturističkim iskustvima koja ga pothranjuju i neguju. Težnja za oslobađanjem leži u svakome od nas. Kroz zadovoljavanje potreba našeg duha, između ostalog, razvija se ljubav prema putovanju, iskustvu posle kojeg se osećamo bogatijim nego što smo pre njega bili.

Putopis-dnevnik putovanja

Putopisi su vid izražavanja putnika, beleške sa putovanja, utisci koje je putnik stekao, zapisani doživljaji koje mu je posećeno mesto pružilo, emocije koje mu je izazvalo kao i opisivanje proputovanih mesta. Veština pisanja putopisa postaje bolja što se više praktikuje, razvijamo je beleženjem impresija koje dobijamo putujući. Za njeno unapređivanje nisu potrebne isključivo daleke i egzotične destinacije, dovoljno je da na put krenemo inspirisani, dok putujemo nadahnuti.

Da li smo svi putopisci?

Dobar putopisac je onaj koji nam kroz reči prenese dušu mesta koje opisuje, upoznajući nas sa duhom grada koji leži na stubovima svojih stanovnika, njihovoj kulturi, tradiciji, običajima i navikama.  Mašta putujućih pisaca utkana je živim slikama, isprepletana raznolikim bojama i tvorevinama, velelepnim građevinama i monumentalnim spomenicima koje sa sobom nose pripovetke i priče, pesme i melodije dalekih vremena i svih onih koji su kraj njih prošli.

“Ne čeznemo za određenim mestima, već za osećanjima koja ona bude u nama.“- Sigmund Graff

Imati u rukama putopise svetskih putnika, pravo je blago. Osetiti emocije koje nam je putopisac kroz svoje rukopise preneo zadovoljstvo je za sva čula dok proživljavamo neotkrivena, ponekad daleka, izazivajuća mesta. Osećamo ukuse i mirise dok čitamo o maloj pijaci u Dohi, zvukove prirode Dunava i odmaramo oči stvarajući sliku zelenih dolina koje je putem naš vodič zapazio.

Na radionicama, između ostalog ,stičemo veštinu kreativnog pisanja-te pisanja putopisa, razvijamo maštu i unapređujemo magičnu veštinu uz pomoć koje ćemo ovekovečiti sve ono što smo putem doživeli, kao i korisne savete ukoliko želimo da pokrenemo blog o putovanjima.

 

Objavljeno

Kako pisati modni i beauty blog

U digitalnom svetu, kada nam je sve dostupno na klik, pisanje bloga je neizostavna stanica. Moda, kao i lepota deo su našeg svakodnevnog života, bilo da smo svesno i aktivno uključeni ili smo u ulozi pasivnog posmatrača, koji im ne pridaju previše značaja.

Ko je dovoljno kompetentan da piše o modi i lepoti?

Pisanje modnog i beauty bloga karakteristično je osobama koje imaju znanje, izraženo mišljenje ili su strastveni zaljubljenici u modu. Obično, svi započinju pisanje bloga iz hobija, sakupljaju utiske, postavljaju fotografije odevnih kombinacija, proizvoda za lepotu i optimistično se nadaju da će njihov rad proći zapaženo, te da jednog dana mogu i zarađivati od njega! U praksi ova teorija pokazuje drugu stranu-da od pisanja bloga ne zarađuju svi, ali kada se strast i rad spoje, rezultati ne mogu da izostanu. Jednom kada započnete svoj modni i beauty blog, verovatno je da će on srasti sa vama i postati deo vašeg životnog stila.

Šta čini dobar modni blog?

Stil vašeg ličnog modnog i beauty bloga zavisi od vas, vaših preferencija i onoga što smatrate da za vas radi. Svakako da postoje određene smernice kako bi ono što radimo bilo kvalitetno, te zaintrigiralo one kojima plasiramo svoj blog. Ako razmišljate da se ozbiljno bavite pisanjem bloga, želite da pisanje iz hobija preraste u nešto više, a ne znate odakle da počnete, na radionicama kreativnog pisanja učimo sve što nam je potrebno kako bi pokrenuli i unapredili  svoj blog.

Koji su osnovni koraci u pisanju kvalitetnog beauty i modnog bloga?

  • Osnovna stvar jeste otvaranje bloga, registrovanje na nekom od domena za pisanje blogova kao što su: WordPress, Blogspot, Blogger,…Nakon registracije potrebno je vašem blogu dodeliti atraktivan naziv. Verovatno da već imate plan kako bi vaš blog trebalo da izgleda, te znate kojim temama ćete se baviti i shodno tome, naslov vašeg bloga će biti uvertira za sve ono što ćete postovati.
  • Druga bitna stvar je opredeljivanje za sadržaj kojim će se baviti vaš blog. Da li ćete pisati o modi ili o lepoti, da li ćete povezati ove dve oblasti, ili će to biti visoka moda, svakako je dobro držati se nekog pravca kako bi našim čitaocima obezbedili mesto na kojem će moći da se informišu o određenim temama po kojima će naš blog biti prepoznatljiv.

Šta čitaoci žele?

Šta je ono što ljudi žele da pročitaju kada dođu na vaš blog? Koja je vaša ciljna grupa? Šta je ono što ste vi želeli da čujete od modnih i beauty blogera?

Ova pitanja mogu da budu vaše vodilje u građenju dobrog bloga. Iz njihovih odgovora možete crpiti inspiraciju i nalaziti načine kako da unapredite svoj blog.

  1. Čitoci modnih blogova žele aktuelnosti! Moda se menja brzinom svetlosti! Čitaoci žele da za njih istražite koji su trendovi aktuelni, žele da isprobate novitete iz sveta kozmetike, da im date informacije gde su trenutna sniženja, šta je in, a šta out za predstojeću sezonu, koje komade koje već posedujete možete iskoristiti i uklopiti u trend,…Dakle čitaoci vole da za njih obavite posao modnog i beauty savetnika i prečešljate sve što u datom momentu ima veze sa stilom.
  2. Ciljna grupa! Određivanje ciljne grupe može vam pomoći da klasifikujete svoj blog i odrediti kome će naš blog biti namenjen. Da li će vaša ciljna grupa biti tinejdžeri, deca, osobe u zreloj dobi? Iskoristite znanje koje imate, istražite temu o  kojoj želite da pišete, i ciljnu grupu kojoj ćete plasirati svoj  blog. Određivanje ciljne grupe ne znači da ćete odbiti one koje u nju ne spadaju!
  3. Fotografije, fotografije i još fotografija! Ne možemo poreći da smo vizuelna bića! Digitalan  svet kakav poznajemo  nudi nam širok spektar boja i fotografija koje imaju za cilj da zadovolje naša čula i izazovu emocije, zato je nepotrebno isticati u  kojoj meri je  fotografija važna, pogotovo kad je modni i  beauty blog u pitanju. Zato, ne plašite  se da uzmete kamere u ruke i sve ono o čemu pišete, uslikate i zabeležite!

….Još nekoliko važnih stavki

  • Učinite da ljudi lakše dopru na vaš blog uz pomoć tagova. Tagujte sve ključne reči u postu!
  • Napišite nešto o sebi! U par rečenica, predstavite sebe, podelite sa drugima svoje strasti i šta je ono što vas pokreće, dajte naznake o čemu ćete pisati. Čitaoci vole da znaju “ sa kim imaju posla“.
  • Budite otvoreni za komunikaciju sa  vašim čitaocima. Ispratite komentare,  kritike, pohvale,  prihvatite sugestije  i budite dostupni za sva pitanja koja se tiču sadržaja vašeg bloga.

Za kraj…vrlo je verovatno  da će ljudi dolaziti na vaš blog kako bi našli inspiraciju, zato budite pre svega inspiracija sebi, a onda i drugima. Nesebično delite svoje znanje, beauty trikove, a pre svega ljubav prema onome što radite, na taj način čitaoci će vas prepoznati i zavoleti, a vi ćete dobiti elana da budete još bolji!

Objavljeno

Pisanjem do samospoznaje

Naučnici kažu da u svakodnevnom životu koristimo samo 10% svesti, time dolazimo do zaključka da je ostalih 90% podsvest ukorenjena u našem mozgu, skirveno netaknuta, pod senkom onoga što nazivamo svešću i svesnim življenjem. Kada bi se samoposmatrali u uobičajenim aktivnostima, uvideli bi obrasce po kojima nepogrešivo funkcionišemo…

Kakve veze ima pisanje sa samozpoznajom?

Recimo da sve počinje od pisanja dnevnika, obično u burnim tinejdžerskim godinama kada misli izbacujemo na papir poput rafala, pa ih posle čitamo i pitamo se “gde nam je bila pamet”, često bivamo začuđeni mislima koje smo imali u tom času.

“Pametan piše glup pamti”, poslovica koja za cilj ima da istakne važnost beleženja, radije nego pamćenja korisnih informacija, u ovom slučaju nam omogućuje korak bliže saznanju zašto je korisno pisati refleksije, čak i s vremena na vreme, kako bismo se u nekom trenutku osvrnuli na njih i bolje razumeli kroz šta prolazimo, te možda i došli do rešenja za izazove kroz koje prolazimo.

Čuveni “brainstorming”, (u bukvalnom značenju “oluja u mozgu“), samo je jedna od tehnika izvlačenja netaknutog potencijala i kreativnih ideja. Ova tehnika se obično primenjuje u poslovnim timovima kada pojedinci imaju za cilj da prodrmaju svoje nivoe svesti i time iz nje izvuku što inovativniju ideju i da na zadate pojmove zapisuju prvo što im padne na pamet.

U primeni kod samospoznaje predlaže se odgovaranje na pojmove koje sami sebi zadamo, osvrćući se na one oblasti u kojima imamo “kamen spoticanja” . Da bi nam pisanje dodatno olakšalo proces samospoznaje i brže nas dovelo do rezultata, u radionici terapijskog pisanja učimo brojne načine za postizanje samospoznaje i ličnog razvoja i rasta.

Samospoznaja je od ključnog značaja za kvalitetan život, ispod velova nesvesti leži nepregledna dubina naše svesti, sve patnje dolaze upravo sa tog mesta koje smo, obično na taj način naučeni-gurali “pod tepih” pažnjom usmerenom na trivijalnosti modernog života.

Olovke, papiri, laptopovi, imamo sve što nam je potrebno da u sebi nađemo ključ za srećan život. Poput oluje, reči će se nizati i sve blokade, uverenja, skriveni blagoslovi naći će svoj put do svetla dana. U pisanju je spas, a ono može da bude od krucijalne važnosti za samospoznaju.. Nije teško probajte i vi!

 

Objavljeno

Inspiracija

Piše: Vanesa Stošić

Mnogo toga sam želela da postanem kada sam bila dete. Balerina, stjuardesa, dizajner.

Dok sam rasla, moj deda je pisao. Bio je pisac i prevodilac. Obožavala sam njegove rituale – nije ustajao rano, što je mene kao veliku spavalicu oduševljavalo, zatim bi doručkovao uz čaj i odlazio u svoje šetnje – od Slavije do Kalemegdana i nazad, sa obaveznim svraćanjem u hotel Moskvu na kafu i kolače.

Posle ručka sedao bi da piše ili prevodi. Uvek sveže obrijan kao da ide na posao, u odelu, a kad dodje kući skinuo bi sako i preko košulje obukao svoj kućni ogrtač. Sve mi je to delovalo tako opušteno, puno slobode, a opet je bio posao. Tada sam požela da i ja radim to isto.

Upisala sam Filološki fakultet. Vremenom sam upoznavala dobre pisce i intervjuisala ih o njihovom životnom stilu. Neki su bili ranoranioci – za njih je pisanje bilo kao odlazak u kancelariju. Doručak, kafa i sedanje za radni sto do ručka. Popodne bi obavljali svoje poslove, čitali, a uveče se družili. Drugi su pisali neredovno, kad im dodje inspiracija, i pisali do kasno u noć. Pokušavala sam da otkrijem koji bi to model meni odgovarao.

Stvar je u tome što je pored ovih spoljašnjih faktora, postojao i onaj unutrašnji, a to je da sam ja stvarno volela da pišem. Oduvek sam vodila dnevnik a u školi su moji radovi bili redovno nagrađivani. Imala sam razvijenu maštu, bila sam jedno od one dece koje je volelo da se druži i igra napolju, ali sam obavezno po par sati provodila u samoći, igrajući se sama, stvarajući svoje zamišljene svetove. Volela sam da čitam. Deda je uvek govorio da oni koji ne čitaju žive samo jedan, svoj život. Oni koji čitaju žive mnogo drugih života uz svoj.

Volim da pričam priče, da zabavljam ljude. Ali volim i da iz tih priča izvuku neku pouku, da one imaju smisla.

Pisanje je kao pričanje priča. Mene odmara.

Desi se da nemam inspiraciju. Tada izađem, šetam dugo i posmatram. To je važno. I inspiracija se dogodi. Ne svakog dana, ali najčešće. Važno je pisati svakodnevno.

Kada sam bila mala, pitala sam se šta je moj talenat, moja misija na ovom svetu. Volela sam da pevam, plešem, crtam, ali pisanje je uvek izranjalo iz mojih grudi. To je poziv, ne posao. I dalje pevam, plešem, ali sad sigurno znam – ako bismo definisali ljude prema onome što ih poziva iz njihove utrobe, njihove duše, moja definicija bila bi pisanje.

I nije važno da li ću se nekad proslaviti i putovati svetom potpisujući svoje knjige (mada bih to volela). Važno je da ne gušim vise onaj glas iznutra što mi kaže, svakoga dana – piši.

Objavljeno

O pisanju

Piše: Ana Jerinić

Dar. Šta je zaista dar? Prava definicija bi glasila ovako: ,, Poklon, nešto što posedujemo , a prethodno nije bilo naše.“ . Za mene je to pisanje.

Danas je uobičajna pojava da neko piše. Sa tog stanovništva moglo bi se reći da na ovom svetu ima više učitelja nego učenika. Da li smo prozborili sa čitaocem stvar koja će mu biti na korist je veliki krst svakog pisca. Reč zna da bude teška , ma koliko mi njenu formu lepo oblikovali. Pak, isprazne reči i nebitne konotacije su loše štivo.

Ja volim ( počeću to sa velikim JA ,kao najveći egoista ) da uplivam u ljudski um jednog naizgled običnog čoveka. Ali on je samo naizgled svakidašnji.

Prostodušnost i jednostavnost odlikuju dete. Ne vidim razlog zašto ne bih bila dete i zaigrala se sa kompozicijom sklapanja suglasnika i vokala, kao sa lego kockicama i kreirala ljudske umove.

Kocka jedna drugu dopunjuje, formira na drugačiji način, menja sliku svaki put kada na postojeću konstrukciju dodamo još jednu kocku. Baš kao i život što kreira nas.

Svi smo danas pomalo lauferi u zabludi kada se konstantno trudimo da budemo originalni. Ne postoje dve iste duše na ovom svetu. Zašto bismo onda jurili nešto što već leži u nama? Naše blago. Individualnost! Čemu svi ti mozaici socijalnih uloga? Da li se neprestano gušimo u delićima tog mozaika i zaboravljamo ko smo zaista? I da li smo se otudjili od nas samih?

Kao deca znali smo jasno šta želimo. Ta nevina,krhka,slatka i mala duša uglavnom zgrčeno leži u nama. Odmara se, za neke možda bolje dane. Splin je otrov sadašnjice, ali odveć poznat istoriji. On je zlo seme otudjenosti.

Kroz pisanje možemo izjaviti ljubav prema svakom čoveku. Svojim perom otvoriti ljudsko srce bez predrasuda na osnovu njegovih mana,a mastilom ostaviti siguran trag na njemu.

Ljubav nije precenjena. Samo se naš laufer negde izgubio. Ipak, šahovska tabla je velika, a boje su dve strane naše duše. Nije lako doći do ljubavi. Samim tim što pišem o tome sam pretenciozna. Ipak, to je najveća istina ovoga sveta. To je večita i najveća borba sa destrukcijom nas samih.

Kada kažemo da smo u sukobu sa sobom možemo slobodno reći ,to naš odraz u ogledalu koji nije stvaran nije naš i mi se inatimo sami sebi.

Ćutanje ima svoje decibele. Odzvanja kao poziv želim mir a ne rat, želim da praštam a ne mrzim, želim da rasudjujem a ne da budem bezuman.

Ali, ipak stavljam pero u ruku i postavljam pitanje za dalji nastavak moje ćutnje.

Objavljeno

Herman Hese: pisac za večnost

Piše: Tamara Šćepović

Herman Hese je bio njemački pisac, pesnik i slikar . Skoro da nema osobe koja voli knjige ili uživa u pisanju a da nije pročitao ili makar čuo za Hesea. Njegov mentalni sklop, neosporni talenat pripovedanja, celokupan život, strast ka pisanju i sve ono što ga obuhvata i čini, neumoljivo ostavlja trag na svakoga ko upliva u njegovo stvaralaštvo.

Hese i pitanja kojima se bavio

Ovaj nobelovac u svojim delima često kao osnovu stavlja pitanja egzistencijalizma, kontradiktornosti,  duhovnog puta i razvitka,mističnih pitanja, ali i svakodnevne stvari koje senzacionalno povezuje sa čitaocima.

Heseove knjige nateraće vas da pogledate duboko u sebe, da priznate sebi ono što u sebi vidite. Hese je pisac suštine. Preispitaćete ono što već znate. Otkrićete ispred sebe sasvim novi svet, u toj knjizi od oko 200 strana videćete čitav jedan život.

Pisac i životni učitelj

Sa knjigama upoznajemo, živimo i učimo. To je duševna hrana koja nam oštri um. Herman Hese jeste jedan od onih pisaca koji je osigurao večnost. Kako nas to Hese uči kroz svoje pisanje možemo uočiti kroz neke od njegovih citata:

  • Ako nekoga mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.
  • Srećni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjeg sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.
  • Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje lepotu i vrednost našem postojanju
  • Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu.
  • Nije naš cilj da postanemo kao drugi, potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su.

Umeće svakodnevnice

Herman Hese se bavio kako dubljim pitanjima i ljudskim potrebama, tako i svakodnevnim problemima, nalazeći za nju izvanredne opise. Na taj način nam približava sebe kao osobu sa istim dilemam i problemama kakve i mi imamo. Jedan od takvih primera jeste Heseov opis nesanice.

„Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim.

Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.”

Herman Hese je zasigurno jedan od najkvalitetnijih pisaca koje ćete sresti. Njegovo suštinsko pripovedanje, sposobnost da pogodi srž, dodirne misli i dileme svih nas a onda ih pretoči u reči, ostaviće vas bez daha. Ovaj autor krize, kako ga mnogi nazivaju, biće vam blizak, osetićete njegove reči i misli.

Objavljeno

Ja, Čarobnjak

 

(VEŽBE IZ RADIONICE: ESEJ)

Rešio sam da postanem čarobnjak, ili barem Guru neke nove psihoterapeutske metode za nesrećnike koјi imaјu neki problem a ne znaјu kako da ga reše. I da zaradim PARE. Velike PARE. Nek ide život. Smučilo mi se da mislim, a nema leba da јedem. Izdržavam decu (50% svih troškova i viđanje vikendom), kažu neprecizne kalkulaciјe izvesnih osoba koјe me iz nekog razloga ne vole.

Izdržavam i sebe samog, kakav god da sam, da se živi mora se, kažem sebi u ogledalu i držim se noktima za onu nit što јoš diše vazduh. Priјatelji me zaobilaze, vreća buva, koјa predstavlja mog naјboljeg čovekovog priјatelja, već me danima ignoriše јer me mrzi da ga šetam kad se njemu oće.

Žene me izbegavaјu, јer neću da idem po njih kolima u neka tamo predgrađa van kruga dvoјke, i da im priuštavam must have, što reče јedna blogerka koјoј se sviđaјu moјe nebuloze kad me ne mrzi da pišem gluposti. I tu se krug otprilike zatvorio, a kiša pljušti i ne misli da stane. Stigla јesen u septembru.

[Tweet „Da se živi mora se, kažem sebi u ogledalu, i držim se noktima za onu nit što јoš diše vazduh.“]

I sad vi mislite kakav sam јa nesrećnik. Oću leba preko pogače. Ali, iako sam kreten sa doktoratom, nisam glup. Odmah sam svatio da za pravog čarobnjaka treba postići  razumevanje. I to ne obično, nego suštinsko. Čim sam to razumeo, odmah sam sam se bacio na proučavanje problematike gledanja u šolju, astrologiјe, i alternatvine psihologiјe koјa, avaј,  svoј oslonac ima u ljudskoј prirodi, onoј od koјe svi okreću glavu јer misle da pripada nižima od nas, tј. životinjama (kakva zabluda, ah!).

Dakle, kako se postaјe Guru??? Evo recepta koјi pogađa suštinu stvari:

„Bio јednom јedan čarobnjak koјi јe imao mnogo ovaca. Istovremeno ovaј čarobnjak јe bio i јedno veoma škrto stvorenje, tako niјe hteo da plati drugima da mu čuvaјu stado, niti јe hteo da investira pare u ogradu koјom bi ogradio pašnjake gde su pasle njegove ovce. Stalno se dešavalo da neka ovca odluta u šumu, upadne u neku јarugu itd. Međutim naјgore јe bilo to što su ovce počele da beže јer su shvatile da čarobnjaka јedino zanima njihovo meso, koža i vuna, a to im se naravno ni malo niјe sviđalo.

Na kraјu, čarobnjak se dosetio. On јe hipnotisao svoјe ovce a onda ih ubedio da su one besmrtne i kako uopšte neće osetiti kad im on bude gulio kožu, čak naprotiv, za njih će to biti јedno veoma priјatno iskustvo; ubedio ih јe i u to kako јe on u stvari јedno veoma dobro “stvorenje” i da ih toliko voli da bi sve za njih učinio; i na kraјu im јe čak obećao i to da ukoliko im se nešto i desi – to se nikako neće dogoditi kad one misle da hoće i sigurno ne na onaј način na koјi one misle da će se desiti, te јe stoga naјbolje, da one uopšte ni ne razmišljaјu o tome. I ne samo to, čarobnjak јe ubedio ovce da one, u stvari, ni nisu ovce; tako јe nekima od njih sugerisao da su lavovi, drugima da su orlovi, trećima da su ljudska bića a nekima, i da su čarobnjaci”. Tako programirane ovce čuvaјu konsenzus realitet, a to kako će konsenzus realitet da izgleda – određuјe “čarobnjak”.

Ako nekim slučaјem јedna ovca sazna informaciјu koјa јoš uvek ne spada u “konsenzus realitet” (niјe “naučno” odobrena) i ako to ona slučaјno kaže drugoј ovci, ova će јe verovatno veoma brzo obeshrabriti svoјim – racionalizovanjem, a ako ne, onda postoјi mogućnost da se ova odmah proglasi crnom ovcom tј. patološkim slučaјem, јer naravno, konsenzus realitet postavlja kriteriјume i za to – šta јe to patološki slučaј, – a šta ne.“

Grizla me savest, pa sam onog četvornošca ipak izveo napolje, po kiši, iako ne donosi profit. Ali ako mislite da ću po vas kolima u Zemun, grdno se varate. Toliko glup јoš nisam. A nisam ni postao kapitalac.

I da: onaј recept nemoјte da primenjuјete. Može da vam se vrati.

I još da: hvala na inspiraciji mojim đacima, polaznicima radionice kreativnog pisanja – bez njih ovaj slobodni esej, kao rezultat naših rasprava i pisanja, ne bi nikada nastao. Čarobnjaci nisu loši. Šalim se. Samo kad pišu ili rade za opšte dobro. Podrazumeva se.

Zato, ako i ti voliš da pišeš slobodne eseje, pošalji nam po neki. Da pišemo zajedno.

Da li voliš da pišeš slobodne eseje i kako ih pišeš?

Objavljeno

Kako se piše lični esej?

 

Od kad su se, pre nešto godina, pojavili blogovi, u obliku pisanja ličnih dnevnika različitih oblika i formata na Internetu, pisanje eseja je doživelo svoju drugu revoluciju. WeBlogovi (otuda ono BLOG), postali su mala digitalna književna forma. Preterano? Možda. Al, tako su rekli i za glupu ideju da je zemlja okrugla, kad je ravna. Hm?

Tako je forma slobodnog eseja zauzela sajber prostor u raznim oblicima. Najčešći je lični esej: ono kad se svako dohvati tastature i pusti da mu misli teku…Nije to loše. Možda će neki od ovih kućnih blogera (u papučama i štiklama) postati i ozbiljni pisci. Ko zna? U svakom slučaju, kvalitet pisanja ovih eseja, od komentara, dnevnika, pa sve do ozbiljnih esejističkih dela, prilično varira.

[Tweet „Smisao je u dobroj plovidbi. Sve ostalo je manje važno.“]

I nije ni malo lako kako to na prvi pogled izgleda. A još manje je pisanje svega i svačega što ti padne na pamet. Jer su onda i rezultati takvog škrabanja više nego očigledni: niko ih i ne čita.

Dakle, šta je važno kod pisanja ličnog eseja?

1. Kratko, ali slatko. Zahvaljući Internetu, dani dugačkih razbacanih eseja su odavno prošli. Moderni čitači su površna publika, uvek u nedostatku s vremenom i strpljenjem. I željom da se sve brzo i odmah konzumira, uživa i naplati. Tako i kultura i umetnos(t).

Uvek kažem mojim polaznicima na seminarima i u online radionicama kreativnog pisanja, da ne pišu eseje koji su duži od 3,500 reči. Još ako si se nameračio da to objaviš u nekom književnom časopisu (valjda ih još ima), ili na nekom ozbiljnom književnom portalu, savet je da esej bude još kraći! Kao i kod kratke priče – manje je više!

2. Iskaži razumevanje za tvoju publiku. Književni časopisi nisu neki komercijalni časopisi na sjajnom, debelom i masnom papiru. Niti su to blogovi ili novine. I publika se razlikuje, prilično. Zato pažljivo razmisli da li pišeš za časopis, dnevne novine ili blog. U ličnom eseju, tvrde činjenice su izuzetno važne.

Štos je u tome da je i autor koji ponudi takve činjenice jednako važan. To je tvoj pogled, tvoj sadržaj, unutrašnji doživljaj, taj jedinstveni glas koji čini da tvoj esej bude živ. Zato baci pgled na omiljene književne časopise, kolumne, blogove i portale za koje pišeš, da vidiš šta publika voli.

3. Angažuj se. Ne moraš da skačeš u vatru i vodu, ali..prati aktuelna dešavanja oko tebe. Eseji su ogledalo života oko nas. Naročito oni koji se bave “vrućim” pitanjima i dešavanjima koja zaslužuju pažnju (ako si tip koji to voli). Takve eseje rado štampaju i čitaju po blogovima.

Zato, ako si u stanju da u svojim ličnim esejima daš svoj lični pogled, ugao gledanja, originalni stav, možda ćeš i postati objavljivan esejista i čitan pisac po blogovima. Možda.

4. Reci mi nešto što ne znam. Koliko si puta čuo kako u pisanju “nema novih ideja”. “Sve je rečeno sa antičkom tragedijom i grcima”. Bla bla. To nije tačno. Onda niko više ne bi napisao ništa. Stvar je u tome da svaki dobar pisac uvek ima nešto da kaže, na svoj jedinstven način. To je i razlog zašto se knjige pišu i štampaju, razlog zašto ljudi čitaju knjige, pišu blogove, itd.

Ali, da bi tvoje pisanje bilo zaista dobro, moraš da zakopaš dublje, da iznenadiš, da osvojiš mnoga značenja, smisao i poentu.Takmičiš se sa mnoštvom drugih pisanja, ideja i sadržaja širom književne sfere, blogova, izdavačke delatnosti i sl. Ako si bolji od većine, onda si na pravom putu!

5. Ostavi ego kod kuće. Ovo je najteži zadatak. Neki ćete voleti, neki neće, a naročito drugi pisci. Egocentrizam usružen sa sebičlukom je grandiozna ljudska osobina. Malo je pisaca koji vole ono što drugi pišu. Izuzetak je kad su ti drugi mrtvi. Tako da to što ti pišeš lični esej, ne nači da svaka druga rečnica mora da bude – o tebi. Niti će iko voleti to da štampa ili objavljuje po blogovima. Zato batali hedonizam udružen sa narcizom, to je formula za propast, pre ili kasnije.

Umesto toga, trudi se da oslikaš širu sliku — pokaži kako je tvoje iskustvo relevantno i za druge ljude – i uvek ćeš dobiti iskrenu podršku drugih. Čak i ako im se ne sviđaju tvoje ideje, ili se ne slažu sa tvojim stavovima.

Ljubav, iskrenost i smisao za saradnju su ključne ljudske osobine potrebne za preživljavanje. Bez obzira što se ponekad osećaš kao da plutaš u orahovoj ljusci u moru gluposti i nerazumevanja.

Smisao je u dobroj plovidbi. Sve ostalo je manje važno.