fbpx

O JEZIČKOM KOLONIJALIZMU

Jezik koristimo gotovo nesvesno, osim kada unapred malo promislimo o onome što želimo da kažemo. Pošto ga učimo od majke, on nam služi i da se identifikujemo sa narodom kojem pripadamo. Danas je smislen govor svačija povlastica, dok je nekada bio privilegija uskog kruga obrazovanog plemstva i sveštenstva.

KAKO JE BILO NEKADA

U ne tako dalekoj prošlosti, svakodnevni govor je mogao biti i odraz starešinstva u porodici. Glava kuće slušala se pomno i ne daj bože da mu se upadalo u reč. Ili još gore negiralo ono što je pater familias imao da kaže. Mlađi su čekali na svoj red, žene uglavnom ćutale, a najmlađi bulaznili o koječemu.

Tako se uspostavljao red i pravac kretanja porodice, užljebljivanje u nivoe društvene piramide koji su se postepeno sužavali od dna prema vrhu. Posmatrano sa današnje tačke gledišta, liči na diktaturu povlašćenih u samom vrhu lanca ishrane.

Ali prevarićemo se ako se povedemo za tim utiskom. I pored neograničene vlasti onih koji stoluju na vrhu, bilo porodice, bilo države, samovolja nije bila dozvoljena. Čak je svaka odluka morala biti detaljno pretresena od strane veća najmudrijih. A nakon toga potvrđena kroz opštu saglasnost oko cilja delovanja. Tako se predupređivala anarhija ili bilo kakvo zastranjenje povedeno za novotarijama koje su mamile svojom egzotičnošću. Ionako je njihov šarm najviše ležao u nedovoljnoj ispitanosti svih mogućnosti, a samim tim i posledica trasiranja novih pravaca u svakodnevnom i kulturnom životu porodica, naroda.

DANAŠNJA VAVILONSKA POMETNJA

Naravno jezici su se menjali pri susretima predstavnika udaljenih, pa i komšijskih krajeva. Naročito ako strana reč koju bi čuli ne bi zapremala pojam koji je trebala da označi. Ako kod nas nisu rasle urme, onda nismo mogli ni da imamo domaće ime za to. Ako nismo upražnjavali određene običaje (pada mi na pamet sunećenje!) takođe nismo mogli ni da ih imenujemo.

Reč nosi u sebi smisao i koristimo je da obeležavamo stvari oko sebe. U Markesovom romanu Sto godina samoće, lik koji počinje da zaboravlja imena predmeta ne zna više ni da ih koristi i njegov svet se nepovratno sužava. Gubitak prevazilazi svoju lingvističku skučenost i raste do ontološke osakaćenosti.

Ako želite da potrete nečiji identitet i kolektivno sećanje – ukinite mu reč. Danas smo svedoci jedne pojave koja suptilno radi upravo to. Neselektivno usvajamo strane kovanice iz novogovora jer nam je tako lakše da obeležimo izvesnu pojavu.

LINGVISTIČKI KOLONIJALIZAM

Tako su se pojavile nove reči i u našem jeziku. S obzirom na to da današnjim svetom vladaju anglosaksonci, pojmove prepoznajemo i govorimo o njima tek kada ih oni krste, zarad neke svoje agende. Uzmimo npr. reč kao što je mansplaining. Pojam koji ona pokriva implicira patrijarhalni način gledanja na stvari koji pojave objašnjava sa muške tačke gledišta i ne dozvoljava nikakvu sumnju u objektivnost strane koja izlaže temu.

Nešto kao u drami Plinsko svetlo koju je 1938. napisao Patrick Hamilton. Muž obmanju je ženu i uverava je da ludi manipulišući gasnom svetiljkom čiji plamen krišom povećava ili smanjuje, tako da ona misli da se to dešava samo od sebe, tj. ne vidi pozadinu scene čija je žrtva.

Don’t gaslighting me je sintagma koja je nastala oslanjajući se na ovaj vid manipulacije i u širokoj je upotrebi na anglosaksonskom govornom području, što je sasvim u redu. Ali zamislite sada upotrebu ovog izraza u originalu kod nas. Nije li to rogobatno? Pri tom termin je neprevodiv na naš jezik tako da zadrži zvučnu jezičku konstrukciju i puno značenje onoga što se želi reći: Ne obmanjuj me!

Kao i whataboutism, kovanica koja se koristi za diskreditovanje sagovornika, više služi za napad ad hominem nego da bi tačno objasnila nešto. Na taj način ne samo da se uvode tuđice u maternji jezik već one imaju za cilj da nas podsvesno skrenu sa puta logičkog mišljenja. Služe nam više da se obračunavamo sa drugima nego da dođemo do konsenzusa oko neizbežnih pojava.

A kolonijalizam u bilo kom vidu upravo to i radi. Skreće nam pažnju sa bitnih stvari na nebitne i baca nam kosku oko koje ćemo da se gložimo dok nam gospodari neprimetno uzimaju malo po malo slobode (a bogami i teritorije!).

Na kraju se više i ne prepoznajemo.

 

KAKO SAM ČITALA ANA IN SILAZI U DONJI SVET

Ako želite da vas ova knjiga momentalno uvuče u svoje, poput lavirinta organizovane hodnike, nemojte je čitati iz udobnosti kućne fotelje. Zbog njene konstruktivističke prirode, doživljaj napisanog se može potpunije postići ukoliko se prilikom konzumiranja ovog štiva čitalac izmesti iz sebi poznatog i intimnog okruženja. Značaj ovog dela biće lakše spoznati ako se kao podloga za razumevanje prostre nepatvoreni osećaj bačenosti u svet koji ne zavisi od nas, već upravo suprotno – mi zavisimo od njega.

JA ČITAM KNJIGU

Sledeći sopstvenu intuiciju, rođenu na pozadini dnevnog rasporeda obaveza, nađoh se sa ovom knjigom u svom elektronskom čitaču na trećem spratu klinike za ORL, Kliničkog centra u Beogradu. Već samo ovo mesto koje je stvoreno da leči naša čula opažaja, nosilo je sa sobom neskrivenu simboliku. Osim toga, zaputih se tamo u proleće, u vreme kada se životni ciklus ovoga sveta i svih njegovih stanovnika (biljaka, životinja i drugih organizama) obnavlja. Kao i moja alergija, zvanično na iritantne polenske čestice u vazduhu, a po mom amaterskom mišljenju i na sve što u svetu ne razumem, pa samim tim ne mogu ni da prihvatim bez posredstva dobro formulisane mitologije koja priča priču.
Vreme, mesto i medij za čitanje sam potrefila i ne znajući da se u knjizi radi o modernoj reinterpretaciji jednog od najstarijih mitova ljudskog roda čija je junakinja Inana, sumerska boginja ljubavi i rata, koja silazi u podzemni svet. Autorka kaže da je to najstariji od poznatih mitoloških narativa o bogu koji redovno umire, ali se posle nekog vremena vraća u život. S obzirom da sve otežanije dišem zbog problema koji me je ovde i doveo, lako mogu da razumem glavnu ideju ovog dela.
Ana In (Inana) sišla je u donji svet da bi srela svoju sestru Ereškigal, vladarku podzemnog sveta, po mom skromnom mišljenju – u pokušaju da svet učini celovitim. Pre silaska upućuje svoju poslanicu Ninšubur (Ninu Šubur) da traži pomoć od bogova otaca ako se odatle ne vrati za tri dana. Inana usput prolazi kroz sedam kapija na kojima ostavlja svoje božanske atribute i potpuno naga staje pred svoju sestru, vladarku mrtvih, Ereškigal. Neti, podzemni čuvar kapije je pušta da uđe smekšan njenim molbama. Inana pokušava da svrgne sestru sa trona, za šta biva kažnjena smrću. Posle tri dana čekanja, Ninšubur udara u kuknjavu i kreće put bogova za pomoć.
Bogovi je isprva odbijaju krajnje neljubazno, da bi na kraju ipak pomogao bog Enki, uz posredstvo Enheduane, ćerke kralja Sargona i pazite sad! – „prve svetske autorke“ koja je napisala uzbudljive poeme Himna Inani, Inana i Ehib i Vladičica najvećeg srca. Ova poslednja poema je prvo imenom potpisano književno delo u istoriji ljudske civilizacije. Prvi put u književnosti čuje se glas jedinke. Itd, itd, ovo je najkraće što mogu da opišem a da ne zapetljam nepotrebno, jer priča ima mnogo slojeva i nosi kompleksna značenja…
„Priča o silasku u podzemni svet, priča o smrti i vaskrsenju, to je misterijski mit. U njemu je tajna koju razum uzalud proniče. Pa ipak, saznati za nju je mogućno, a to povlači oslobađanje od straha od smrti (i postizanje besmrtnosti). Pronicanje te velike, najveće religijske tajne, odigrava se zahvaljujući inicijaciji.“ tako kaže autorka knjige Olga Tokarčuk.

KNJIGA ČITA MENE

A evo šta ja kažem: kao individualni čitalac, morala sam u oslobođenoj mašti da pratim u stopu sve likove ove priče. Tako sam, pošto sam sišla u donji svet (koji se u mom slučaju odnosi na sopstvenu bolesnu unutrašnjost) da se povežem sa sestrom (svojim negativom), nisam više mogla da izađem (tj. da budem zdrava kao pre), te sam glatko uskočila u ulogu Nine Šubur i krenula po pomoć kod belih otaca bogova. U malo perverznom redosledu, svog Netija sam srela na šalteru ove medicinske ustanove u liku sestre koja me je skrozirala pogledom i u kompjuter (tu vrhovnu evidenciju) upisala sve podatke koji za birokratiju čine moju ličnost, tj. skinula me golu.
Zatim naravno sledi tri dana čekanja na prijem i spas. Hodnik potmulo odjekuje zaposednut zlim duhovima bolesnih koji se najpre oglašavaju očajnim jaucima i plačem. U međuvremenu belom bogu ocu stižu ponude sa raznih strana iz molećivih ruku sapatnika, a u vidu poklon kesa sa viskijem i kafom, dok ja sa elektronskim čitačem na razvaljenoj stolici u neposrednoj blizini podjednako razvaljenog toaleta, nastavljam da u nozdrvama gajim gljive, polipe i ostalu mahovinu koja buja na mračnim i vlažnim mestima.
Konačno dolazi mojih pet minuta i raspevana sestra (Enheduana) me uvodi u specijalističke odaje gde me izbode na nekoliko mesta da bi utvrdila da sam alergična na korov. Setim se svog profesora cvećarstva na Pejzažnoj arhitekturi koji je govorio kako je korov sve ono što nismo posadili. Beli bog otac u međuvremenu telefonira svojim podređenima i ugovara operaciju koja će se izvršiti preko reda i nigde neće biti zavedena. Potom mi prepisuje lek u vidu spreja čiji će aerosol mojim disajnim organima doneti olakšanje poput onih muva što se roje oko glave mrtve Inane, a koje joj je poslao u pomoć da je ožive. Odlazim sa višestrukim olakšanjem i na putu široko zaobilazim psihijatrijski deo klinike.
Još par reči autorke: „Najneobičniju, paradoksalnu i zabavnu definiciju mita koju znam formulisao je Karol Kerenji: Mit je božanska epifanija u kontrolnom centru za jezik čovekovog mozga. Može se reći da je mit realan na istom principu prema kojem realan znači vidljiv. Dok god bogove pratimo na njihovim putovanjima, u pustolovinama, preobražajima, u njihovim kreacijama i apokalipsama – dotle oni postoje. Kao što postoji Inana.“
Eto tako je protekla moja avantura sa Anom In, In Anom.

ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA – Italo Kalvino

Zamak ukrštenih sudbina

„Zamak ukrštenih sudbina“ je uslovno rečeno zbirka priča jer se sve nadovezuju se jedna na drugu, pa može ličiti i na roman, ili pre na novelu. Knjiga je podeljena na dva dela, pod nazivima Zamak ukrštenih sudbina i Krčma ukrštenih sudbina. Planiran je bio i treći deo koji bi se zvao Motel ukrštenih sudbina, ali kako sam pisac kaže – nije odmakao daleko od oblikovanja osnovne ideje jer se jednostavno iscrpeo, kako svoje teorijsko, tako i izražajno bavljenje tim eksperimentom.

Prvi tekst, Zamak ukrštenih sudbina inspirisan je špilom tarot karata koje je, sredinom XV veka minijaturama oslikao Bonifacio Bembo za vojvode od Milana. Drugi tekst, Krčma ukrštenih sudbina, komponovana je pomoću špila tarot karata koji se danas najčešće sreće, a to je Marseljski tarot. Samu ideju da koristi tarot karte kao pripovedačku kombinatoriku dobio je godinama pre nego što će objaviti ovu knjigu. Silno vreme posvetio je proučavanju tuđih napisa o pripovedanju pomoću karata i jeziku simbola, što su prvi analizirali M.I. Lekomčeva i B.A. Uspenski ( „Gatanje kartama kao semiotički sistem“), kao i B.F. Jegorov („Najjednostavniji semiotički sistemi i tipologija književnih zapleta“).

Ipak, sam pisac kaže da se nije mnogo oslanjao na metodološki doprinos ovih istraživanja. Od njih je prihvatio ideju da značenje svake pojedinačne karte zavisi od mesta na kome se ona nalazi u nizu karata koje joj prethode ili slede. Pročitavši sve te „materijale“, pisac ih odbacuje i pušta mašti na volju oslanjajući se na lične sugestije i asocijacije, pokušavajući da ih tumači na osnovu zamišljene ikonografije.

Asocijacije koje su mu se rađale stvarale su niz scena piktografske priče, ali nikako mu nije polazilo za rukom da karte poređa u niz koji bi sadržavao mnoštvo priča. Bio je prinuđen da stalno menja pravila igre, opštu strukturu, pripovedačka rešenja, jednom rečju – kombinatorika se otimala. Potom je shvatio da je svet sa minijatura iz petnaestog veka sasvim drugačiji od onoga koji se vidi na popularnom marseljskom tarotu. Ali ne toliko zbog toga što su neke arkane drugačije naslikane, pa su iz korena menjale priču na koju se odnose, koliko stoga što su ove priče pretpostavljale drugačiji senzibilitet i jezik.

Zatim je pokušao, referišući na Besnog Orlanda na šta su ga vizuelno podsećale, da pomoću viskontskih tarot karata sastavi nizove inspirisane ovim Ariostovim epom. Tako mu je bilo lakše da sagradi svoj „magični kvadrat“ i osnovne priče koje se u njemu ukrštaju. Potom je samo pustio da se oblikuju ostale međusobno ukrštene priče, pa je dobio neku vrstu ukrštenice, sačinjene od slika umesto od reči, čiji se svaki red mogao čitati u oba smera. Za nedelju dana završio je Zamak ukrštenih sudbina.

Krčma ukrštenih sudbina

Priče su naišle na dobar prijem i to ga je ohrabrilo da zaviri u Krčmu i pokuša da je pridruži zamku. Misleći da će ovaj poduhvat lakše ići jer su marseljske karte popularnije, pa stoga imaju i mnoštvo pripovedačkih sugestija, iznenadio se kada je shvatio da mu ne polazi za rukom da sagradi okosnicu za ukrštene priče. Nikako nije uspevao da ih uklopi u jedinstvenu šemu, priča se stalno komplikovala, negirajući druge kojih nije želeo da se odrekne.

Tako je provodio dane i dane mučeći se i gubeći se u šemama i konstrukcijama koje nisu bile izvodljive. Sve više su se umnožavale prinude i prepreke o kojima je morao da vodi računa. Kada je pokušao da preradi stranice s kojima se već srodilo mnoštvo literarnih aluzija, one su počele da se opiru i blokiraju ga. Vraćajući se godinama u ovaj lavirint koji ga je iscrpljivao, počeo je da se pita da nije poludeo. Da nije potpao pod zlokobni uticaj ovih tajanstvenih slika koje ne dopuštaju da se njima nekažnjeno poigrava?

Odlučio je da odustane. Prošlo je prilično vremena a da o tome uopšte više nije razmišljao. Onda bi mu odjednom sinula ideja da tome pristupi na drugi, jednostavniji, brži način, prepravljao je šeme, budio se noću da brzo označi neku konačnu ispravku, ponovo legao s osećanjem olakšanja što je našao savršenu formulu, da bi ujutru, čim bi se probudio, sve pocepao.

„Krčma ukrštenih sudbina“ plod je tegobnog rađanja. Odlučio je da objavi Krčmu prevashodno da bi je se oslobodio. Tek kada bude odštampana, pisac će jednom zauvek (nada se) biti daleko od nje.

Kada čitamo ovu knjigu čini nam se da je pisac vrlo lako izgradio strukturu oslanjajući se isključivo na svoju maštu. Međutim mnogo uloženog rada i vremena dovelo je prvobitnu ideju do savršenstva. I tu se očituje koliko je zanat bitan, kao i da bez znoja i ceđenja mozga nema prave vanvremene i svevremene priče. Ovaj tekst se u velikoj meri oslanja na piščevo svedočenje o tome kako je knjiga nastala. Njegov pogled u ogledalo omogućuje nam da prozremo šta se sve krije iza fasade, kao i da se sami suočimo sa sopstvenom istrajnošću i poštenjem pred belim papirom.

 

 

Kako mi je Kindl promenio život

Prema knjigama od papira gajim nedvosmisleno obožavanje od onog pradavnog trenutka kada sam naučila da slova sričem u reči. Pozajmljivanje knjige iz biblioteke ili kupovina u knjižari su postupci koje nose određeni polusakralni rituali. Svoj prvi bibliofilski identitet ukrala sam od „miša iz biblioteke“ (topo di biblioteca). Kod nas postoji izreka „siromašan kao crkveni miš“. U svom detinjem umu ja sam iskonstruisala da je biblioteka za one siromašne čitaoce koji ne mogu da kupe sve knjige koje bi želeli da pročitaju.

Miš iz biblioteke

Tako sam u biblioteke uvek ulazila kao u posvećene hramove čijem postojanju možemo da zahvalimo što se granica između razumnih ljudi i životinja jasnije vidi. Pored toga, u knjigama sam mogla da nađem većinu odgovora na pitanja koja u mojoj okolini niko sebi nije ni postavljao. Zamišljala sam da sam neki poseban špijun znanja koji će tek dobiti priliku da svojim neizmernim znanjem pomogne svojoj zemlji u odsudnom trenutku.

Svaki ulazak u biblioteku počinjao je osluškivanjem one specifične tišine u kojoj sam jasno mogla da čujem da li me neka knjiga posebno doziva. Ukoliko bi mi se obratila, skoro neprimetnim šuškanjem listova u rukama (ipak su napravljene od drveća), prelepom naslovnom stranom ili stilski doteranom rečenicom, naš spoj bi se ozvaničio udarom bibliotekarkinog štambilja na moju člansku kartu.

Miris koji je odašiljao papirus natopljen olovom, zajedno sa hodnicima od drvenih polica u kojima žive (verovatno isto tako načitani) crvi, momentalno bi me transponovao iz sopstvenog života skučenih mogućnosti u jedan kokordinatni sistem sačinjen od više ravni. U njima vladaju neki drugi zakoni fizike. Malo je reći da je ta katedrala činila moje jedino i najsnažnije uporište u životu koji je tek počinjao. Sam nije ničim nagoveštavao u kom će pravcu ići.

Miš iz elektronske biblioteke

Poput najfanatičnijeg pušača zaklinjala sam se da je papirna knjiga moja karta za nebesko pozorište. Po cenu smrti nikada je ne bih zamenila za doživotnu pretplatu na digitalnu ložu. Elektronski svet je dehumanizovan i čvrsto odlučujem da od njega uzimam samo ono što ne mogu da izbegnem.

A onda na poklon od prijatelja koji me dobro poznaje dobijam elektronski čitač Kindl. Skeptično ga prevrćem u rukama sećajući se kako me je zamaralo čitanje na kompjuteru. Prilazim mu oprezno i skoro u rukavicama ispitujem performanse ove tada elitne igračke. Odlučujem da mu dam šansu makar da se uverim da za svoju antipatiju imam jake razloge.

I kao ljubavnik od koga ništa ne očekuješ, čitačka naprava počinje da otkriva svoje najbolje osobine, postepeno i u skladu sa mojom zainteresovanošću da saznam sve njegove tajne. Perverzno, ali nema naslovne strane! To je prvo što zaključujem. Ali zato ima najkorisnije pozadinsko svetlo ekrana te mi oči prosto klize preko teksta sa minimalnim angažovanjem i maksimalnom izdržljivošću. Naprava kao stvorena za maratonce čitanja!

Pametna knjiga

Sad kad sam već tu, na digitalnom polju, slutim da ću tu i ostati. Bacam kotvu svoje dobre volje i ankerišem plovilo da mi uvek bude pri ruci. Pretresam komande i polako shvatam da ovo nije samo knjiga, već ceo sistem za razumevanje pročitanog u malom. Pošto je čitač povezan sa internetom u svakom trenutku, jednostavnim dodirom bilo koje reči softver me vodi na mrežu. Sad mogu da proverim značenje izraza koji ne razumem, nudeći mi i primer konteksta u kom se obično koristi.

Znači, ne moram da sedim okružena drugim knjigama da bih razumela onu koju upravo čitam. Ne moram ni da menjam naočare jer mi Kindl daje opciju da slova povećavam ili smanjujem, kao na  telefonu. Zatim listanje knjige i samo držanje iste u rukama više nije zadatak koji angažuje obe ruke. Može da se podesi panoramski pogled pa se uređaj postavi u horizontalu i nasloni na svoju zaštitnu koricu (masku). Tako se Kindl vozi bez ruku, kao bajs.

To dalje znači da ne moram knjigu više da naslanjam na veknu hleba da bih čitala dok ručam, što je često rezultiralo raspršivanjem masnih mrlja od čorbe po sakralnim napisima. To je knjizi pre davalo izgled kafanskog menija nego predmeta u kome je pohranjeno znanje ovoga sveta.

Digitalno sećanje

Kindl je uvek sa mnom. Volim ga i zovem ga Fifi. Njegov ogroman kapacitet za skladištenje podataka omogućio mi je da skoro celu biblioteku smestim u to parče elektronike. S obzirom na zaista lako skidanje odgovarajućih formata ja više ne idem ka knjigama – one dolaze meni. Mogu da čitam i bez lampe i iznenada utonem u san – i on će se uskoro sam isključiti.

Ako naiđem na zanimljiv pasus ili rečenicu, vrlo lako i jednostavno to mogu da prosledim na društvene mreže. Pošto čitam i na engleskom, kao što verujem da radi većina ozbiljnih čitalaca, ne predstavlja  mi problem da u njega napakujem gomilu tekstova koju su mi uvek pri ruci.

I na kraju priznajem da nisu sva tehnološka dostignuća tek puka igra maštovitih programera. Igra koja svoje krajnje ishodište ima u maksimalnoj zaradi putem prodaje gadžeta za koje smatramo da ih moramo imati.

Moj Fifi, koji me prati u stopu poput vernog psa, imao se rašta i roditi!

 

 

 

Preporuka za čitanje u duge zimske dane

Tomas Man

ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA

Ovakvi se romani više ne pišu. Pa se stoga i ne čitaju. Zato mi je posebno zadovoljstvo, ali i važna obaveza, da sa korica ove knjige skinem prašinu i oslobodim njene stranice natopljene najfinijim spisateljskim umećem od nepravedne tame zaborava.

Roman je autor pisao decenijama i, poslužiću se paradoksom – na kraju ga ipak nije završio. To nikako ne znači da osnovna ideja ovog dela nije jasno uobličena. Zamišljen kao autobiografija jednog pustolova ima malo elemenata pikarskog romana, koji će se otkriti čitaocu ukoliko svoje simpatije nedvosmisleno veže za mladića čije su se egzistencijalne bravure, zahvaljujući njegovoj srećnoj nadarenosti, graničile sa umetničkim preživljavanjem.

Napravivši od svoje oku ugodne pojave virtuoza dopadanja, Feliks Krul, junak ovog obimnog i ništa manje interesantnog romana, pomerao je granice mogućeg večito igrajući na ivici moralnog šesnaesterca. Iako je pisan tokom XX veka, ličnost sama je prototip junaka našeg vremena, ne toliko po ljupkom stilu kojim izvodi svoje šarmantne male i velike predstave, koliko zbog motiva koji ga nagone na takvo lepršavo delovanje.

Svi u nekom kutku glave nosimo zavodljivu ideju o tome da ako smo talentovani kao što mislimo da jesmo, onda ovozemaljska pravila za nas ne važe. Ali nemamo hrabrosti da tu ideju i iznesemo na svetlost dana i prikažemo se volu kao Jupiter. Feliks Krul ne pati od ovog nedostatka i dosledan je u sprovođenju svoje „misije“. Oslanjajući se na svoja izoštrena čula i do krajnosti razvijene empatije, što svaki manipulator neizostavno poseduje, ovaj atletski građen plavooki blondin nepogrešivo oseća šta njegov sagovornik želi da čuje, te ga time i časti i neprimetno osvaja prednost na komplikovanom poligonu zvanom život.

Čitalac je hipnotisan i ni najmanje mu ne zamera u suštini egoistične motive, jer je ovaj mladić osetljivog srca retko koga ostavio nezadovoljenog. Moglo bi se reći da su njegove transakcije poštene jer svojim napola artističkim delovanjem oplemenjuje emocionalnu valutu kojom se trguje. Srećni smo što pobuđujemo interesovanje takve osobe i na nas pada jedan mali trun plemenitosti svaki put kad nam se obrati.

Iza ove pitke radnje kriju se slojevi najfinijih opservacija na različite teme koje umetnost i literatura obrađuju ne bi li duhu čitaoca osvetlili put. Čitajući, zaboravićete da čitate i uhvatićete sebe u dijalogu, čas sa piscem, čas sa neobičnim junakom ove knjige ispisane probranim rečima koje oplemenjuju dušu.

Nije potrebno opisivati radnju jer je ona u odnosu sa značenjem koje sa sobom nosi kao tehnički nacrt izuzetno komplikovane i sadržajne mašine. Ali je potrebno istaći majstorski stil Tomasa Mana koji je u odnosu na načine kojima se moderna literatura izražava isto što i stilski nameštaj u odnosu na Ikeine proizvode.

Dva su za mene velikana stila, a to su Tomas Man i Žoze Saramago. Zamišljam njihov dijalog u mekanim prevojima oblaka (gde se možda sada nalaze) i čujem najfiniju muziku koju reči mogu da istkaju. Mojoj sreći nema kraja…

Porođajne muke jedne knjige

Upozoravamo čitaoce sa slabijim srcem da sadržaj koji sledi može biti potresan! Sad se sigurno pitate šta može biti tako uznemirujuće kada je u pitanju životni proces jedne knjige? Pa to što je mogla i da ne postoji! Ova koja nam je otvorila svoje srce je bila upravo u takvoj opasnosti. Poslušajmo šta ima da nam kaže.

Prenatalno stanje

„Ovim putem želim da se obratim svim autorima. Nakon preživljenih strahota u svom dugom nezvaničnom postojanju, shvatila sam da i mi knjige moramo da dignemo svoj glas. Protiv zanemarivanja i neizvesne sudbine. Jer tu nam samo naši roditelji pisci mogu pomoći!

Na samom početku svog života, dok sam bila tek ideja, radovala sam se svakom susretu sa svojim autorom. On mi je činio lepe stvari, pružao oslonac i hranu od koje sam rasla i disala. Postojao je prećutan dogovor između nas da ću mu svu tu pažnju stostruko vratiti. Jednog dana kad sednem u izlog knjižare.

Tako smo rasli zajedno i planirali sopstvenu budućnost. Kako je vreme prolazilo ja sam bila sve radosnija. Ali, primetila sam po sve povučenijem držanju svog roditelja da njemu nisu sve koze na broju, kako bi to vi ljudi rekli.

Misli jednog fetusa

Umesto da i on bude sve veseliji, tmurni oblaci su se u sve većem broju nadvijali nad njegovu pametnu i maštovitu glavu. Jednoga dana, kada se takva napetost više nije mogla tolerisati, jer je počela da utiče i na moj kvalitet, rešila sam se za direktan pristup.

Blago sam ga pogledala svojim crnim očima i upitala u čemu je problem. On je samo spustio glavu i počeo tiho da plače.Na moje insistiranje, sabrao se i poverio mi svoj najveći strah. Šta da radimo kada me napiše do kraja? Kako da od rukopisa, u kom sam obliku trenutno bila, od mene napravi pravu zrelu i punoletnu knjigu? Kako da završi započeto i pusti me da živim svoju sudbinu?

Mnogo teških pitanja, koje su u stvari jedno pitanje – kome da se obratimo za pomoć? Iako sam bila samo rukopis, komunicirala sam sa ostalim njegovim knjigama na polici. Nemajući kud, obratila sam se njima. Kad me grom nije pogodio! Počele su da se smeju sve u glas. Kao haahaaaha, pa nema ništa lakše!

Na klinici

Najdeblja od njih, koja je izgleda bila i starešina ove papirne zajednice, otvorila se po sredini i ispljunula jedan kartončić. Bila je to vizit karta. Karta za novi i pravi život…

Na njoj je bila adresa izdavača koji je ove tajanstvene procese držao u malom prstu. On je imao potreban materijal, mašine i znanja da od mene, sirovog materijala, napravi jednu prelepu i ponosnu knjigu. Njegove nežne ruke napraviće finalno poliranje moje duše i tela i ja ću, kao sve druge moje sestre, početi da živim dostojanstveno i što je najvažnije – ubedljivo i beskonačno!

Ne mogu vam opisati sestre slatke moju sreću tog trenutka! Izaći ću iz one buđave fioke i smešiću se svetlima reflektora. Družiću se sa svojim mnogobrojnim čitaocima. I oni će mi otvoriti svoje najtajnije kutke da ih pohodim i oplemenjujem svojim rečima. Strah je nestao, a moj pisac je veseliji nego ikad. Pričao mi je kad smo ostali nasamo kako je svet lepo uređen kad svako radi svoj posao.

Prvi dan ostatka života

Neće se više zamajavati i gubiti dragoceno vreme na razvijanje neosnovanih strahova. Jer sad ima partnera. Nekoga sa kojim će podeliti teret rađanja knjige. Koji ni u jednom segmentu nije lak, ali utoliko veću radost donosi!

Eto, dragi moji rukopisi, ne očajavajte, ima nade. Posavetujte se sa svojim autorima ili pitajte mene. Rado ću i vama poslati tu kartu za stvaran svet“!

Objavi ili nestani

Već dugo pišeš i smatraš se kompletnim autorom koji je odavno izašao iz eksperimentalne faze. Imaš prepoznatljiv izraz koji je tvoje drugo Ja. Sad je vreme da proveriš kako se tvoje pisanje kotira kod onih za koje i stvaraš imaginarne svetove.

Fejsbuk pisac

Prvi impuls te vodi u pravcu društvenih mreža. Ništa lakše nego objaviti tekst na fejsu. Od trenutka kada pritisneš enter na tastaturi, nestrpljivo iščekuješ prve reakcije. Kasnije te zanima samo njihov obim. Pa od tih par hiljada virtuelnih prijatelja ispašće solidna statistika.

Međutim. Društvene mreže imaju posebno ustrojstvo. Neformalne su i funkcionišu na volonterskom principu. Što znači da ne postoji čvrst kriterijum po kome će se npr oformiti književna grupa. Niti će tvoje tekstove čitati isključivo ljudi čijem književnom ukusu ili obrazovanju veruješ.

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Na taj način moći ćeš da dobiješ dve vrste povratnih informacija, dijametralno suprotnih. Oni koji su ti zaista prijatelji označiće da im se dopada ama baš sve što napišeš. I to nije loše, prijatelji i postoje da bi ti pružili podršku. Samo što ćeš se uvek pitati da li su tvoje objave pročitali do kraja ili ih odobravaju po automatizmu.

Druga vrsta reakcije koju ćeš izazvati na društvenim mrežama je neodobravanje i osporavanje. U ovoj grupi biće svi oni koji nemaju razumevanja za umetničke finese kojima se služiš.  Dežurni komentatori naći će uvek dlaku u jajetu. I opet ne znaš da li su tvoj tekst uopšte pročitali do kraja. O argumentima kojima te osporavaju da i ne govorimo.

Eto te ponovo na početku – pojma nemaš da li je to što pišeš dobro ili loše i da li treba da nastaviš time da se baviš.

Izadavštvo i Kreativno pisanje

Kako li je to nekada bilo? Pa prvo napišeš svoju knjigu cedeći mesecima krv, suze i znoj. Onda daš beta čitaocu iz svoje neposredne okoline da pročita rukopis i zamoliš ga da bude surovo iskren. Kad pređeš i tu prepreku znaš da je kucnuo čas da je pustiš u svet da živi svoj život.

Postoji samo jedna osoba ( institucija ) koja ti može pomoći u tome. To je tvoj izdavač. Od trenutka kada mu nežno predaš svoj dragoceni rukopis u ruke, on je odgovoran za to da ga uvede u punoletstvo. Jer on za takav poduhvat ima, sredstva i mogućnosti.

Pri tom ne misli se samo na puko štampanje tvojih ispisanih listova. On je dužan da tvoje delo propusti kroz filter pravopisa da se ti ne bi sramotio zbog na brzinu ispisanih rečenica sa nehotičnim slovnim greškama. Zatim, njegov je zadatak da tvoju knjigu adekvatno grafički opremi, tj. da joj da odgovarajući izgled izborom najboljeg likovnog rešenja.

U dogovoru sa svojim izdavačem dobićeš i stručnu recenziju napisanog, koja će budućim čitaocima trasirati put ka boljem razumevanju tvog rukopisa. I na kraju, ali ne i manje važno je to što će ti izdavač obezbediti  ISBN broj koji je neophodan za katalogizaciju tvoje knjige u Narodnoj biblioteci Srbije. Taj broj će biti lična karta tvog dela, a NBS vremenska kapsula u kojoj će ona biti pohranjena za sve buduće generacije čitatelja.

Žurka povodom rođenja

Sada je tvoje stvaralaštvo obučeno u odgovarajuće ruho i možeš ga pustiti u beli svet da te dostojno predstavlja. Ako si novopečeni autor bez objavljivanih dela iza sebe, preporuka je i da svoju prvu knjigu ne štampaš u preterano ambicioznom tiražu. Opipaj prvo puls publike, pa ćeš vrlo lako i sa uveliko smanjenim troškovima doštampati onoliko primeraka koliko je dovoljno da zadovolji iskazano interesovanje čitalaca.

Posle savladanih svih etapa u početnom životu jedne knjige možemo samo da ti poželimo sreću i divnu i posećenu promociju koju će svaki iole ozbiljan izdavač da ti upriliči, jer tvoja knjiga je sada i njegovo usvojeno čedo!

Šta je lepo

Verovatno ste se i sami pitali, dok ste stvarali svoje delo, kako se određuje vrednost estetskog? Da li bi vaše čedo izdržalo test vremena, i popelo se na pijedestal istinskih vrednosti? I da li estetsku vrednost možemo da iskusimo samo ako prethodno zauzmemo stav, odnosno tek pošto zastanemo i prestanemo da je doživljavamo? Shodno tome, pitamo se da li je čulnost izvor saznanja? U kojoj meri estetsko iskustvo utiče na objektivni karakter lepote?

Subjektivni doživljaj kao merilo vrednosti

Lepota je rezultat procesa interakcije subjekta i predmeta. Danas smo svedoci da se pomera težište estetskog doživljaja sa predmeta na iskustvo. „ Lepota je u oku posmatrača“. Ali, ovde smo na skliskom terenu. U opasnosti smo, dok tragamo za estetskim zadovoljstvima, prolazeći kroz prostran svet čulnosti, da se sasvim slučajno sapletemo o retke pojave duha.

Pokušaji da se umetničke vrednosti promovišu čak i u njenom odsustvu, stvorili su povoljnu klimu za umnožavanje raznolikih tvorevina sumnjive estetske vrednosti, a najčešće – kiča masovne proizvodnje. Na taj način, tj. mehaničkim umnožavanjem estetskih artefakata i njihovih reprodukcija uništena je ekskluzivnost umetnosti. Ista stvar se dešava i kada umetnost pokušava da svoj domen prokrijumčari u društveni život, pa se umesto da estetizuje svakodnevnicu, ona u njoj utapa, gubeći svoju originalnost.

Šta je objektivno lepo

Da li je to, jednostavno, ono što se da opaziti, što predstavlja predmet našeg čulnog iskustva? Ili je to samo ono što je estetski vredno, ono iz čije čulne pojave isijava prisustvo duha. Umetnost je svoj nekadašnji položaj izgubila, a zauzvrat smo našoj celokupnoj svakodnevici pripisali estetski karakter. Da li estetsku vrednost treba pripisati isključivo umetnosti ili dozvoliti mogućnost da ona bude prisutna i u drugim vidovima izražavanja?

Bez subjektivnog opažanja univerzalnog u pojedinačnom i bez pretenzije da naš subjektivni sud ima opšte važenje – nema estetskog iskustva. Postoji i takvo estetičko stanovište koje svoje utemeljenje ima upravo u pojmu „estetskog zadovoljstva“, što znači da se estetski predmet tretira s obzirom na perspektivu recipijenta. Estetsko zadovoljstvo se razlikuje od prijatnosti koju, na primer,  u nama izaziva ukusan obrok.  Tada se estetsko iskustvo shvata kao svojevrsni eskapizam od svakodnevnog praktičnog života. Život je lepši kada se posmatra iz perspektive umetnosti, jer je ispoljavanje njegovih protivrečnosti ublaženo delovanjem estetskog zadovoljstva proisteklog iz opažanja estetske vrednosti.

Svet realnosti i svet umetnosti razlikuju se poput strogog realizma i slobodnog umišljaja, ali nam vežbanje prelaženja te granice pruža mogućnost širenja perspektive. Tako bi o estetskom iskustvu bilo pravilnije govoriti kao o naporu, nego kao o rezultatu.

U moru estetskih nadražaja, zahvaljujući sposobnosti prepoznavanja pravih estetskih vrednosti, vlast koju estetsko iskustvo poseduje nad nama, neće moći da nas pretvori u žrtve manipulacije već će nam pomoći da budemo duhovno budni i praktično slobodni.

Setite se ovoga sledeći put kada vam se ne dopadne nečija umetnost, pa dobijete želju da je uništite. Isti efekat bi ste postigli kada bi ste šutnuli auto jer je nepropisno parkiran na trotoaru kojim koračate.

Inspiracija – o čemu se tu radi

Znate ono kad vas zasvrbi glava, ali ne zato što niste oprali kosu, već vam nešto grebucka lobanju iznutra? Pri tom ne bira ni vreme ni mesto da se razvije u punoj veličini. To je ona misao koja osvetljava i najzabitije kutke našeg bića. Izašla je iz skrovite pećine i poziva sve ostale misli na vaseljenski sabor reči. Čini da se ponašate zaposednuto i protivno svim zakonima opstanka.  Taj duh iz lampe se odaziva na ime inspiracija.

Iskra svetlosti

Koliko puta vas je ova inicijalna kapisla nepogrešivo pogodila pravo u centar sopstva? Zatekla vas razoružane, sa pogledom koji bludi okolo. Niste očekivali udarac sa te strane. Mislili ste da je stvaranje proces koji počinje namerom rođenom iz nekakve potrebe. Kao kada ribar zabaci mrežu u onoj hladnoj jutarnjoj tami, jer su mu deca gladna. A ulov mu zavisi od gustine okaca od kojih se mreža sastoji. Naravno, i od količine ribe u moru. Jer očekivanje je snažna sila privlačenja…

Ipak, nastajanje neke ideje direktno zavisi od intenziteta strasti koju vaša mašta poseduje. Zanos je taj zamajac koji idejama uliva pokretačku snagu. Tada ona preuzima vođstvo i vrti kormilo naše volje po svom manijačkom nahođenju. Nama ne preostaje ništa drugo nego da joj se povinujemo, štiteći slobodnom rukom meke delove tela. To je u stvari onaj svetionik obavijen maglom prema kome se stari ribar upravlja. Ona luča koja svojim sjajem omogućava da senke dobiju telo, a boje zaplešu pred očima.

Vučna sila

E sad, nije baš sve toliko provizorno u ovom lovu na reči. Da nema i svesne namere, ribar bi ostao u plićaku i pućkajući lulu uživao u rumenilu zore. Ali, kod kuće deca plaču. Zato se ribar seti da je u stvari nešto hteo. I krene da navigira krećući se prema severnjači koju je uhvatio u raskoraku sekstanta. Sad može da razvije mrežu i ispuni svoj plan.

Obuzet je idejom i motivisan da ode tamo gde treba da bi je ostvario. Jer inspiracija nas traži, nalazi ili odbacuje kao nepredvidiva ljubavnica. Motivacija je pak kao lovac koji sve to radi svom plenu. Najgore što se sa ljubavnicom može desiti je da se predomisli i ode. Lovcu – da ode na pijacu i kupi tuđi ulov jer ne sme kući praznih ruku.

Svi pravimo gibanicu od istih sastojaka, ali svakome ispadne drugačije. Motivaciju čine osnovni sastojci, ali inspiracija je aromatični začin. Služeći se proverenim receptom zaista ćemo je napraviti, ali ako smo inspirisani opčinićemo sve koji je budu probali.

Inspirisati nas može bilo šta, u zavisnosti od oblika koji je muza uzela. S druge strane, motivacija nije stvar sudbine ni naučne fantastike – ako nešto zaista želimo, i ako pritom imamo pred sobom jasno definisane ciljeve, neće nam biti teško da se motivišemo za njihovo ostvarivanje.

I da parafraziram Salvadora Dalija :“ Inspiracija bez ambicije je ptica bez krila.“

 

Za koga pišemo?

Nepobitna je činjenica da, koliki god da smo usamljenici, ipak ne živimo na pustom ostrvu. Shodno tome, ako pišemo, ne pišemo poruke u boci. Kroz drugu rupu na saksiji vidimo da papirus pripada romantizovanoj istoriji. Njegovi naslednici zovu se digitalni mediji. Oni funkcionišu po sopstvenim zakonitostima.

SEO iz pećine

Posmatrano iz istorijske perspektive, nikada nije bilo jednostavnije preneti neku poruku. O beskonačnom multipliciranju recepijenata, nekadašnji emiteri sopstvenih misli su mogli samo da sanjaju. Današnja sredstva izražavanja su mnogobrojna i višenamenska. Put od misli do poruke je naizgled pojednostavljen i dostupan svakome ko ne koristi telefon od bakelita.

U tom okeanu pruženih šansi za samopotvrđivanje kroz masovnu komunikaciju, pluta jedna ribica, nema ali sa pitanjem u mehuriću koji iz sebe istiskuje. „ Kome se obraćam?“. Morski krastavac bi joj, da može, rekao: „ Pa zavisi od toga šta hoćeš da kažeš!“. Ali, to su srodna bića sa dna okeana, koja sa nama imaju isključivo fosilnu vezu. Oni ne znaju da u svom vodenom ataru imaju neman zvanu SEO koja gaji velike apetite prema čitavim rečenicama iz naših misli, i u slast ih proždiru.

Sve bi to bilo u redu , da su aktivnosti ove ale slika prirodnog lanca ishrane. Međutim, dešava se da u iskonskom strahu od predatora, uključujemo autocenzuru i kompleksne misli svodimo na čitljive signale, zarad upotrebne vrednosti. U ovom slučaju, korisnost nadvladava autentičnost. Misao se svodi na informaciju čiji odjek zavisi od broja korisnika koji želi da je čuje. To jest, relevantna je ukoliko ispunjava zahteve onog odsečka vremena u kome je nastala. Ako pokušate neku nadogradnju smisla, dobićete nogom u zadnjicu, i vratiće vas na početak reda.

Povratak papirusu

Ova biljka je živi dokaz da se biološka datost može transcendirati.  Njen produkt papir je lakše prenositi i umnožavati od kamenog bloka potpisanog klinom i čekićem. Kakvoća mu je takođe podatnija za urezivanje beskonačnih misli o čemu, zašto i kako? Gustim tkanjem svojih finih niti on tvori jedan koordinatni sistem sposoban da izmeri našu veštinu pisanja i nivo inteligencije. Pomaže nam da se lakše i preciznije lociramo na požuteloj mapi literarnog blaga.

Papir nam dozvoljava da stavimo sebe u poziciju ranjivosti i izložimo se riziku da budemo ismejani. Zatomljuje u nama prirodnu zainteresovanost za materijalni dobitak i diže nam pogled ka udaljenom horizontu. Dopušta nam da uživamo u lepoti reči i njihovom zvuku. Omogućava da rečenice, ma koliko duge bile, zrače životom i uzbuđenjem.

Podstiče nas da kažemo istinu, naročito onu neprijatnu koju nema ko da saopšti. Da nas zapamte jer smo predvideli budućnost. Preko njega možemo da plasiramo svaku dodatnu informaciju koje smo se naknadno setili. Dobar je filter za naše stečeno iskustvo i okruženje iz kojeg smo potekli.

Tako papirus transpiriše naše misli i inspiriše nas da se iznova stvaramo, svakom novom reči koju smo nežno ili sa besom, ljuti ili ljubopitljivi, na njegovo telo spustili…