Категорија: Blog

Objavljeno

Kako da postaneš (dobar) pisac?

 

Kad sam bio klinac, imao sam negde 7 godina, odveli su me u muzičku školu da učim da sviram violinu. Bile su to nimalo lake godine. Instrument je bio težak, zagonetan, više muka no zadovoljstvo za dečaka koga su klikeri i fudbal zanimali više nego note.

Moj profesor je bio star čovek, tih, miran, morao si da se napneš da ga čuješ kada govori. I blag, sa dubokim plavim očima koje su sve znale. I sada znam da me nije učio samo muzici, jer pre toga moraš da saznaš još nešto. I gledao me dok se poluzainteresovano mučim, nabadam gudalo i note, a glava mi na nekom drugom mestu. I onda mi je rekao:

“Moraš da se boriš sa violinom”. Odjednom je u učionici postalo tesno, zagušljivo, hteo sam vrisnem od muke i besa. Nešto čudno se uselilo u moju dušu. I onda je dodao: “I moraš da pobediš”.

Čudan savet za dečaka sa violinom. Ali mi je tek mnogo kasnije postalo jasno. I to kada sam violinu zamenio olovkom i slovima.

Moraš da se boriš. I da pobediš.

Pa ipak, za svakog pisca, to je tek početak. I ne samo za pisanje. Jer, prosto to je život. Ali, za jednog pisca, kome u venama teče mastilo umesto krvi, mora da postoji još nešto, što će da ovoj borbi dati meso i smisao. Zar ne?

Evo nešto iz mog iskustva.

Četiri načina da uđeš u legendu

Ne možeš da postaneš dobar pisac, a još manje izuzetan, bez malo strategije, tehnike, znanja i talenta. Ovakav pristup je mnoge pisce zaista učinio slavnim. Ovi sastojci su često ključevi pravog uspeha.

1. Strategija

Uvek započni sa onim – zašto? Zašto želiš da postaneš pisac? Da li imaš ono što je potrebno? Šta je to i šta to zapravo znači?

  • Želja da budeš vrhunski. Dobri pisci veruju da moraju da budu najbolji. Oni imaju osećaj sudbine. Oni će ostaviti otisak u univerzumu. Oni će biti pinoiri, šampioni, majstori. Oni će nacrtati velike vizije i sprovesti rizične poduhvate. Stremiće velikim pobedama i neće se zadovoljiti pažnjom hiljada ljudi. Želeće milione i milijarde duša. I mnogo će češće imati koristi nego štete od tih snova.
  • Kapacitet za samoću.Izuzetni pisci se osećaju vrlo udobno u svojoj samoći. Više vole biblioteku od kafića, radnu sobu od bazena za plivanje. Slabo ih zanima politika, razne društvene ili religijske zajednice. I sve ono što ih odvlači od pisanja. Rad je na prvom mestu.
  • Poseban talenat. Pravi pisci umeju da pišu. Obično je to što i najbolje umeju da rade. Potpuno je prirodno da su oni sluge svog talenta, u stalnom traganju da ga ispolje na najbolji mogući način. Uvek su spremni da uče od boljih od sebe. Čitanje i pisanje im je životna opsesija.

I da se razumemo: činjenica je da mnogo ljudi na ovoj planeti piše. Međutim, to ne znači da to i dobro rade. Jer postoje dobri razlozi zašto ne treba da budeš pisac.

U svakom slučaju, možda ti i ne znaš da treba da budeš pisac. Možda nisi siguran da tome treba da posvetiš ceo svoj život. Zato je najbolje da sebi odrediš neki rok kada ćeš sesti i pisati, pisati i samo pisati. Pa kad prođe rok, opet sedi i razmisli o svojim osećanjima. Možda dođeš do interesantnih zaključaka. Koji mogu da ti spasu život.

3. Tehnika i zanat

Mehaničar za slova ima svoj jedinstveni alat – kucanje po tastaturi.

Ova aktivnost je nešto na šta ćeš potrošiti najviše vremena sve dok ne usavršiš svoju tehniku koja će te učiniti slavnim.

To je težak posao. Svkodnevni. Igranka bez prestanka.

Ako si neki luftiguz ili princeza, onda ovaj način života nije za tebe. Rvanje sa tekstom za blog, esejem, pesmom, poglavljima priče ili romana, ne razlikuje se mnogo od porođaja jednog teleta, na primer. Ovde je život pravi ulog. Tvoj posao je da se preživi.

  • Zagrej stolicu ispred kompjutera.
  • Vežbaj. Čak i kada ne piše, dobar pisac uvek nađe vreme da vežba. Piše skice, beleške, postove na blogu, na tviteru, Fejsu, pa čak i mejlove. Stalno nešto piše i briše u…glavi. Često, ove vežbe imaju sasvim jasnu svrhu: pokušava da poboljša neki od elemenata svog pisanja. To može da bude prvi pasus teksta, ili poziv na akciju u postu na blogu, ili razvoj priče u reklamnom tekstu. I to se stalno ponavlja. Štos je u tome da razne zanatske tehnike vremenom postanu tvoj instinkt.
  • Doterivanje i brušenje. Dobri pisci su najbolji i najgori kritičari sopstvenog pisanja. Stalno izvlače i razvlače neka stara slova ili tekstove na blogu. Večito nešto prepravljaju i poboljšavaju. I stalno se zapitkuju: kako bi ovo mogao još bolje da napišem?
  • Osluškivanje. Vrsni pisci imaju svoje šeme sa kolegama piscima i onima od poverenja, koje mogu da pitaju i dobiju pošteno mišljenje o njihovom pisanju. To je vrlo važno. I uvek su voljni da razumne primedbe usvoje i poboljšaju svoja dela.
  • Eksperiment. Izuzetni pisci uvek tragaju za novim uglom gledanja na stvari i svet oko sebe. Stalno proučavaju liste za najbolje prve i poslednje rečenice. Razmatraju da li bi tekst bio bolji ako se negde ubaci humor, dobra ilustracija za blog, ili neki zanimljivi citat. Bilo šta što će biti sveže i drugačije od uobičajenog.

Postoje brojni načini za vežbanje i usavršavanje tehnike i zanata pisanja. Mašt je jednio ograničenje. Ako si zaista dobar pisac, tvoja mašta će biti tvoje besrkajno, duboko, plavo more.

3. Znanje

Postoje dve vrste znanja: opšte i posebno. Opšte znanje je 5 kilometara široko, i pet santimetara duboko. Posebno znanje je pet santimentara široko, i pet kilometara duboko.

Kao profesor komunikacija i pisanja, predavač, kopirajter i autor više udžbenika i publikacija, moje dubinsko znanje odnosi se na svet pisanja, komuniciranja, izdavaštva, reklamne i PR industrije…

A opet, opšte znanje ima opseg od sitnih popravki po kući, pa sve do opšte psihologije, istorije, politike, alternativne medicine, filozofije, muzike. Ne postoji kraj mojoj radoznalosti. I sve predstavlja dobru duhovnu hrana i uklapanje.

Poenta je u tome kako ti gradiš svoje znanje? Evo kako bih nešto preporučio:

  • Izgradi široki i sadržajan rečnik. Reči su tvoja valuta. Kako se pametno investira u reči? Čitaj knjige, blogove, štampane medije…Čitaj čiroko i nadugačko. I čitaj ne samo klasike već razne stvari, čak i neobične i uvrnute, i gradi svoj stil pisanja i govorenja.
  • Pamti. Kada je pisanje u pitanju, pamćenje je od ključne važnosti. Ja mogu da se pohvalim sa prilično dobrom memorijom. Nije baš fotografska, ali mogu da se setim mnogih sećanja baš u detalje. To je i razlog zašto se trudim da zapamtim delove teksta, rukopisa nekih sjajnih stranica, ili da više puta slušam i prelsušavam razne razgovore.Želim da utisnem kadencu, rečnik i stil u svoj um. Zato, odaberi svog omiljenog pisca i počni.
  • Vrati se u učionicu. Za razliku od nekih prošlih vremena, danas imaš brojne prilike za učenje, uključujući i online radionice kreativnog pisanja. U svetu, brojni univerziteti imaju odseke za kreativno pisanje pri katedrama za studije jezika i književnosti, pa čak i potpuno samostalne škole koje se bave ofline i online učenjem tehnika i zanata pisanja. Više ne moraš da odlaziš na časove u daleke škole, pogotovo ako nisi iz mesta gde škola postoji. Sve je sada na dohvat ruke, digitalno, uz brojne prednosti koju ova vrsta učenja nudi. Da ne govorimo o internetu kao svetskoj riznici informacija.

Kao i kod tehnika pisanja, način na koji možeš da usvajaš znanje ograničen je samo tvojom maštom. Koji ti metod koristiš da izgradiš opšta i posebna znanja?

4. Talenat

„Talenat je dar prirode, prokletstvo univerzuma i umetnikova fatalna ljubavnica. Ta ljubavnica je prelepa, zanosna, prevrtljiva. Kada si sa njom ljudi te gledaju, dive ti se. Ali ona ume da bude i gadna, nezgodna, lupa ti na vrata u gluvo doba noći, i ostavlja te kad to najmanje očekuješ. I uopšte nema strpjenja za ostatak tvog života: tvoju ženu, decu prijatelje, poslove….Kada je sa tobom tada si najveći bog na svetu. Ali jednog dana će te ostaviti…zauvek.Jednog dana, posle mnogo godina, videćeš je u zagrljaju drugog ljubavnika, a ona će se pretvarati da te ne poznaje“.

Da, ovo sam svojevremeno napisao. Samo bih dodao da je jedna od najtežih stvari za pisca da otkrije svoj sopstveni glas, stil i…talenat. Zašto? Nedostatak samopouzdanja, koji nastaje usled manjka iskustva. A najbolji način da se ovo izleči jeste praksa.

Uporno pisanje, stranica za stranicom, svaki dan, vremenom će otkriti ko si ti ustvari.

Najbolje dolazi na kraju…

Imam potrebu da bude otvoren sa tobom. Nakon čitanja ovog teksta, možda ćeš pomisliti da sam ja neki baksuz. Da na pisanje gledam kao na neku vrstu sprtanskog načina života, punog bola i patnje.

Daleko od toga.

Ja volim da pišem. Misim da je to zabavno. Radost. Da, i borba. Ali to nije posao. Volim da pišem svaki dan i igram se sa rečima. Nekad može da bude i mučno, ali nikad ne osećam da patim zbog toga.

Entoni Burdžis (Paklena pomorandža) je svojevremeno rekao:

Onog trentka kad pisanje osetiš kao posao, stani i počni da radiš nešto drugo.

Kako ti stojiš sa tim?

Objavljeno

Kako se piše priča?

 

Većina pisaca iskustveno zna da je pisanje instinktivno. Rođeno u brojnim čitanjima i slušanjem dobrih priča još od detinjstva. I, naravno, rezultat duge i teške prakse. Pa ipak, postoje neke tehnike i alati, koje vežbam sa mojim piscima u online radionicama kreativnog pisanja i koje su vrlo važne za dobro pisanje priča.

Ove tehnike i zanatske veštine su potrebne kako bi tvoje pisanje bilo profesionalno i efikasno. Gramatika i sintaksa se podrazumevaju, i zato o njima neću da govorim. Ono što podrazumevam pod tehnikama su ključni elementi jedne priče: karakteri, zaplet, postavka, tačka gledišta, tema i stil.

Prvi element priče: karakter

Karakteri, odnosno likovi u priči, su na mnogo načina osnov celog tvog rada. Čekajte, pitala me skoro jedna polaznica u radionici…a sukob? Da, sukob u sebe uključje emocionalna i mentalna stanja tvojih likova. A tačka gledišta? Da, a i to je ugao gledanja tvojih junaka. Ključ je u tome da su tvoji junaci ljudi kroz koje tvoja publika doživljava priču, i štos je u tome da oni zaista budu realni, živi, od krvi i mesa.

Kako to da postigneš?

Moraš da znaš životnu priču tvojih junaka, i to u detalje. To ne znači da i čitalac to isto mora da zna, ali razumevanje istorije tvog lika je od ključnog značaja za njegovo ponašanje, razmišljanje i reagovanje na događaje.

Moraš da poznaješ barem neke najosnovnije stvari iz psihologije. Koliko puta si pročitao neke knige u kojima likovi nisu bili “stvarni”? To se često događa kada se ignorišu osnove ljudske psihologije, i kada se likovi ponašaju besmisleno, nerealno, što ih čini ljudima od – papira.

Moraš da razumeš snaga razvojnog luka tvojih junaka. Tvoj lik ne bi trebalo da bude isti na kraju, kao i na početku priče. Ljudi se menjaju, i njihov rast i razvoj je ključni momenat tvoje priče.

Ako su tvoji likovi ravni, čitalac će biti u problemu da razvije neku empatiju sa njima. Ali, ako su tvoji juaci realni i životni, publika će lako progutati priču. Razumevanje šta tvoji karakteri rade i kažu (i kako drugi likovi reaguju na njih), pomažu da se oslika i ispriča duboka priča puna značenja, pa makar se cela rodila samo u tvojoj mašti.

Drugi element: zaplet

Zaplet je kao neka vrsta arhitektonskog plana zgrade. Zaplet, njegove spoljne i unutrašnje veze i struktura, određuju način kako oblikuješ tvoju priču. On uključuje redosled događaja sa kojima se tvoji likovi suočavaju u priči. I ima početak, sredinu i kraj u jednoj narativnoj strukturi.

Generalno, zaplet može da se sastoji od pet delova:

  1. Ekspozicija ili uvod, koja uvodi karaktere i postavlja postavku priče.
  2. Uspon akcije, koji otkriva sukob u priči. Jednom kada su tvoji likovi postavljeni, sada počinješ da ih gnjaviš sukobima, akcijama raznih vrsta i povežavaš njihov ulog u priči.
  3. Sada sledi vrhunac (klimaks), koji se ponekad označava i kao preokret u priči. Ovo bi trebalo da bude momenat najveće napetosti; sve je kritično, sa vrhuncem intereovanja i emocija. Ovo je prelomni trenutak, biti ili ne biti za tvoje glavne junake.
  4. Nakon ovoga dolazi silazna, ili opadajuća akcija, kada stvari počnju da se približavaju kraju i raspletu priče. Sve najvažnije napetosti su sada regulisane. Zato ovd epovedi računa da su svi problemi koje si postavi ranije rešeni.
  5. Konačno, na kraju dolazi rasplet. To ne mora da bude srećan ili tužan kraj. To samo znači da je sada sve razrešeno, jasno i svi događaji i linije priče se sada dovode na jedno mesto. Kada kažem kraj to znači da su sada svi događaji odigrani, jasno se vidi zaključak, ili poenta tvoje priče, likovi su rešili problematiku koja ih je gonila da delaju. To znači i da čitalac doživi olakšanje i ne mora da lista knjigu i vraća sa na neke delove priče jer mu nešto smeta, nije mu jasno ili je zbunjen.

I još nešto: mnogi autori se bore sa zapletom jer imaju problem da kreiraju sukob, ili misle da konflikt kao takav nije važan za zaplet priče. Međutim, svaka dobra priča uvek ima neku vrstu sukoba, čak i ako je on duboko unutrašnje prirode sa puno teških emocija.

Treći element: postavka

Ovo je jedan od mojih omiljenih elemenata priče. Postavka uključuje fizičku lokaciju (stvarnu ili izmišljenu) i društveno okruženje priče (uključujući hornologiju, kulturu, institucije, itd).

Ja volim postavku jer je ona kao neka vrsta karaktera. Iako ona nema osećanja, tvoji likovi su primorani da grade odnos sa njom gde god da idu i šta god da rade. U stvari postavka može snažno da utiče na razvoj tvojih likova.

Imeđu ostalog, ona definiše sledeće stvari:

  • veštine koji likovi imaju ili moraju da razviju kako bi preživeli
  • alate koje koriste (oružje, novac, odeću, prevoz)
  • kulturne norme, običaje i pravila komunikacije (govor, pravila opštenja među ljudima, govor tela, klasne razlike i sl.)
  • predispozicije koje tvoji junaci donose u priču (religija, psihologija, filozofija, obrazovanje, porodica) što je sve jako važno i određuje kako će se ponašati i reagovati u određenim situacijama

Kada stvaraš svoju postavku uvek je korisno da imaš ideju kako sve to funkcioniše. Tvoji likovi moraju da plove i da se snalaze kroz svet koji si im storio, zato neka ti bude zabavno! Kreiranje postavke može da bude možda najzanimljivij deo pisanja!

Četvrti element: tačka gledišta

Ovo je zabavan ali i nimalo lak alat, ili zanatska tehnika pisanja sa kojim moraš da radiš. Tačka gledišta u pisanju određuje stvari kao što su napetost i količina onoga što će čitalac videti u priči. Postoji pričanje u prvom, drugom i trećem licu jednine i množine, kao i u prošlom, sadašnjem i budućem vremenu.

Kombinacina lica i vremena čini tačku gledišta. Kako ćeš odabrati ono što ti najviše odgovara?

Sve zavisi od određenog osećanja kojeg želiš da postigneš i od odluke koliko želiš da tvoj čitalac vidi u priči.

Kakva osećanja želiš da postigneš? Postoje razlozi zašto određeni književni žanrovi koriste različite tačke gledišta.

Na primer, urbane fantazije vrlo često koriste prvo lice jednine i prošlo vreme, zato što žele da postignu osećaj vrlo direktnog i ličnog obraćanja uzbudljivih događaja. To je intiman, neposredan osećaj koji ide ruku po ruku sa bliskom i ličnom tačkom gledišta, kao da gledaš kroz oči i dušu pisca.

Sa druge strane, klasična književnost obično koristi treće lice. Razlog je jednostavan: klasične priče imaju mnogo širi raspon i pogled na događaje nego urbana fikcija, i zato je potrebno da čitoca postave u ptičiju perspektivu, obično kroz oči više likova u priči. Ritam je obično sporiji, ali je zato doživljaj mnogo dublji, sa željom da se istraže mnogobrojne posledice.

Koliko želiš da čitalac vidi? Da li je važno da čitalac vidi događaje izvan tačke gledišta tvog junaka? Da li je potrebno da publika vidi vidi stvari koje tvoj protagonista ne vidi, ili da čuje stvari koje tvoj junak ne čuje? U tom slučaju ti je potrebno treće lice u pisanju.

Ali, ako želiš da tvoj čitalac otkriva stvari iz prve ruke kao i tvoj junak, ako želiš da pati ili besni zajedno sa tvojim junakom, u potrazi za odgovorima, onda je bolje da odabereš prvo lice.

Odabir vremena takođe jeste specifičan začin u pisanju. Ako pišeš u sadašnjem trenutku to ćeš odabrati kao način da direktno uvučeš čitaoce u tok zbivanja, punim ritmom i tempom. Pisanje u prošlom ili budućem vremenu automatski stvara distancu i pruža ti prostor za mnogo šire delovanje. Kombinacija nekih od vremena je takođe ok. Naročito ako voliš da putuješ sa tvojim junacima kroz vreme.

Peti element: tema

Tema je skriveni element, ali izuzetno važan: u suštini, tema je ono o čemu priča tvoja priča.

Dok je zaplet spoljašnji okvir detalja, na primer “Sin želi da nasledi ogromnu očevu poslovnu imperiju, ali samo ako uspe sebi da dokaže da će steći odgovornost odrasle osobe do 25 godine života”. Ali, ova tema će zapravo biti “Odrastanje zahteva pravljenje izbora”. Ili, “Porodica znači više od samog bogatstva”. Ako si stvarno dobar u smišljanju tema, možeš koristiti i samo jednu reč kao što su ljubav, istina, odrastanje, i sl.

Sva književna dela imaju svoje teme, iako to može da bude potpuno nenamerno. Čak i pisci koji nisu svesni postojanja teme je koriste – lična uverenja kako svet funkcioniše (ili bi trebalo) uvek daje ukus priči.

Nezgodna stvar sa temom je što se ona retko kad eksplicitno iskaže u delu. Ako to uradiš, onda se tvoj rad pretvara u pamflet ili propagandu. Bolja je varijanta da to uradiš diskretno, suptilno, bez da stavljaš svoju temu ili ideju kao prst u oko čitaocima. Tvoja publika će to prihvatiti mnogo dublje i bliže srcu.

Razmisli o tome. Na primer: prosto čitanje o nečemu kao neku vrstu statistike o autizmu može da te natera da se zamisliš, ali pisanje priče o borbi tvog junaka koji se bori sa autizmom (seti se filma/knjige “Kišni ljudi”, ili “Lorencovo ulje”), može mnogo više da postigne da čitalac razume i oseti kulturne barijere sa kojima se suočava.

Šesti element: stil

Stil je fantastična stvar! Stil je preko potreban. Stil je ono što tvoje pisanje čini različitim od drugih, zato što u suštini predstavlja “tvoj glas”.

Stil razvijaš predanim radom na tehnikama pisanja. Tvoja sintaksa, izbor reči, i ton doprinosi izgradnji stila. Tvoj stil pokazuje ne samo tvoj glas kao pisca, već je ključna stvar koja ukazuje na detalje o priči i likovima. Stil pokazuje akcent i dijalekt, inteligenciju i moć opažanja junaka, humor ili dramu u tvom delu. Tvoj stil poseduje jedinstveni ukus, i ne samo što obeležava čitavu tvoju karijeru kao pisca, već donosi i brojne slatke plodove prilikom pisanja.

Rad na razvoju tvog stila pisanja zahteva vreme. Za ovo ne postoje prečice i laka rešenja:

Čitaj mnogo. Što više upoznaš različitih stilova pisanja, dobićeš više začina koje možeš da primeniš u svom radu. Čitaj knjige različitih pisaca iz različitih kultura, različite žanrove, čitaj sve živo i uči usput.

Piši mnogo. Nijedno napisano slovo nije uzalud. Vežbaj, vežbaj, i vežbaj još više. I troši vreme čitajući naglas tvoje pisanje. Iako te možda nervira ili ti je neprijatno. Vrlo pomaže.

Slušaj. Osluškuj druge ljude. Slušaj tuđe razgovore. Ton je ključna komponenta stila, i moraćeš da naučiš kako da ga preneseš u tvoje pisanje, ali ti nećeš moći pre nego što znaš kako zvuči.

Umesto kraja…

Znam da sve ovo što sam napisao izgleda prilično mnogo i komplikovano. I u pravi si: jeste mnogo. Međutim, ako si dobar čitalac i dobar pisac, onda ti mnogo šta od ovog napisanog zvuči blisko i razumljivo. Sve velike priče koje si čitao koriste ove elemente, i ako si strastveni ljubitelj priča i pisanja, sve ti ovo neće teško pasti.

Ti to možeš. A sad sedi i piši!

[section title=““]

VEŽBA ZA TEBE

Odvoj 15 minuta, i analiziraj ono na čemu sada radiš. Odaberi neki od ovih elemenata (pre svega onaj koji ti najteže pada), i primeni ga na svoju priču. Svoju vežbu podeli sa nama ovde u komentarima, da i drugi pisci mogu da vide tvoj rad. Srećno pisanje![/section]

Objavljeno

6 načina da kreiraš sukob u priči

 

I nevolju za tvoje junake. Sukob, ili konflikt kako neki vole da kažu, jeste jedan od ključnih elemenata svake priče. To je i razlog zašto čitamo. I vrlo je važno da našeg junaka, protagonistu kako opet neki vole da kažu, dovodimo u nezgodne situacije koje moraju da se rešavaju, i to pre nego što otkucaš rečenicu “Kraj”.

Ili, da kažem to na drugi način:

[Tweet „Posao pisca je da popne svog junaka na drvo, a kad jednom dospe tamo, da ga onda gađa kamenjem.“]

Dakle, suština pisanja u prozi (i ne samo u prozi), jeste da dovedeš svog junaka u neku nevolju, tako kreiraš sukob u priči, i osiguraš da će publika čitati tvoje škrabanje.

Postoje brojni način da se to izvede, kao i u životu i ovde je samo mašta granica, a ja predlažem šest jednostavnih načina da to uradiš. Kako?

Za one što mrzi da čitaju moje piskaranje, odabrao sam šest načina koje sam podelio u dve grupe: aktivni način (kada tvoji junaci imaju neki izbor) i pasivni (kada su stvari van njhove kontrole).

Formula

Bez obzira da li je tvoj junak pasivan ili aktivan, dobar način da ga strpaš u neku nevolju jeste da ga poteraš van njegovih mogućnosti. Bez obzira da li likovi mogu da biraju situacije ili ne, problem mora da bude suviše veliki zalogaj za njih, što će rezultirati ličnim rastom i žrtvovanjem, kako bi ostvairli svoje ciljeve.

Dakle osnovna formula za uvaljivanje junaka u sve vrste nevolja izgleda ovako:

 

Prepreka + reakcija junaka = razlog da čitalac okrene sledeću stranu

 

 Kako da aktivne junake smestiš u nevolju

U pričama, kao i životu, likovi su suočeni sa stotinama izbora. Na nesreću za njih – ali srećom po čitaoca – ovi aktivni izbori postoje da se naši junaci zaglave u nečemu što može lako da im dođe glave. Predlažem tri načina kako da ih uvališ u sve to:

1.Pobuna

Ovo je prilično jednostavan način, vrlo zgodan kada su u pitanju mladi junaci, adolescenti, neobični čudaci, oni što vole da misle svojom glavom, za one koje ne vole čopor jer, iako je tamo toplo i sigurno njima smrdi, i slične likove. Da bi ovo funskiconisalo, moraš da smestiš svog junaka u neki uređeni svet (što više to bolje, malograđanština i slično je odlična postavka), a onda nateraš svog junaka da krši postojeća pravila.

  • “Nemoj da ideš tamo” = on naravno ode tamo
  • “Da nisi nikad dodirnuo crveno dugme” = on uvek stisne crveno dugme
  • “Ne približavaj se ogradi čamca” = on je već do pola u vodi
  • “Ova devojka nije za tebe” = oni su već pred oltarom

….i tome slično. Shvataš poentu, zar ne?

Nije štos u tome da su ti junaci lenji, neodgovorni, ili rastreseni. Ovde se radi o svesnim izborima tvog junaka, koji ima tvrdoglavu volju i svoja ubeđenja od kojih neće da odustane, prosto je individualac i nezavistan lik. Ovo uvek zapali neki sukob u priči i čitaoci će ga definitivno mrzeti ili obožavati.

2. Strah

Strahovi su nešto sa čime se svi ljudi bore, i prosto uživamo kada čitamo o likovima koji se nose sa svojim strahovima. To je tako ljudski, tako blisko svima, prosto ugrađeno u našu egzistenciju. Lepota ove tehnike je u tome što karakterni nedostaci i strahovi naših likova mogu vrlo lako da odvedu junaka u propast i to na dva načina:

  1. Strah čini da tvoj junak beži kao đavo od krsta zbog nekog problema s kojim se suočava (nagon za preživljavanjem je čarobna stvar!).
  2. Strah čini da tvoj junak juri ko sumant u susret nevolji (nema ništa lakše da zapadneš u problem kada ideš ko muva bez glave i na kraju ispadneš glup).

Da bi ovi načini funkcionisali kako treba, osnovno je da poznaješ u detalje svoje likove, i da znaš šta je to čega se najaviše plaše: seti se onog pasaža iz Orvelove “1984”, kada se glavni junak susretne sa svojim najskrivenijim i najstrašnijim strahom od pacova, a onda sve prizna odmah i neopozivo!

3. Heroizam

Iako je vreme velikih heroja prošlo, ja i dalje volim heroje. Ne ovaj polusvet sa ulice koji je preplavio medije i trči za lovom, već one prave junake, od obraza, morala i sistema vrednosti za koje je vredno i umreti.

Takvi junaci su u stanju da zbog svojih stavova, principa i idela lako padnu u nevolju. Ispoljavajući heroizam, to znači da su oni u stanju da čim vide neki problem deluju odmah. Na taj način možeš dovesti junaka u sred neke nevolje koja ne mora da ima nikakve veze sa njim.

To je prilično dobra tehnika za brzo izazivanje sukoba, ali moraš da vodiš računa da tvoj junak heroj ima zaista ljudske osobine: slabosti, empatiju, ranjivost i sve ono što krasi jedno ljudsko biće. Niko ne voli jednodimenzionalne heroje.

Načini da pasivne junake metneš u nevolju

Ne događaju se svi sukobi zbog izbora koje smo napravili. Tvoj junak možda uopšte nema nameru da se gura tamo gde mu nije mesto i tako upada u probleme. Ponekad će se sasvim slučajno pojaviti na tvojim ulaznim vratima. Evo tri načina kako da ga uvališ u nevolju.

4. Pogrešno mesto, pogrešno vreme

Vreme i mesto su odlični alati da baciš svog junaka u ključalu vodu. Na primer, tvoj junak je neki običan lik koji se trudi da gleda svoja posla kad…prodavnica u koju je ušao da kupi čips, odjedanput bude opljačkana! Ili, meteor preti da mu se sruči na glavu! Ili, dok čeka u pošti žena ispred njega krene da se porađa! Način kako će tvoj junak da reaguje i odgovori na izazove pred kojim se našao, je ključna stvar za razvoj njegovog karaktera u priči, isto kao i postavka, odnosno okolnosti u kojima se našao.

Ključ kod ove tehnike je da je situacija ona koja goni tvoj karakter da reaguje van njegove kontrole. Mlada Japanka koja se zatekla u polju pirinča u Japanu pored Nagasakija 1945 godine, mora da smisli način kako da preživi okolnosti oko nje koje su se najedanput promenile. Ili, stariji čovek koji se zatekao u bombardovanom Beogradu u proleće 1999.godine, mora odjedanput da promeni celu svoju rutinu kada je bomba pogodila njegovu zgradu.

Bez obzira ko je tvoj junak u priči, pogrešno vreme i mesto može da stvori sukob u priči koja će ga pogurati u pravcu koji ti je potreban.

5. Dužnost zove

Tvoj junak može da gleda svoja posla, kada se iznenada umeša nekakav viši autoritet i promeni mu svet. To može da bude:

  • Poziv za regrutaciju
  • Iznenadni otkaz na poslu
  • Bude prisiljen da se oženi/uda protiv svoje volje
  • Mora da izvrši neku obavezu, naredbu ili zahtev

Neka vrsta autoriteta može da ubaci tvog junaka u vrtlog događaja čak i kad on to nije tražio, i može da bude vrlo dobra tehnika koja će ga naterati da izađe iz svoje prosečnosti i počne zdušno da rešava probleme.

6. Želja jača od komfora

“Neka tvoji junaci žele nešto jako, čak i kada je to obična čaša vode. Likovi paralizovani beznačajnošču modernog života još uvek moraju da piju vode, s vremena na vreme”. – Kurt Vonegut.

Čak i krajnje pasivni lik želi nešto. Kakvo god da je mrtvo puvalo. Glavna razlika između aktivnih i pasivnih karaktera je što ovi aktivni vrlo brzo kreću da delaju bez mnogo razmišljanja. Pasivni lik, s druge strane, mora da oseti neku potrebu, i to mnogo, pre nego što krene da muti vodu. Drugim rečima, neće se pokrenuti sve dok ne zaboli.

Ako je neka potreba tvog junaka jača nego uobičajena udobnost njegovog života, on će konačno delati nešto u tom pravcu. I što više bolno čeka na ispunjenje te želje ili potrebe, tebi kao piscu je dovoljno sasvim malo da ga gurneš preko crte na put bez povratka.

Nevolja je haotična

Tvoji čitaoci žude da vide kako će se tvoj junak iskobeljati iz neke nevolje, ali takođe žele i da vide kako će se promeniti u tom procesu.

Budi voljan i velikodušan i dopusti tvom junaku da pravi greške duž njegovog puta. To je deo svakog dobrog sukoba; to je uvek i deo ličnog rasta i razvoja. I sve to zajedno uvek čini dobro ispričanu priču.

VEŽBA ZA TEBE

[section title=““]Razmisli o nekom tvom junaku o kome trenutno pišeš, a onda odvoj 15 minuta i napravi listu kako će on zapasti u nevolju – kao pasivni ili aktivni karakter. Kada završiš, napiši nam svoje utiske i rezultate u komentaru. Pomisli malo i na tvoje kolege pisce koji čitaju ovaj blog i vežbaju vredno u online radionicama za kreativno pisanje! Razmena iskustva uvek dobro dođe![/section]

 

Objavljeno

Kako da postaneš bolji pisac u jednom koraku?

 

Želiš da bolje napišeš priču, esej, ili post za blog? Postoji jedan trik kako da lako postaneš bolji pisac.

U proteklih dve godine, od kako sam otvorio online radionice za kreativno pisanje, pročitao sam mnogo radova polaznika radionica i pratilaca sajta, koji su mi slali svoja pisanja. I shvatio sam da postoji jedan savet koji sam često ponavljao, jedna zanatska tehnika koja se od svih saveta izdvaja na prvom mestu.

A to je:

Budi poseban, budi svoj!

Suština ove tehnike, ili saveta kako god, je da ćeš vrlo brzo napredovati od osrednjeg pisca koji piskara pričice i pesmice, do nekoga koji piše priče koje mame uzdah i pitanje – “jesi ovo stvarno ti napisao?”.

Fokusiraj se na detalje.

Većina pisaca početnika ima tendenciju da kada piše priče u prozi, stalno prepričava šta se događa, umesto da to POKAŽU. Ovo zvuči kao hiljadu puta ponovljena zanatska tehnika, što je postalo kao neka vrsta klišea koji se ponavlja piscima uvek iznova.

“Nemoj da mi kažeš kako mesec sija; pokaži mi odsjaj mesečine na parčetu somljenog stakla” – A.P.Čehov

Iako je naravno korisno povremeno i ponešto prepričati, mislim da je citat Čehova moćna poruka i ono o čemu se zapravo ovde u suštini radi: pisanje je u detaljima, koji bude maštu čitalaca.

Ovi detalji se organizuju putem čulnog pisanja na prvo mestu: korišćenje svih pet čula u kvalitetnoj deskrpiciji je ključ upotrebe ove tehnike „pokaži a ne govori“.

Zavisno od vrste postavke ili događaja o kojima pišeš, možda nećeš koristiti svih pet čula, ali proširivanjem svojih opažajnih mogućnosti imaćeš prilike da čitaocu pružiš mnogo bogatije iskustvo. Tada dolazi do onog uzdaha – “Uh, ovaj pisac baš ume da piše”!

Koncentriši se na trenutke.

[Tweet „Život se ne meri brojem udisaja i izdisaja, već trenucima koji su nam oduzeli dah.“]

Veliki pripovedači ne pokušavaju da nam kažu svaki, pa i najmanji delić iz života njihovih likova. Umesto toga, oni odaberu svega nekoliko dragocenih momenata, a onda duboko kopaju po tim trenucima, tako da moćno proživimo sve te trenutke zajedno sa njihovim likovima.

Naravno, to ovako napisano zvuči prilično jednostavno, međutim kada prvi put pišemo priču, moramo znati koji od ovih momenata će biti zaista značajni u njihovim životima.

Zato je u radu svakog pisca najvažnija i najteža stvar ne samo pisanje, već proces uređivanja rukopisa, trenutak razmišljanja i osmišljavanja najvažnijih trenutaka u životima  njihovih junaka, i odbacivanje svega onoga što je višak.

Pisanje dijaloga

Dijalog je vrhunska forma posebnosti, zato što moraš da napišeš tačno ono što tvoji likovi govore. Pa ipak, uvek se iznenadim kada čitam dela pisaca početnika, u kojima oni opisuju šta likovi govore, umesto da koriste dijalog. Lenjost na delu!

Piši dijalog. Nemoj opisivati konverzaciju!

I uvek vodi računa o specifičnostima govora i rečnika tvojih junaka. Izbaci sva neobavezna ćaskanja, i piši samo onu vrstu dijaliga koji gura priču napred.

I što je najvažnije – ne budi nedefinisan!

Kad je tvoje pisanje maglovito, nejasno i nedefinisano, kod tvog čitaoca neće biti nikakve emocionalne reakcije. U stvari, nejasno i maglovito pisanje stvara osećaj čistog gubitka vremena.

Zato, što god i kako god da pišeš, nemoj da budeš nejasan, opširan, dosadan.

A to je i najteže kada je lična procena tvog pisanja u pitanju!

Zato je jako važno da imaš dobrog urednika, savetnika, ili grupu kritičara, koji će ti reći kada treba da budeš svoj, precizan određen, da pustiš svoj glas. Ako ozbiljno želiš da budeš pisac, onda moraš da naučiš da budeš poseban, da budeš svoj.

To nije teško. Ali, zahteva da otvoriš sva svoja čula onome što tvoji likovi iskuse u tvom delu.

Da li si poseban i svoj u pisanju?

Objavljeno

Da li su ti ukrali reč na interentu?

 

Kako da se zašitiš od ove pošasti? Krađa i prepisivanje ideja, tekstova, pesama, priča, postova pa i celih romana na internetu je postala prava epidemija. Kopira se, plagira se, otima i pljačka autorstvo na veliko. I malo. Skoro sam dobio sledeće pismo jednog mog polaznika online radionica za pisanje i pratioca sajta:

„Poštovani prof. Tadiću, intenzivno radim na mom novom romanu, (do sada sam napisala pet poglavlja), i mislim da imam temu i ideju baš originalnu. Glavni likovi su mi jaki, i mislim da ovakva priča zaista nije napisana ranije. To me raduje i vrlo sam uzbuđena pisanjem. Skoro sam pročitala vaš tekst o originalnim i svežim idejama za pisanje, i sviđaju mi se saveti ali me interesuje sledeće:

Moja knjiga još nije završena, ja sam pisac početnik i to mi je prvi roman, ali sam neke delove objavila na mom blogu i bojim se da mi neko ne ukrade ideju, što mi se inače već dešavalo ranije. Interesuje me kako mogu da objavim i zaštitim neke delove romana od krađe, ali i druge tekstove na mom blogu? Za sada je samo dvoje ljudi čitalo rukopis, i nisam ga pokazivala nikom drugom, osim par inserata koje sam objavila. Roman nije završen, a ne bih htela da se neko drugi služi i zakiti mojom idejom. Imate li neki savet u vezi toga?“

I ovo nije prvo pismo slične sadržine koje sam dobio u poslednje vreme. Dakle, pitanje je pravo: može li se autor zaštiti od krađe njegovog dela i na koji način?

Objava o autorstvu je na prvoj liniji odbrane

Nisam advokat, niti imam neka specijalna znanja u zaštiti intelektualne svojine. Verovatno bi pravni savetnici imali drugačiji pgoled na celu ovu stvar. Pored toga, uplitanje advokata u celu priču bi verovatno prilično zakomplikovalo stvari, imajući u vidu domaće zakone o autorskim pravima (koji uopšte nisu loši, ali se teško sprovode u praksi).

Suviše panike i paranoje, opet, mogu biti i prilično kontraproduktvini i zakočiti pisca u stvaranju. Zato mi je cilj da stvar pojednostavim, i podelim informaciju šta možete da uradite ukoliko vas zadesi intelektualni lopovluk, a da vas neko ne premlati u mraku i otme vam novčanik.

Zaštitu svog pisanja i intelektualne svojine (autorsko pravo) možete napraviti na 3 načina:

  1. zaštita vaše ideje
  2. zaštita neobjavljenog dela
  3. zaštita objavljenog dela

Sve ovo možete uraditi zvanično u agenciji za zštitu autorskih prava Republike Srbije. I to je jedini i najbolji način u legalnoj pravnoj proceduri koju je propisao zakonodavac u ovoj oblasti.

Dakle, u autorskoj agenciji možete zaštiti svoju ideju od svake neovlašćene upotrebe i možete lopove goniti sudskim postupkom. Kako će se to na kraju i kada završiti je sasvim druga priča.

Međutim…

Zaštita ideja

Ali morate znati da zaštita ideja kao ideja ide vrlo teško u praksi i teško se dokazuje krađa. Pa čak ni zaštita naslova dela. Zašto?

Zato što sasvim sigurno postoji gomila drugih ljudi koji imaju slične ideje; kada malo bolje pogledate oko sebe to se stalno dešava. Ne kažem da treba da reklamirate svoje ideje na blogu, društvenim mrežama, ali uvek postoje velike šanse da neki vaš pratilac na mrežama, neki pisac, izdavač, urednik ili potpuni stranaca može da…

  1. ukrade vašu ideju
  2. promoviše i realizuje vašu ideju bolje od vas
  3. da je uspešno proda

… I to će verovatno i da se desi. I nije vredno da se o tome mnogo brinete . Ne možete se zaključati u kutiju. Podelite ideje sa svoim prijatlejima, šaljite izdavačima rukopise, promovišite vaš rad na blogu i društvenim mrežama. Sve dok ne postanete poznat i dobro plaćen pisac, male su šanske da ćete postati meta lopova.

Zaštita neobjavljenih rukopisa

Vaš rad ne mora da bude formalno zaštićen da bi bio objavljen, i ne morate da stavljate zaštitni znak za kopirajt na vaš rad (to je jedna zastarela funkcija u međunarodnom autorskom pravu još iz 70tih godina).

S obzirom da je vaš rad već zaštićen od trenutka kada je napisan, po univerzalnom međunarodnom i domaćem autorskom pravu, samo stavljanje pisanih upozorenja i copywright oznaka na rad vas sigurno neće zaštiti od krađe celine ili delova. Čak i kada pronađete da je neko ukrao vaš rukopis ili njegove delove, uvek možete naknado formalno zaštiti rad u autorskoj agenciji.

U svakom slučaju, da bi ste pokrenuli formalne pravne procedure za zaštitu vaših autorskih prava, evo šta sve mora da se desi:

  • Nekom mora da ukrade vaš rad
  • Neko mora da ga pripremi spakuje u formi pogodnoj za prodaju (tako da neko treba da plati za taj rad)
  • Publika mora da ima način da može da plati za to
  • u međuvremenu lopov mora da se potrudi da bude dovoljno nevidiljiv a da ipak napravi novac na osnovu onog što je ukrao

Većina ljudi ne gleda na neobjavljene radove kao ne neki profitabilan zlatni rudnik. Potrebno je prilično truda da bi neko profitirao na nekom rukopisu (naročiro ako je napisan od strane neobjavljenog autora ili pisca početnika), zar ne?

Zaštita objavljenih radova

Ovde stvari često mogu da skliznu u filozofsku debatu. Mnogi veruju da je pokvarensot u kraduckanju tesktova i rukopisa na malo mnogo veća nego klasična piraterija – krađa celih rukopisa, romana, zbirki….Zašto? Zato što klasična piraterija mnogo vše pogađa poznate i popularne autore, nego one koji nisu poznati. Tako da se od ovih prvih kradu cela dela, dok kod manje poznatih poneka ideja, pasusu, pesma, u mraku, tiho, sa nadom da niko neće da prepozna lopova.

Očigledno je da se ovo kraduckanje, plagijatorstvo i klasična piraterija nikada neće iskoreniti. Tako je bilo, a po svemu sudeći i biće dok je sveta i veka. I tu nikakvi zakoni, softveri za plagijate i komisije ne pomažu.

Da bi doskočili ovoj široko rasprostranjenoj praksi, mnogi poznati, ali i manje poznati autori, probali su da doskoče davajući neke svoje tesktove publici – za džabe, potpuno besplatno! Paolo Koeljo je jedan od njih, ili Dmitrij Gluhovski, čiji je prvi roman “Metro 2033” potpuno besplatno objavljen na interentu! Autori ovakvih poduhvata čak tvrde da im ovakvim potezima makreting i publicitet nikada nisu bili bolji!

Kreativno zajedništvo

Dakle, svi mi koji pišemo i objavljujemo svoja dela, priče, romane, pesme, eseje, smo uvek i na prvom mestu autori svojih dela, i nesumnjivo je da nas dosta dobro štite lokakni i međunarodni zakoni u autorskim pravima i intelektualnoj svojini.

Ući u trag krađama i kraduckanjima, a zatim to svoje pravo isterati na sudu, kazniti počinioca i dobiti odštetu je često dug i nezivestan proces. I zato mnogi, naročito nepoznati autori, često odustaje od ove borbe.

Ja, sa druge strane, sve više prihvatam ideju o “Zajedničkoj kreativnosti”. Šta to znači? Evo, ukratko:

Ideja o univerzalnom pristupu istraživanjima, obrazovanju i kulturi je postala moguća pronalaskom Interneta, ali naši pravni i društveni sistemi ne dozvoljavaju uvek ovakvu ideju. Autorsko pravo stvoreno je mnogo ranije, pre pojave Interneta, i jako je teško uzimati zdravo za gotovo i legalno izvoditi akcije koje nam se čine sasvim prihvatljive na Mreži: kopiranje, preuzimanje, uređivanje i objavljivanje na Internetu. Trenutna postavka autorskih prava zahteva izričito odobrenje, dobijeno unapred, bez obzira da li ste učenik, nastavnik, naučnik, bibliotekar, istraživač, političar ili običan korisnik. Da bi se ostvarila ova vizija o univerzalnom pristupu i zajedničkoj kreativnosti, pontrebno je da neko omogući besplatnu, javnu i standardizovanu infrastrukturu, koja će omogućiti ravnotežu između realnosti Interenta i realnosti zakona o autorskim pravima. Taj neko je “Zajednička kreativnost”.

Ja na svom blogu objavljujem besplatno stručne tesktove, bez obzira što vodim plaćenu školu pisanja. Mislim da sam nekako postigao ovu ravnotežu, barem u minijaturi.

A vi?

Objavljeno

Razlika između dobrih i loših pisaca

 

Sad ću sam sebi da skočim u usta. Malo. Ali moram. Možda čačkam mečku, a ne bi trebalo. Dakle, u čemu je razlika između dobrih i loših pisaca?

Razlika između dobrih i loših pisaca ima veze sa zanatom, veštinom, ali najviše sa upornošću. Loši pisci odustaju. Dobri pisci idu dalje.

I to je to.

Šta rade dobri pisci?

Dobri pisci vežbaju. Odvajaju vreme za pisanje, majstorisanje i uređivanje rukopisa sve dok nije kako treba. Provode sate i dane pišći i brišući.

Dobri pisci zahvalno primaju kritiku, sa oba obraza, i kažu hvala na konstruktivnoj pomoći. Slušaju i spoljne i unutrašnje glasove koji ih vode kroz bespuća tuge i suze radosti.I sve to koriste da bi postalo još bolji.

Znaju da njihov svetionik svetli na nebu.

Znaju da je prva verzija rukopisa obično loša i da je zaštitini znak uspeha posvećenost zanatu i veštini. Pisanje nije čekanje da ti muza čučne na rame. Pisanje je posao, muka, rad u rudniku, svaki dan.

Dobro pisci sve ovo rade jer veruju u ono što rade. Znaju da je pisanje više profesija nego hobi. Pisanje je poziv, glas koji te goni i vodi.

Dobri pisci nisu perfekcionisti, ali su naučili disciplinu isporuke, davanja svog dela svima koji žele da ga vide.

Šta loši pisci ne rade

Loši pisci ne razumeju ovo, i to je upravo ono što ih čini lošim piscima. Oni misle da je njihovo pisanje dostiglo određeni stepen vrhunskog kvaliteta, i uopšte ne žele da se bave uređivanjem ili brisanjem i ponovnim pisanjem svojih tekstova. Tako postaju naduveni, arogantni i gordi.

Ali, u suštini to je jedna obična lenjost i strah. Veliki strah.

Zašto ne pretresaju i uređuju svoje tekstove? Zašto ne prave skice? Zašto se udobno baškare u mitu sopostvene genijalnosti? Zato što se boje gotovog rukopisa i neuspeha. Kao rezultat, njihov rad bude konfuzan i nepovezan, ne tako dobar kao što oni misle.

Kako da budeš drugačiji?

Mnogo pristojnih pisaca misle da su veliki. I ja sam nekada bio takav. Tvrdoglav i tašt, nisam želeo da se menjam. Nisam želeo da rastem. To se pokazalo kao vrlo loše po mene kao nekoga ko piše.

Kada tražim od svojih polaznika online radionica pisanja, ili kolega koji me zamole da pročitam njihove rukopise, da ponovo napišu tekst, post ili esej, ili kad im dam neku sugestiju u vezi tehnika pisanja, oni odmah počnu da se brane. Neki me i omrznu. Ili, što je najčešće, nikad više ne čujem ništa o njima. Vrlo mali broj prihvati saradnju i sugestiju, onako iskreno, kao dobru nameru, o kojoj vredi bar razmisliti (kad su me već pitali).

Mnogi od njih hoće da idemo na kafu; svega nekolicina da piše.

Dobar pisac je skroman. Bez obzira na veštinu i znanje, on je posvećen procesu pisanja i njegovom dovršetku. Bez obzira koliko bude mučno i teško, on će pisati. I pisaće sve bolje.

Prema tome, šta ti kao pisac u pokušaju, radiš?

Napravi izbor

Izaberi da budeš drugačiji. Guraj dalje i kada drugi odustanu. Napravi još jedan korak napred, korak koji mnogi neće nikada napraviti. Budi čudesan u svojoj upornosti i izdržljivosti.

Piši one poslove koje niko neće i ne plaća. Ponudi se da budeš nekom pomoćnik i potrčko. Uloži u sebe i svoje obrazovanje. Uči zanat i majstorstvo pisanja. Isplatiće se, uvek. Ali, moraš da sedneš i radiš.

Nemoj da se osloniš samo na talenat. Nikada nemoj da zaboraviš koliku čast predstavlja to što ti je univerzum podario talenat za pisanje. Iako još nisi tako dobar pisac, ima jedna dobra vest: možeš da budeš još bolji.

Možeš da nadmašiš one koji su imali sreće, i da nadvisiš one koji su lenji.

Sve ovo počinje sa poniznošću. Što zapravo znači volja za slušanjem i učenjem. Da radiš svoj posao i postaneš profesionalac.

Ako sve ovo radiš, ako odvojiš vreme da tvoje pisanje postane veliko, a da nikad ne sediš na sopstvenim lovorikama, to će te učiniti drugačijim.

Zato počni sa tim već danas.

Objavljeno

Kako da pišeš bolju poeziju?

Želiš da bolje pišeš poeziju? Hoćeš da isprobaš neku bolju tehniku pisanja?

Prestani da se trudiš da pišeš bolje pesme.

Kako to?

Većina dobre poezije dolazi iz dubina podsvesti, tako da procenjivanje kvaliteta tvojih pesama dok ih pišeš, jeste krajnje problematična stvar. Ako brineš da je tvoja poezija slaba, metafore bedne, ideje tanušne, da niko neće hteti da čita to što si napisao, onda si na najboljem putu da svojoj poeziji podsečeš krila, dok u isto vreme želiš da letiš na ivicu stratosfere.

Ali, postoji jedan zanimljiv način koji će za neke pesnike biti pravo rešenje. Možeš slobodno da ove ideje menjaš, obrćeš, okrećeš i prilagodiš ih onako kako tebi odgovara.

[Tweet „Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire. – Branko Miljković“]

# Prvo.

Da bi bolje pisao pesme, isključi svesni deo mozga koji te stalno podseća šta će tvoji čitaoci misliti, ili reći, o tvojoj poeziji. Pusti da podsvesni deo mozga piše za tebe. O ovome često govorim svojim polaznicima online radionica pisanja, a čak sam i pisao o ovim zanimljvim tehnikama asocijativnog pisanja. Prčitaj, neće da ti škodi.

U svakom slučaju nemoj da juriš i proganjaš reči koje ćeš pisati; umesto toga prati reči onako kako one izlaze iz tebe. nemoj da ih cenzurišeš, nagađaš, ili da mnogo oklevaš. Otvori um tako da možeš da se povežeš sa onim što svesno ne možeš da vidiš.

Jedan od dobrih načina da isključiš onog dosadnog unutrašnjeg kritičara jeste da sam sebi postaviš nameru o čemu ćeš pisati, pre nego što sedneš za pisaći sto. Udahni duboko i sam sebi nežno kaži da si otvoren za sve što ti padne na pamet. Svesno dozvoli tvom nesvesnom da preuzme kontrolu.Namerači se da ideš tamo gde te muze zovu, čak i ako završiš u šizofrenom kakofoničnom haosu, smušen, dezorijentisan i sa osećajem očaja. Prihvati manjak kontrole kao deo kreativnog procesa.

# Drugo.

Nakon što si neko vreme mozgao i piskarao o temi tvoje pesme, ostavi sve to sa strane na neko vreme. Nemoj da se požuruješ u pravljenju savršenog umetničkog dela. Kao i dobra hrana, dobro pisanje zahteva vreme.Kad tvoja pesma odmori u miru neko vreme, njeni različiti ukusi će se stopiti i iskombinovati na razne načine. Tako ćeš svojoj pesmi dati nove dimenzije i perspektive.

Ako se bojiš da ćeš izgubiti iskru, ili plamen sopsotvene pesme, (žar, kako bi rekli neki umetnici), moeš odmahda počneš da je doteruješ i brusiš, dok je vruća. Uvek možeš da je odložiš sa strane, pa da joj se vratiš posle nekog vremena.

# Treće.

Konačno, nakon što si sebi i svojoj pesmi dao malo vremena i sveže perspektive, vrati joj se u ulozi čitaoca-urednika. Imajući u vidu da je kreativni čin generički proces, a urednički čin kritički proces, uvek pomaže kada se ova dva procesa razdvoje. Tako da svaki treba primeniti onda kada mu je vreme. Prođi pažljivo i čitaj svoju pesmu bez da sudiš sopstvenoj kreativnosti.

I uvek imaj na umu sledeće: kada kritikuješ svoje pisanje, uvek budi velikodušan i osetljiv urednik, kao što bi bio i kada je neko drugi u pitanju.

Uostalom, profesionalna umetnička kritika je ionako bezvezno zanimanje jalovih kreativaca, koji ne znaju šta bi sa samim sobom, a hteli bi da budu kreativne persone.

I za kraj, nešto što mislim da je važno: ponekad bolje pisanje poezije nije stvar tehnike, zanata ili više mozganja o jednoj emociji, događaju, ili ideji. Stvar je u NE razmišljanju. Kopaj duboko po svojoj podsvesti kako bi joj dopustio da pored tebe i ona nešto napiše.

Jedan od dobrih načina da sve to isprobaš je i da upišeš radionicu za pisanje poezije. Od viška znanja i zanata, glava ne boli!

To je najbolji način da tvoja poezija zaista – procveta.

Objavljeno

Esej iz radionice: Prijatelj

 

(Radionice kreativnog pisanja su ponekad prava riznica talenata pisane reči. Dubravka Ugarković je napisala jedan slobodni eseje, baš tako).

 

Prijatelj – imenica ,muški rod, neko koga volite, ko vam je drag a niste u srodstvu .

Prijateljstvo -reč koja definise odnos između dve osobe koji počiva na uzajamnom poverenju,razumevanju ,ljubavi i iskrenosti .

U savremeno doba ,kada je svaki pojedinac isuviše zauzet virtuelnim svetovoma  ,telefonima, automobilima, selfijima ,lažnom slavom  i naopakim vrednostima teško je naći osobu koja je zaista istinski prijatelj.

Pravi prijatelji  nisu oni koji se jave samo kada to  njima  odgovara  .Nisu to ni oni koji nam dolaze na slavu ,slikaju se sa nama gde god im se ukaže prilika ,učtivo se smeškaju dok klimaju glavom dok im se obraćamo, a neka me Bog ubije ako su čuli i- jednu reč od onoga sto smo rekli .Nisu to ni Oni koji se sa veštinom renomiranog glumca nameste za susret sa nama ,okače  licemerni osmeh kvazi  radosti i skoro te ubede da je njihovo prijateljstvo pravo . Mada…..  teško je odgovoriti tom zadatku prijateljstva ,razumeti potrebe drugog ljudskog bića , biti ponizan i raspoloživ u vremenu kada nam ego i želja za uspehom  diktira izbor prijatelja,saradnika ,poznanika i sve se svodi na dobro sračunatu kalkulaciju ličnog interesa .

Istinski  prijatelji su skromni ,nenametljivi i uvek pripravni da nam se nađu kada  život zakomplikuje svakodnevnicu .Kada nas bije bura ,kada nam vetar  polomi krila i padnemo na dno razbijenih kolena tek tada uvidimo ko su ti malobrojni prijatelji .Oni su sveprisutni u doba nase patnje ,na usluzi čak i onda kada to od njih ne tražimo .Ćutke nam brišu suze ,koračaju pored nas u nadi da će umeti da olakšaju teško breme koje nam se sručilo na leđa .Oni su otelotvorenje anđela u ljudskom obličju . Tihi ,krotki ,puni ljubavi i razumevanja, bez potrebe da se bilo kome hvale za  dobra dela koja su učinili .

Nažalost nema ih mnogo ,u životu kažu možeš imati najviše dva takva prijatelja.

Verujem da je tako . Oni zalužuju  da ih nazovemo svojm PRIJATELJEM ,da ih se setimo u svakoj svojoj molitvi ,radosti ,usponu  jer oni su zapravo naš odraz u ogledalu   i od njih učimo kako da i sami budemo bolji .Kako da postanemo nesebični i požrtvovani .

Zato kada u vaš život uđe neko ko ume da ulepša  vaš dan ,neko ko ume da sluša ,ćuti ,smeje se i plače sa vama cenite njegovo vreme i trud .Uzvratite mu istom merom ljubavi ,radosti  i iskrenosti .Setite se- da i on ima neostvarene snove,nade, uspone i razočarenja baš kao i vi .Da se njegov svet ponekad raspada .Da i njemu treba lepa reč,osmeh ,šoljica tople čokolade i samo ga nežno zagrlite i pokažite mu da je i vama podjednako stalo .

MALO IH JE ,ALI SU DRAGOCENI !

 Dubravka Ugarković 

Objavljeno

Lekovitost ispovedne poezije

 

Bez čega poezija ne može, to je život i smrt: bez čega život i smrt ne vrede, to je poezija. – Isidora Sekulić

Sećate li se onih pesama što smo ih pisali kao tinejdžeri? U osnovnoj i srednjoj? Mnogi pesnici će danas radije pojesti sopstvene cipele nego što će podeliti svoju tinejdžersku poeziju sa ostatkom sveta. Zašto?

Tinejdž poezija je često sirova, gruba, trapava, piltka, egocentrična i preterano “poetična”. Ali, ona u isto vreme predstavlja vrednu lekciju koju treba obavezno naučiti o tome kako smo pisali pre nego što smo počeli da sanjamo da ćemo postati pisci i pesnici, čiji će se radovati štampati i objavljivati publici.

Vrsta poezije koja se obično povezuje sa pesnikovim ličnim emotivnim putovanjima se obično naziva – ispovedna poezija. Ova vrsta pesništva je naročito omiljena među urednicima i izdavačima književnih časopisa i zbirki, jer odražava i demonstrira intimu i refleksiju.

Pisanje ispovedne poezije je važno za pesnikov put ka poboljšanju sopostvenog pisanja. Pre nego što počneš da razmišljaš o poetskim tehnikama, verovatno te samo i isključivo zanima sam čin stvaranja i pisanja. Pisanje pesme u trenutku kad osećaš snažnu emociju je odličan način da svojim emocijama daš značenje. Poezija može biti terapeutska i katarzična, jer dozvoljava piscu da istraži svoja autentična osećanja u sigurnom prostoru.

Kada se osećaš tužno i nesrećno, kada patiš, zgrabiš olovku. Pisanje leči. Kada pišeš, imaš svo vreme ovog sveta. A to je važno. Ispovedna poezija ti pomaže da prebrodiš sve nevolje ovog sveta. I ne treba da se bojiš da uroniš duboko u intimnu, značajnu ispovest.

[Tweet „Pesnik može sve da preživi, osim štamparske greške.“]

ALI. Pre nego što iskopaš svoju davno napisanu srednjoškolsku poeziju iz nekih starih kutija sa tavana, kako bi ih preradio i objavio, ili pre nego što počneš da misliš da je svaka ispovedna pesma koju si napisao genijalna – razmisli još jednaput.Tebi su možda one životno važne, ali publici mogu biti nezgrapne i dosadne. Čak i neprijatne. Da bi tvoje pesme zaslužile da budu objavljene one moraju da pokažu da je pisac samosvestan, i da ima dubok uvid, moćnu misao, i vešte zanatske tehnike pisanja poezije.

Osim što mogu da budu previše otvorene, plitke i preterano emotivne, ispovedne pesme su često nevešto napisane, nepravilne, lošeg ritma, što sve može da pokvari pesničku sliku, i utiče na umenjeni doživjaj čitalaca. Ovakve pesme moderni pesnici često pišu u slobodnom stihu, što rizik od neuspele poezije još više povećava.

Pesme koje su samo prosute na papir, napisane samo u prvoj ruci, potrebno je odližiti u stranu da malo odahnu neko vreme. Tako ćeš biti u prilici da ih bolje proceniš, onog trentka kad više nisu deo tebe, već počnu da žive svoj život koji si im udahnuo svojm perom. To je prvi i najvažniji savet za pisanje koje polaznici dobiju u online raidonicama pisanja.

Zato, budi pažljiv sa svojim ispovestima. Mogu da se okrenu protiv tebe.

Istina je da papir trpi sve. Da li?

Objavljeno

Kada EGO uništi tvoje pisanje

 

Pritisneš SAVE na računaru, srkneš još jedan gutljaj kafe (može i burbon sa jednom kockom), i zatvoriš Wordov dokument koji sadrži tvoj upravo dovršen Magnum Opus u vidu pesme, priče, romana ili nekakve zbirke koju si dugo vremena mučio, pisao, brisao, i šta sve ne, kako bi pisanje priveo kraju.

THE END. Kraj. Konec. Gotovo.Osećaš se ponosno, ili kao da ti je stena pala s leđa – i da budemo pošteni – nema ništa lepše od završenog rukopisa.

Postoji samo jedan problem: zaljubljen si u njega. U tvoj rukopis. U tvoje delo. I što je još gore – zaljubljen si u samog sebe.

Nije tačno? Možda. Istina? Apsolutno. Kada se zaljubiš u samog sebe kao pisca, dostigao si pijedastal sopstvenog talenta, mreću iz koje je nemoguće pobeći – sve dok ne trenseš na ledinu. Da se tako blago izrazim. I dok se ne izvuče tepih ispod tvog Ega.

Problem kada si umetnik

Naročito ako si umetnik od glagola umetati. Problem sa umetnicima, kako pravim tako i onim nabeđenim, je u tome što se biti umetnik izjednačava sa onim biti – slavan. Mi ljudi smo nezgodni u tome što smo skloni da svaki kreativni proces kojim se bavimo natopimo iluzijom veličine, i očekujemo da naš rad bude prihvaćen univerzalnom aklamacijom.

Ali da se ne zavaravamo: to se neće desiti.

Ono što hoće da se desi je obično sledeće: osećajući se zadovoljno, mi završimo naš “projekat” (staromodno rečeno kratku priču, zbirku pesama, roman…), i to tako da mu se više nikada ne vratimo. Ponovljena čitanja ne postoje, a o objektivnom pristupu sopstvenom pisanju i da ne govorim. Na vrhuncu našeg kreativnog zanosa, osvajajući nove teritorije (u sopstvenoj glavi), uopšte ne marimo da li je naš rad stvarno dobar.

Šta se onda dogodi?

Puni preteranog samopouzdanja, počnemo da šaljemo naše pisanje na razne konkurse, urednicima, izdavačima, kačimo na blog i društvene mreže – kome god i koga god možemo da prisilimo da čita ovo naše neflitrirano čedo, plod našeg Ega.

A oni neće. Neće da čitaju. Odbijaju rukopis. Ignorišu. Zlobno komentarišu. Prave se da ne postoji.

Poniženi i uvređeni, svim ovi pokušajima da impresioniramo druge, povlačimo se u bes, očaj i samosažaljenje. Neki odu da prve društvo depresiji. Drugi se odaju porocima, piću najčešće. Sumnja i osećaj nerazumevanja i niže vrednosti počne da nagriza kao kiselina.

I to je obično mesto gde nas odvede sopstveni Ego.

Nemoj da se zaljubiš u sebe, zaljubi se u pisanje

Tvoja ubeđenje i očekivanja bi trebalo da budu povezana sa činom pisanja, za sam proces, a ne za kulminaciju tvojih napora. Ako se tvoja revnost koncentriše isključivo na rad, onda ćeš biti sledeće:

  • mnogo manje obeshrabren negativnim reakcijama
  • mnogo voljniji da preradiš i urediš svoje delo (zato [to zna[ da ono nikad nije završeno)
  • više ćeš impresionirati svoju publiku zato što stalno unapređuješ svoje pisanje i neguješ svoj talenat

Da li to znači da ne trebaš da budeš nervozan kada negde pošalješ svoj rukopis? Iili da uopšte ne mariš za svoj ulog dok pišeš? Daleko od toga. Ako se zaljubiš u pisanje, ti ćeš pisati svoje strasti za pisanjem. A kada tako pišeš, nemoguće je da stvoriš nešto što je daleko od tvog srca.

Dakle, piši. Zaljubi se u svoje pisanje. Piši svaki dan dok pisanje ne zavoliš kao disanje. I uradićeš sve ono što pisac i jedna umetnik rade.

Da li stvarno tako pišeš?