Pisanje i zabava: trostruka korist

Ako ne pišeš iz zabave i zadovoljstva, definitivno si promašio profesiju.

Zabava, angažman i produktivnost su koncepti koji zavise jedan od drugog. Razmišljaj o njima kao o tri strane trougla za uspeh.

Da i nacrtam…

Uživaš u nečemu, i to onda radiš često.

Angažovan si oko svog zadatka zato što ti je zadovoljstvo da se time baviš.

Postaješ mnogo produktivniji zato što si angažovan više nego inače.

Uspeh dolazi odmah za tim. Međutim…

…Pisanje ti nekad dođe kao kazna.

Mora da si primetio da tokom ovih loših perioda, kada stvari ne idu onako kako ti hoćeš, čak i ono što je pre izgledalo tako jednostavno sada predstavlja tantalovu muku?!

Pisanje može da bude nezgodan posao, ali mislim da stvari mogu da budu mnnogo bolje ako olabavimo stvari i učinimo ih zabavnim. Ako nije zadovoljstvo, onda šta?!

Ali, dosta ćaskanja. Hajde da vidimo šta ima ispod haube i zašto pisanje treba da shvatiš kao zabavu.

PISANJE ĆE TI BITI MNOGO INTERESANTNIJE

Ako se TI ne provodiš dobro dok pišeš, kako očekuješ da će čitaocima tvoje pisanje biti dobar provod?

Ti i tvoji čitaoci ste telepatski povezani kroz tvoje reči, (oni osećaju ono što ti osećaš, dobro ili loše).

Onda dosada počne da curi sa napisanih stranica. I ne možeš da pobegneš.

Zato, dobro razmisli o tome zašto pišeš? Mora biti zato što uživaš u nekom od aspekata svega toga.

Možda zbog neke važne životne poente, ili možda zbog nekog zanimljivog lika koji raste i razvija se u tvojoj priči? I koje te povezuje sa tvojim čitaocima? Recimo, u popularnoj detektivskoj literaturi koju ponekad volim da čitam, baksuz detektiv inspektor Everet Bekstrom, švedskog pisca Peršona, spada među moje omiljene likove 🙂

Fokusiraj se na delove tvog pisanja koje voliš i imaj to stalno na umu.

Svi mi imamo neke delove ove igre pisanja koje ne volimo, to čak važi i za hobije koje najviše volimo.

Avaj, čak i kad je hobi u pitanju, recimo volim da slušam odabranu muziku, postoje neki delovi na albumima izvođača koji mi idu na nerve, pa sam sklon da ih preskačem. Ali ih ipak i dalje slušam i uživam.

I to radim zato što postoji većina stvari koje ipak volim i one pretežu nad onim što mi je mrsko i što mi se ne sviđa.

Ista stvar važi i za pisanje.

Kada se fokusiraš na ono što ti je zabavno u pisanju, i svi srem se vežeš za ono u čemu uživaš, onda je uspeh zagarantovan.

Uživanje će biti odmah vidljivo u tvom pisanju, automatski čineći tvoje reči mnogo zabavnijim za čitanje.

KADA PISANJE POTEČE

Ok. Pretpostavimo da radiš na nekom pisanju kome si se posvetio svim srcem. Verovatno si se baš onako zagrejao i angažovao, reči prosto lete tastaturom pod tvojim prstima.

To je ono što klinci vole da kažu – “primio si se”.

Sve se sklopilo i lego na svoje mesto. To smo svi ponekad doživimo kada pišemo. Ključ je da pokušaš da ostaneš u takvom stanju, a ne da uskačeš i iskačeš kao pajac iz depresije u euforiju i obratno.

Dobra vest je što je to permanentno stanje zadovoljstva is reće prilično lako da se ostvari. Sve dok kapiraš da ti pisanje zapravo JESTE zadovoljstvo.

Sve dok pišeš, ali zaista pišeš, iz zadovoljstva (odnosno ono što bi rado voleo i da čitaš), postoje dobre šanse da ćeš biti pozitivan i prilično radosno grejati stolicu oko tog posla.

Nemoguće je da to ne budeš sve dok te pisanje ispunjava srećom i zadvoljstvom. Angažman, vrednoća i uživanje idu ruku pod ruku.

SMRVIĆEŠ BLOKADU U PISANJU

Ah, ta slatka vrednoća i produktivnost.

Kada radimo nešto što nam je zabavno, onda ne postoje granice. I ne postoje blokade.

Kada radimo nešto što nam nije zabavno, pod moranje, ili na silu, onda kreativna blokada u pisanju pokaže svoje ružno lice.

I onda to što mučimo i cedimo iz sebe postane veliki problem zbog koga utrošlimo ogromnu količinu energije, ingenioznosti, hvatamo muzu za noge i pokušavamo da završimo posao.

Zato, umesto da kažeš “Majku mu, prokleto pisanje, ne mogu da smislim ništa što valja”, bolje stani i reci samom sebi “Hm, šta bi moglo da se desi sledeće…Znam! Ovo će biti sasvim dobra stvar..!”.

Kreativna blokada je napravljena od leda, a tvoj talenat i veština pisanja jedini prvi put koji otapa hladnoću i vodi putevima slave.

USPEH JE SAMO TVOJ

Ne kažem da će pisanje iz zabave rešiti sve tvoje probleme i učiniti da tvoja karijera pisca blistati kao večno sunce na nebu slave.

Kažem da kada pisanje postane zadovoljstvo onda dobiješ tri kosrine stvari koje ći ti sugurno pomoći.

Što je još važnije, zapamtićeš kako je pisanje proze ili poezije zabavno i nosi sa sobom veliku kreativnost i zadovoljstvo. Suviše često uzimamo ove stvari zdravo za gotovo.

Uživja u svojoj veštini i talentu, i uspećeš da ovaj osećaj zadovoljstva preneseš svojim čitaocima. Tvoje pisnaje će postati nežno i mekano kao svila. A kreativne blokade manje zastrašujuće.

Dakle, šta ti misliš o svemu ovome? Da li pisanje iz zadovoljstva osećaj koji ti pomaže? Da li ionako pišeš iz zabave? Nemoj da si stidljiv, podeli sa nama tvoje utiske!

I…uživaj! U tome je smisao života, jer radost stvaranja je data svakome od nas.

22/01/2017

5 sigurnih znakova zašto treba da sedneš i napišeš knjigu

Da li je ova godina konačno vreme da sedneš i napišeš svoje kratke priče ili objaviš lične dnevnike?

Zbirku pesama?

Knjigu o duhovnom samorazvoju?

Memoare?

Roman?

Da li postoji način da znaš kada je pravo vreme – ili prava godina – da sedneš i počneš da pišeš?

Postoje znakovi – u stvari njih pet, koje sam stalno viđao u ovih desetina godina koliko se bavim pisanjem. I sve više ih viđam kod polaznika mojih online radionca kreativnog pisanja.

Sigurni znaci da je vreme da konačno zagreješ stolicu, duboko udahneš vazduh, u usudiš se da se konačno otisneš u svet pisane mašte i konačno postaneš – pisac.

[Tweet “Ono u čemu si najbolji nalazi se u u suštini tvoje strasti.”]

Pa da krenemo redom:

Tvoja ideja ili priča odbija da te napusti

Svoju knjigu si počeo da srećeš svuda i u svakoj prilici: u razgovoru sa prijateljima, u filmovima koje gledaš, na stranicama knjiga koje čitaš.

To je kao kad si zaljubljen – ljubavnica ti se uselila u srce.

Imaš osećaj da ne možeš da nastaviš sa životom…

…sve dok ne ostvariš svoj životni cilj. Tvoja knjiga ti je postala prioritet broj jedan u životu. Osećaš sveže uzbuđenje i unutrašnji imperativ.

Ljudi koji te znaju stalno te zapitukuju kada ćeš početi da pišeš (iil završiš) knjigu

Tvoja lična ili profesionalna priča ima izvesno značenje za druge ljude.

Možda im je tvoj talenat, kreativnost ili stručnost potrebna i mnogo im znači.

Rukopis u tvojoj fioci se povratio iz kome

Stranice koje ispisao u poslednjih pet godina su se probudile i počele da te dozivaju. Ponovo si ih pročitao i shvatio da i nisu tako loše. U stvari, prilično su dobre. Sa ovom novom i svežom perspektivom možeš konačno da prioneš na pisanje završne verzije rukopisa.

Vreme je da konačno ostaviš nešto za sobom

Osećaš da je vreme da ostaviš tragove, nasleđe, i želiš da preuzmeš život i karijeru u svoje ruke, kao i pogled na vrednost svoje zaostavštine, umesto da to prepustiš drugima.

Ako su tri ili više ovih znakova prisutni, onda si spreman i vreme je da napraviš konačni skok.

Istog trenutka kada odlučiš “Dobro, vreme je. Krećem”, dogodiće se nekoliko stvari.

Osećaćeš se kao da si ušao u Alibabinu pećinu, gde si oterao razbojnike i zatekao neverovatano blago, svuda oko sebe. Plus Duha i Čarobnu lampu. I da će se knjiga koju si zamislio napisati sama od sebe.

Ili, bićeš toliko šokiran i zamrznut sa idejom – “Šta ako to ne mogu da uradim”?

Viđao sam pisce i autore koji potpuno neočekivano reaguju na ovu spoznaju: od ushićenja, do straha i užasa.

Prvi tip: entuzijasta

Ako si ovakav tip pisca, skoči i zgrabi čovek, verovatno ćeš sesti mahnito da pišeš, gomilaš stranice, govoreći sebi “Pišem knjigu – hajde da je već jednom završim!”.

Tip dva: oprezan

Ako si sporovozan, promišljen, oprezan i voliš da ideš na sigurno, verovatno ćeš početi sa skicama, istraživanjem i prikupljanjem građe za knjigu. Tu, skoro, radio sam kao urednik sa jednim piscem koji je kreirao čitavu bibliografiju za svoje delo, studiozno je iščitavao, i kategorizovao u odnosu na njegovu temu romana.

Na taj način je terao strah da neće biti jasan, sređivao je haos u glavi i osigurao sopstvenu originalnost u odnosu na druge autore njegovog žanra.

Sve ovo te, naravno, neće spasiti od demona unutrašnje kritike, očaja, nedoumice, straha od neuspeha. Ali to ne znači da ovi znaci, ili unutrašnji glasovi, imaju snagu da uguše tvoju kreativnost. Uvek shvati da si snažno povezan sa svojom svrhom i vizijom.

I to je sasvim dovoljno.

Da li si spreman da započneš pisanje? Šta te zadržava da kreneš?

Podeli sa nama tvoje misli i iskustva! To će nam svakako pomoći.

02/01/201702/01/2017

Mašta i pisanje: moć unutrašnje vizije

Mašta, koju često zovemo unutrašnja vizija, je dar koji ima brojne pozitivne imolikacije za naše živote, naročito za one koji se bave pisanjem. Nevolja je u tome što često nije dovoljno razvijen ili pravilno iskorišćen.

Mali broj ljudi poseduje sposobnost da kontroliše šta ulazi u njihov um. Puštaju da njihov um i mašta rade što god hoće, puštaju da se misli i mentalne slike haotično pojavljuju na ekranu njihove unutrašnje vizije. Nedostatak ove kontrole vodi u nedostatak kontrole nad našim životima.

Ako pustiš da tvoje mašta podiže pobunu, život će ti se pretvoriti u haos. Ako uspeš da kontrolišeš i vizuelizuješ samo ono što si namerno odlučio da vizuelizuješ, moći ćeš da da menjaš svoj život u skladu sa onim što hoćeš.

[Tweet “Pisanje je čin vere, a ne trik gramatike.”]

Šta je to mašta-unutrašnja vizija?

To je sposobnost da vidiš u sopstvenom umu mentalne slike nečega što postoji, ali i sposobnost da zamisliš objekte, situacije i ili okolnosti koje ne postoje trenutno. Mašta nije samo zamišljanje mentalnih slika. To je sposobnost vizuelizacije uz korišćenje svih pet čula. Miris, ukus, zvuk, dodir…Zato je jedna od vrlo važnih tehnika pisanja, na primer, sposobnost korišćenja svih pet čula u pisanju priča.

Ako posmatraš svoj um, videćeš da stalno koristiš maštu na različite načine. Koristiš je dok razmišljaš o prošlosti i budućnosti, dok planiraš, crtaš, pišeš, ili opisuješ nešto. Koristiš je dok opisuješ kako da stigneš do neke ulice, dok čitaš, ili sanjariš preko dana.

Kada si zabrinut ili uplašen, takođe je koristiš. U takvim trenucima automatski vizuelizuješ loše ili nesrećne situacije. Ako nastaviš sa ovakvim negativnim slikama sasvim je sigurno da ćeš ih na kraju i privući u svoj život.

Ako u svojoj unutrašnjoj viziji vidiš kakav život želiš da živiš, i nastaviš svakodnevno da razgledaš te scene s verom, sa ljubavlju i fokusom, jednog dana će sasvim sigurno tvoj život izgledati upravo tako.

Neki ljudi kažu da “nemaju mašte”. Tako nešto ne postoji. Mašta može biti slabo razvijena, ali sasvim sigurno postoji kod svih ljudi.

Sposobnost jasne vizueliazije se može razviti i unaprediti, i to moće biti vrlo zabavno. Pisci koji svakodnevnoj maštaju vrlo dobro razumeju ove procese. I što je najvažnije, svakodnevnim pisanjem ovu maštu razvijaju i neguju dobru formu maštanja. Vežbe za razvijanje ovih sposobnosti u isto vreme poboljšavaju sposobnost koncentracije, i omogućuju da stekneš moć koju možeš da iskoristiš da oblikuješ sopstveni život.

Kako da razvijaš maštu, moć unutrašnje vizije? Evo nekoliko jednostavnih saveta:

1. Odredi svaki dan petnestak minuta za vežbanje
2. Vizuelizuj nešto jednostavno, što znaš da možeš postići, kao što je odlazak u bioskop, prodavnicu, odlazak u restoran, ili nešto slično što bi voleo da radiš
3. Vizuelizuj svoju želju jasno, i uključi u vizuelizaciju svih pet čula. Ako ideš u bioskop sa nekim, zamisli kako ulazite u bioskop, i sedate na sedišta. Slušaj zvukove i ljude oko sebe, njuškaj mirise, oseti toplinu ili hladnoću sale, uživaj u ukusu kokica ili soka
4. Možda će ti u početku biti teško da koristiš sva čula, već pretežno jedno ili dva. Nastavi sa vežbanjem, i vremenom ćeš uspeti da ojačaš i koristiš sva čula u mašti.
5. Vežbaj ovo svaki dan, i videćeš kako postepeno napreduješ
6. Ponekad ćeš videti da tvoj um počinje da verbalizuje ono o čemu maštaš. Budi oprezan da ne zameniš maštu sa rečima. Cilj je da koristiš imaginaciju a ne reči.

Ako budeš sledio ove savete, razvićep sposobnost maštanja i moće unutrašnje vizije, koji će ti biti od velike koristi u pisanju. Sasvim sigurno ćeš se iznenaditi kada, vremenom, otkriješ da ono što vidiš u svojoj mašti, unutrašnjoj viziji, postaje istinito u realnom životu. Pogotovu onda kada sve to vešto retvoriš u jednu priču, roman ili pesmu.

Naš mozak ne razlikuje maštu od stvarnosti i reaguje kao da se zamišljena slika upravo događa u realnosti.

Misli o tome.

26/12/2016

Ritam u pisanju: igra reči

Mnogi pisci u prozi ignorišu moć ritma.

Misle da je to nešto čime se bave pesnici, muzičari i oni koji se bave plesom. Zašto bi se prozni ili poslovni pisac smarao sa nečim tako ezoteričnim kao što je ritam?

Da li si nekda nešto rado (pisao, vežbao…) dok si istovremeno slušao muziku? Da li se primetio kako muzičke kadnece, promene ritma, utiču na brzinu, ritam i tempo tvojih aktivnosti i raspoloženja?

Naš mozak direktno korespondira sa ritmom muzike i prosto se sinhronizuje s njom, utičući na naš celokupan biološki ritam: od brzine rada srca, mišića pa sve do emocija.

Postoji i muzika u pisanju

Pisanje može da se pretvori u zamuckivanje i posrtanje. Može da teče glatko, mekano, da ti bude uspavanka. Pisanje može da poskakuje, klizi i izmami osmeh na tvom licu.

Ritam je neopravdano potcenjen aspekt pisanja.

Kao i kod muzike, tvoji čitaoci mogu da osete ritam u tvom pisanju. Čak i kad ne čitaš naglas ono što si napisao, oni mogu ida čuju unutrašnji govor reči. Unutrašnju govor podražava “spoljni”govor, jer koristi identičan deo mozga, i u stanju je da pokrene male pokrete muskulature u našem grlu.

Loš ritam pisanja sasvim sigurno će oterati čitoaca od tvoje knjige, a dobro komponovani ritam držaće ga u zadovoljstvu do poslednje ispisane stranice.

Šta definiš ritam u tvom pisanju?

U muzici, dužina tonova i tišine između tonova definišu ritam. Kada se dugačke note stapaju zajedno bez tišine, muzika teče mekano. Suprotno tome, kada sviraš kratke note sa jasnim pauzama između njih, dobiješ mnogo tvrđi stil sviranja, i to je ono što te često digne na noge.

U pisanju, ritam se definiše tačkama i obrascima naglašavanja u rečima u rečenicama. Dugačke rečenice zvuče mekanije, dok kratke daju tvrd i oštar ritam.

Kada svaka rečenica sledi istu strukturu i ritam, pisanje postaje zamorno i dosadno. Na primer:

“Otišla je u prodavnicu. Kupila potrebne sastojke. Spremila je podvarak. Ostavila ga je da se krčka pet sati. Kuća se ispunila slatkim mirisima. Ispekla je šnicle. Čekala je muža. Večerali su sjajnu večeru. Pomislila je kako je život dobar”.

Variranjem dužine rečenica i strukture, možeš da pronađeš ritam koji odgovara tvom glasu. Evo alternativne verzije istog teksta:

“Otišla je u prodavnicu da kupi potrebne sastojke. I dok je pripremala podvarak, tog popodneva, privlačni slatki mirisi ispunili su svaki kutak kuće. Nakon večere, zadovoljno je šapnula svom mužu: “Život je dobar””.

Kao i kod muzike, reči u pisanju moćno utiču na raspoloženja a samim i tim mentalna stanja tvog čitoaca. Zato se potrudi da to iskoristiš.

Neka tvoj tekst peva i igra

Sledeći put kad budeš čitao neku priču, obrati pažnju na njen ritam. Gde je pisac pravio pauze? Kako je varirao dugačke i kratke rečenice? Kako se pisanje prekida ili teče?

Da li si uočio sličan ritam u pisanju tvojih omiljenih autora?

Nakon što su proučio ritmove nekolicine pisaca, idi i igraj se sa ritmom tvoje priče. Eksperimentiši sa dužinom rečenica. Prbaj različite rečenične strukture. Igraj se sa različitim rečima.

Pročitaj tekst naglas.

I nauči kako da utičeš na raspoloženja tvog čitaoca.

Pusti da tvoje reči igraju.

18/12/2016

Bol i slava pisanja

Koliko puta ti se desilo da odvratiš pogled od scene koju pišeš jer ti nanosi nepodnošljiv bol?

Zato što ti okine sećanja koja bi najradije da zaboraviš?

Ponovo se vraćaš među svoje demone i traume: ostavljanja, raskidi, poniženja, odbacivanja…ili neki drugi strašan događaj.

Pa ipak, ako izaciš takve scene, upropastićeš priču. Čak i kad je tvoje iskustvo potpuno fiktivno, ipak i dalje boli.

Sva velika pisanja su proživljena iskustva autora. Prava ili izmišljena, svejedno. Proživljena su.

Teramo sebe na neka čudna mesta, padamo u drame koje nikad nismo sreli, slikamo umove nekih ljudi koje nikad nismo, i verovatno ni nećemo sresti, ali…ipak pišemo.

To ume da boli.

I tako i treba.

Sve dok ne primoramo sebe da osetimo bol našeg junaka, neće ga ni čitalac osetiti. Odložiće knjigu u stranu i izgubićemo ga zauvek. I junaka i čitaoca.

To nije realno, mnogi će ti reći. I biće u pravu.

[Tweet “Sve što treba radiš jeste da sediš za pisaćom mašinom i krvariš.”]

To sam i sam otkrio pišiću priču o liku koji otkriva fleke svuda po telu. Koje ne može da skine. Postaje prljav. Raspada se. Fleke ga progone. A fleke su njegovi sopostveni demoni, grehovi duše, koje traže put napolje. Na kraju mora de se ritualno opere i udavi samog sebe.

Da li je mogao da spase svoju dušu? Nije znao kako. Shhvatio je suštinu tek kad se udavio.

Plakao sam kao kiša dok sam pisao ovu scenu. Zašto? Jer pored mene ima mnogo takvih duša na ovom svetu, iako su sigurno potpuno drugačiji od mene. Ali je imanje duše zajednička stvar za sve žive ljude. U suprotnom, fleke i demoni ne bi imali smisla. Plakao sam i za njih.

Suoči se sa bolom

Ne samo što će tvoja priča imati snagu već će ti pomoći da odrasteš kao ličnost.

Aristotel je ovo govorio pre 2400 godina. Kada živimo kroz naše iskustvo zamišljene tragedije – na pozornici ili u našoj glavi – pročišćeni smo sažaljenjem i užasom.

Katarza. To je isceljujuće iskustvo. Unutrašnje priznanje koje nas drži na okupu i podseća da smo ljudska bića.

Nijedan pisac koji ume da priča priče ne piše da bi promenio čitaoca već da menja sebe.

Svaka naša priča koju pišemo sa osećanjima predstavlja ličnu katarzu, otpuštanje napetosti.

Ako to uradiš totalno i bez izuzetka, tvoj čitalac će se takođe promeniti.

Da li smeš da ogoliš svoju dušu? I d aje pustiš da tako luta naokolo? I da tvoje priče otkrivaju tvoja osećanja svetu oko tebe?

Da! Evo tri način kako to da uradiš sa što manje bola:

Prihvati da ljudi mogu da osete skoro sve emocije

Postoji vrlo malo toga što možeš da kažeš a da oni ne mogu to da osete.

Dani kada su čitaoci bili “šokirani” otkrićima u literaturi završili su se krajm 19.veka.

Čak i onda, njihov šok je uglavnom bio lažan. U zapadnoj književnosti, viktorijanski čitaoci gutali su indiskrecije Madam Bovari, Moli Flanders ili Toma Džonsa.

Zato piši strašne, užasne, škakljive i skandalozne priče i piši ih dobro. I to će ostaviti utisak na tvoju publiku. Zato što postoje dobre šanse da su i sami doživeli tako nešto. Ili neko koga poznaju.

Jer, ove scene su istinite.

Nemoj da misliš da tvoje privatno otkrivanje u pisanju jeste nešto loše po tebe

Čitaoci se zaljubljuju u autora koji, kroz likove i događaje, otkriva sopstvene slabosti.

Stiven King je jednom javno priznao da piše jezive trilere kako bi isterao demone iz sopstvene duše.

Da li o njemu najgore mislimo? Ne. Čitaoci žure da dograbe njegovu novu knjigu i knjige su mu bestseleri.

Koristi bolne događaje kao priliku za lični rast i razvoj

Kreativno pisanje se uvek prepisuje kao terapija za one koji su pod stresom.

Zašto?

Kada pišemo o teški iskustvima stičemo kontrolu. Pravimo strukturu. Unosimo red u nasumični bol.

Na taj način ga posedujemo.

Tajna je da ne ostane da se koprca u sećanjima. Barem ne u prvoj ruci rukopisa.

Vrati mu se. Prekrajaj ga i uređuj nemilosrdno. Grč za grčom može da smori čitoca. Da ga udavi Zato ga čisti i pročisti dok ne bude kako treba.

Spakuje sve te traume u samo jednu elokventnu rečenicu, ili pasus. Tada bol postane metafora. Sa njima se uvek lakše izborimo.

A onda idi dalje.

Tako radimo u životu, nakon stresa. Kreativno pisanje će ti pomoći da to uradiš.

Nemolosrdan rad na tekstu je ključ. Budi sam sebi najbolji prijatelj. Ispljuni sve to. Izbori se sa njim i povedi.

A onda, idi dalje.

03/12/201604/01/2020

Šta se dogodilo sledeće?

VEŽBA IZ RADIONICE: Ideja za kratku priču!

Vreme je za kreativne vežbe pisanja. Bez obzira da li pišeš priče, reklame, drame, filmske svenarije ili eseje, ponekad je potrebna vežba da bi podstakao svoju kreativnost!

Unapredi svoju maštu vežbama iz kreativnog pisanja

Pogledaj sliku u ovom postu.

Šta je ovde priča?

Napiši dramatičnu kratku priču u najviše 350 reči.

Evo kako:

fotografija predstalja osnovnu postavku priče
na osnovu toga razviju svoju sopstvenu kratku priču
priča ne sme biti duža od 350 reči
kada je napišeš podeli je sa nama u komentaru ovog posta

Da li možeš da napraviš priču na osnovu ove slike?

Probaj!

29/11/201629/11/2016

Plan u 5 koraka kako da završiš pisanje koje si započeo

Da li imaš gomilu odbačenih beležaka, skica, ili prvih poglavlja za sedam različitih romana?

Da li imaš fascikle i beležnice napuštenih kratkih priča koje čame po policiama, fiokama, zaturenih na hard disku tvog kompjutera?

Možda imaš čak i neku zaboravljeni blog nekuda na Internetu?

Ovo je sigurno poznato mnogim piscima. I to se stalno iznova dešava. Tamo negde davno, kada sam počinjao da pišem, provodio sam mnogo vremena započinjući pisanje priča. Problem je u tome, što većinu njih nikada nisam završio.

Možda je isti slučaj sa tobom. Sigurno imaš gomilu zanimljivih ideja, i ne možeš da im ne odoliš, pa počneš da pišeš..pišeš…i zapisuješ. Na nesreću, motivacija ti brzo ispari, muza te ostavi na cedilu, a ti ostaneš sa gomilom zabeleški, skica, i prvih verzija rukopisa, koje ne vode nikuda.

Niko neće da kupi poludovršen roman. Niko neće da čita post na blogu koji ostane kratak nakon dva pasusa. Tako da, bez obzira da li ti je ideja za priču genijalna, sa potenicijalom besteselera, Pulicera ili NiNove nagrade, potrebno je da završiš ono što si započeo.

Evo kako:

Korak 1. Prestani da započinješ nove projekte.

Više od svega znam kako je to kad te zgrabi neka nova ideja, sav si ushićen, prsti na tastaturi svrbe, i jedva čekaš da napišeš novo remek delo. Ali, sada je vreme da staneš. Odupri se ideji da započneš nešto NOVO. Oladi malo. Nateraj se. Koliko god misliš da je to prava stvar. Nakon nekoliko dana, ili nedelja, taj fantastični novi projekat će početi da gubi sjaj, i završiće na gomili nedovršenih rukopisa.

ŠTA DA RADIŠ:

Odluči, i to iz ovih stopa, da nećeš više započinjati ništa novo, sve dok ne dovršiš ono što si započeo. Uzmi neku svesku, ili otvori novi folder na kompu, i u njega ubaci sve ideje koje ti iskaču u glavi. I tako to nazovi: radne ideje ili nešto slično. Uvek ćeš moći kasnije da im se vratiš.

Korak 2. Pregledaj i proceni tekuće poslove

Dobro pregledaj i pretresi sve ono na čemu trenutno radiš. Ako ti je život nekoga ko piše nalik na moj, biće ti potrebno da uzmeš parče papira i napraviš listu – možda ćeš čak morati i da se upustiš u lov po policama, fiokama i folderima kompjutera.

Da li postoji nešto što je vredno da se dovršava? Možda roman koji si započeo pre deset godina nije više nešto što želiš da napišeš? Možda neki post za blog viš nije zanimljiv da ga objaviš?

Umesto da držiš gomilu starih ideja svuda naokolo, bolje je da ih pokopaš jer su ionako odavno umrle.

“Kao i sa svim mrtvim stvarima, držanje za njih ih neće oživeti, ili promeniti činjenicu da su nekada bile korisne a sada više nisu. Čuvanje mrtvih stvari ima visoke mentalne troškove i to većina nas ne shvata; vremenom, mrtve stvari rade ono što otpaci i mrtve stvari inače rade – počinju da smrde”. – Čarls Gilki

ŠTA DA URADIŠ:

Napravi tri liste:

aktivni projekti koji te još uvek uzbuđuju i imaju svrhu
mrtvi projekti koje si spreman da pustiš da idu (čak i ako ti je malo žao)
neiskorišćeni projekti kojima bi mogao da se eventualno vratiš u budućnosti

Korak 3. Odaberi jednu stvar na koju ćeš se fokusirati

Sada je vreme da odabereš jedan projekat. Samo jedan. Zato što kada dođe vreme da se radi, nešto mora biti prioritet.

To ne znači da ne možeš da radiš još na nečemu. To samo znači da ovaj određeni projekat – post za blog, e-knjiga, mejlovi za tvoju publiku, roman ili zbirka poezije – je onaj koji će imati prednost ako si kratak sa vremenom i energijom.

Šta bi trebalo da izabereš? Možeš, na primer, da počneš sa:

tvojim najmanjim projektom: neka ti cilj bude da završiš kratku priču od 2000 reči, a ne roman od 100 000 reči.
projektom u koji si uložio najviše vremena: on je verovatno vrlo blizu završetka.
projektom koji je na tebe imao najveći uticaj: ako pisanje i prodaja neke eknjige znači da ćeš moći manje da radiš na tvom svakodnevnom poslu, to ti može biti zgodan prioritet umesto da kreiraš novi blog od nule.

ŠTA DA URADIŠ:

Odaberi jedan projekat kao prioritet – i to onaj koji vidiš kao završen. (I reci nam nešto o tome u komentaru ovog posta).

Korak 4. Odluči kako će “završeno” da izgleda

Kako ćeš znati da je projekat gotov?

Ovo možda izgleda kao glupo pitanje – ali vredi razmisliti dobar odgovor. Mnogi projekti pisanja nemaju jasan kraj, svrhu ili ideju.

Ako, na primer, pišeš neku eknjigu, “završeno” znači da si spreman za sledeće:

napisao si eknjigu koja ima početak, sredinu i kraj
napisao si eknjigu koja ima 50 strana, i uradio si lekturu, korekturu i sve ispravke
dobio se mišljenje i komentare na knjigu i ponovo si je dobro pregledao

Dakle, eknjiga i poslovi se na njoj vrlo razlikuju od pisanja romana, ili uređivanja zbirke poezije…Zato, bez jasne ideje o tome šta je to “završeno”, ulaziš u rizik da ti se pisanje i projekti razvlače u…beskonačno…

ŠTA DA URADIŠ:

Napiši, jasno i precizno, šta je potrebno da se dogodi kako bi proverio da je tvoj projekat “završen”. Slobodno podeli sa nama tvoje iskustvo u komentaru ovog posta.

Korak 5. Postavi neke putokaze (i počni da ideš prema njima)

Neko malo pisanje ne treba putokaze: pisanje posta za blog, na primer, je nešto što realno može da se uradi iz dva li tri puta zagrevanja stolice pri pisanju.

Drugi projekti, romani ili oni koji vise naokolo nezavršeni godinama su – mnogo složeniji. Njih nećeš moći da završiš za jedan dan, nedelju dana, ili čak za ceo mesec. Moraćeš da postaviš neke putikaze kako bi sa tim izašao na kraj.

Dobri putokazi su:

završi glavno poglavlje romana
završi prvu ruku rukpisa kratke priče
dovrši skicu za tvoju eknjigu
napiši i unepred pripremi nekoliko postova za tvoj blog

Uvek je korisno da postaviš krajnji rok za završetak najbližeg putokaza, i da uvek vodiš računa dokle si stigao i šta je sledeće.

Toliko od mene. I uvek misli o tome kako su disciplina i fokus ključ uspeha, bez obzira na talenat i genijalnost.

Tako će i tvoje muze uvek biti za tebe i..nikada te neće izneveriti.

[section title=””]

E-KNJIŽARA

Knjige i publikaciјe iz oblasti komunikologiјe, kreativnog pisanja i mediјa.

Ovde možete poručiti publikacije, stručne knjige i priručnike dr Darka Tadića iz oblasti kreativnog pisanja, komunikologiјe, propagande, mediјa, komunikaciјe. Sve knjige su u elektronskom PDF formatu.

[button color=”primary” size=”small” url=”https://www.kreativnopisanje.org/e-knjige-prodavnica/” target=”self”]POGLEDAJ KNJIGE[/button]

[/section]

16/11/201616/11/2016

Šta znači [Sic] u pisanju?

Sic u četvrtastoj zagradi, često srećemo, naričito u publicitstičkoj, novinarskoj i akademskoj branši, kao i kod pisanja eseja na različite teme. Šta zapravo ova skraćenica znači i zašto je pisci koriste?

Sic je zapravo urednički termin (često je sam pisac u ulozi urednika ovog puta), i obično se koristi u zagradama ili pod navodnicima. Znači “ovo se isto tako pojavljuje u originalu”.

Često se koristi i da se ukaže na neku gramatičku grešku, pogrešno pisanje reči, netačnu tvrdnju, pogrešnu činjenicu, ili za slobodno, odnosno nekonvencionalno navođenje imena. Na primer:

Visoka producentska škola je dobro poznata po svojim [Sic] visokim akademskim standardima.

Sic je latinska reč za “tako” ili “takvo”.

U literaturi se često može naći primer da je Džon Vilkis But pucao u Abrahama Linkolna, a onda skočio sa balkona na pozornicu Fordovog pozorišta vičući “Sic semper tyrannis!”, što zapravo znači “Tako tirani završavaju”.

Još jedna česta latinska izreka, u kojoj se pominje reč sic, kaže sic transit gloria mundi, što znači “tako prolazi slava sveta”.

Upotreba ovog termina se često nalazi u stručnoj literaturi koja navodi misli drugih izvora, a onda ih autor posebno koristi kada želi da naglasi da se ne slaže sa njima.

Sic može da zaliči na naš Šic, i sa njim da podeli osnovna značenja koja nisu daleko jedno od drugog.

A mačke, kojima je najčešće namnjeno, nek se snađu same.

07/11/201603/08/2019

4 greške pisaca početnika

I kako da ih izbegneš.

Kao pisac, pravio sam mnogo grešaka. Nakon četiri napisane knjige, više stotina tekstova na blogu, i gotovo dve decenije rada kao kopirajter, još uvek umem da brljam. Pravljenje grešaka je dobra stvar, jer to znači da…još uvek pišem.

Ako ne brljaš, onda ne radiš svoj posao. Ne guraš samog sebe do granica preko sopstvenih limita, i ne daješ sebi izazove koje moraš da preguraš. Igraš siguricu. A to nije dobro. Pogotovo kada se radio o kreativnom životu i pisanju.

Zašto? Većina grešaka koje pravimo uopšte nisu toliko važne, i nemaju značaj koji im često pripisujemo. Slovna greška tu i tamo ti sigurno neće uništiti karijeru. Tanak tekst na blogu nije kraj sveta. Čak ni knjiga koja se loše prodaje ne znači katastrofu.

Ali postoje četiri greške koje pisci početnici stalni iznova prave, i to su greške koje ti *sigurno* mogu okončati karijeru pisanja. Što je još gore, te greške su nesvesne. Pisci ih prave, ne znajući šta rade, i onda njihove karijere pate zbog toga.

Evo ovih četiri koje pisci početnici ne treba nikada da rade, i šta treba da urade umesto toga.

1. Nemoj da izabereš nišu (žanr) za pisanje

Piscima često kažu da na početku karijere uvek treba da odaberu nišu-žanr u kome će pisati. Savet je da odabreš neku stvar ili oblast koja te interesuje (triler, krimić, drama, putopis…), gde si kompetentan, imaš šta da kažeš drugima. Mislim, to nije loš savet, ali je nekompletan.

Zašto? Zato što ćeš pre ili kasnije da iscrpiš sve što je značajno i da se smoriš. Interesovanja će ti si sigurno promeniti, kako sve vše napreduješ u pisanju.

A onda ćeš jednog dana poželeti da pišeš o nečemu sasvim desetom.

To se svima dešava, čak i majstorima:

Edgar Alan Po je pisao o mladosti, pre nego što se okrenuo tamnim stranama duše, Hemigvej je pisao poeziju i kratke priče pre nego što je napisao prvi roman…itd.

Na šta bi ličile naše biblioteke kda bi se svi pisci držali svojih prvobitnih niša?

Opasnost ako se zaglaviš samo u jednom načinu pisanja jeste da kad jednog dana dosada dođe, suočićeš se sa svojom frustriranom publikom. Ako su do sada dolai d ačitaju tvoje postove o modi, ili kućnim ljubimcima, a sada tamo pronađu naučnu fantastiku, brzo će pobeći glavom bez obzira.

Srećom, postoje načini da se prevaziđu ovi sumnjivi saveti oko izbora niše za pisanje.

Šta da uradiš umesto toga: izberi pogled na svet.

Pogled na svet je stanje svesti iz koga pišeš. On nije vezan za temu, već se zasniva na tvojoj ličnoj, autorskoj perspektivi. On znači potrebu da sa drugim podeliš kako ti vidiš svet, i kako ti i tvoji čitaoci zajedno možete da slavite ili menjate taj svet.

Pogled na svet ti daje slobodu da ideš za onim što te fascinira, da pišeš o tome sa tvoje jedinstvene tačke gledišta, i da se povežeš sa svojim čitaocima na jedan dugotrajan način. Pomaže da ti da nađeš vezu sa svojom publikom, koja je mnogo dublja nego jedna tema.

Da li ti imaš svoj pogled na svet? To je, zapravo, jedna jednostavna formula. Popuni praznine u rečenici.

Svi [popuni] bi trebalo [popuni]

Prva praznina je ono što definiše tvoju publiku. U mom slučaju to su kreativni ljudi. Za koga ti pišeš? Ko je tvoja publika, tvoje pleme? Kome želiš da služiš i budeš od koristi?

Druga praznina koju treba da popuniš je o tome šta publika očekuje od tebe – tvoje znanje, stručnost, misao, ideju ili fokus. Za mene, to su zanatske tehnike kreativnog pisanja, i način kako možeš na kreativan način da unaprediš svoj duhovni život.

2. Ne sakrivaj svoj talenat

Kao pisci moramo da prihvatimo činjenice koje su u opisu našeg posla. Nismo te sreće da napišemo vrhunsko delo a onda prosto operemo ruke od njega. Zapravo, to i nije nikada bio slučaj sa kreativcima kroz istoriju. I uvek mislimo da je onima koji su bili pre nas bilo mnogo lakše. Nije.

Deo našeg posla je da promovišemo sopstvena dela, tako da ostali mogu da ih nađu. Svake godine se izda preko milion knjiga širom sveta. Tvoja će biti izgubljena ako ne radiš svoj posao kao autor. Ne govorim ovde o pisanju. To ti je dato. Govorim o tome da bi trebalo da radiš na širenju svog dela. Suviše malo autora radi na tome, a suviše mnogo pati jer to ne radi.

Šta da radiš? Napravi svoju platformu.

Otvori svoj blog. Osnuj svoje pleme. Napravi emejl listi svojih čitalaca. To možeš odmah i besplatno da uradiš još danas. Emejlovi su još uvek najmoćniji oblik komunikacije na netu. Možeš da napraviš i svoje novine, “newsletter”, i da ih šalješ svojoj publici. I pričaj sa njima. Ako te nešto pitaju, odogvori.

Da bi započeo dobru mejl komunikaciju, potrebno ti je sledeće:

Dobar servis za slanje mejlova. Ako imaš blog, moja reporuka je MailPoet plugin, koj je besplatan, a postoji i u premijum verziji. Vrlo je koristan za pravljenje liste tvojih pratilaca i za komunikaciju sa publikom tvog bloga, lika i dela.

Dobra forma za prikupljanje mejlova pratilaca tvog bloga ili sajta. Mnoge teme na wordpresu dolaze sa ovom opcijom već ugrađenom, a na tebi je da smisliš još neki atraktivniji način da se povežeš sa ljudima koji prate tvoje pisanje.

Inicijativa. Potrebno je da ljudima daš dobar razlog da ti ostave svoju mejl adresu. Forma za skupljanje mejlova (tipa “Pretplati se”, “Prati moj blog” i sl), mora da bude očigledna i ne ružna. Ako tvoj blog/sajt nema ovakvu jednu opciju za prikupljanje kontakata, garantujem da si propustio mnoge dobre prilike da stekneš zanimljivu publiku.

3. Nemoj da čekaš da ljudi dođu kod tebe

Jednom kada si definisao svoj pogled na svet i formirao listu mejlova, završio si samo pola posla. Mnogi pisci u ovom trenutku misle da su stigli tamo gde treba i da više ništa ne treba da rade na promociji svog rada. Povremeno šalju mejlove porodici i prijateljima, i nikad se ne zamaraju da lupaju glavu o prilikama i širim mogućnostima koje emejl kampanje pružaju za promociju jednog pisca.

Zašto?

Zato što je lakše da se zadovoljiš malim, i da ne uložiš više napora u sopstvenu promociju.

Šta da radiš umesto toga: proširi svoje vidike

Povećaj svoj obuhvat i širinu svoje publike tako što ćeš pronaći svoje pleme kome je potreban vođa. Možda publika tvog bloga o duhovnom razvoju, ili podizanju dece, ima potrebu za nekim ko sturčno i pošteno piše o tim temama. Možda čitaoci tvog trilera ili seriji ljubanvih romana žele da saznaju i pročitaju nešto više o tvom kreativnom procesu.

Postoje brojni načini da ovo ostvariš. Dobra vest je da tvoje buduće pleme ima tendenciju da se drži zajedno, bilo lično ili online. Kada nađeš nekolicinu od njih, posle lako je da pronađeš i ostale.

Akcija koju bi trebalo da preduzmeš: gost bloger

Gostovanje na tuđim blogovima je još uvek najmoćniji način da tvoja pisana reč dospe ispred tvoje publike. Isto važi i za deljenje tekstova na tvojoj stranici i odabranim grupama na društvenim mrežama. Još ako ove akcije upariš sa svojom mejling listom na tvom blogu, možeš sve to povezati linkovima i tako stvoriti gust saobraćaj i preobratiti posetioce u odanu publiku tvoga lika i dela.

4. Nemoj sebe zvati poželjnim piscem

I tako si konačno pronašao svoj pogled na svet i platformu kako ćeš deliš svoje poruke sa publikom. Osvojio se alate kako da dođeš do svoje publike i oformiš svoje kreatinvo pleme, uz zajedniču radost stvaranja. Ako si kao i većina drugih autora, verovatno ćeš sada napraviti grešku nad svim greškama. pretpostavićeš da si konačno završio sav posao.

Iskreno rečeno, ova igranka bez prestanka, nikad ne staje. Večni ringišpil. Služenje svojoj publici, izgradnja odnosa sa čitaocima, sopstveni rast kao autor i pisac. I to je dobra stvar. To znači da si stekao pravo da radiš ovaj posao i sledećeg dana. I to je pravi uspeh.

Šta da se radi: postani profesionalac.

Svi pisci uvek imaju neku završnicu u glavi. Kraj velike igre. Vrhunac u ostvarenju snova. Ili barem bi trebalo da imaju, ako su pametni. Uvek želiš da objaviš neku pametnu poruku. Da imaš nešto da kažeš što je važno za druge ljude. A to možeš jedino ako si posvećen svom poslu.

Odluči da li ćeš biti nešto više od nekoga kome je pisanje hobi. Posveti se tome da sebe nazivaš profesionalnim piscem, a onda preduzmi sve što možeš da to i dokažeš. Tragaj za načinima i izvorima da sebe usavršiš u zanatu i tehnikama pisanja. Upiši online radionice za učenje zanata pisanja. Ako sada staneš, svi tvoji napori će biti uzaludni.

I nemoj da praviš ove greške. Počni barem od toga.

31/10/201617/05/2020

10 pravila za pisanje brojeva

Kako izražavaš brojeve u tvom pisanju? Kada koristiš cifre (brojeve), a kada pišeš brojeve slovima? Odnosno, kada napišeš 9 a kada pišeš devet?

Ovo može da izgleda malo i beznačajno, ali na žalost u današnjoj (ne)pismenoj kulturi, ima svega i svačega, pa tako vlada i opšti haosu prilikom izražavanja brojeva u tekstovima mnogih pisaca.

Pravilo i odluka kako ćeš izraziti brojeve u tvom pisanju, može mnogo da utiče na doživljaj tvojih čitalaca. Pre svega da vide da si pismen. A onda i na nivou ukupnog utiska, jer nije isto kada broj pišeš cifrom ili slovima. Naročito kada su u pitanju kreativni tekstovi (priče, pesme, eseji) ili kada je pitanju reklamno, marketinško, ili poslovno pisanje.

Da onda malo razmotrimo situaciju:

Brojevi ili cifre. Na prvom mestu treba da se kaže da postoji razlka između brojeva i cifara. U čemu je stvar? Broj je apstraktni koncept, dok je cifra simbol koji koji se koristi kako bi se izrazio taj broj. “Tri”, “3” ili “III”, su simboli koji se koriste da izraze isti broj (ili koncept “trojstva”). Može da se kaže da je razlika između brojeva i njihovih cifara kao razlika između neke osobe i njenog imena.
Mali brojevi se pišu slovima. Mali brojevi, kao što su oni manji od deset, trebalo bi da se speluju, odnosno pišu slovima. Ako ih ne pišeš slovima, izgledaće kao da pišeš kratku poruku, i želiš da budeš formalan, što može da odudara od tvog pisanja (kada pišeš neku književnu formu, na primer).
Ne postoje druga standardizovana pravila. Stručnjaci se ne slažu uvek sa ovim pravilima. Neki kažu da se svaki broj koji stane u jednu reč piše slovima. Brojevi koji se iskazuju sa dve reči bi, po njima, trebalo da se pišu ciframa. To znači da bi uvek trebalo da pišeš dvanaest ili dvadeset. Ali ne i 24.
Upotreba zareza i tačke). U srpskom jeziku pravilo nalaže da se veliki brojevi odvajaju tačkom, a decimale zarezom, kako bi se veliki brojevi lakše čitali. Tako je na primer veličina Srbije 77.474 kvadratnih kilometara. U SAD je sasvim suprotno. Tako da pažljivo vodi računa u pisanju zareza i tačke kod pisanja cifara.
Ne počinji rečenicu sa cifrom. Napiši “Četiri veka i sedam godina ranije”, a ne “4 veka i 7 godina ranije”. Isto tako, kada napišeš, na primer, “čitaoci su kupili 400.000 kopija prvog dana”, to bolje zvuči nego “400.000 kopija je prodato prvog dana”. To znači da rečenice sa brojevima i ciframa uvek pažljivo oblikuj, kako bi bile maksimalno razumljive.
Vekove i dekade bi uvek trebalo pisati slovima. Koristi osamdesete, i devetnaesti vek.
Procenti i recepti. U svakodnevnom pisanju, u žurnalistici, pisanju eseja, anegdota iz života ili kuvarskih recepata, možeš da koristiš cifre slobodnije – na primer, “4% dece”, ili “Dodaj 2 šoljice brašna”. U formalnom, ili kreativnom pisanju, trebalo di procente pišeš slovima kao, “12 procenata stanovništva” (ili “dvanaest procenata stanovništva”, zavisi od namera opisnaih u tački tri).
Ako je broj okrugao ili približan, uvek piši slovima. Okrugli brojevi preko milion pišu se kao broj plus reč. Tako ćeš, na primer, uvek pisati “oko 400 miliona ljudi govori španski jezik kao maternji”, umesto “oko 400.000.000 ljudi govori španski kao maternji”. Ukoliko koristi precizno tačne brojeve, onda ćeš svakako pisati cifru brojevima.
Dva broja jedan do drugog. Ovakvo pisanje može biti prilino zbunjujuće, na primer ako napišeš “ 7 13to godišnjaka”, tako da uvek jedan od dva susedna broja izrazi rečima “sedmorica 13to godišnjaka”. Odaberi onaj broji koji ima najmanje slova.
Najbrajanje i doslednost. Nadam se da nećeš pisati rečenice kao što je “mislim da si ti moja 1.ljubav, već “mislim da si ti moja prva ljubav”. Budi dosledan u okviru jedne iste rečenice. Ako moj profesor ima 18 brucoša, ima takođe i 23 redovna studenta, a ne dvadeset troje redvonih studenata.

U svakom slučaju, kako god obrneš i okreneš, brojevi se moraju pisati, ponekad i često. Zato nije loše da ti ova pravila uvek budu pri ruci kao mali podsetnik. Zar ne?