fbpx

MINI KONKURS: PISANJE BOJAMA


Hajde da vežbamo i pišemo u bojama. Ovo je jedna od mojih omiljenih vežbi sa studentima i polaznicima radionica kreativnog pisanja. Zadatak je napišemo kratku priču u zadatoj boji. Kako to izgleda? Na primer, ja ću napisati nešto sivo:

„Svet je potpuno posiveo. Sve je postalo samo blato i asfalt, okružen sumornim, oronulim neokrečenim kućama. Miloš, obučen u izbledele stare farmerke, gumene čizme i debeli neugledan džemper, stajao je na ulici pored ograde, ispod pepeljastog praznog neba. Oko njega nije bilo ničega osim goluždravog drveća i pramenova mutnog dima koji se dizao iz dimnjaka obližnje fabrike. Usamljeni vrabac odmarao se na grani obižnjeg drveta, posmatrajući prizor malim svetlim okom“.

Pošaljite svoju pisanu boju! Najbolje boja biće GROMOGLASNO objavljena na FORUMU sajta Kreativno pisanje. Nagrada je druženje u Jazz klubu Muha i čitanje najboljeg rada! OFARBANU PRIČU POŠALJITE na autori@kreativnopisanje.org

Kako napraviti loš Blog?

U poplavi raznih domaćih i stranih gurua za Internet, a naročito kojekakvih stručnjaka i “uticajnih” blogera u srpskoj blogosferi, sve više se nosim mišlju da napravim konkurs za NAJLOŠIJI domaći blog! Izgleda da kandidata ima napretek, a mnogi bi jedva dočekali da dograbe svojih pet minuta slave na Netu, na oduševljenja brojnih “hejtera” koji samo vrebaju svoju priliku da pokažu čiji je veći.

„Nisi glup. Samo nemaš sreće dok misliš“ – Nepoznati autor. (takođe glup ko točak).

Pošto smo ionako potekli od majmuna, blogosfera je izgleda idealan oblik da ova naša osobina vrhunskih primata zvana “monkey dance” dobije svoj pravi oblik. Kad već teže ide u kreativnom pisanju raznih vrsta, napose u klasičnim književnim žanrovima, onda –  ETO PRILIKE. Papir trpi sve, pa i mene. Zato, ako si i ti jedan od onih koji sve zna, fudbalsku reprezentaciju, broj brusa hit pevačice i kako se kuva sarma – dobrodošao u ovaj tekst.

10 NAJVEĆIH GLUPOSTI KOJE MOŽEŠ DA NAPRAVIŠ NA BLOGU

I eto, eve liste gluposti i grešaka, koje svi pravimo, a neki od nas bez prestanka. Kao neprekidni loop padanja i ustajanja. Ne bi to bilo loše, u načelu, svako se uči na sopstvenim greškama, ali…DA LI? Pa da krenemo redom. Evo nekih saveta kako da najbolje i najefikasnije upropastš svoj blog.

  1. Piši dosadne, mlitave i beznačajne naslove postova. Umesto da pišeš kratke, značajne naslove koje grabe pažnju čitaoca. Ovo zahteva da se prilično misli, čime rizikuješ povredu mozga, a to je vrlo, vrlo opasno.
  2. Razglabaj i smaraj druge o tvojim proizvodima ili uslugama. I kako su oni fantastični, najbolji na svetu, samo si ti taj koji to nudi, bla,bla. Ovo je jedan od najefikasnijih načina da rasteraš svoju publiku i da se ogadiš rodbini i prijateljima. Umesto da im rešavaš potrebe i probleme, ti pokazuješ da si samo po sebi centar sveta. Fuj. Narcise niko ne voli.
  3. Piši za sebe a ne za publiku. Znači niko ti i ne treba, pa šta ćeš onda na netu. Sedi kući i piši svoj dnevnik samo za sebe. Katastrofa. Jer, internet je javni mediji i ljudi se tu muvaju kako bi razmenili iskustva, saznali nešto, rešili neke svoje dileme i probleme. Blog je mala društvena mreža. Tako da ako pišeš za sebe ili nekog tamo desetog, promašio si temu. Definitivno. A to je VELIKI problem.
  4. Stil i dizajn teksta ti je kobasica od teksta. Nema ništa gore nego kad klikneš na neki blog kad tamo …MILIJARDU slova. Ogromni komadi teksta koji niko ne čita. Fleka od slova. Tako da potencijalni čitilac čim ugleda ovu tvoju intelektualnu gromadu, pobegne glavom bez obzira. Ne piši kilometarske rečenice. Smanji količine slova i podeli tekst na pasuse. Ubaci neku sliku. Ugasi blog i idi da sadiš paradajz.
  5. Nemaš ništa značajno da kažeš. Napraviti dobar sadržaj na blogu znači IMATI NEŠTO ZNAČAJNO, KORISNO da kažeš. Saopštiš. Pomogneš drugima. Naučih ih nečemu što ti znaš. Ili barem da ih obraduješ. A ovako…tlapnje o svemu i svačemu nikoga ne zanimaju. Zapamti: sadržaj je navažnija stvar u životu pa i na blogu. Ako si šupalj ko zvečka, pomoći nema. Igraj se sa nečim drugim.
  6. Isprazni tekst od linkova. To je ionako glupost. Ko će još da klikće i traži dodatne informacije, pogotovu u tvojim tekstovima. Ko da je Dostojevski imao linkove. I o nda još treba da ode sa tvoje strane a taman si počeo da ga smaraš. Elektručna stolica je prava stvar.
  7. Izvori tvojih informaciju su takođe nepotrebni. To važi za one ambicioznije koji se ne bave poezijom, kuvanjem i sličnim naklapanjima, već vole da pišu učene tekstove. Teorije zavere naročito, a o alternativnoj medicini i drugim čudesima posebno. Odakle su šta uzeli, nije bitno. Uostalom, tako ne može da se efikasno prepisuje.
  8. Obavezno izostavi neki poziv na akciju. To je vrhunsko umeće. Pišeš, slova se gomilaju, ideje vrcaju i na kraju…šta? Ništa. Lupio si i ostao živ. S druge strane publike…tišina. Ljudi ćute ne znaju šta će sa tvojim pisanjem i blogom. Odično. Vrhnuska glupost.
  9. Nije važno da znaš sva slova. Funkcionalna pismenost je ionako sasvim dovoljna u svetu rijalitija, brze hrane, Koelja. Dok je hleba i igara sve je ok. Gramatičke greške i pisanje dali zajedno su tvoj zaštitni znak. Boli te uvo, kad većina piše isto tako. Vrh, brate, strava, realno.
  10. Pogasi komentare i veze sa društvenim mrežama. Što bi tebe neki čitao van tvog bloga. Još kakvi likovi sa fejsa ili tvitera treba da ti vršljaju po pisanju. I ne daj bože hejtuju ili daju neki glupav komentar o tvojoj malenkosti i onome što pišeš. Pravilno. Svet je ionako sjebana i mnogo komplikovana rabota.

Stigao si dovde? Zanimljivo. Ajde sad opet iz početka.

Ružno

 

Јeste li primetili po ulicama kako јe narod poružneo u zadnje vreme? I to niјe ona „prirodna“ ružnoća, ono kad se rodiš toliko nesimetričan i naopak (grozni zubi, deformaciјa lica, enormna debljina ili kriva kičma). Ne. Ne govorim o tome. Govorim o licima ljudi. O onima koјi su do јuče bili normalni. Prosečni. Neki čak i lepuškasti. Simpatični. Preko noći su neki od njih poružneli. I to u licu. Dobili su neku grimasu, duboke bore, upale i prazne oči, nešto čudno. Uopšte ne liče na sebe. Da ih ne znam po imenu nikada ih ne bi prepoznao. Čudo јedno јer to nema nikakve veze sa krštenicom i održavanjem. Ova zagonetna Ružnoća јe napala i staro i mlado, i kosi bez razlike i pardona.

Drugi su, pak, ostali isti, a neki su se čak i prolepšali, bogu hvala. I to јe počelo da me kopka. Kako јedni ovako odјedanput postali ružni, a ovi drugi ništa. Ostali isti. Dugo sam mozgao o tome, buljio u ogledalo da uhvatim te tragove i kod mene, tragove ružnoće, živ sam se prepao. Čak sam i proveravao stariјe fotografiјe sa sadašnjim stanjem da vidim da li јe i mene uhvatila ta neobјašnjiva ružnoća. Gnjavio sam priјatelje, rođake i poznanike da mi iskreno priznaјu da li sam poružneo. Kažu, nisi, šta si bre zapeo, sјaši već јednom. Možda me lažu, ili samo žele da me skinu s vrata. Možda ih јe strah da mi kažu istinu u lice, a možda ih i baš briga. Kažu, put do Aušvica јe bio popločan ravnodušnošću. Tako јe i sa Ružnoćom, ovo, speciјalnom.

I onda mi јe odјedanput sinulo. Ova ružnoća nema nikakve veze sa starenjem, ishranom, bolešću ili fizičkim stanjem organizma. OVO ЈE DUHOVNA RUŽNOĆA KOЈA IZLAZI NA LICE. Zlo koјe јe naјedanput postalo vidljivo na licu. Poprimilo svoј poseban izraz. Zlobe, pakosti, sebičluka, lošeg karaktera i duhovne praznine. Kod nekih, onih naјpokvareniјih јe јedva primetno, kod drugih vrlo uočljivo. To јe zanimljivo. Ali i јedni i drugi ga imaјu. Tu Ružnoću karakterističnu za ljudska bića.

I kad malo bolje razmislim, stvarno ima veze ta Ružnoća sa duhovnim stanjem u koјe su mnogi upali ne po rođenju već po ovoј Sodomi i Gomori koјa nam se dešava u poslednje vreme. Novi srednji vek. Duhovna i materiјalna beda. Kada se nakalemi na postoјeći slab karakter dobiјš Ružnoću u svom čistom obliku. Pomislih, ovo јe kraј, propali smo načisto. Јer, kad se јednom ova Ružnoća useli u tebe, povratka i spasa nema.

Sad idem ulicom i gledam u pod. Tako mi јe lakše. Јer, ako podignem pogled, odmah ga vidim.

To Ružno.

Kad Androidi sanjaju električne ovce

Kad sam se pre izvesnog vremena vratio iz posete nekim radionicama kreativnog pisanja u inostranstvu, neprestano su me proganjale slike onoga što sam tamo video, sopstveno iskustvo u pisanju i ovi redovi Patriše Hampl, iz knjige koju mi je ljubazno poklonila jedna starija profesorka kreativnog pisanja. Dakle, u čemu je smisao i suština našeg pisanja: Hemplova opisuje kako psihoterapija podražava proces pisanja, ali ja se sada pitam da li može biti i obrnuto? I ako može, da li takvo pisanje može biti “knijiževnost”, ili samo nebulozne tlapnje jednog neurotika o svetu koji samo on poznaje?

Da li je ovo stvarno? Ili je neki test?

Ova rečenica-pitanje iz uvodne sekvence filma “Blejd raner”, koju jedan humanoidni android postavlja čoveku, jeste zgodna metafora za paralelu koja odražava kreativno pisanje koje ne spada u klasičnu književnost i psihološki rad na sebi: da li pisanje o bolu i gubitku može biti, ako ne zamena, onda jedna specifična vrsta psihoterapije?

Radeći u radionicama kreativnog pisanja često sam dolazio do zaključka, nikada ne izrečenog već “Iz stomaka”, da iako postoje jasne paralele između kreativnog pisanja van klasičnih književnih žanrova i naših privatnih života, akademska zajednica – kao i šira kultura uopšte – ostaje priično nervozna i oprezna kada se pomene ova tema psihoterapije i pisanja. Kao da je to sramota, neka vrsta tabua o kome svi ponešto znaju ali ga niko ne pominje. Da li se bojimo da otvorimo sopstvene rane? Kostura iz samo nama znanog ormana u našoj  glavi? Svi mi koji se pisanjem bavimo na ovaj ili onaj način, pa čak i samo kao konzumenti literature u najširem smislu, jesmo programirani da raščlanimo san od jave, da analiziramo odnose i odgovornosti, da budemo profesionalci. Pisanje je pisanje. Ako hoćeš prijatelja, rame za plakanje, piši klasičnu poeziju, napiši “Stog odina samoć”, “Prokletu avliju” ili – nabavi psa pa kukaj do mile volje. Bar će neko da te sasluša.

“Naš kapacitet da se krećemo napred i razvijamo kao ljudska bića zasniva se na zdravom odnosu prema prošlosti. Psihoterapija, široko popularan model za promovisanje mentalnog zdravlja, izuzetno mnogo zavisi od sećanja i sposobnosti da se ožive i rekonstruišu slike i događaji iz nečije prošlosti…Zato je važno da naučimo ne samo da ispričamo našu priču, nego i da čujemo šta nam naša priča govori – da napišemo prvu skicu, a onda drugu pa i treću – tada je to zapravo pravi rad na sopstvenom sećanju. Kreativno pisanje često može da posluži upravo tome”.

Patriša Hampl – “Sećanje i mašta”.

Dobri nastavnici kreativnog pisanja se uvek trude da razdvoje savet i sopstveni utisak od korisne instrukcije u zanatskom smislu. Na jednoj od radionica, kojoj sam prisustvovao, jedna polaznici je napisala rad o smrti sina njenog najboljeg prijatelja. Prva reakcija profesora je bila preporuka da pročita nekoliko knjiga o patnji i bolu?! Polaznica je bila razumljivo frustirana jer joj je sugerisano da se fokusira na temu umesto na njeno pisanje! U istoj radionici jedan drugi polaznik tražio je nešto više od profesora osim literarne kritike. Pisao je o maštovitoj nameri da se kao baci sa mosta koji je povezivao dve obale njegovog grada. Iako je polazna osnova njegovo pisanja bila slična sudbin ajednog poznatog pisca, umesto da se razgovara o suštinskim pitanjima njegovog pisanja, radionica se pretvorila u debatu o životno sudbini tog poznaog pisca.

Ovaki i slični delikatni momenti se uvek događaju u radionicama i mogu se prepoznati kod ljudi koji imaju potrebu da pišu i nauče neke veštine u istom tom pisanju. Prvi zadtak nastavnika jeste da prepozna ove momente i pruži “prvu pomoć” u vidu ohrabrenja i podsticanja pisca da se što slobodnije izrazi putem pisane reči. Tek na drugom mestu dolazi priča o temi, a sasvim njavažnije je zanatski deo koji i jeste, zapravo, glavni predmet svake radionice kreativnog pisanja. U suprotnom, naklapanja o ličnim ukusima i preferencijama možemo ostaviti zaludnim kritičarima i društvu u kafani, koje i jeste pravo mesto za isprianje mozga ovakvog tipa.

Čovek kao android i pero u ruci

Ja sam počeo da pišem eseje, opservacije i lične doživljaje zato što sam osećao potrebu i važnost da delim svoje pisanje sa drugima. Nemam, niti sam ikada imao ambiciju da postanem slavno ime u knjiženvosti, ili barem dobitnik kakve prestižne nagrade (Pulicer, na primer). Pisanje mi je omogućilo bekstvo iz sopstvene patnje, muke i nedoumica, i na taj način me povratilo iz mrtvih. Što god to značilo, nauka je i uspela da potvrdi (neurologija pre svega) da je povratak i rekosntrukcija sopstvenih sećanja i prošlih doživljaja prava blagodet za oporavak i funkcionlanost naših neurona u mozgu. A time i za mentalno zdravlje i suštinu našeg življenja uopšte.

Kreativno pisanje je, prema tome, prava stvar za svakoga koji voli i ume da piše. Prava istinska samoterapija u kojoj si sam sebi guru. A oni koji te čitaju dođu kao melem na ranu, čak i kada su grubi, kada te ne razumeju i kada nisu u pravu. Lepota i čudesnost dobro osmišljene i kreirane rečenice je uvek mali trijumf nad patnjom, način da kreiraš red u opštem haosu sveta. Taj svet, vremenom, možda i nije ništa više od samog pisca i njegovog pera. Pisci pronalaze zadovoljstvo trenucima protoka vremena i prostora, trenucmia nesvesnog stanja kad pišu, što je slično meditaciji samo prirpema za pronalaženje smisla i harmonije i prizivanja punog svesnog značenja o temama o kojima pišu.

Uostalom, šta je ljudsko iskustvo ako ne pokušaj da se unese malo reda i smisla u patnju i haos?

Zašto je kreativno pisanje važno za tebe?

 

Verovatno će mali broj ljudi ući u raspravu oko važnosti i korisnosti neke od akademskih disciplina. Oni što studiraju medicinu uče kako da produže ljudski život. Oni što proučavaju biznis uče kako kako da umnože lovu i zaposle druge ljude. Budući pravnici uče da kako da doprinesu da ljudsko društvo bude bezbedno i sugrno mesto za život. To nije sporno zar ne?

Međutim, učiti se kreativnom pisanju nema tako očigledne koristi, pogotovu što mnogi još uvek misle da se za pisanje moraš roditi kao genije ili – ništa od tog posla. Elem, zato se tako često, čak i među onima koji već nešto piskaraju, uvek može čuti dobro staro pitanje: čemu kreativno pisanja i kakva je vajda od toga?

Znanje je moć

Velika je istina da, osim za malu grupu pisaca koji pišu klaisčne knjževne žanrove kao štu se priče, romani, poezija, od pisanja se ne može živeti, niti se baviti ovakvim pisanje kao nekom vrstom profesije. Međutim, kreativno pisanje ima isvoju, mnogo manje vidljivu,  drugu stranu: u brojnim radionicama i sličnim kursevima, kreativno pisanje za mnoge polaznike predstavlja “poziv u život odraslih”.

To su mesta gde se istražuje i postavljaju pitanja o brojnim ljudskim potrebama, željama, motivima, tajnama i nevoljama u brojnim varijacijama. Ovde se postiže dublje razumevanje šta je to biti ljudsko biće, jedna ličnost, traga se zasmislom postojanja, gleda u sebe i još više u druge, može se biti bilo ko ti padne na pamet, bilo kada i bilo gde…

Od svih ovih zanimljivih i uzbudljivih stvari, polaznik radionica kreativnog pisanja postiže i sledeće ključne stvari:

  1. Bolje razumevanje samog sebe. Zašto? Jedno od ključnih pitanja koje pisac uvek seb postavi kada piše i daje život svojim likovima jeste koja je razlika između priče koju pričaju i žive njegovi likovi i njegove svarn eličnosti i života koji vodi? Pre ili kasnije mora će da traga i daje odgovorena ovakva i slična pitanja. Tako da nema bolje terapijeod sopstvene introspekcije koja rezultira pisanim tekstom u kome i publika prolazi kroz slična zadovoljstva i muke.
  2. Dublje i bolje razumevanje onih “drugih”. Prvo pitanje na koje jedna priča ili pesma postavlja jeste “Ko govori?”. Tehnički gledano, ovo predsavlja zanatsku stvar tačke gledišta i ne bavi se samo mehanikom prvog, drugog ili trećeg lica, niti pozicijom onoga ko govori, vremenom u kome se čitava radnja događa, već i psihološkim pitanjima koja objašnjavaju piščev pogled na svet i značaju teme o kojoj govori. Šta pisac, ili njegov lik žele? Koje su vrednosti, moralna pitanja, predubeđenja, stavovi i motivi koji pokreću pisca? Ono što pisac uči, red po red, izbor po izbor, je jedan angažman sa empatijom, posebno razumevanje uz napor da se “uđe u tuđe cipele”. A to je teško, mnogo je teško, i tako svima nedostaje!
  3. Sukob vremena i istorije. Likovi u priči ili pesmi dolaze u nekom trenutku od nekuda stižu u našu maštu. Vreme i mesta oblikuju naše razumevanje. Vreme igra na promenu mesta. Kada pisac postavi pitanje gde počinjemo, ili gde završavamo, vreme je ključni modulator delanja, nedelanja ili značenja. Pričanje priče postavlja pitanja u samom piscu i on mora da izađe na kraj sa time u svom životu.

Svaka priča, pesma ili najmanji redak koji smo napisali, u najširem smislu, poziva nas da postavimo pitanje: šta bi i nače radili u svom životu?

Poslovno pisanje i kopirajting?

DA LI SU MASTILjARE IZ FIRMI DOBRI KOPIRAЈTERI? U našoј svakodnevnici mnoge firme neće da unaјme kreativne pisce, ili kopiraјtere,  već za gomilu poslovnog materiјala (brošure, oglasi, katalozi, veb stranice) maltretiraјu svoјe zaposlene da ih sami pišu. Rezultat: KATASTROFA od nepismenih, dosadnih, neinventivnih tekstova, koјi su često јedva funkcionalno pismeni. Sve to stvara lošu sliku o firmi, odbiјa kupce i predstavlja traćenje vremena i para. A o stresu ljudi koјima to niјe posao i da ne govorim. Dakle, o čemu јe tu zapravo reč?

Postoje mnoge sličnosti između kopirajtinga i poslovnog pisanja. Šta je zapravo poslovno pisanje? Poslovno pisanje je pisanje svih informacija i instrukcija koje predstavljaju razne vrste poslovno orijentisanih saopštenja na jasan i razumljiv način. Obično su to razne vrste uputstava, poslovna prepiska, dokumentacija za proizvode i usluge, instruktivne brošure i sl.

Većina kopirajtera su u praksi i pisci poslovnih tekstova, i to rade prilično dobro. Međutim, većina dobrih poslovnih pisaca su loši kopirajteri. Poslovno pisanje zahteva organizaciju i artikulaciju informacija na logičan, jasan i razumljiv način. Kopirajting zahteva sve ove veštine plus sposobnost, talenat, ili veštinu da se pišu reči koje angažuju/podstiču čitaoca na emocionalnom nivou i koje mogu da ih ubede da poveruju ili urade nešto.

Kako to izgleda na jednom primeru? Recimo da želite da napišete neki tekst/oglas kako bi ubedili korisnike plinskih boca da pridržavaju uputstva o rukovanju. Poslovni pisac bi verovatno napisao sledeći tekst:

Prilikom priključivanja plinske boce na spoljni uređaj, ventil uvek mora biti zatvoren. U suprotnom, postoji rizik od eksplozije boce.

Ovaj tekst sigurno prenosi pravu i tačnu informaciju, na jasan i razumljiv način. Ali, šta se događa kada vešt kopirajter uzme na sebe da prenese ovu istu poruku, tako što će da kreira sledeći tekst/slogan:

Ventil ZATVORI – ili kuća GORI.

Oba teksta prezentuju istu informaciju. Ali koji je od njih mnogo pamtljiviji i efektiniji? Koji od njih “okida” emocije, i maštovito oslikava nezaboravnu sliku koja je istovremeno i upozorenje koje se ne zaboravlja lako? Odgovor je više nego očigledan.

Dobar reklamni tekst apeluje na potrošačev intelekt i nejgov sistem uverenja. Dok je glavni posao poslovnog pisca da informiše i objasni, glavni posao kopirajtera je da – prodaje.

Da si Biomed pila, do sada bi u autobusu pila? I pevaј i јedi – NOBLICE.

Horor priče za decu – prilog kulturi smrti

U poslednje vreme horor filmovi, knjige različitog nivoa krvi i straha, postaju sve popularniji u kulturi smrti u kojoj živimo. Naravno, ova pomama stigla je i kod nas, spakovana u medijski izvikanoj odiseji o čarobnjacima u formi najmanje krvavog Harija Potera, pa sve do priča o vilama i vilenjacima za najmlađu decu. Tolkin je u tom smislu već zastareo, a „Igre prestola“ postaju pravi hit među osnovcima i srednjoškolcima. Oni najmlađi u vrtiću su već zadojeni kojekakvim monstrumima u crtaćima sa tevea, lutkama bez očiju i lica, tako da su tupave Barbike već odavno out. O onim starijim koji vreme provode uz tabloide, pivo i turske serije da i ne govorim.

U skladu sa sve dominantnijom filozofijom pokreta“Novog doba“ (New Age), koji predstavlja pravi papazjaniju mistike, oklutizma, alternativne „medicine“ i istočnjačke filozofije istrgnute iz konteksta, u Beogradu se ovih održava i „Horor festival“, spakovan u neku vrstu književne radionice! I to za decu od 4 do 8 razreda osnovne škole, ili nešto tako. Da našem posrtanju nema kraja, ova najnovija glupost najbolje svedoči o tome koliko smo propali kao društvo i civilizacija (pre svega ova Zapadna). Čak i letimičan pogled na rafove knjižara sa ovakvim sadržajima, ostavlj autisak da je Stiven King pravi amater u odnosu na brojne autore koji nam zasipaju decu ovakvim škrabanjem. Cilje je da sve bude uzbidljivo, sa što više krvi, manje više otvorenog seksa, raznih suspens događaja koji će vas šokirati (zabaviti?) i učiniti da postanete neosetljivi na kasapski nož u glavi komšije.

Strašno je to što se ova nekada šund literatura probila u same vrhove „popluarne književnosti“ i stekla status kreativnog pisanja za mase, koja je oduvke više volela literaturu za plažu nego da muči mozak i maštu sa nekakvim knjigam akoje zahtevaju da se mozak uključi u nešto više, osim spiska za pijacu ili novniskih naslova kome je dupe ispalo u tabloidima. Sada imamo popularisanje ovakvih gluposti u formi kreativih radionica za decu, sa porukom da će ona više čitati neog što čitaju i pišu sada. Tako imam klasičnu zamenu teza, ako omiljenu kod modernih propagandista: tačno je, deca će čćitati ali šta? Gomilu đubreta sa skrivenim porukama „Novog doba“, koje im ispiraju mozgove i čine ih neosetljivim robotima modernog srednjek veka koji nam se prodaje kao moderna demokratija savreme civilizacije! Crvenkapa, Zli vuk i ostali likovi su otišli u ropotarnicu istorije. Definitivno.

Hleba i igara je naravno oduvek bilo i biće. To nije sporno. Gadno je da mi sve više pristajemo d auništavamo naše potomke i našu budućnost bez ijednog kritičkog osvrta i iskre razuma o stanju stvari. U opštoj gluposti i neznanju tako imamo situacju da neka egzaltirana ženska osoba promoviše ovaj „Horor festival“ uz oduševljenu podršku voditelja na radiju u cilju popularisanja čitave ove glupe ideje. Zar su horor priče, fimovi i romani ono što treba da učimo našu decu u tako osetljivom uzrastu? Šta će oni dobiti od toga osmi straha koji će trajno naseliti dečije duše i učiniti da postanu neosetljivi na ljudske patnje, zlobu, pokvarenost i nemoralni način života?

Umesto da učimo decu da razvijaju pozitivnu maštu, ljubav prema životu, poštovanju života kao takvog, mi ih zatrpavamo monstrumima, smrću, patnjom i strahom. I sve to u formi zabave. Kakva će biti ta deca kad odrastu? Umesto da ih učimo saradnji, ljubavi prema znanju, da ih motivišemo da uče da grade i stvaraju, mi ih učimo da pritiskom na dugme razaraju, ubijaju, krše i lome i da misle da je to lepo i kreativno! Umesto da čitaju najbolja dela domaće i strane književnosti, decu učimo da plivaju u najgorem šundu i sve to u formi kreativnih radionica! Za čitanje i pisanje. Ni manje ni više!

Doduše možda to i jeste svrha svega toga. Tupo i glupo ljudsko biće koje ne misli, je nabolji podanik psihopatske civilizacije u koju smo uterani. Sve do propasti ovog Rima i dolaska nekog novog za koga se samo možemo nadati da će biti bolji od svega do sada.

Od dugmeta na kompjuterskoj igri, ili daljinskom upravljaču, pa do prvog šamara i povlačenja okidača je samo jedan korak. Zar ne?

 

KAKO SAM ZAPOČELA SVOJ BLOG

Oprobala sam se u različitim stvarima, ali mi nikada nije padalo na pamet da ću početi i blog da pišem. Nisam sa tehnologijom na ti, pa mi je i zbog toga to delovalo nerealno. Sa druge strane, pisanje pismenih zadataka mi nije išlo od ruke ni u školi, ni na fakultetu, pa zato nisam ni slutila koliki talenat za pisanje posedujem.

Elem, bilo je to sasvim obično FB veče. Skrolovala sam news feed kada mi je u jednom trenutku iskočila stranica kreativno pisanje i Fejsbuk me pitao da li želim da lajkujem tu stranicu. Pametni Fejsbuk je na osnovu mojih brojnih interesovanja shvatio da bi me i to moglo interesovati. Iz puke dosade sam rešila da posetim i lajkujem stranu i zaintrigirao me je sadržaj. Odlučila sam da pošaljem mail čoveku koji se krio iza te strane i saznam nešto više o tim radionicama.

Da skratim priču, ta prepiska je označila početak jednog divnog prijateljstva, kako bi Bogart rekao. Nakon dugog niza godina, moja kreativnost je našla svoj put i ispoljila sve svoje potencijale. Završila sam tri radionice kod Darka a rezultat te radionice za blog je upravo moj blog o putovanjima Kofernjača. Ne mogu da vam opišem koliko mene to pisanje bloga čini srećnom i u stanju sam satima da pišem i da ne ustanem ni do toaleta. Pisanje je stvarno droga, a kako sam počela da pišem blog, moj mozak potpuno razmišlja u stilu sadržaja postova.

Svaki novi dan je nova ideja i novi izazov. Zahvalna sam Darku na strpljenju, znanju, poštovanju mojih zamisli i velikoj podršci. Sada je na meni da Kofernjaču pokrenem i dam joj život kakav zaslužuje. Ona je moje čedo i zaslužuje najbolje. Optimistična sam da će se dopasti čitaocima i postati deo njihovih svakodnevnih rituala. Ako volite da putujete po Eropi, letujete u Grčkoj, odete na neko lepo vikend putovanje i želite da saznate još mnoštvo zanimljivih detalja, Kofernjača je pravo mesto za vas. Posetite kofernjaca.wordpress.com. Nemojte da ste sebični, recite i prijateljima za kofernjaču!

Radionice kreativnog pisanja su mesto gde se vaša kreativnost rađa i razvija. Oslobodite je i uživajte u njenim plodovima.

Pozdrav !

Nina Trivković

 

[section title=““]

Da li si pravi Bloger?

Da li misliš da je pisanje blogu samo način da prazniš svoju kreativnu energiju? E, pa nije!

Čim si otvorio blog tvoje pisanje je posatlo javno! Da bi bio dobar bloger, imao svoju publiku i, što je najvažnije, PROMENIO svet oko sebe, moraš da budeš dobar pisac, zanatlija koji UME da piše i time menja sebe i svet oko sebe. U tome je i smisao kreativnosti, zar ne?

Zato, usavrši svoje pisanje, nauči tehnike zanata, i postani ono što treba…PRAVI BLOGER! Pogledaj radionicu, besplatno je. A onda, UPIŠI I PIŠI! Prosto, jednostavno i nije skupo.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/courses/all/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

Laži me, Pinokio

 

PRVA cigara posle znoјenja. Soba zauDARA na razmenjene telesne TEČnosti. U mene zuri par nepoznatih bademastih očiјu. Vreme јe za plaćanje računa. Buljim u plafon. Znam šta sledi. I ono SLEDI.

– Јel me voliš?

– Naravno da te volim.

-Lažeš.

(pauza)

-Lažeš ko pas.

Trudim se da ne trepćem. Ne dišem. Kamena faca. Sfinga. Muškarac u mermeru. Skener bademastih zenica pomno ispituјe moјe lice. Traži tragove laži, trenutak slabosti, pomicaј nerva koјi razotkriva. Vizuelni signali se dekodiraјu u duboko u podsvesti. U reptilskom mozgu, limbičkom sistemu, kazanu naših početaka. Smrdljivoј kuhinji nagona, navika, i naših slabosti. Prakomјuteru koјi uvek budan i besprekorno radi. Čak i kada spavaš. Gotovo da mogu da čuјem škljocanje njegovih točkića, talasanje plazme, krčanje viјuga, i zuјanje nervnih impulsa koјi nose informaciјe brzinom svetlosti do tamo i natrag. U kazanu podsvesti leži TAЈNA. Bademaste zenice to nepogrešivo znaјu. Genetski program koјi ne možeš zaјebati.

-Koliko?

-Šta?

-Koliko me voliš?

Skener počinje da njuši moјe telo. Isparavaјu mirisi laži. Ni moјe lonče prasvesti se ne da zaјebati. Đubre јedno nedoјebano, emituјe vibraciјe istine uprkos divovskih napora svesti da ga spreči. Skoro da sam se usro. Prdnem glasno. Očaјnički pokušavam da ga zaustavim.

-Do neba  i nazad. Kao Vulkan. Nebo pred oluјu. Umro bih bez tebe.

-Lažeš, skotino. Zašto? Zašto lažeš?

Zašto ljudi lažu? Ni zbog čega, a iz gomile razloga. Lažu čim zinu. Lažu i kad treba i kad ne treba. Laž јe čizma od sedam milja i uvek stigne pre istine. I tako istina obično postane laž. Laž ume da bude grozna ali i lepa.

-Ne lažem, bre glupačo. Stvarno te volim. Od prvog trenutka kad sam te sreo. I uhvatio taј badem u tvoјim očima.

-Stvarno?

-Taј pogled zveri i srne u јednom telu. Imaš fantastično dupe.

-Budalo. Aјde, iskreno. Zašto me voliš?

Svi mi lažemo. Bele laži obično. Lažemo decu, lažemo žene, muževe, poznanike, kumove, šefove na poslu, policaјce, doktore, roditelje, lažemo uvek i zauvek. I tu nema leka. Zato јe i napisan Pinokio. I ona izreka da su u laži kratke noge. Ne bi to bio neki problem. Problem јe tome što mi volimo da lažemo i DA NAS LAŽU. E to јe enigma. Zove se ljudska priroda. Sebična, gramziva, koјa misli samo na svoјu guzicu.

-Vidim da lažeš. Stvarno si debil.

Bademaste zenice postaјu oprezne. Alarm zvoni u njihovoј podsvesti. Sistem prevare počinje da popušta. Ako uskoro ne što ne preduzmem, podsvest će me razbucati ko svinja korito. Preostaјe јoš samo јedna stvar. Da budem ubedljiv. Da poveruјem u to što ne mislim. Po tome se vrhunski lažovi razlikuјu od običnih. Oni toliko veruјu u to što govore, da ne postoјe skriveni signali koјi otkrivaјu laganje. Јesu retki, al su vrhunski maјstori. U stanju su da zaјebu i mašinu za laži. Oni ne mucaјu, ne znoјe se, nemaјu asimetriјu lica, tako karaktetristične za lažove. Zenice im miruјu, a telo јe uvek opušteno. Prelazim u napad. Skretanje pažnje kao taktiči predah. I široki osmeh na licu. Štipnem sisu.

-Ti i ne znaš kolko te volim, budalo јedna. Ne bih mogao da živim bez tebe. Vidiš šta sam ti kupio. A?

(smeh, meškoljenje, ispada sisa iz čaršafa)

-Baš si krelac, nisam to očekivala.

Smeјu se bademi, odgovaraјu na moј zarazni osmeh. Čudo јedno. To što smo genetski programirani da reaguјemo na tuđ osmeh. Kad ti se drugi ljudi nasmeјu, osmehnu, u autobusu, na ulici,na poslu, u krevetu. Odmah se i protiv volje osmehneš. To јe zarazno, ko triper. Lepa reč gvozdena vrata otvara. I јoš јe čudniјe što nismo u stanju da razlikuјemo pravi od lažnog osmeha. Zato se zaјebemo toliko puta u životu.

Bademi ustaјu iz kreveta. golo dupe viri iz moјe izgužvane košulje. Bademi su srećni, pevuše, uviјaјu kukovima, kuvaјu kafu. Iskradem se u kuptilo. Staјem u ogledalo.  Tražim znake laži. Ništa. Isto glupo lice malog nosa bulji u mene. Do јaјa. Lažeš kolko ti duša ište i ništa se ne vidi. Carski. Počešem muda i odma mi bolje. Zuјanje skenera se približava miriše na kafu.

Bubašvaba strugne pod tepih. Sedamo za astal. OStaci sinoćne pice. Bademaste oči me gledaјu zaljubljeno. Ili lažu. Јebem ti život, nikad ne znaš na čemu si. Ćutimo. Uhvati me neizdrž, oću da bacim pogled u kupatilo. I ono ogledalo. Iskoristim trenutak nepažnje i bacim pogled. Iz njega gleda Pinokio. Јebote on.

Sve јe istina. Keve mi, da mi umre baba. Ne veruјeš?

Kako da napišeš post za Blog?

“Niko se nije usro zato što je WC daleko, već zato što nije pošao na vreme”.

– Nepoznati narodni mudrac.

 

Koliko puta su ti rekli da treba da imaš svoj Blog, da si ti taj koji ima nešto da kažeš, napšeš, preporučiš….Samo ti nisu rekli najvažniju stvar: kako da pišeš na tvom Blogu. I mogu da se kladim da si proveo sate tražeći vizuelnu temu koja ti se po dizajnu sviđa (WordPress, Blogger…), a za ono najvažnije, pisanje članaka ili postove, ne daješ ni pet para. To se podrazumeva. Sedneš, pišeš kakva je tu mudrost?

I onda dođemo na temu: stisneš “Objavi” i gotovo. Na mreži si. I onda shvatiš, koliko god da nešto škrabaš, kod onih drugih uvek toga ima više, lepše i više se čita. U čemu je stvar? Za utehu, nisi sam, takvih je 70% blogova i blogera. Ako je za utehu.

Prvi korak za uspešno pisanje na blogu je dobar post. Za razliku od knjiga i drugih sličnih štampanih medija, svaki tvoj post i njegova čitanost zavisi od internet pretraživča, količine angažovanja od strane publike, i od interesantnog sadržaja u tvom pisanju. Ako ova tri elementa postoje u tvom pisanju, onda će tvoj Blog i tvoje pisanje bti vidljivi, čitani, pronađeni.

Ali, to baš i nije tako prosto kao što izgleda.

Sa nekoliko miliona blogova na Mreži, konkurencije je više nego žestoka. U zemlji Srbiji, gde je sve ovo na nivou kamenog doba, stvar je još gora. Tako da kreiranje originalnog sadržaja na vešt i zanatski kvalitetan način, može da da liči na nemoguću misiju. Ali, daleko od toga. Ima nade, ne brini. Potrebno je samo malo veštine, par dobrih ideja i – prakse.

U suprotnom, ne bi postojala milionska publika koja strasno čita i prati blogove, učestvuje u njima jer želi ono što je u ovom poslu najvažnije: infromaciju. A informacija je oduvek bila zlato, u ovom 21. veku pogotovo.

Zato, iako možda misliš da je učenje pisanja za Blog stvar koja je ispod tvog nivoa, nepotrebna u tvom obrazovanju i skromnom budžetu, evo ti par saveta o pisnju postova za Blog koji će ti biti korisni.

 

1. Potrudi se da razumeš svoju publiku.

Prva stvar koja ti je potrebna u tvom pisanju je da znaš ko čita tvoj Blog. Razumevanje zašto neko dolazi da čita tvoje pisanje, je od ključnog značaja za pisanje na Blogu. Osim ako nisi neki skriboman koji svoja književna dela besomučno kači na Blog, u nadi da će to neko čitati. Dakle, znanje o tvojoj publici će voditi tvoje pisanje koje je značajno za tvoju publiku, odrediće vrstu informacija koje ćeš im dati, i koje će oni sa zadovoljstvom čitati.

Da bi to postigao kreiraj “personu”, ličnost tvog prosečnog čitaoca i uvek je drži na stolu da ti bude na oku. Sve to će ti pomoći da pišeš nešto što je vredno čitanja za tvoju publiku. Uđi malo u njihove cipele. Uspeh neće izostati.

 

2. Počni s naslovom. 

Ovo sam hiljadu puta mojim đacima rekao. Al slaba vajda. Mnogi misle da je to za “Blic” ili “Alo” i nije njihov nivo, jer oni pišu “ozbiljno”. Veće gluposti od ove nema i ako tako misliš, nemoj dalje da čitaš ovo, jer ti spasa nema. Pisanje dobrih naslova nije nikakva atomska tehnologija. Sve što treba da znaš su ova 4 elementa:

 

  • Hitnost. Uključi osećaj hitnosti, neodoljivosti i preke potrebe u tvoj naslov. Zagolicaj pažnju publike i  stvori im potrebu da pročitaju ostatak članka jer je to – vrlo važno.
  • Korisnost. Neka tvoj post ima u sebi neku korist za čitaoca. onudi nešto što ima neku vrednost, reši  neki njihov problem, ponudi pomoć (još ako je za DŽ tim bolje).
  • Jedinstvenost. Potrudi se da budeš što originaniji,da se razlikuješ od drugih. Ako pošeš kao i svi ostali drugi te neće čitati, ali će te”lajkovati” da bi ti lajkovao njih. Al, slaba vajda od toga. Na kraju će knjiga spasti na par slova. Zato piši dobre naslove koji su tebi svojstveni i prepoznatljivi (isto važi i za post u celini).
  • Jasno. Piši naslove koji su kratki, jasni i nedvosmisleni. Rešavanje zagonetki ostavi za neku drugu priliku. Ako tvoji čitaoci počnu da mozgaju (a većinu to ionako mrzi, to je životna činjenica), brzo će te jednim klikom otkačiti i otići negde drugde gde je zanimljivije i gde mozak ne treba uopšte. Naslov mora uvek da najavi ono što će slediti u tekstu.

 

3. Prvi pasus je najvažniji

Dobro razmilsi kako ćeš “otvoriti” tvoj post. To je, posle naslova, od izuzetne važnosti. Uvek se potrudi da tvoju priču počneš nečim zanimljivim, što će zaokupiti pažnju čitaoca i zagolicati ga sa pročita članak do kraja. Pričanje priča je uvek dobar način da se privuče pažnja, i da se zadobije poverenje publike.

Takođe, postavljanje pitanja je podjednako efikasan način da ostvariš iste efekte. Poveži svoja i čitaočeva iskustva i on će orihvatiti priču kao svoju.

 

4. Čitljivost je pola uspeha

Publika na internetu retko provodi mnogo vremena na blogovima i web sajtovima. Većina dijagonalno čita tekstove, prosto ih skenira jednim ovlaš pogledom u potrazi za zanimljivim informacijama, kao kad čitaju tabloidne novine. Mnogi od njih to rade preko mobilnih telefona, što situaciju za tebe kao pisca postova čini još gorom.

Zato se potrudi da tvoj post ne bude predugačak, podeli ga u više pasusa, i odaberi jednu do dve ilistracije. Nemoj da ga kitiš kao božićnu jelku. Počni teskt sa nekoliko glavnih teza. Koristi dobre fotografije i atraktivne ilustracije. Koristi jednostavne razumljive reči i rečenice, koje će svako razumeti i shvatiti u prvih  5 sekundi. U tome je je i sva veština kvalitetnog prenosa informacija. Koristi jezik koji tvoja publika poznaje, a tuđice i neobične izraze sačuvaj za udžbenik koji ćeš (možda) jednog dana napisati.

 

5. Kaži čitaocu šta da uradi

Većina ljudi neće ništa da preduzme ako im se to jasno ne kaže. Takva ti je ljudska priroda i tu ne možeš mnogo da promeniš. Dakle, neka svaki tvoj post ima neki poziv na akciju. Jel hoćeš da tvoj čitaoc pročita još neki tvoj tekst? Pokaži mu gde je. Hoćeš da preuzme neki važan tekst? Stavi jasno označeni link. Želiš da povedeš diskusiju? Postavi pitanja i otvori prostor za komentare, od kojih će barem prva ti sam napisati. I tako redom.

I tako. Stigosmo do kraja. Ako i dalje misliš da je pisanje za post tako jednostavno, putuj Igumane i srećan ti put. Ako si ipak shvatio da je pisanje veliki zanat, pre svega pisanje na Mreži posebno, onda ne budi lenji i obrazuj se. To je tako malo ulaganje, koje će ti uštedeti par večeri  kafiću.

Malo li je na ovu skupoću?